INTERVJU, HRISTIĆ: Komunisti su znali šta je kultura

Vreme u kojem sam radio jeste vreme komunizma, ja jesam dete buržuja kome je sve oduzeto, čak su me u osnovnoj školi vređali nadimkom "buržujče". Međutim, komunisti su imali jednu mnogo bolju vrstu pameti od potonjih, oni su znali šta znače kultura i sport, da to predstavlja državu

Zoran Hristić stvara duže od šest decenija i najplodniji je savremeni srpski kompozitor. Piše muziku za balet, pozorište, film, a doživeo je da u jednom trenutku, prilikom otvaranja Zimske olimpijade u Sarajevu, postane i najslušaniji kompozitor sa ovih prostora.

Sprema se luksuzno izdanje diska kao jedna od posledica prošlogodišnje premijere "Šest beogradskih koncerata". Kome je namenjen taj luksuzni muzički paket?

- To nije profitabilno, naprotiv. Pošto su na premijernom izvođenju bili maltene svi ambasadori u Beograda, ovo izdanje će predstavljati dobru promociju jednog dela srpske muzike. Biće poslato našim kulturnim centrima u inostranstvu, podeliće se ambasadama... A solisti su veoma značajni: Suđić je dirigovao velikim gudačkim orkestrom, a tu su i Kolundžija, Ljubiša Jovanović, Slobodan Marković i moje otkriće, trubač Nikola Mijajlović.

Za kad je to planirano?

- Verujem da će biti završeno do kraja godine, a onda bismo to obeležili negde u februaru, kad prođu novogodišnje gužve.

Jeste li se sa ovih "Šest koncerata" odužili Beogradu ili planirate još nešto?

- Oduvek me je čudilo to što u ovom gradu žive veoma dobri kompozitori a nikad se niko nije setio da mu nešto podari. Bilo je veliko interesovanje za to prvo izvođenje, pun "Kolarac". Posmatrao sam ljude koji su ulazili, Beograđani koje dugo nisam video, mnogi su mi zahvalili na tom potezu. Mislim da sam muzikom obuhvati sve ono što je bitno za Beograd: ulivanje dveju reka koje obožavam, istorijski veoma važno mesto; zatim beogradska tvrđava, pa taj Singidunum koji sam klasičnom muzikom obavio; potom promena civilizacije; balovi u Oficirskom domu, šta se sviralo i igralo; onda sam sve to presekao ratovima; onda u velikom finalu dolazi slava grada i uopšte slava gradu. Nisam upotrebio stihove Crnjanskog iz "Lamenta nad Beogradom", ali ovo je moj lament nad Beogradom.

Bili ste iznenađeni kada ste pre nekoliko godina dobili "Zlatni beočug" za životno delo. Da li ćete biti iznenađeni ako za ovih "Šest koncerata" Beogradu opet stigne neko priznanje s obzirom na to da Vas se sve ređe sećaju?

- Nešto su me se u poslednje vreme ponovo prisetili sa svih strana! (smeh) Nije to samo do sećanja, čovek se malo i povuče. Svačije vreme dođe i prođe. Ja sam toliko toga ispisao, pa kad pogledam svoju Vikipediju, mnogo toga se i ne sećam. Jer počeo sam da radim sa nekih 18, 19 godina.

Pa ima više od 60 godina kako stvarate.

- Otprilike, možda i više, jer sam svoju prvu muziku napisao sa devet, deset godina. Ali čuvam se tih proslava jubileja, podsećaju me nekako na ostavštinu iz komunističkog perioda. Mi ne umemo da to obeležimo dostojanstveno, samo se kadi, kuka, plače... Nažalost, takva nam je i istorija. Imam jedno tri nagrade za životno delo, tako vam je to kad dođete u neke godine! Pravo da vam kažem, čovek se malo lecne kad mu se to dodeli, ja odmah vidim onu grobljansku ulicu, nekako mi dođe u vizuru kao da se od mene opraštaju.

Pa dobro, bar ste se odužili rodnom gradu.

- Što se tiče Beograda, vrlo sam srećan što sam to uradio, kao da sam čekao godinama. Evo zašto. Pripadam generaciji rođenih pred sam Drugi svetski rat ili tokom njegovog trajanja, generaciji koja kad je progledala prvo što je ugledala bile su ruševine. Zamislite generaciju u čijem su detinjstvu prve slike potpuno razrušen svet. U početku smo se smatrali jednom nesrećnom generacijom, mnogo toga nam se desilo za jedan ljudski život, da ne govorimo o ovom finalu bombardovanja '99. Bili smo potpuno zgranuti - "Pa zar opet?!" Preživeli smo period komunizma i katastrofu posle komunizma, građanski rat plus bombardovanje, i taman sam mislio da je sve to prošlo, kad ono ponovo gledamo ruševine Savamale. Što nas Beograđane izuzetno pogađa. Znali smo ko nas bombarduje, znali smo ko učestvuje u građanskom ratu, ali ne znamo ko je srušio preko noći deo našeg grada. I to sve nas boli.

Imate li i manje sumornih sećanja na detinjstvo? Gde je tu muzika?

- Ja sam dete veoma bogatog oca cincarskog porekla. O tome nisam mnogo znao jer otac nije mnogo pričao, učio me je da sam pravoslavac i da sam Srbin. A i rano je umro. Jednom prilikom, televizijski reditelj Kičić, čiji je sin sad vrlo poznati glumac, kaže mi: "Zdravo, rođače." Pitam: "Kakvi smo mi rođaci?", a on kaže: "Molim te, dođi, otac mi je rekao da te dovučem, da ti nešto pokaže." To je bio doktor Kičić, Titov lekar. Dođem i zgranem se. On je godinama na zidu gradio ogromno porodično stablo i tu saznam da sam dalekim poreklom Cincar i, naravno, zainteresujem se. On mi je mnogo stvari ispričao, onda nailazim da su Cincari značajni ljudi, poput Jovana Sterije Popovića, Nušića, Koče Popovića, Taška Načića... Veoma značajni ljudi koji su uglavnom živeli po gradovima.

Odakle to?

Pa, Karađorđe ih je rado naseljavao kao veoma sposobne ljude, nikad nisu odlazili u sela, živeli su po gradovima, bili izuzetno sposobni trgovci. Kažu da je na Dorćolu Jevrejin zatvarao radnju kad bi Cincarin otvorio svoju. Moj otac se obogatio na duvanu, a nikad nije zapalio cigaretu i bio je strašan protivnik pušenja. Imao sam 17 godina kad je otac umro, kako je on umro, tako sam ja upalio cigaru i, evo, dan-danas je nisam ugasio. Mislim da muziku nije odredilo to poreklo. Meni je majka Vranjanka, divno je pevala i čini mi se da sam od majke nasledio sluh, smisao za muziku, ali i onaj suludi vranjanski način života koji se sprovodi usred Beograda.

Neke moje kolege bi rekle: "A, on piše po porudžbini." To će da vam kaže samo neko kome nikada nisu ništa poručili. Ili, "filmska muzika je muzika drugog reda", što će vam reći neko koga nikad nisu zvali da piše filmsku muziku

Da se vratimo nagradi za životno delo. Kakva je ta nagrada satisfakcija za onoga koji je dobija ili onoga ko je daje?

- Znate šta, ne bih se obrušio na one koji je daju. U principu, nagrada je nešto što traje dan-dva, digne se halabuka po televizijama, među novinarima. I to sve prođe, ali nagrada umetniku je ono što on ostavi, što stvara. Ima tu neki redosled ko, kad, gleda se možda i krštenica. Objasnio sam vam šta mi se ukazalo kad sam prvi put dobio nagradu za životno delo!

Da li je teško komponovati po porudžbini, pisati nešto sa svešću da to mora da bude dobro, da se mora i potpisati? Jeste li Vi to ušli u neku rutinu ili, jednostavno, u tome i ne vidite problem?

- Možda sam bio predviđen da budem asistent i profesor, ali veoma sam se brzo s tim pozdravio. Nisam za pedagogiju. Zamislite da je od 40 studenata njih 38 zalutalo na muziku, a samo dva talentovana s kojima bi vredelo da provodim vreme. Tako sam ja nešto uobrazio i onda živeo u statusu slobodnog umetnika do neke '82. godine. Normalno je da sam od toga živeo. Neke moje kolege bi rekle: "A, on piše po porudžbini." To će da vam kaže samo neko kome nikada nisu ništa poručili. Ili, "filmska muzika je muzika drugog reda", što će vam reći neko koga nikad nisu zvali da piše filmsku muziku. Imao sam sreću, u okviru mog talenta, da sam rano zavoleo pozorište, sa 14 godina me je otac prvi put odveo, da me časti za malu maturu, u Jugoslovensko dramsko pozorište. Od tada sam počeo da sanjam da pišem za pozorište. O filmu još nisam razmišljao. Porudžbine su bile izuzetno teške, i to je veoma odgovoran posao, vezani ste za rokove, do te mere postajete surovi profesionalac da ste neprijatni sami sebi.

Pa kako u takvoj situaciji može da nastane išta dobro?

- Ispričaću vam nešto o nastanku mog baleta "Darinkin dar" '73. godine. Tad se prvi put upuštam u te vode, eksperimentišući pre toga sa filmom i pozorištem. Na moje iznenađenje, pozove me u Topolu Dušan Petrović Šane. Dolazim, ne znam o čemu se radi, a on počne da mi priča priču, da li ja to vidim kao balet jer je tema strašna. Da je žena žrtvovala tri ćerke da ne bi odala skrivenog partizana, i tako dalje. Jeziva tema, ali mlad, lud. Odmah prihvatim, baš interesantno. Prihvatim, pa zamolim tadašnjeg dopisnika Radija Beograd iz Londona Boška Božovića, jednog veoma obrazovnog čoveka: "Boško, ajde da se zatvorimo i napravimo taj libreto." I njemu sine ideja. Nećemo da pravimo partizanski balet nego ćemo ići na varijantu borbe materinstva i zla. Tarlić, tada čuveni koreograf, pošteno kaže: "Ovo ja ne mogu." Ali ja sam dete sreće, u hodniku Narodnog pozorišta sretnem Veru Kostić, bivšu balerinu i koreografa, kaže: "Daj mi to!" I žena to napravi fenomenalno. Istorija baleta priznaje, čak ističe, da je to životna uloga Lidije Pilipenko. I tako to krene. Naravno, posle su bile mnoge vrste narudžbina - jedna od ogromnih bila je od UNESKO-a, 1980. godine prvi put muzika u Centru "Sava". To je bila "katastrofa": 350 izvođača na sceni, tri hora, pet solista, ogroman orkestar, plus gusle, gajde, kavali, čuda. Jedva ostadoh živ.

Ako se ne varam, radili ste i otvaranje Zimske olimpijade u Sarajevu?

- Inače sam mnogo radio u Sarajevu, skoro kao i u Beogradu. Sarađivao sam ranije sa koreografom Slavkom Pervanom, koji je dobio da radi koreografiju za otvaranje Olimpijade, pa me angažuju da radim muziku, tu veliku igru koja se zvala "Jugoslavika", nešto najteže što sam u životu radio jer su zahtevi bili potpuno nenormalni. Trebalo je da se spoji folklorni idiom tadašnje Jugoslavije, uz sve razlike između popevki i makedonske muzike, nebo i zemlja, što treba spojiti. Artur Takač bio je šef parade, taman nešto uradim, a on me pozove i kaže: "Znaš, pa fino, to će gledati milijarda, pa milijarda i po." Koliko god da sam bio iskusan, čoveku se malo noge odseku...

Pa postali ste najslušaniji kompozitor sa ovih prostora.

- Tada sigurno. Kao i svako otvaranje Olimpijade, čega nismo bili toliko svesni. To mi je možda najtežih 25 minuta u životu. Kad kažete minut muzike, vi treba dobro da se okozite za taj minut. Koja je to muka biti kompozitor ako pišete za veliki orkestar. Minut muzike za veliki orkestar je do 2.000 nota, imate sto ljudi, instrumenata, čuda. Nije me mrzelo, izmerio sam štopericom - to je samo minut i po. Treba to ispisati.

Kažu da imate veliki doprinos za podizanje Sabora u Guči.

- Mnogo sam tabanao po Srbiji, da idem i u zabačena sela i slušam i frulu i trubu. Zoran Radmilović i Rastko Tadić organizovali su nešto tipa Selu u pohode '73. godine, i ja prvi put vidim Guču. I sledećih 20 godina svaki kraj avgusta bio je moj životni kalendar u Guči, kad je bila ono što vredi. Sada me niko ne bi naterao. Možda je mene pregazilo vreme, ali ne verujem - truba se izgubila u svim ostalim sadržajima, u komercijalizaciji i glupostima tipa: "Ko ne zna trubu, ne zna Srbiju"... Estradne zvezde sleću helikopterom, a trubači spavaju po slamaricama, zadnja rupa na svirali.

Zanimljivo je, s obzirom na taj vaš umetnički, slobodni duh, da ste ipak u jednom trenutku uvučeni u stalan posao. I da je Duško Radović glavni krivac za to.

- Bio je stalni honorarni, još sam se borio! Duško Radović bio je, da ne objašnjavam previše, jedan potpuno zapanjujući čovek. Zove me: "Dođi sutra u šest ujutru u 'Kasinu' da popijemo kafu." "U šest ujutru?", ne verujem ja. On je inače spavao u stolici dva sata. Ponudi mi da se osnuje koncert Studija B. Pazite, šest sati takozvane umetničke muzike. Tu je bio Dragan Babić, dolazio je Ršumović, Duško je okupio fini mladi svet koji obećava... Krenemo sa nekih 30-ak ploča, uživo, puštaš muziku, najaviš, kažeš nekoliko reči, animiraš. Odjek je bio divan, ljudi se zahvaljuju, neki prvi put imaju priliku da u kontinuitetu slušaju dela klasične literature. To sam radio godinu i nešto dana.

Rekoste da Vas je kao mladog mnogo privuklo pozorište. Praktično ste pisali muziku za sva beogradska pozorišta i za jedno 20-ak i više pozorišta širom Jugoslavije. Jel to Vama kao umetniku bila strast? Da li Vam sada nedostaje toliki angažman upravo u pisanju pozorišne muzike?

- Biti slobodan umetnik ima svojih prednosti. Shvatam moje kolege koji su bili profesori pa nisu mogli baš toliko da se posvete pisanju i da su hteli. A kvalitet života zavisi od kvaliteta rada. Bila je to jedna fina ekipa, radio sam sa scenografom Tabačkim i kostimografom Angelinom Atlagić - zvali su nas trio snova. Veoma dobro smo sarađivali na predstavama. Nije dobro za predstavu da uspe muzika, a sve drugo propadne, moraju svi elementi da se sklope kao, recimo, u predstavi "Koštana" Niškog pozorišta '93, ili u predstavi "Opsada crkve Svetog Spasa" 2002. godine u Somboru. Dve Sterijine nagrade koje sam dobio mnogo su mi značile.

Gde je pozorište, tu je i film.

- Što se tiče filma, već s prvim sam imao "sreću" sa tim zabranama. Bio sam još klinac kad sam radio muziku za prvi film Miće Popovića, slikara i reditelja, "Čovek iz hrastove šume" sa Mijom Aleksićem u glavnoj ulozi. Film je pogledan, tada je bila cenzura, naravno, odmah zabunkerisan i tek pred smrt, devedeset i neke, Mića Popović zove i kaže: "E, konačno ćeš da vidiš film." Znači, trideset i nešto godina nisam video svoj prvi film. Posle sam s Mićom radio "Hasanaginicu", što mi je donelo "Zlatnu arenu" u Puli.

Dve ste dobili, jel tako?

- Te '67. bio sam strašno mlad. Pogledao sam "Hasanaginicu" i ostao potpuno očajan. Sretnem Peđu Isusa, mog druga arhitektu, koji se bavio arhitekturom i akustikom, pa me pozove da vidim novi instrument koji je napravio. Pogledam, pipnem - ono svira. Bože, šta je ovo? Neki federi, igle, kao riba bez glave od bakra, neka ušna školjka, unutra razapeti federi za gimnastiku koji vibriraju. Pipnem, ovo je muzika za "Hasanaginicu"! Imao sam sreću što veliki umetnik poput Miće hoće da dođe da vidi čudo, da čuje. Drugi bi rekao: "Šta, ovo, ma beži bre!" Toliko sam naštimovao to čudo da sam mogao da sviram Baha. Dođe Pula, opet sreća, Meša Selimović predsednik žirija. Pazite, to još nije vreme ni sintisajzera, ni električnih gitara, ništa. Odjedanput neki novi zvuk. Šta je? Instrument nazovemo, pošto se drnda - drndafon, tako da sam ja prvi svetski drndafonista, na šta sam bio strašno ponosan.

Toliko ste radili na prostoru bivše Jugoslavije, da li Vam nedostaje taj prostor, ne u onom nostalgičnom smislu, nego kao širina gde postoji mogućnost i prilika da se čovek iskaže na različite načine? U kojoj meri to ljudi danas prenebregavaju kad odlučuju da se zatvaraju?

- Pa sad, da li to odlučuju oni ili neko drugi? Moji drugari i drugarice, umetnici, imamo sasvim drugu vrstu nostalgije za tim multikulturalnim prostorom. Ono što sam vam rekao - popevke u Sloveniji, a božanstveno sasvim druga muzika u Makedoniji, u Bosni treće, u Vojvodini četvrto, u Šumadiji peto, u Crnoj Gori... Neverovatan multikulturalni prostor koji se potpuno urušio, sada su samo recidivi svega toga prisutni u kulturi. Vreme u kojem sam radio jeste vreme komunizma, ja jesam dete buržuja kome je sve oduzeto, čak su me u osnovnoj školi vređali nadimkom "buržujče". Međutim, komunisti su imali jednu mnogo bolju vrstu pameti od potonjih, oni su znali šta znače kultura i sport, da to predstavlja državu. Sport, uz zastavu i himnu, ceo svet gleda. Pazite, kako se rat završio, Tito pošalje ansambl "Kolo" po svetu, kaže, to smo mi. Andrić dobija Nobelovu nagradu u Beogradu, cela Evropa nam ovde dolazi na noge, Bitef, Fest, Bemus, Džez festival, nema potrebe da idemo. Ja sam bio selektor Bemusa, '76. ili '77, dolazi Berlinska filharmonija sa Karenom, dolazi Boljšoj teatar, to sada samo možete da sanjate. Sad ne možete dovesti ni velikog dirigenta, ni pijanistu, mnogo koštaju. Zato je Bemus i pao, nisu ljudi krivi. Godinama pričam, ne možeš nijednu vlast, od Miloševića pa nadalje, do današnjeg dana ubediti šta znači kultura. Ono što mi kao ljudi gledamo, veliko slikarstvo Italije, veliko slikarstvo Francuske, veliku muziku Nemačke itd. Pa to govori o tom narodu, pa neće se Nemačka zapamtiti po "Opelu" nego po Betovenu, Mocartu, po Hajneu, Geteu ili Francuska po "Renou" ili Italija po "Fijatu". Nego ćete Italiju zapamtiti kad uđete u muzej u Firenci, kad vidite koja je to država bila. E, to je ono što apsolutno nije u svesti nijedne vlasti.

Ma nemojte mi pričati da su Nemanjići jeli zlatnim kašikama i viljuškama dok su se po engleskom dvoru gađali kostima i jeli rukama. Pusti ti tu priču. Doba Nemanjića se zna šta je, velike kulturne zadužbine, manastiri

Otkud to svesno ili nesvesno slepilo?

- Svakom političaru koji dođe na vrh strahovito odgovara neobrazovan narod jer onda može njime da manipuliše. Pa nemojmo se zavaravati, 60 odsto Srba je poluobrazovano i polupismeno i, naravno, za manipulaciju, čega smo svedoci. Kad smo kod muzike, ona nije samo umetnost koja oplemenjuje i razveseljava. Ona ima tu drugu tamnu stranu, veoma je upotrebljiva. Istorija muzike je zabeležila, recimo, da su u vreme Hitlera napisani možda najbolji marševi, ali čemu su služili? Da milione ljude povedu u krvav pohod. Dolazi vreme komunizma, masovne pesme, pesme u obradi, a trideset generacija nije čulo liturgiju Mokranjca. Bio sam selektor Mokranjčevih dana, kakva liturgija, taman posla. Odmah zaseda Komitet u Negotinu i kao Ljubu Simovića izbace te iz grada. Sve do ovog turbofolka, sve je to urađeno namerno, političari su se dobro naučili da održavaju tu polupismenost naroda dajući im lažan sjaj. Sećam se scene kad majke bacaju decu u naručje kobajagi zvezda novokomponovane turbofolk muzike. Pojavljuje se mali Knindža u vreme građanskog rata sa tim pseudopatriotskim pesmama, gde bukvalno peva "udri, kolji", pa svi zakolju jagnje i stave nož u usta. Pazite koji je to poguban uticaj muzike. Naša deca su primorana da rastu uz sve to. Zamislite detinjstvo koje tako počinje. Od '82. sam bio mladi muzički urednik radija, pa sam malo izučavao te stvari profesionalno. To imate samo ovde, samo ovde! To nemate ni u Mađarskoj ni u Rumuniji ni u Bugarskoj. Što kaže Bora Dugić u Sofiji, čovek zapanjen, imaju čitav orkestar tih narodnih instrumenata, genijalci. Znači, to je naša izmišljotina, namerno urađena.

Kad govorite o upotrebljivosti muzike u loše svrhe, jednom prilikom ste rekli da umetnost znači uticaj. Deluje potpuno apsurdno u zemlji u kojoj je umetnost skrajnuta. Deluje mi malo paradoksalno.

- Pravo umetničko delo ima uticaj, ali ako vi skrajnete dobar deo naroda od tog uticaja i povedete ga u suprotnom pravcu, onda će taj uticaj ostati začauren, ali će ostati i kao podatak o kulturi jednog naroda. To je veoma važno. Zašto mi to Miroslavljevo jevanđelje gledamo zapanjeni? Zašto smo zapanjeni freskama? Koji su to podaci o jednom vremenu, o jednoj velikoj kulturi koja je tada bila na ovim prostorima? Ona govori o tom dobu. I sad smo svi u strahu šta će da se govori o ovom dobu. Ne govorim samo na našem prostoru, uopšte. Ratovi i dalje. Ko je uopšte pobedio u Drugom svetskom ratu? Pa, još uvek ratuju četnici i partizani, još uvek se ne nazire pobeda. Mi živimo u takvom ambijentu.

Kad pomenuste rat, partizane i četnike, pisali ste muziku i za "Užičku republiku". Ako se ne varam, rekli ste da ste dobili honorar od koga ste mogli da živite dve godine.

- Morao sam da povedem čoveka da ne idem sam u banku! To je tako bilo. Jedan naš pesnik, da ga ne imenujem, pred moj odlazak sa televizije '96, kada sam izbačen na ulicu jer više nisu znali šta će sa mnom, kaže ovako: "Ti si radio u vreme komunizma." Rekoh: "Jesam". Nisu me pitali da li sam član partije, znaju da me nikad nisu ni pitali da uđem u partiju, znaju moje poreklo. Zaćutali svi, ja zalupim vratima i izađem.

Šta bi danas trebalo da komponujete za taj honorar?

- Trebalo bi da prestanem da komponujem i da se bavim nečim drugim.

Vašem izbacivanju s posla prethodio je onaj čuveni "ulični oratorijum", bar sam ga ja tako doživeo.

- "Svečana buka!"

Da li je to bio uvod u izbacivanje sa posla? Ili je bilo još nekih grehova?

- Interesantne stvari su se tu dešavale. Posle onih prvih demonstracija '92. godine moj kolega Vuk Kulenović, inače sin Skendera Kulenovića, koga smatram velikim kompozitorom, pokrene inicijativu za čuveno klečanje muzičara Miloševiću ispred zgrade Vlade Srbije, 15 minuta klečanja, da ga zamolimo da ode. To objave sve novine, čak mi se jave drugari iz Kanade, čudo jedno bilo. Ja sam u to vreme glavni urednik, ali došlo je vreme da morate da kažete ko ste po cenu da vas sutra čeka otkaz na vratima. Odradimo mi to, dolazi Vučelić, otpušta oko 1.000 ljudi, ali lisica zadrži mene i Ljubu Simovića u radiju. Dok nije došao Milanović. Na glavu sam im se popeo. Jedan divan čovek, bio je direktor televizije u Zagrebu, ne mogu da se setim imena, kaže mi: "Zar nisi svestan da kad se pomene Hristić, ovi na televiziji dobiju ospice, samo su čekali trenutak da te isfuraju." Onda napišem jednu kolumnu kod Ćuruvije u Telegrafu, i to bude kao razlog da me otkače. Jednog dana samo me pozovu, naivno pitam koji je razlog, a oni kažu: "Pa ne znamo."

Da li ste i danas, u eroziji raznih diploma, ponosni na one tri koje ste znali da istaknete kao najjače - beogradska kaldrma, beogradska kafana i Zvezdin stadion?

- Apsolutno sam ponosan!

Da li se tu nešto promenilo?

- Strašno se promenilo, ne zato što je asfalt zamenio kaldrmu, nego što se, nažalost, promenio sastav Beograda. Evo, izašla je i ta knjiga "Krstaši Čuburci". Ja sam u stvari Čuburac sa Kalenić pijace. Od '92. sam sve manje počeo da osećam ovaj grad kao svoj. Skoro me nateraše da se prošetam Knez Mihailovom, možda je strašan jeres što ću da kažem, ali maltene nisam razumeo jezik koji se u toj ulici govori. Nemam ništa protiv, ali vi odete da živite u Pariz, u Ljubljanu, Berlin, nije važno. I veoma brzo postajete Parižanin, Berlinac. To su jaki gradovi koji vas asimiliju. Beograd je ispao veoma slab grad, nije uspeo da nametne sebe novodošavšima. Imam utisak da oni i dalje žive kao u nekim enklavama. Drugo, Beograd je postao geto. Mi smo stalno zatvoreni, da li je biciklistička trka ili dolazi neki državnik. Jedino sam se obradovao zatvaranju kad je na Tašmajdanu bio koncert Dečje filharmonije sa 10.000 ljudi, a nekoliko hiljada je ostalo napolju. Koliko je ovaj grad željan toga. Vi imate Kolarac u koji jedva može da se uđe, a građen je za trista ljudi u gradu koji ima tri miliona. Divim se evropskim salama u kojima se oseća patina, kultura, velika tradicija. Mi se uopšte ne držimo tradicije.

Kako Vi vidite tu surovu pravilnost u životu, da uz gubitak tradicije poslovično ide i gubitak poštenja i časti?

- To je apsolutna istina. Ma nemojte mi pričati da su Nemanjići jeli zlatnim kašikama i viljuškama dok su se po engleskom dvoru gađali kostima i jeli rukama. Pusti ti tu priču. Doba Nemanjića se zna šta je, velike kulturne zadužbine, manastiri. Kad odete u Studenicu, Manasiju, zna se ko je to sazidao, ostavio svom pravoslavnom narodu. Sad smo otišli u drugu krajnost, nezapamćenim građenjem pravoslavnih crkava, kao da smo ušli u neki pravoslavni fundamentalizam. Krenite za Banjaluku onim putem preko Bijeljine, na svaka dva, tri kilometra - crkva...

Samo fale vernici...

- Vala baš. Ja imam pravo da se potpisujem kao Hadži Zoran Hristić jer sam bio na hadžiluku u Jerusalimu, Sinajskoj gori... Bio sam ne zaluđeni vernik, ali sam bio čovek crkve. Posmatram sada crkvu, znam da je teško naslediti patrijarha Pavla, ali... Ispred Hrama Svetog Save naiđe naš patrijarh i čovek ga zapanjeno pita šta će im toliki automobili, a on hladno odgovori: "Pa da bi se vladike razlikovale od naroda!" Ja čuo svojim ušima...

Da možete da birate život, slavu za života ili slavu posle: Mocart ili Salijeri?

- Pa sigurno da bih birao Mocarta. Uvek.

Šta je to dobro iz vašeg cincarskog porekla čemu biste mogli da zahvalite na veoma uspešnom umetničkom putu, a šta mana koja je taj put mogla učiniti manje trnovitim ili lakšim?

- Samo poreklo nije me nešto određivalo.

A karakteristike Vašeg naroda, cincarskog? Na njih ciljam.

- Genetski sam potpuno na majku i likom i... Cincari nisu cicije, to su ljudi koji vode računa. To ne mora da bude cicijašluk. To su ljudi porodice, porodica je veoma važna. Izuzetno su bili sposobni. Uzmite samo što se novca tiče Laze Paču, koji nije hteo da da zajam ni kralju. Nije on to iz besa, nego je video da nema kralj love i ćao đaci. A ne kao danas, uzimaju se krediti koji se ne vraćaju. To je ta tradicija koju smo izgubili. Drugo, oni su bili i veliki donatori. Neverovatno je da će danas i bogati ljudi otići sa ovoga sveta a neće ništa ostaviti. Neće ostaviti ni Kolarac, ni Kapetan Mišino zdanje. Prosto ne razumem, ne razumem ih. Znate šta, teško detinjstvo i lako zarađena lova određuju nešto sasvim drugo. Drugi način ponašanja. A oni su veoma lako došli do toga na neke čudne načine. Evo šta je užasno u komunizmu bilo, ti svi bogati ljudi Krsmanovići, možda i malenkost moga oca, ti ljudi su transparentno, kako se to danas kaže, došli do tog bogatstva. Nikoga nisu ni opljačkali, sve zajmove su vratili. Znalo se kako se uzima zajam, nijedna banka nije išla u stečaj. Onda su došli i sve pootimali. Zašto? Otimali su za sebe. Tito se uselio u kuću Acovića i tako dalje.

Kako objašnjavate, malo perverzno zvuči, to da ovaj narod ovde uživa u zabludama i mitovima, neguje ih?

- Nametnute zablude i mitovi jer je narod neobrazovan, čista manipulacija. To je nametnuto. Nije narod tragao za mitovima i nacionalizmom, to se nameće. Ništa strašnije nema od nacionalizma. To nas vuče nazad katastrofalno. Jedna digresija. Pošto sam rođen na Kalenić pijaci i rastao sa glumcem Draganom Gagom Nikolićem, mi smo još kao mladi ulazili u kafanu "Kalenić". I tako smo upravo o ovome pričali kako je to ogromno bogatstvo otišlo, a meni Gaga kaže: "Pa znaš šta, tebe je spasao Hitler." Na to su se svi zapanjili. Naravno, i ja, kako to misli. Pa kaže: "Da nije bilo Hitlera, ti bi nasledio to ogromno bogatstvo i umro od alkohola u Majami Biču." Zašto u Majami, zašto mu je to palo napamet? Toliko smo se smejali, i ja se razmislim i kažem, ma čovek je u pravu, ja sa lovom nikad nisam imao veze, kako došle, tako i otišle. To je ta moja vranjanska crta, a ne cincarska.if (document.currentScript) {