INTERVJU, LENA KOVAČEVIĆ: Nije lako biti drugačiji u Srbiji

Živci su vam potrebni za sve čime se ozbiljno bavite. Biti drugačiji u Srbiji nikada nije bilo lako, a čim nešto radite drugačije posmatrani ste sa nekakvom sumnjom, nevericom...Mora biti da ne znate da radite ono što većina već radi, jer "zašto biste radili nešto drugačije"...

Talenat, harizma, upornost i beskompromisna ljubav prema kvalitetnoj muzici, posebno džezu, ukratko bi glasila definicija uspešne karijere Lene Kovačević, pevačice koja se kroz spoj džeza i popa izborila za posebno mesto na srpskoj muzičkoj sceni. Nakon školovanja na prestižnom Muzičkom konzervatorijumu u Amsterdamu i uspešne saradnje u projektima Džona Klejtona sa Najdžel Kenedi kvintetom i Al Di Meola bendom, Lena je odlučila da se vrati u Srbiju i da u poplavi muzičkog šunda i kiča krene "putem kojim se ređe ide" objavljujući 2009. godine prvi solistički album "Lep dan za pevanje".

Ćerka dramskog pisca Duška Kovačevića zadala je sebi misiju da, kako kaže, džez na pitak način približi onima kojima ova muzika nije mnogo bliska i to u zemlji u kojoj se najviše promoviše i sluša komercijalna muzika.

- To definitivno nije lako, ali nije ni nemoguće. Album "San" bio je najprodavaniji album u regionu, što je zaista neverovatan podatak, dok je prvi tiraž "Džezera" rasprodat za samo mesec i po. Imali smo pun Dom sindikata na solističkom koncertu, sve to govori da publika postoji. Znam da je iznenađujuće to što sam se upustila u obrađivanje pesama, međutim dolazim iz muzičkog stila u kojem se "hitovi" godinama prenose publici na nove načine, to jeste jedna od važnih suština džeza i nešto što je meni lično izazov. Radujem se svakako što ću uskoro, ako bog da, publici predstaviti svoju autorsku muziku koja je snimana u Njujorku.

U eri interneta i Jutjuba prvi tiraž vašeg albuma "Džezeri" sa obradama najvećih hitova Momčila Bajagića Bajage rasprodat je, kako rekoste, u rekordnom roku. Danas to muzičarima retko polazi za rukom.

- Pratim svoj instinkt, radim ono što se meni dopada i što bih volela da slušam. To je u Srbiji rizično, znam, ali naravno odabirom pesama i vrstom projekta želela sam da što većem broju ljudi približim baš to, nešto što spada u muziku za one koji "vole džez", za "odabranu publiku". Time prizovete i one koji uopšte ne slušaju džez ili nešto nalik džezu, a lepo je čuti ove pesme na radiju. Imamo zaista sreću da sviramo koncerte na koje dolazi publika koja sluša potpuno različite žanrove.

Za Srbiju sam se odlučila iz sasvim iskrenog razloga, zasitila sam se života u inostranstvu i znala da je Beograd moja baza

Jednom ste rekli da su za uspeh osim sreće neophodni rad, trud i živci kao konopci. Da li je bilo trenutaka kada ste poželeli da odustanete od svega i u čemu ste nalazili motiv da istrajete u džezu koji nije najpopularniji muzički žanr u Srbiji?

- Nisam tradicionalni džez pevač niti je moja muzika tradicionalni džez, ima tu mnogo pop uticaja i različitih stilova koji definitivno tome što radim na neki način daju komercijalniji vid od onoga što bi bio pravi džez zvuk. Živci su vam potrebni za sve čime se ozbiljno bavite. Biti drugačiji u Srbiji nikada nije bilo lako, a čim nešto radite drugačije posmatrani ste sa nekakvom sumnjom, nevericom... Mora biti da ne znate da radite ono što većina već radi jer "zašto biste radili nešto drugačije"... Divno je što sam godinama okružena sjajnim muzičarima koji dele moju strast, a konačno, muzika koju sam snimala u Njujorku ujedinjuje neke od najvećih muzičara današnjice kao što je gitarista Karlos Alomar, koji je sarađivao sa velikim imenima kao što su Dejvid Bouvi i Ališa Kiz, a koji je gost na mojoj pesmi. To su muzičari koji biraju projekte i velika mi je čast što su sarađivali sa mnom.

Otkrili ste i da volite da rizikujete, kao i to da ne postoje nikakve sigurne tačke u poslu kojim se bavite i da su ta neizvesnost i adrenalin nešto što vas vodi iz projekta u projekat. Da li je to slučaj i sa albumom koji pripremate za američko tržište?

- To je slučaj sa svakim projektom, posebno sada kad pokušavam da dosegnem van granica zemlje ili regiona. Ali sama suština je za mene sasvim nešto drugo, uživanje u svemu što donosi ovaj kreativni posao i svest o tome da sam beskrajno srećna što mogu da se bavim onim što najviše volim, a to je muzika. Sve ostalo je zbir nekih podataka. Nije suština ovog poziva, barem meni ne.

Kad ste poželeli da krenete u osvajanje inostranog muzičkog tržišta?

- Odavno želim da radim nešto na engleskom jeziku i da se posvetim pisanju svoje muzike. Imala sam veliku sreću da upoznam Godfri Dajnmonda, producenta iz Njujorka sa kojim sam započela saradnju na ovom projektu. Radio je sa muzičarima poput Glorije Gejnor, Lua Rida, benda "Aerosmit" i mnogim drugima. Singl "Pick Up" samo što nije izašao, uzbuđeni smo zbog toga i radujemo se da, ako bog da, u Njujorku uradimo ceo album.

Zašto ste za školovanje u džez pevanju izabrali baš Konzervatorijum u Amsterdamu? Kako danas gledate na taj period života, kakva iskustva nosite iz Holandije?

- U to vreme nije bilo džez akademije u Beogradu, a Amsterdam je bio logičan izbor u odnosu na sve što se nudilo u Evropi. U Amsterdam sam se brzo zaljubila i danas Holandiju doživljavam kao svoj drugi dom.

Pevali ste pred holandskom kraljicom. Da li ste imali tremu, da li je kraljica znala da sluša jedan od najboljih vokala Srbije?

- Hvala na komplimentu, to je bilo zaista lepo i uzbudljivo iskustvo, nastupala sam sa najvećim muzičkim zvezdama iz Holandije, puno toga sam videla i mogla da naučim radeći sa orkestrima kao što je Kraljevski orkestar.

Da li ste po završetku studija razmišljali o tome da karijeru započnete u inostranstvu umesto u Srbiji?

- Ja jesam započela karijeru u inostranstvu, prva pesma koju sam snimila bila je u saradnji sa belgijskim producentom Bušemijem, objavljena je za EMI produkcijsku kuću. Za Srbiju sam se odlučila iz sasvim iskrenog razloga, zasitila sam se života u inostranstvu i znala da je Beograd moja baza. Izabrala sam definitivno teži put za muzički povratak u inostranstvo, ali za mene je to bio jedini pravi put. Ovde su ljudi koje volim.

Pre dve godine ste dobili priznanje "Zlatna značka" za doprinos u kulturi u Srbiji. Doživljavate li svoje delovanje u borbi za kulturne vrednosti kao nastavak porodične tradicije?

- Hvala na komplimentu, to su sve neki lepi događaji koji su podstrek za dalji rad.

Skoro sam čitala o lepom osvrtu "Njujork tajmsa" na Beograd, koji porede sa Berlinom. Mislim da je Berlin grad dobre energije i mladih ljudi koji menjaju grad, a tu energiju osećam i u Beogradu

Bavite se pedagoškim radom, a bili ste pre nekoliko godina i član žirija u emisiji koja je otkrivala pevačke talente. Ko je otkrio vaš talenat za muziku?

- Završila sam klavirski odsek u srednjoj školi, u muzici sam od detinjstva, a negde na pola puta zaljubila sam se u pevanje i različite žanrove muzike. Društvo iz srednje škole i ja smo još tada osnivali neke super bendove i tu negde sam i zavolela muziku koja je bila daleko od klasične muzike kojom sam se tada bavila, ali koju i danas beskrajno volim i slušam.

Šta biste savetovali mladima koji žele da u Srbiji žive od muzike, one nekomercijalne kakav je na primer džez?

- Ako zaista toliko vole muziku, savetovala bih im da se i školuju, da se posvete muzici i žive za muziku i da se bore da pronađu način da budu svoji u tome. I još nešto što je veoma korisno - da savladaju pisanje pesama jer danas je, čini mi se, najveća glad za dobrim autorima čije ćemo pesme voleti da slušamo i nakon mnogo godina. Potrebni su nam dobri tekstopisci i dobri autori, sigurna sam da su tu negde oko nas, zato treba umesto bezbroj takmičenja za pevanje napraviti bar jedno za nove autore. Onda će ti sjajni pevači zaista imati i šta da pevaju.

Da li je Beograd danas svet u kulturnom i umetničkom smislu? Šta su naši aduti, čime možemo da se pohvalimo, a šta ne bi trebalo mnogo da ističemo?

- Definitivno je sve više kvalitetnih i važnih kulturnih manifestacija. Skoro sam čitala o lepom osvrtu "Njujork tajmsa" na Beograd, koji porede sa Berlinom. Mislim da je Berlin grad dobre energije i mladih ljudi koji menjaju grad, a tu energiju osećam i u Beogradu. Naravno da imamo mnogo problema sa kojima moramo da se suočimo, pa ipak, Beograd jeste grad posebnog duha i to stranci osete i vole. Moji prijatelji posebno vole Beograd.}