INTERVJU, DIVNA LJUBOJEVIĆ: Odricanjem od prošlosti, sebi smo noge isekli

Srbi su imali sve, od teritorije, države, kulture, umetnosti, i od svega najznačajnije - imali su svetitelje koji su sobom osveštali tu bogatu, lepu i tešku istoriju. Nepristojno je, a povrh svega je i glupo negirati prošlost kada znamo da je ona naša budućnost

Misiju koju je sebi odredila pre četvrt veka, Divna Ljubojević, dirigent i pojac, ispunjava u skladu sa svojim imenom - na divan način upoznaje svet s najstarijim i najvrednijim u pravoslavnoj i vizantijskoj tradiciji, a srpski narod podseća na bogato duhovno i kulturno nasleđe kojeg se, što voljno, što nevoljno, odricao u prošlosti. S horom „Melodi", koji je osnovala 1991. godine u spomen na vizantijskog pojca Romana Meloda, obišla je svet i svojom muzikom, kako su primetili kritičari, učinila „da nas vole i oni koji nas ne vole". Za to što su zapad i istok čitavu deceniju pre Srbije prepoznali u Divninom pojanju, koje je Isidora Žebeljan opisala kao zemaljski isečak muzike s neba, „nebesku svetlost koja pomera granice poimanja lepog, harmoničnog i duhovnog", umetnica je davno prestala da traži objašnjenje. Izgradila je zavidnu inostranu karijeru, koja je započela u Francuskoj, gde je objavila osam albuma, a njen nesvakidašnji dar prepoznali su i u Njujorku, gde je izdala jedan album.
Divnino delovanje kao čuvara pravoslavne baštine krunisano je i ordenom počajevske ikone Majke Božje „za propoved pravoslavlja pojanjem", koji joj je uručio poglavar Ukrajinske pravoslavne crkve (2010), i ordenom „Vernost i vera", kojim je odlikovana u Belorusiji za „istaknuti doprinos delu duhovnog preporoda" (2014). Magiju stvorenu glasom kao jedinim instrumentom, u pratnji ansambla „Melodi", ljubitelji duhovne muzike imaće priliku da osete na Vaskršnjem koncertu u Sava centru, koji je zakazan za 20. april.
Vaši koncerti povodom Vaskrsa postali su tradicija. Treću godinu zaredom nastupate u Sava centru.
- Vaskrs je praznik nad praznicima, praznik ljubavi, renesansa čoveka... Nešto što svi mi, praktično svakodnevno, doživljavamo u malom kad se probudimo posle sna, „male smrti", i ustanemo s postelje... Protekle dve godine datum koncerta je bivao u dane pred kraj vaskršnjeg posta, pa se koncert prošle godine, na primer, zvao „Beograd u susret Vaskrsu". Ove godine datum održavanja je u samoj Svetloj sedmici.
Naslovili ste ga „Slovo ljubavi u Bogorodičinom gradu".
- Živim u Beogradu, koji je odlukom despota Stefana Lazarevića posvećen Bogorodici, a on je napisao najlepše od poezije što imamo - „Slovo Ljubve". Divna sa „melodima" peva najlepšu, večnu muziku. Muzika je naše slovo ljubavi, njome govorimo... Pa kako da iz ovih činjenica ne prožubori ovo „Slovo ljubavi u Bogorodičinom gradu"...
Davno ste izjavili da želite da duhovnoj muzici vratite mesto koje zaslužuje, a koje joj je nepravedno oduzeto. Koliko ste u tome uspeli posle 25 godina rada s horom „Melodi"?
- U početku sam se duhovnom muzikom i misijom njenog povratka na mesto koje joj pripada bavila spontano, samo radeći to za šta imam dar. Kasnije, naravno, zahteva se i neka strategija radi ostvarenja namera i ciljeva koji su veliki. Ubeđena sam da se stvari pomeraju ako ih radite čistim srcem i s velikom ljubavlju, naravno uz pomoć Boga. Evo, recimo, prošle godine je CD „Antologija najlepše duhovne muzike pravoslavnog istoka", koji je izdao PGP RTS, inače 25. album koji sam uradila sa svojim ansamblom „Melodi", dobio titulu najprodavanijeg izdanja u 2016. godini, što formalno pokazuje da je bio i najslušaniji. Zar to nije jedno lepo i značajno pomeranje u pravom smeru?
Istakli ste jednom kako je nepoznavanje sopstvene tradicije i korena jedna od najvećih mana našeg naroda.
- Ne mogu da kažem da je to naša mana, pre bih rekla da je to naša rana. Kada smo se odrekli svoje prošlosti, kao da smo sebi odsekli noge, a u toj situaciji, u kojoj je temelj razoren, šta može da drži kuću? A Srbi su imali sve, od teritorije, države, kulture, umetnosti, i od svega najznačajnije - imali su svetitelje koji su sobom osveštali tu bogatu, lepu i tešku istoriju. Nepristojno je, a povrh svega je i glupo negirati prošlost kada znamo da je ona naša budućnost.

Sukobljavanje veronauke s građanskim vaspitanjem nešto je najgore što se desilo u našem školskom sistemu. Da li to znači da onaj ko je verski opredeljen nije građanski vaspitan?

Vaša porodica nije želela da se odrekne prošlosti i zato je stradala od komunističkog režima.
- Bili smo izloženi istrebljenju i sa očeve i sa majčine strane. Velika mi je želja da rehabilitujem svog dedu Tihomira Ljubojevića, uz čije su ime komunisti prikačili razne laži, a nema osobe koja ga je poznavala da nije govorila da je bio dobar čovek. Deda je bio na položaju pre rata, a pošto je na prvom mestu bio Srbin, verujući čovek i pripadnik ideja koje se ne odriču srpstva, predstavljao je trn u oku onima koji nisu imali ništa osim pripadnosti komunizmu. Kao što danas mnogi zameniše novcem, uz podršku svih mogućih poluga vlasti, sve kvalitete ličnosti koje nemaju snagu, ideju, pamet, plemenitost, lepotu, talenat, znanje, tako slično beše i u komunizmu. Preko ideologije se dolazilo do novca, položaja, „pameti", profesura, ugleda. A potomci tako etabliranih predaka su i sadašnji „krem" ovog društva, čini mi se. Mog dedu su komunisti streljali 1944. godine, kao i mog deda-ujaka i tetku Emiliju, po kojoj je moja sestra dobila ime, a koja je pre toga dugo bila zatvorena i mučena. Svi su streljani na našu krsnu slavu - Svetog Jovana.
Šta je odredilo Vašu ljubav prema duhovnoj muzici? Govorili ste o posebnoj emociji dok ste jednom prilikom u manastiru Vavedenje slušali pojanje igumanije Agnije.
- Od ranog detinjstva sam s roditeljima obilazila manastire i upoznavala se s našom pravom istorijom i kulturom, koja je lepa i obećavajuća za budućnost. Mnoge službe u manastirima s divnim pojanjem sam odstajala. Tako smo došli i u manastir Vavedenje. To je bila prva prava muzika među duhovnom muzikom koja me je obuzela i ostavila na mene dubok utisak i dodir. Pojanje igumanije Agnije u manastiru Vavedenje opčinilo me je i sigurno je učinilo da se kasnije za duhovnu muziku i opredelim. Teško je tačno definisati čime se to bavim, profesijom ili pozivom - prizivom. Nisam pevačica, muzičar sam po profesiji, završila sam Muzičku akademiju, a mnogi me nazivaju misionarom. Obično za sebe kažem da sam interpretator.
Prisetili ste se trenutka u kojem Vas je duhovna muzika posebno očarala i dirnula. A kako Vaša interpretacija deluje na druge?
- Ima potresnih ispovesti koje su se desile nenadano, na neočekivanim mestima. U Petrogradu me je na ulasku u Lavru Aleksandra Nevskog sačekao čovek u svešteničkoj mantiji, da bi mi, kao turisti, naplatio ulaznicu i upitao me odakle sam. Kada sam rekla da sam iz Srbije, namršteno je pitao: „A ko ste vi?" Ljubazno sam mu se predstavila, a on se ozario i sav ushićen rekao da je pretpostavio da sam to ja, ali da nije bio siguran. Onda je kroz suze izgovorio: „Prešao sam u pravoslavlje kada sam čuo vaše izvođenje 'Hristos Anesti', pao sam na kolena i postao pravoslavac." Nije lako prihvatiti izliveno pred sobom tuđe srce i nutrinu! Dva naredna dana skoro da nisam mogla da ustanem iz kreveta razmišljajući i tražeći načina kako da odbacim od sebe tu ispovest da ne bude toliko teško. I svaki put kada se setim i pričam o tome, ponovo prolazim kroz isto. Shvati čovek koliku odgovornost ima, a ipak je samo običan čovek. Mi smo u stvari provodnici: živim kao običan čovek, sa svim ljudskim potrebama i padovima, ali pevam o nečemu što je nadljudsko i večno i što budi u ljudima uspavano rajsko biće! Saznala sam, recimo, da se u Splitu moja muzika koristi u terapiji za decu obolelu od autizma i da ima pozitivnih rezultata.

Ni monahe šaolina niste ostavili ravnodušnim...
- To je bilo simpatično. Monasi imaju lica s blagim osmehom, ali njihova promena u još širi osmeh bila je posebno upečatljiva.
Da li publika u zemljama koje nisu pravoslavne drugačije reaguje na vašu interpretaciju?
- Do 2008. godine, moja karijera je bila vezana uglavnom za Zapadnu Evropu, gde me je slušala isključivo inostrana publika. Reakcije su uvek bile fantastične. Naravno da svaki narod drugačije pokazuje oduševljenje, tronutost, raskravljenost... Ipak, svuda na ono što čuju reaguju kao da su se u tome prepoznali, iako ne razumeju tekst, ali u toj muzici je jedinstvo koje se kao paket rasporedi po genetskom pamćenju i onih koji danas nisu pravoslavni.
Imate li logično objašnjenje za činjenicu da ste karijeru prvo izgradili na međunarodnoj pa tek onda na domaćoj sceni?
- Nekada sam se bavila time, pitala se kako je to moguće i bila mnogo tužna zbog toga. A ispostavilo se da je to fantastično. To što pevam duhovnu muziku ne samo u Srbiji, u zemlji koja je pravoslavna, već i tamo negde, po Francuskoj, Italiji, Španiji ili Kini, gde zaista treba da se čuje, moja je važna misija.
Zemlje koje pominjete neguju odnos prema duhovnoj muzici, za razliku od Srbije?
- To je tačno, i vrlo dobro znaju gde je čemu mesto. Zašto bi se Bahova duhovna muzika smatrala crkvenom muzikom, a ne klasičnom, što jeste. Naši veliki kompozitori, poput Mokranjca, koji su pažnju i ljubav uz majstorstvo poklonili očuvanju našeg duhovnog muzičkog nasleđa i sve ostalo što spada u duhovnu muziku, kod nas nemaju isto mesto kao Mocart u Austriji ili Bah u Nemačkoj.
Interpretator duhovne muzike Pavle Aksentijević je pre nekoliko godina želeo da odustane od nastupa u Srbiji zbog duboke razočaranosti odnosom države i institucija prema onome što radi. Kakvo je vaše iskustvo?
- Nisam imala slična dvoumljenja. Mlada sam počela i samo sam radila, a mi smo sporadično imali koncerte po Srbiji. Devedesetih godina se žanr kojim se bavim zaista svodio na crkvene priredbe jer je država negirala tradiciju, više je nije branila, a ni podržavala. Od 2001. godine, kada god smo potražili podršku Ministarstva kulture, dobili smo je. Osim u mandatu bivšeg ministra Ivana Tasovca, ali nisam bila jedina, mnogo je oštećenih a vrednih umetnika koji su propatili vreme njegove „vladavine". Srećom, ministri se menjaju, ali u ministarstvu ima onih koji su uvek tu i koji se trude da pronađu prave stvari, da ih afirmišu i podrže. Naravno, prioritet bi trebalo da bude kvalitet i odjek koji nečiji rad ima na društvo i način na koji umetnik predstavlja našu kulturu. U suštini, zadovoljna sam saradnjom s Ministarstvom kulture.
A da li ste zadovoljni zastupljenošću muzike koju interpretirate u medijima? U poplavi raznih muzičkih stilova, u kojoj meri duhovna muzika dopire do šire publike?
- Svi mi umemo da slušamo ono što nam se pruža, ali zavisi šta nam je dato i šta se u kontinuitetu prezentuje kao vrednost, a ponekad nije vredno, često je samo zabava, a nije kultura. Suština je u tome šta će neko prezentovati i koliko će ga to koštati, koliko će, recimo, vlasnik medija izgubiti zato što će se neko možda opametiti od sadržaja koji mu je ponuđen! Kad gledate i slušate koncert klasične muzike, to stvara posebnu atmosferu, budi dobru razmenu unutrašnjih energija, što se ne dešava ako 24 sata gledate neki rijaliti. Zamislite kad bi umetnici bili stavljeni na pijedestal i kad bi se na njih ukazivalo kao na uzore mladima! Kakva bi uopšte kontrola bila moguća nad ljudima koji su svoji i misle pročišćeno i slobodno? Umetnik je slobodna ličnost, slobodna duša... Sport je, međutim, preuzeo sve uticaje koje bi trebalo da imaju umetnost i kultura. A sport danas nije stvar očvrsnuća tela za podršku duhu, nego sredstvo da se dođe do novca! Ljudi se u ovim beznadnim, jalovim godinama, kada nemaju mogućnosti da se ostvaruju, identifikuju sa uspesima sportista, proglašavaju uspeh sportista za nacionalni uspeh i dostignuće! I to sve danas, kada se sport upražnjava za novac i lični uspeh! Treba da se vratimo sebi i tako očvrsnemo jer imamo prošlost i zajedničke svetitelje, koji su naša prošlost što nam garantuje dobru budućnost.

Nekada su se možda Lepa Lukić ili Vasilija Radojčić mogle nazivati „srpskim majkama" jer su izvodile narodnu muziku u potpuno drugačijoj kostimografiji i životnim standardima i stilovima

Da li je vraćanje veronauke u škole način da se novim generacijama približi možda i duhovna muzika?
- Vraćanje veronauke je fantastična stvar, ali sukobljavanje veronauke s građanskim vaspitanjem je nešto najgore što se desilo u našem školskom sistemu. Da li to znači da onaj ko je verski opredeljen nije građanski vaspitan? Naprotiv. A kod nas građansko vaspitanje znači odsecanje korena! Kad bi se isključilo građansko vaspitanje, veronauka bi s dobrim predavačima doprinela oplemenjivanju dece, njihovoj spoznaji da u dubini duše i srca nose mogućnosti, da znaju šta mogu, ko im pomaže, ko je uvek s njima!
Duhovna muzika koju izvodite s horom „Melodi", rekli ste, ima dva života - jedan je obredni, crkveni, a drugi koncertni. Kako crkva gleda na to što radite pošto ima teologa koji ne nalaze opravdanja za ovakvo istupanje duhovne muzike iz crkve?
- Nemam ništa protiv da se i tako razmišlja, ali znam da ta muzika mora da izađe jer joj nije mesto samo u crkvi. To je njeno izvorno stanište i to niko ne dovodi u pitanje, ali bih dovela u pitanje tu „nepoželjnost" da nešto tako lepo i korisno izađe iz mesta koje je, pre svega, ograničeno prostorom, da ne kažem i nekim institucionalnim stvarima. Znam za mnoge koji su baš slušajući koncerte duhovne muzike došli u crkvu. Mnogi ne bi ušli u crkvu, ali bi došli u Sava centar da čuju koncert, a verovatno ima i onih koji ni tamo ne bi došli da nisu čuli moje izvođenje Bajagine pesme „Od kada tebe volim". Korpus ljudi koji vole duhovnu muziku proširio se preko muzike koja nije duhovna, zato je najvažnije kako to prezentujete.
Mnogo toga nam je poslednjih decenija podmetano pod epitetom „narodna" muzika.
- Generacije su zaboravile šta je narodna muzika, ja znam šta je narodna, a šta izvorna muzika, kao što znam i šta je novokomponovana narodna muzika, šta je turbo-folk... Svega tu ima, ali nije problem u toj raznolikosti, već u tome šta sve dopire u javnost. Tačno je da svaka roba ima kupca, ali ne stavlja se svaka roba u izlog. Dakle, izlog je važan. Dok nije bilo poplave raznih televizija, morali ste da osvojite nečiju pažnju s mnogo kvaliteta, a danas ne morate ništa da vredite, osim da budete dobre spoljašnosti.
Ali upravo takve stavljaju na pijedestal, zvezde turbo-folka su uzori našim devojčicama, a najveća među njima, poznata i kao „srpska majka", dobila je posebno priznanje pojavljivanjem u predsedničkoj kampanji.
- Meni je izuzetno neobično i ne vidim razlog zbog kojeg bi se ličnost koja ima takvu popularnost, a samim tim i sigurnost, priključila bilo čijoj kampanji, kao ni razlog da se kroz takvu ličnost promovišu bilo kakve vrednosti. Šta je tu vrednost? Čini mi se da je konkretna pojava daleko od onoga što bi trebalo da je „srpska majka". Nekada su se možda Lepa Lukić ili Vasilija Radojčić mogle nazivati „srpskim majkama" jer su izvodile tu narodnu muziku u potpuno drugačijoj kostimografiji i životnim standardima i stilovima.
Kako gledate na ono što rade braća Teofilović ili Slobodan Trkulja?
- To su veliki trudbenici, koje posebno poštujem jer su u izboru koji svi imamo odabrali baš to. Mogli su da se posvete nečem drugom, a odlučili su da svoje vreme i život daju nečemu što je tradicija i želja za istraživanjem svojih korena. Divim im se i uživam u tome što rade, ne bih ništa korigovala.
Od koga ste Vi dobili najveći kompliment za to što radite?
- Od čuvenog reditelja Pitera Bruka, koji je rekao da se u mom oku i mojoj ličnosti vidi sva hiljadugodišnja tradicija koju nosim svojim bićem - vizantijska tradicija.
Šta je najveće priznanje koje ste dobili u Srbiji?
- Lepo mi je kada su ljudi prisutni dok pevam, a koncerte pravim da bih podelila tu lepotu sa onima koji možda nisu u prilici da dođu u crkvu. Širenje lepote i smisla za mene je najveća satisfakcija.
Inauguraciju Borisa Tadića za predsednika Srbije 2004. mnogi pamte po Vašem izvođenju himne „Bože pravde". Da li ste i dalje čvrsti u odluci da Vam je to bio prvi i poslednji put da pevate na takvom događaju?
- Neke stvari se dese samo jednom. Inauguracija je za mene bila istorijski momenat, u kojem sam mislila da će se nešto dramatično promeniti nabolje, i zato sam pristala. Osim toga, prvi put se posle mnogo decenija pevala himna Srbije koja je prestala da živi, a ja sam je tada otpevala s tekstom u kojem se pominje i kralj, a ne samo Srbija i srpski narod. Boris Tadić se saglasio s tim i rekao: „Da, tako treba." I to me je oduševilo. Pitanje je da li bih pristala da pevam da je rekao da izbacim autentični tekst. A himna se danas peva prilagođena Srbiji, koja, umesto da je kraljevina, predstavlja nešto što ni sama ne znam kako bih nazvala. Ko može da vodi državu u mandatu od četiri ili osam godina? Ko može da vodi nešto što nije njegovo, da li može da nas vodi neko ko nije domaćin i ko se ne stara o svom imanju. Mi smo istorijski kraljevina, ne možemo da budemo ništa drugo, a ovo danas što zovemo državom ne uspeva zato što nemamo kralja.
Nema ga ni Rusija, a bila je monarhija.
- Oni su tek mučenici i paćenici, a sve zbog komunizma. Ali njih danas vodi domaćin, Rusija nije u tupavom položaju kao Srbija, a šta će ostati od nas, videćemo.

SRPSKI REDITELJI ME MASOVNO KRADU

Učestvovali ste u hologramskoj operi „Telesio" čuvenog italijanskog kompozitora Franka Patijata.
- Angažman u hologramskoj operi je dragoceno iskustvo - gledati sebe na premijeri, ali iz publike, neponovljiv je doživljaj. Imala sam nekoliko poziva za saradnju i u našim pozorištima, moja muzika se čuje u komadu „1915.", koji je režirao Milan Nešković. A na filmu me masovno kradu, ne mogu da dokučim razlog jer su budžeti za filmove i serije prilično veliki, te mislim da bi se našlo i za nadoknadu autorskih prava za korišćenu muziku. Bila sam iznenađena kada sam čula svoj glas u poslednjoj epizodi serije „Ravna gora", koja me je tematikom zaintrigirala da je pogledam. U jednoj sceni u crkvi jasno se čuje moja interpretacija. Očekivala sam da ću biti potpisana u špici, što se nije desilo, niti su mi se javili iz produkcije Radoša Bajića, niti sa RTS-a. To nije jedini takav slučaj. Reditelj Stojan Stojšić, koji je snimio film „Nečista krv", praveći istoimenu seriju posle mnogo godina koristio je moju muziku, a nije me potpisao niti me je ikada pozvao.