INTERVJU, DAVOR SUČIĆ - SEJO SEKSON: Rokenrol je za mene religija

Poslovi dođu i prođu, ali religije uvek opstaju. A rok je pitanje vere pa tako sve ono što je pravo u rokenrolu postoji i danas. Raduje me što učestvujem u toj stvari, bez obzira na to što su ponekad vremena teška. A radost učešća u nečemu što menja ljude, što popravlja svet, što vraća osmeh na lice za mene je misija koja je daleko veća od posla

Davor Sučić, poznatiji kao Sejo Sekson, frontmen sarajevskog „Zabranjenog pušenja", u petak, 18. avgusta, sa svojim bendom nastupa posle deceniju i po ponovo na Beer Festu. Za sve posetioce na Ušću, kultna sarajevska grupa prirediće nastup kao spoj mladosti, u publici, i iskustva, na bini. Tokom našeg razgovora, Sejo se s nostalgijom seća prvog nastupa od pre 15 godina na Belgrade Beer Festu, i njihovog prvog velikog koncerta u Beogradu, govori o tome šta čeka fanove na koncertu „Zabranjenog pušenja", kako se oseća posle 35 godina na sceni, koje rok bendove sa ex-YU prostora ceni, i šta za njega predstavlja rokenrol, da li će ponovo stati na binu s Neletom...
Ovog leta ste više nego prisutni u Srbiji, na Egzitu, na karnevalu u Vrnjačkoj Banji, Beer Festu... Koliko se repertoarski razlikuju vaši nastupi?
- Eto, kako kaže moja Milica, veseljem se pravo probija, koncertom za koncertom pokušavam da napravim novu predstavu, novi repertoar, pa da stvarno ljudi koji dođu na koncert vide pravi unikat. Mnogo je lepše kada ne znam šta će se desiti, kada postoji to uzbuđenje i kada sviramo za svoju dušu, kada pokušavamo sami sebe da zabavimo u stvari. Mislim da je to jedini način da zabavimo i publiku.
Pre 15 godina ste svirali prvi koncert na beogradskom Beer Festu. Kako se sećate tog događaja?
- Pa, to je bio jedan od onih trenutaka velikih i veličanstvenih, pogotovo posle duge pauze, posle svih ovih nemilih događaja, da se opet bend pojavi pred masom od pedeset hiljada ljudi. To je istovremeno bio i dobar znak da se rokenrol vraća i da vreme velikih predstava ponovo dolazi. Zaista se to desilo posle Beer Festa, svi su se kao pečurke posle kiše pojavili. Sve se više pojavljuju mnogi festivali kao što je Lake Fest, obnovljena je popularna Zaječarska gitarijada, sa desetinama pa i stotinama hiljada ljudi, a da ne govorimo o Egzitu, koji je stvarno jedan dobar master, bar na ovom našem regionalnom planu. To je stvarno bio jedan trenutak kada sam posle dugo vremena doživeo staru veličinu, staru moć, kada je rokenrol na ovim prostorima imao da kaže nešto veliko, kada se živelo, kada se nije spavalo, kada san nije bio toliko lep kao stvarnost. Bio je to jedan od najlepših trenutaka u mojoj karijeri i drago mi je što smo odsvirali super koncert. Bodrili su nas i kolege i publika, to je bio sjajan koncert za Beograd i sigurno će nam ostati u sećanju kao jedan od najlepših.
Gde volite da izlazite kada ste u Beogradu?
- Slušajte, Beograd je glavni grad Jugoslavije. Šta ja znam, ja se uvek priključim domorocima i tamo gde domoroci piju vodu, gde oni plove, tu idem i ja. Nađem par dobrih prijatelja u čiji ukus imam poverenja i onda se prepustim toj matici beogradskih pabova, kafića i džez klubova, koje naročito volim. Nema više puno toga u ostatku eksjugoslovenskog prostora, tako da je Beograd, ne bez razloga, dobio titulu jednog od gradova najpoznatijih po noćnom životu, i meni je i iz tog razloga jedan od omiljenih desetak gradova na svetu. Za nas je Beograd nešto slično što je za Amerikance Meksiko, mesto gde dođeš da se provedeš i uživaš, gde te ne maltretiraju što pušiš u restoranu i gde možeš da se švercuješ u tramvaju.
Šta fanovi „Zabranjenog pušenja" mogu da očekuju 18. avgusta na Beer Festu?
- Sve zavisi od toga koliko će nam minutaže na koncertu selektor pokloniti. Ako dobijemo dovoljno vremena, biće tu svega za sladokusce. Za sada sve zavisi i od vremena, a mi ćemo, naravno, pokušati da napravimo jedan spoj mladosti i iskustva, po želji iz 1972. Biće pesme i za staru generaciju, ponešto kao što je „jugo 45" karavan, „možeš imati moje tijelo". Verovatno i pesme za juniore, ja ih tako zovem, koje su zaslužile svoje mesto u timu jer ja sam ipak, što Željko Kurtović kaže, „Sekson, zabava za celu porodicu".
Na rok sceni ste već 35 godina, što je respektabilni staž. Šta vidite kada se osvrnete iza sebe?
- Kad sam jednom komšiji čestitao 30 godina braka, on je samo mahnuo rukom i rekao: ma, da sam ubio čoveka, već bi me pustili. Tako sam i ja u braku sa ovim bendom već 35 godina, i kad se osvrnem, to su samo lepe stvari, sve ružno zaboravljam. Ispunjava me ta neka svest da smo ljudima priredili lepe trenutke, da su neki uz naše pesme zaprosili svoje partnere, da su se neki parovi uz naše pesme ljubili, da su donosili životne odluke... To je lepo imati na umu kada se osvrneš na svoju karijeru. Moram da kažem da su mi tu i egzistencija i pare bitni, živeli smo od toga i plaćali kiriju. Ipak, najlepša stvar u ovom poslu su bili i ostali ljudi koji gravitiraju rokenrolu, zapravo moja publika, onih pet odsto ljudi na planeti koje ne boli kada misle i na koje sam ponosan. To su ljudi s kojima dugo posle koncerta pričam, s kojima sam često na mejlu. To više nije moja publika, nego moja familija.
Koliko se „Zabranjeno pušenje" promenilo za te tri i po decenije?
- Pa „Zabranjeno pušenje" se promenilo koliko smo se promenili i mi. Jednostavno, godine donose neko iskustvo i znanje, neku veštinu da ono što radiš - radiš sve bolje, i da ljudi više nemaju prema bendu ono milosrđe kakvo su imali kada smo bili mladi. Danas se greške ne praštaju, danas se na koncertu svaki zarez gleda, tako da odavno više nemamo onaj status klinaca kojima je dozvoljeno da rade šta hoće. Godine donose i daleko veća očekivanja publike, kao i veća očekivanja medija i produkcije. Danas ovaj bend više ne može biti onakav kakav je bio sa onoliko nepredviđenih stvari, tog nekog ludila i anarhije. Jednostavno, godine menjaju čoveka.

Prateći kreativni ritam „Zabranjenog pušenja", vi se spremate kao za rok olimpijadu te na svake četiri godine izdajete novi album. Od vašeg poslednjeg albuma „Radovi na cesti" prošle su četiri godine. Razmak između tog albuma i izdanja „Muzej revolucije" takođe je bio četiri godine. Da li to znači da do kraja ove godine možemo da očekujemo novi materijal?
- Ove godine pripremamo tri projekta. Jedan se odnosi na našu filmsku i pozorišnu muziku u sklopu projekta „Šaljemo vam kod", koji obuhvata neke naše off-projekte, muziku koju smo radili za neke dokumentarce kada smo radili pozorišne predstave, bosanske filmove kao što su „Da Faka", „Krajina - zemlja kestena", kao i predstavu: „Gradu snova" Tuzlanskog pozorišta, zatim dokumentarac o Ivi Andriću, predstava „Ćorka" i monodrama. Tako da će publika naići na drugačiji pristup gde filmska muzika zahteva poseban odnos. Najbolja filmska muzika je ona koju ne primetiš. Uradili smo jedan CD takve muzike i želimo da prikažemo i taj deo svog rada publici. A s druge strane, pokušaćemo da napravimo dva projekta, radni naslov je „Jedan behar". Jedan će biti električni, a drugi nežan, akustični. Pokušaćemo da do Nove godine završimo i te dve stvari.
Kažete da niste preterano nostalgični i da danas postoje isti bendovi koji su postojali pre 15 godina, a da nedostaju samo „Azra" i „Bijelo dugme". Da li to znači da je rok scena živa i da uspeva da opstane uprkos poplavi estradne muzike i nametnutog neukusa?
- Pa, razlika između estradne muzike i roka je u tome što je rokenrol religija, a estradna muzika je posao. Znači, poslovi dođu i prođu, ali religije uvek opstaju. A rok je pitanje vere pa tako sve ono što je pravo u rokenrolu postoji i danas. To su ljudi koje ne menjaju nikakve okolnosti, nikakva loša vremena, pa čak ni loš politički trenutak, koji je zaista bio prilično neinspirativan poslednjih godina za rok muziku. Ona uvek opstaje jer poklonici rokenrola nisu tu zbog rasvete i sisa, nego zbog vere da je to nešto što čini svet boljim. I eto, ja se radujem što učestvujem u toj stvari, bez obzira na to što su ponekad vremena teška. Ali radost učešća u nečemu što menja ljude, što popravlja svet, što vraća osmeh na lice za mene je jedna misija koja je daleko veća od posla.
Na albumu „Radovi na cesti" izuzetnu pažnju izazvala je vaša balada „Boško i Admira". Kakvu ste poruku želeli da pošaljete tom pesmom?
- „Boško i Admira" su događaji iz prošlosti, zapravo metafora budućnosti Bosne i Hercegovine. Sve je to svima nama znano, ali u ovim liberalno-kapitalističkim oblicima ružičastog oblaka, ta istina polako postaje sve manje vidljiva, a to je ono što je rekao Džon Lenon: „All we need is love!" Celoj ovoj planeti, pa i Bosni i Hercegovini, uostalom, treba malo više ljubavi, malo više empatije i malo više tolerancije. Ja verujem u promenu ljudi, a ne u promenu država i sistema. Verujem da se svi moramo malo okrenuti drugim ljudima, malo svojim prijateljima, malo ljudima kojima treba pomoć, kojima se može neko dobro učiniti... Umesto da letimo kao leptiri u onoj pesmi „YU grupe" - „Ulična svetiljka" oko tog svetlosnog kruga para, silikona i ogromnih automobila i vila, treba da se pokušamo da se vratimo sami sebi. Pesma „Boško i Admira" govori o tome da je jedini izlaz za BiH ljubav koju ćemo dati jedni drugima.
Pored angažmana u „Zabranjenom pušenju", svojevremeno ste komponovali muziku za dve TV serije za decu koje je režirao Timoti Džon Bajford za TV BiH, a u poslednjoj deceniji se bavite i pisanjem muzike za film, TV i pozorište. Kako je došlo do toga?
- Neko se pametno setio da su naši scenariji dosta filmični, da su to mali sinopsisi za filmove, pa je onda pokušao da nešto slično uradi kao kad se u ratu prave oni agregati od elektromotora. Kada elektromotor pustiš unazad, on pravi struju umesto da je troši, i okreće rotor, tako da su naši, hajde da kažem prijatelji, došli na ideju da bismo mi mogli iz tih iskustva naših scenarija da napravimo muziku koja bi baš bila za filmove. Tako smo imali čast, privilegiju i zadovoljstvo jer jako se malo filmova u suštini radi, bar na našem prostoru, da poslednjih desetak godina dobijemo poverenje da uradimo i dosta takve muzike.
Koliko se rad na primenjenoj muzici razlikuje od one koju izvodite kao bend?
- Svima nama, rokerima, koji se kočoperimo po bini, najteže pada da sebe dovedemo u neki status pomoćne službe. Muzika je pomoćna služba filma, i najbolje je da se takoreći ne primećuje, da ne bude u prvom planu, da se asimiluje sa svim ostalim elementima priče, i kad uspe da bude takva, onda se u filmu ceni. Nama, rok muzičarima, bahatim kakvi smo, teško je da funkcionišemo u toj brzini i zapravo najveći problem rada u filmskoj muzici je to što muzika nije glavna i što mi tu nismo glavni, nego postajemo timski igrači jednog zaista komplikovanog sistema koji se zove film.
Šta se dešava s projektom „Shaderwan Code"? Da li planirate novi koncert i album?
- U septembru bi trebalo da izađe drugi volumen „Shaderwan Code". Meni je lepo u tom bendu jer tu imamo cure koje pevaju. Zapravo, ja te koncerte ne sviram, ja ih gledam iako imam gitaru u ruci i bend oko sebe. Lepo je biti u poziciji da imaš ljude koji to rade iz čistog entuzijazma, iz čiste ljubavi. U poslu se čovek pomalo pogubi i zaboravi te važne razloge zbog kojih muzika nastaje, a „Shaderwan Code" je bend entuzijasta jer od muzike za film i ambijentalne muzike ne može da se živi, ali može da se uživa.
Ove godine je „Zabranjeno pušenje" prvi put nastupalo na Egzitu, a vi ste izjavili kako Elvis Dži Kurtović za vas kaže da ste zabava za celu porodicu. Kakav je vaš utisak bio posle koncerta, jeste li uspeli da zadovoljite tri generacije publike koja vas sluša? I šta za vas predstavlja Egzit, zašto vas nije bilo ranije?
- Pa, zapravo Egzit i nije pravi primer toga što je Elvis rekao. Ono što je mene iznenadilo na Egzitu jeste to što je publika jako mlada, i što ona nije imala nikakav kontakt s onim o čemu mi govorimo, ni sa Danom Republike, ni sa Alizom Ratanović, ni sa zatvorom Zenica. To su verovatno stvari koje su za njih došle porodičnim predanjem i ja ujedno zahvaljujem njihovim roditeljima što su ih uputili u naš rad. Ali ono što je fascinantno jeste da se pred binom skupilo nekih 20.000 ljudi, tako mladih ljudi koji ne komuniciraju s tim vremenom, ali im je sve to očito interesantno i egzotično. A mi smo postali neki mali vremeplov za tu generaciju kojim putuju u to naše vreme i te životne probleme kakve je imalo društvo njihovih roditelja.
Koje rok bendove sa ovih naših prostora cenite?
- Od starih, u svakom slučaju „Partibrejkerse", „Haustor", „Disciplinu kičme"... jer su imali svoj zvuk. Ja sam u njihovim svirkama vrlo malo prepoznavao nekih drugih sastava i uticaja, jer su to bendovi onako tipično jugoslovenski. Dobro, Jugoslavija je bila u ono vreme kada se nije mogla citirati strana produkcija, kada se nije moglo digitalno ukrasti, kada je većina bendova razmišljala svojom glavom i tražila neka svoja rešenja, i zbog toga je to bilo stvarno vreme vrlo egzotične, raznovrsne muzike kakva se mogla teško pronaći u bilo kojoj evropskoj zemlji. Kada pogledate italijansku scenu, imali ste kopiju engleske, američke muzike, ista je stvar važila i u Nemačkoj i po drugim evropskim zemljama. A kod nas je bilo daleko više tih unikata, bilo je potpuno jedinstvenih bendova. Pa, eto, navodim ova tri, mada njih ima i mnogo više, a sad da svedemo priču kada ste već pitali za najuspešnije. Lestvica ex-YU bendova je stvarno bila vrlo visoka i ko ju je preskočio, i danas je regionalna sila. Svi bendovi koji su uspeli da budu na istom nivou popularnosti ili veći od svojih uzora, kakvi su bili „Partibrejkersi" ili „Haustor", danas rade veliki posao i u regionu. Kažem, bilo im je mnogo teško da ubede publiku. Pa, evo, i ove nove stvari vrede i treba ih poslušati. U svakom slučaju tu su: „Hladno pivo", „Dubioza kolektiv", „Letu štuke", to su sve moji favoriti u današnje vreme.

U dosadašnjoj karijeri okušali ste se kao glumac u „Top listi nadrealista" i seriji „Lud, zbunjen, normalan", ali i kao scenarista i reditelj filma „Pišonja i Žuga". Kako se snalazite u tim ulogama?
- Ja sebe nikada nisam u tome video, ali družio sam se s tim svetom. Mi smo zapravo zajedno odrasli. Jednostavno, svi smo sve vreme igrali neke skečeve, predstave i kad nismo bili na televiziji, nama se činilo zabavno. Mnoge smo partije, kako mi kažemo, provodili igrajući neke svoje male skečeve i zabavljajući ljude. Jer čim Sarajlija dođe za neki sto, ljudi očekuju zabavu. Mi smo s vremenom izgradili neki svoj glumački talenat zabavljajući ljude po kafanama, tako da sam i ja povukao tog mulja da ne izgleda loše kad nešto odglumim, mada najčešće su to bile situacije kada ih neko izradi, kada im zafali glumac koji je trebalo da dođe, ali se nije pojavio. Mada danas, pogotovo posle epizode „Lud, zbunjen, normalan", gde sam se pojavio na samo pet minuta, ljudi često pokazuju prstom na mene nasred ulice i viču: glumac, glumac.
Sarađivali ste na predstavi „Pišonja i Žuga" u Ateljeu 212 pre nekoliko godina, a onda ste se prihvatili i pisanja scenarija za istoimeni film. To je nešto što prati vas, ili vi ne odustajete od „Pišonje i Žuge"?
- Zapravo, kostur priče koji se pojavio u Ateljeu 212 i u Zrenjaninskom pozorištu napisao je Vlada Đurđević. Ja u produkciji te predstave nisam učestvovao, ja sam samo došao na premijeru. I ovog puta zahvaljujem ljudima koji su me tada pozvali. Bio sam na premijeri te predstave, ali sam na filmu „Pišonja i Žuga" sarađivao i nastavio da radim svoj udeo u scenariju. Eto, borimo se za sredstva i nadamo se najboljem, da ćemo plačući na raznim ramenima skupiti sredstva da iduće godine završimo film.
Većina vaših pesama deluje kao mini-sinopsis, a i vi kažete da režiseri vole da rade s vama jer svu radnju već imaju u tekstu pesme. Da li možemo da se nadamo još nekom novom filmu, predstavi rađenoj po nekoj vašoj pesmi?
- Ovde je film Sizifov posao, kao i rokenrol donekle. Ali je rok daleko jeftiniji, s manje sredstava, tako da je film, nažalost, kod nas projekat na koji treba utrošiti mnogo vremena i živaca, animirati ljude, devastiranu kulturu, ispolitizovane kulturne instance, tako da se u suštini potroši previše vremena. Ja bih rado radio filmove, ali ja jednostavno za vreme za koje bih uradio jedan film uradim tri projekta „Pušenja" ili „Shaderwana". Tih priča je previše ili je tih ideja previše. Ipak, ove male brze specijalne jedinice urade daleko više kroz rokenrol. Mislim da će se te naše priče, bar u neko dogledno vreme, realizovati pre kroz naš rok nego kroz film.
Gde su danas svi ti vaši likovi, obični ljudi iz pesama „Zabranjenog pušenja", prepoznajete li ih negde?
- Naši likovi su kombinacija realnih živih ljudi. Ima nekih izmišljenih momenata kao i u svakom filmu. Svaka sličnost sa stvarnim imenima i licima je slična, kod nas ponekad i namerna, ali generalno mi nismo autori dokumentaraca. Mi smo ljudi koji kreiraju jednu sasvim novu priču, mada ima dosta naše stvarnosti u njoj. Ovaj teleskop kroz koji gleda „Zabranjeno pušenje" okrenut je ka bašti, a ne prema nebu. Naše su priče iz nekog našeg mikrosveta. Naše starije kolege nisu nam predviđale svetlu budućnost s takvim pristupom, međutim, ispalo je da je mikrosvet jednako važan kao makrosvet, kao ceo svemir. Imaš svet u svojoj bašti, i ja verujem da je to ključ uspeha našeg benda. Te naše lokalne priče ispočetka su se nekako probile do publike. Ljudi iz naše sredine su bili veoma skeptični kako ćemo uspeti kad dođemo u Beograd, Zagreb ili Bitolj. Ali prateći isključivo svoj osećaj, mi smo u tome uspeli.
I Nele Karajlić i Vi ponaosob pričate, pišete o ljubavi i oproštaju, ali nikako da to primenite i u vašem odnosu. Šta je potrebno da se desi da Nele i Vi sednete zajedno da popričate i, još bolje po nas, stanete na istu binu?
- To je želja mnogih menadžera i verujem da bi se tu obrnuo neki fin novac, ali Nele i ja se nikada nismo sastajali iz takvih razloga. Mi jednostavno radimo muziku i sve ono što radimo. Za nas je uvek prvi razlog bila pesma, kreacija, taj neki zajednički rad, i to je za mene jedni rezon zbog kog bih s nekim sarađivao. Nažalost, mi danas nemamo taj poriv, a zbog nekih želja menadžera i zbog establišmenta nikada ne bismo ušli u posao i okupljali se. Mi smo se sastali zbog onoga što smo hteli da damo ljudima i kada je taj razlog prestao, nestao je i smisao naše saradnje.
Kako sagledavate vaše višedecenijsko bitisanje na rok sceni?
- Za nas je to raznovrsno, za mene moji članovi benda kažu: otišao na ekskurziju u 18. godini i još uvek se nije vratio. To je za mene još uvek jedna ekskurzija i sve dok bude lepih krajolika koje ću kroz prozor tog autobusa po imenu „Zabranjeno pušenje" gledati, biću tu.
Da li uspešna karijera može da odagna osećaj usamljenosti?
- Pa i to, ja se toga panično bojim. Rokenrol me je iščupao iz nekih mojih stanja. Ja sam u suštini dosta drugačiji čovek nego što sam verovatno u percepciji ljudi. U stvari, ja sam veliko dete iz skromne kuće i skromne familije i preko rokenrola sam potražio put da viđam ljude, da putujem, da obiđem svet, da čujem priče, da nađem neko veselje za sebe i radost. Mislim da je to najveće poslanje rokenrola. Rok možda nije stvar koja će vas obogatiti finansijski, ali je stvar koja će vas sigurno obogatiti kao čoveka. Meni je drago što sam nekada davno ušao u taj autobus i taj posao jer sam s njim rešio i pitanje želje za putovanjem, koju bih teško ostvario da sam bio u nekom drugom poslu.
Šta Vas čini živim, srećnim?
- Pa, ove tri porodice. Prva moja porodica je stvarna porodica, druga porodica je moj bend i treća porodica je naša publika. Ja često koncert počinjem rečima „dobro veče, familijo". To je nešto čemu sam posvetio život i nešto što me zaista ispunjava. Ja sam čovek koji smatra da vredi biti jedino tamo gde ti se žuri kući. Meni se i dan-danas žuri kući, mojoj familiji, žuri mi se na probu i žuri mi se na koncert. To su stvari za koje ću uvek živeti. Živeću za stvari za koje mi se žuri, stvari za koje mi se ne žuri neću ni raditi u životu.

STRANČE, OVAJ GRAD JE PREMALI ZA TEBE I MENE

Znamo šta je najgore što nam se desilo na prostoru bivše Jugoslavije, a šta je najbolje?
- Najbolje što nam se dogodilo jeste to što nam je Bog dao jedan prostor toliko lep, egzotičan i raznovrstan, što nam je dao prostor inspiracije i prostor velikog duha, što smo, bez obzira na rat i sve što je prošlo, nastavili da dajemo plodove i da dajemo rezultate, pogotovo u duhovnom i kulturnom smislu. A istovremeno sve kontradikcije koje taj prostor daje, koliko god nam bile teške i koliko god nekada bile tragične i pogubne za našu egzistenciju, istovremeno su i motiv da budemo ovakvi, istovremeno je to jedan ambijent, okruženje koje daje priliku jedino borcima. Ovde kulturnim radnicima, pogotovo rokerima, okolnosti nisu naklonjene, ali upravo zbog toga i nastaju, mogu slobodno da kažem, veličanstveni rezultati i u filmu i u književnosti i u muzici, jer ovde nema mesta. Kako kažu: stranče, ovaj grad je premali za tebe i mene. Ta borba i dalje traje, ta borba s primitivizmom i isključivostima, borba sa ksenofobijom, s religijskom isključivošću... To sve daju prostori naseljeni heterogenim stanovništvom, kakav je Balkan. Ali s druge strane, to je teren i to je ring u kojem nastaje fantastična umetnost jer kod nas umetnost nije samo luksuz, kod nas je umetnost i način opstanka, i zbog toga ovaj prostor decenijama daje fantastične rezultate kojima se ceo svet ponosi. Teško bih ja napisao ovoliko pesama da živim u Švajcarskoj ili u Švedskoj, jer ovaj prostor ti nudi motive, teme, ideje... To ćeš teško naći u nekoj sređenoj, hermetičnoj zemlji, tako da sve ima svoje prednosti i mane. Ovaj život nam ni u kom slučaju nije lak, ali ovde umetnik ima najbolje i najinspirativnije okruženje.

TEKSTOPISAC SAM POSTAO PRILIČNO KASNO, U SUDIJSKOJ NADOKNADI VREMENA

Da li ste, pišući tekstove na početku karijere, mogli da naslutite gde Vas to vodi?
- Ja sam imao profesorku srpsko-hrvatskog kod koje sam vazda imao neku tricu jer njoj je bilo važnije gde je zarez, i razlika između tvrdog i mekog „č" od nekog sadržaja. Pukom srećom mi se profesorka u četvrtom razredu promenila, i kada me je posle prvog pismenog izvela pred razred da čitam svoj rad, što je za mene bio čist SF jer sebe nisam video u tome, otvorila mi je novi ugao gledanja na to moje pisanje. Tako sam u tekstove ušao u stvari prilično kasno, u sudijskoj nadoknadi, ali je s vremenom ispalo da čak kroz to ljudi vide moju snagu i nešto u čemu sam se dokazao. Dogodilo se da je moja karijera tekstopisca stvarno bila jedno ružno pače koje je doživelo najlepši mogući scenario po mene. Danas ljudi vole i cene to, žive kroz to. Za autora nema ništa veće ni svetije nego kada mu pesme prežive i kada se sažive s ljudima.