MAGIČNI ĆIRA: Leonard Koen, najveći satir rokenrola

Taj se bavio ženama i od toga je pravio umetnost. To je bila njegova prava misija. Žene su mu služile na svaki Božji i Đavolji način. Bile su njegove muze, terapeuti, prijatelji, mecene, menadžeri...

„Give me crack and anal sex..." Leonard Cohen, „Future"

Svačiji a ničiji Lenard Koen, po zanimanju "živa legenda", umro je onako kako je i živeo - natenane, bez upinjanja, gospodski. U stvari, otišao je veoma koenovski. Zato nije slučajno da gotovo niko od medijskih lešinara nije ni spomenuo da se rvao sa rakčinom, dok mu nije dosadilo...

Do kraja veran svojoj pesmi "Šta ja tražim ovde", odbijao je sveopšti alibi, svestan da niko nije heroj svoje drame. Odolevajući mučeništvu i iskušenjima samrtnog milosrđa, napisao je još nekoliko oporih koliko i duhovitih pesama o iskupljenju i nemogućnosti iskupljenja, te uz pomoć bivšeg Madoninog saradnika objavio novi album, solidan i dozirano dirljiv. Tako je - potpuno nenadano i spontano, kao što je to činio tokom čitave svoje neobavezno građene karijere - dovršio "trilogiju podvlačenja crte" i po treći put se dostojanstveno oprostio od sveta koji nije stvorio ali je barem pokušao da ga malkice produhovi, pa čak i zabavi. I pored neumesnog ushićenja nekrofilske javnosti, s obzirom na duh vremena u kojem su nastali, ti albumi se sasvim dobro drže i izdržaće duže od počasnih fanfara i posthumnih izliva naknadne pameti. Vašar taštine navikao je da raspreda o heroizmu, ali stoicizmu se ne gleda u zube - ukoliko vam je stalo da ne ostanete bez zuba.

Autor visoke klase i potpuno izgrađenog, samosvojnog stila, Lenard Koen vremenom je postao istinski mudrac, prvosveštenik smrti i seksa, otelotvorenje "slave u porazu", svakako nešto mnogo više od prokletstva neostvarene čežnje pesnika čiji nesvakidašnji dar jeste najveća opasnost za njegovo pevanje i mišljenje. Kao tvorac suptilnog haosa sa melanholičnom aurom, bogato izbrazdan pričama koje ne pripadaju ni gornjem ni donjem svetu - više je on trebao rokenrolu negoli što je rokenrol trebao njemu. Bez njega je čitava ta rebelijanska, surovo gubitnička ali prkosno romantična mitologija gubila nešto od one esencijalne životnosti, lišene smrtonosne banalnosti preživljavanja.

Budući da je stvarao klasike često spajajući lepljive melodije i lascivne stihove, ne čudi što je bio toliko uticajan i iskreno voljen u rokerskim krugovima. Otuda onolike obrade njegovih pesama, od kojih su neke postale zasebni standardi.

Da slučaj bude zamršeniji, ne morate biti muzički čistunac pa da zaključite kako njegova muzika jedva da ima dodirnih tačaka sa rokenrolom. Ne mislim da postoji neka druga muzička ličnost za koju se sa više prava može reći da predstavlja "totalno apartnu pojavu". Na stranu bazično prisustvo folka i kantrija koje podrazumeva akustičarski minimalizam, znalačko korišćenje judaističkih himni i mediteranskog folklora, kao i pomalo trendovski ali zapanjujuće bezbolni prelazak na sintisajzere i ritam-mašine. Koen je bio i ostao začudno izmešteni šansonjer, otkačeni trubadur, samosvesni kompozitor pesama koje je nepogrešivo nazivao "molitve". A šta su drugo "Tower Of Song" ili "Alexandra Leaving"? Kao krucijalni dokaz njegove posebnosti prilažem i tri moje najomiljenije Koenove pesme: "Famous Blue Raincoat", "Chelsea Hotel No.2" i "Seems So Long Ago, Nancy". Uz napomenu da je ovu poslednju Arsen Dedić obradio na svom albumu "Kantautor", što ne može biti slučajnost.

"Sedimo tako Dilan i ja, i onda ga iz čista mira, upitam koliko vremena mu je trebalo da napiše "Every Grain Of Sand". Dilan mi odgovara: 'Otprilike 15 minuta', a onda uzvraća pitanjem: 'A tebi da napišeš "Hallelujah"?' Ja se zamislim pa kažem: 'Tri godine.' Na to me Dilan pogleda zabezeknuto. Slagao sam ga. Pisao sam je punih pet"

U redu, nemoguće je osporiti Dilanov "prašinarski" uticaj, ali ova dvojica su, pre svega, saborci čiji se načini delanja međusobno razlikuju ne manje od njihovog porekla.

Kaže Koen: "Sedimo tako Dilan i ja, pričamo o nekim zajedničkim poznanicima, i onda ga, iz čista mira, upitam koliko vremena mu je trebalo da napiše "Every Grain Of Sand". Dilan mi odgovara bez razmišljanja: 'Otprilike 15 minuta', a onda mi uzvraća pitanjem: 'A koliko je tebi trebalo da napišeš Hallelujah?' Ja se malo zamislim pa kažem: 'Tri godine.' Na to me Dilan pogleda pomalo zabezeknuto. Slagao sam ga. Pisao sam tu pesmu punih pet godina."

Lenarda Koena upoznao sam ne mogavši da zaobiđem najslušaniju kompilaciju moje generacije "The Best Of Leonard Cohen" iz 1975. Do dana današnjeg to je jedno od važnijih otkrovenja u mom neobično malograđanskom životu.

Kasnije je usledilo besomučno i beskrajno preslušavanje, nekoliko primeraka te ploče sam izlizao jer se ispostavilo da su sve devojke koje su držale do sebe "obožavale" Koenove pesme. Što je muvanje i zavođenje učinilo logorejom bez petinga, a verbalna onanija je gora i od vojničkog drkanja! Možda je to bio prvi "intelektualni fenseraj" koji sam doživeo. A kao rođeni kontraš, naravno da sam morao da se suprotstavim "spomenarskom fanatizmu" koji nikada nije prestao da prati taj jedinstveni "fenomen Koen". Avaj, beše to zaludna borba koja je pretila da me odvuče u pakao trajne apstinencije... Nisam mogao ni da naslutim da su sve te buduće majke i smerne supruge, još smernije raspuštenice, neostvarene manekenke i monahinje, kao i ostvarene advokatice i doktorke, već tada provalile ko se krije iza tog misterioznog, senzualnog mračnjaka, pesnika i pevača sugestivnog, prepoznatljivog glasa.

Sveti Lenard Koen bio je - gle čuda! - zapravo najveći satir u poslovično čulnom rokenrol svetu. Taj se bavio ženama i od toga je pravio umetnost. To je bila njegova prava misija. Žene su mu služile na svaki Božji i Đavolji način. Bile su njegove muze, terapeuti, prijatelji, mecene, menadžeri, fotografi, prateći vokali, producenti i koautori pesama. U danima anonimnosti otkrivale ga publici i uticajnim ljudima, promovisale ga, širile famu o njemu u pustinjama i megapolisima. Kako mu je to uspevalo, ostaće najveća tajna i njegov najveći podvig. Zato umesto zagrcnutih oproštajnih reči evo pričice za laku noć.

Koen je predložio Igiju da se jave i da zadovolje duhovne i telesne želje te devojke. Igi nije pristao. Koen je rekao da će onda on sam da se javi. Igi ga je pitao zašto to radi i srlja u nevolje. "Možda ću nešto da potucam, Džimi, eto zašto", odgovorio je Lenard. "Nikad ne propuštaj priliku, naročito ako neko izjavi da si ti ono što traži."

Dok je Igi Pop snimao u Los Anđelesu album "Brick By Brick" 1988. godine, u produkciji Dona Voza, u studio su navraćale razne poznate ličnosti. Između ostalih, jednog dana se pojavio i Lenard Koen, inače dugogodišnji Vozov prijatelj. Želeo je da upozna Igija Popa. Igi i Koen su se sprijateljili i često izlazili zajedno. Jedne večeri Koen se požalio Igiju da već nedeljama nije ništa pojebao. Zabrinuo se da ga je šarm napustio.

Slučaj je hteo da već sledećeg dana Koen spazi oglas u magazinu LA Reader: "Zgodna devojka rođena u znaku Vodolije, 23 godine, traži muškarca sa duhom Lenarda Koena i telom Igija Popa radi mentalne i fizičke stimulacije. Godine nisu važne."

Koen je predložio Igiju da se jave i da zadovolje duhovne i telesne želje te devojke. Igi nije pristao. Koen je rekao da će onda on sam da se javi. Igi ga je pitao zašto to radi i srlja u nevolje. "Možda ću nešto da potucam, Džimi, eto zašto", odgovorio je Lenard. "Nikad ne propuštaj priliku, Džimi, naročito ako neko izjavi da si ti ono što traži."

I tako, nedelju dana kasnije, dok su Don i Igi završavali album, u studio je banuo Koen. "Hej, Len, kako je bilo kod one cure?", pitao je Igi. "Ah, sranje. Kad je shvatila da sam ja zaista Lenard Koen i da nemam telo Igija Popa, ona je samo pričala, pričala, pričala i terala me da slušam njene odvratne pesme. Mrzim kantautorke, posebno one iz Kalifornije." Don i Igi su se nasmejali. Koenu nije bilo jasno šta im je smešno.