NADARENI KLINCI LEČE REGION: Regionalna dečija filharmonija muzikom demonstrira razumevanje i nadvladava barijere

Regionalna dečja filharmonija ne govori o jugonostalgiji, već je projekat koji javnosti želi da pokaže da se stvarnost na Balkanu ne završava ispadima huligana i nacionalista, već da zemlje u regionu imaju dobru i talentovanu decu koja muzikom demonstriraju razumevanje i nadvladavaju pretpostavljene barijere

Dečja filharmonija iz Beograda egzistira već deceniju, koju će svečano obeležiti koncertom 17. decembra u Sava centru, ali malo ko u javnosti je upoznat s tim da postoji i Regionalna dečja filharmonija. Nju je osnovala u Beogradu fondacija „Deca deci" 2015, kada je orkestar sastavljen od dece iz regiona prvi put nastupio u Kolarčevoj zadužbini, na tradicionalnom Novogodišnjem gala koncertu, pod dirigentskom palicom Žive Ploj Peršuh.
Posle izuzetno uspešne edukacije i letnje turneje u Ljubljani, pod pokroviteljstvom Grada Ljubljane, u Zagrebu, njihovo zajedničko muziciranje kulminiralo je 2016. na stadionu Tašmajdan u Beogradu, pod pokroviteljstvom Grada Beograda, na mestu posebnih emocija za generacije roditelja mladih muzičara gde su decenijama ranije nastupali najbolji bendovi bivše zemlje. Za pomenuti koncert Regionalne dečije filharmonije, koji je pratilo 10.000 posetilaca, tražila se karta više, što najbolje govori o značaju događaja.

Rušenje predrasuda
Susrete, nastupe i turneju te dece po regionu, koju čine 80 talentovanih učenika nižih i srednjih muzičkih škola, dobitnici nagrada na prestižnim domaćim i međunarodnim takmičenjima iz Srbije, Slovenije, Hrvatske, Makedonije, BiH, Olivera Miloš Todorović, scenarista i reditelj, ali i jedna od majki muzičara Regionalne dečje filharmonije, kao neposredni svedok bila je pozvana da zabeleži i predstavi dokumentarcem „Nedovršena simfonija". U nedelju, 26. novembra, u 16 sati biće projekcija tog filma, a u 16.30 u „Radisson Blu Old Mill hotelu" zakazan je razgovor sa Zijahom Sokolovićem, glumcem, piscem, rediteljem, teatrologom i profesorom, i Ljubišom Jovanovićem, flautistom, profesorom i umetničkim vođom Regionalne dečje filharmonije, koji u svim sredinama u kojima rade kroz svoj profesorski rad pomažu mladima da drugačije razumeju svet oko sebe i da s njim razgovaraju jezikom umetnosti.
„Nedovršena simfonija" ne govori o jugonostalgiji, niti zagovara koncept nove Jugoslavije, već je projekat koji javnosti želi da pokaže da se stvarnost na Balkanu ne završava ispadima huligana i nacionalista, koji su dominantni u medijima, već da zemlje u regionu imaju dobru i talentovanu decu koja, uz podršku svojih porodica i muzičkih pedagoga, muzikom demonstriraju razumevanje i nadvladavaju pretpostavljene barijere.
Suština ovog dokumentarnog filma je da pokaže da deca Regionalne dečje filharmonije tokom zajedničkih nastupa i druženja odsedaju jedni kod drugih i tako spontano uče o međusobnim sličnostima i razlikama, rušeći predrasude, savlađujući izolovanost i okrećući se onim stvarima koje ih zbližavaju. U želji da saznamo neposredne utiske o svemu tome, pričali smo sa autorkom filma Oliverom Miloš Todorović i zamolili je da nam opiše kako izgledaju ti dečji susreti iz njene perspektive.

Da li je Kalemegdan veći od Zrinjevca
„Moja ćerka Dunja, koja svira violončelo, podstakla me je da učestvujem u emociji ove dece prošle godine na koncertima u Zagrebu i Ljubljani. Interesantna su mi bila pitanja koja su deca razmenjivala, kao što su: čiji je Nikola Tesla, da li je Kalemegdan veći od Zrinjevca, da li se i kod nas slušaju 'cajke', međusobno učenje kako se kod koga kažu nazivi meseci... Za koncertni spektakl Regionalne dečje filharmonije na Tašmajdanu, kod nas su bile smeštene Maša, Ana i Ozana iz Zagreba. Vozile smo se trolejbusom jer, kako Ana kaže, toga nema u Zagrebu. Sva njihova pitanja, radoznalost i dečija otvorenost završavali su onim što ih spaja, a to je priča o muzici i frajerima", priča Olivera.
I kaže kako su taj njihov susret i druženje učvrstili njenu želju da nešto preduzme, da u priču uključi i snimatelja Miodraga Trajkovića, da pokaže važnost ličnog kontakta uprkos društvenim mrežama kao najčešćem načinu komunikacije nove generacije. I koliko je nezamenljiva ta veza dece kroz razgovore neopterećene prošlošću.

Ovi muzički nadareni klinci, povezujući se međusobno, bez kompleksa i strahova, leče region, a svirajući teme iz poznatih filmova „Ratovi zvezda", „Roki", „Lovac na jelene", „Bilo jednom na Divljem zapadu", oni povezuju region sa svetom, tako da ne iznenađuje što je u međuvremenu Regionalna dečja filharmonija uspostavila saradnju s dečjim orkestrima iz Pariza i Rima, čime zapravo je postala međunarodna.
Jedan od neposrednih saradnika je i Ljubiša Jovanović, dirigent flautista, koji je u projektu s Dečjom regionalnom filharmonijom preuzeo umetničko vođstvo. On kaže da njegovo učešće nije samo dirigovanje, već je to rad koji podrazumeva potpuno posvećenje, ljubav i apsolutno porinuće u svet umetnosti. „Taj svet za ovu decu nije dečji, taj svet je za njih dubok, iskren, daleko zreliji u odnosu na njihov uzrast, i označava postojanje života koji je van vremena koji živimo, van svakodnevice i materijalnog, izvan politike, sporta, komercijale i svega onoga što nam je pred očima svakog dana. Na ovim probama, koje traju često pet i više sati, mi učimo kako se diše i živi zajedno, kako se doživljava umetnost i muzika", smatra Jovanović. I dodaje da je za njega to privilegija jer ono što kao čovek dobija od te dece daleko je iznad od onoga što daje.

Klinci lako nalaze zajednički jezik
Jovan Kolundžija takođe iznosi svoje impresije u radu s malim filharmonistima. „Deca su mnogo radila da bi sve ovo postigla za naše koncerte. Bio sam svedok, oni su putovali noću, danju su vežbali satima, uveče bi imali koncert... U tim godinama verujem da sam i ja bio tako pun života, entuzijazma i želje da budem u isto vreme na sto mesta. 'Nedovršena simfonija' je jedna jako lepa zamisao, koja je uspela da se ostvari i potvrdi i ovim koncertom u Sarajevu. Mi smo svirali zajedno i u Šapcu, u okviru tri dana Letnjeg festivala, tim pre što je sve to preraslo u regionalni projekat, okupljanje i muziciranje, što je dragoceno za sve mlade. Ako već matori ne mogu da se dogovore, mislim da će ovi klinci mnogo lakše naći zajednički jezik jer bar politika neće moći da se meša u njihov odnos jednih prema drugima. Oni stvaraju jedan novi, bolji svet", zaključuje Kolundžija.
Azra Baščelija, mama Amile, koja svira violinu u srednjoj muzičkoj školi u Sarajevu, priča kako je kod njih tokom sarajevske turneje Regionalne dečje filharmonije boravila Una iz Beograda, koja svira kontrabas, i kako su zajedno proveli dva dana, kratko, ali dovoljno da se upoznaju i da im bude lepo kao da su svi jedna muzička porodica.
„Isto tako, kada je naša Amila bila u Beogradu pre dve godine, bila je sva ushićena jer je to bio prvi put da ide u jednu susednu zemlju sama. I to baš u Beograd, u Srbiju, gde zapravo nikada nismo bili zajedno. Kada nam se javila, rekla je da će svirati na Kolarcu, sresti kolege, decu iz drugih delova regiona, da joj je super, i insistirala je da i ja dođem da mi pokaže znamenitosti Beograda." Azra nastavlja svoju priču i zaključuje da njena porodica koristi ovu i svaku sledeću priliku da nastavi taj divan odnos i poveže pokidane niti. Jer kako kaže, neko nam je jednom ugasio svetlo, bili smo neko vreme u mraku, ali deca su sada u prilici da kroz dečju filharmoniju nastave gde su nas jednom zaustavili, i osvetle i sebi i nama put jednih ka drugima.

Muzika nas povezuje
Svetlana je mama jednog Nikole iz Beograda koji svira violu u Dečjoj filharmoniji. Ona priča kako je ovaj koncept Dečje regionalne filharmonije izuzetno važan, pre svega za decu. „Primećujem da ovakav stil rada deci mnogo pomaže, dodatno ih motiviše. Oni nisu ni svesni koliko napreduju. S druge strane, tu su ta njihova druženja, upoznavanja, mnoštvo sklopljenih prijateljstava. Neki su već bili u Zagrebu, Ljubljani, deca su dolazila ovde u Beograd, i to je za njihove mlade živote veoma značajno. A da li će oni kasnije biti veliki muzičari, to je manje važno. Bilo bi lepo da budu, neko će uspeti, neko neće, ali ovo iskustvo koje sada stiču i nose u dalji život s tih putovanja i druženja vrlo je dragoceno i to treba negovati. Nikola nikada ranije nije bio u Sarajevu. Ja znam kako je bilo devedesetih, ali on ne zna, tako da deca nemaju taj problem i taj jaz koji je privremeno stvoren među odraslima."

Maša iz Zagreba svira flautu i ide u prvi razred srednje muzičke škole. Najinteresantnije tokom regionalne turneje joj je bilo to što u Beogradu nikada pre nije bila, a voli da putuje. „Interesovale su me zanimljivosti grada, kao i druženje i pesme koje smo svirali, pogotovo filmska muzika jer obožavam filmove. Jedva sam čekala da dođemo u Beograd da možemo svirati. Bila sam smeštena kod Dunje. Ona je jedinica, živi sa svojom mamom, i bilo nam je predobro. Svako veče bismo pričale do kasno, i osećala sam se kao da sam kod svoje kuće. Mi smo deca i možda smo drugačije nacionalnosti i vere, ali kad sviramo, muzika nas povezuje, i onda smo iznad svih predrasuda koje su stvorene među nama, u toj muzici smo jedno, zajedno smo", priča ushićena Maša. I dodaje da ih pozitivna energija koja ih sve povezuje, koju dele s ljudima što dolaze da ih slušaju, sve skupa čini srećnijima, i da je zahvaljujući Dečjoj regionalnoj filharmoniji svet postao bolje mesto svima nama.

Deca uče da ne moraju da liče na nas
U vezi s projektom Regionalne dečje filharmonije, pričali smo i sa Zijahom Sokolovićem, učesnikom, ujedno i osnivačem projekta „Reči prave predstave" Salcburg-Zagreb, gde se pomoću glume i glumaca u formi pozorišne predstave deca informišu o društvenim problemima i stanjima u njihovom odrastanju. Budući da Zijah godinama radi za decu i sa decom, pitali smo ga da nam prenese svoja iskustva o tom radu. „Zaboravljena ili zapuštena pozorišna forma živog gledaoca sa živim glumcem daje neverovatno pozitivne reakcije dece da uče ili shvataju ili se samo informišu o procesima kroz koja odrastaju. Naša evaluacija svih predstava dokazuje da ih najjednostavnije ili najbrže ili najbolje zbližava i edukuje svaki oblik umetnosti koja nema granica, a u prostoru bez granica deca se najlakše uče društvenoj i ličnoj slobodi." Interesovalo nas je i šta ga je motivisalo da se pridruži projektu „Nedovršena simfonija", a Sokolović nam je rekao da ga titula ambasadora dobre volje UNDP-a za toleranciju i protiv nasilja, kao i sam rad koji ga je doveo do toga dodatno obavezuju da sve što je nedovršeno pomogne da se dovrši. „Svaki projekat koji je za decu skoro je kao davljenik u moru ili reci, i mi moramo baciti neki pojas empatije, humanosti ili prosto konkretne finansijske materije da bi se izvukao na bilo koju obalu." Takođe, zanimalo nas je šta on misli koliko deci u regionu ovakvi i slični projekti koji doprinose njihovom međusobnom upoznavanju znače i čemu doprinose u perspektivi regiona. Zijah nam je rekao da misli da svaki oblik dijaloga i učenje i upoznavanje sveta formom dijaloga pokazuje civilizaciju u njenom najboljem svetlu. „Bez religije, bez narodnosti, bez okrutne nacionalističke filozofije, prostor umetnosti, svake, pa i pozorišne, daje im mogućnost upoznavanja i prepoznavanja sebe kroz različitosti kultura. Region onda postaje slobodan prostor da se deca uče da ne moraju da liče na nas." Pitajući se šta je to što mi odrasli možemo da učinimo za decu, kakve su njihove međusobne razlike, a šta je to što ih povezuje, Sokolović citira Marksa rekavši da je „čovek je biće mogućnosti" i dodaje da se po tome i deca razlikuju u regionu. „Svaka mogućnost je korak u novo, a mnogo koraka je trčanje. Danas deca panično žele da nekako upoznaju svet oko sebe i u sebi na drugačiji način, a ne na način industrije ajfona i ajpoda, televizije, reklama... i to im se mora omogućiti. Deca danas panično žele da upoznaju svet u kojem će rasti i odrasti." Dresirani smo da verujemo da će materijalni svet popuniti sve primitivne, malograđanske rupe u našoj duhovnosti. I deca nas onda gledaju i odrastaju kao robovi kapitalizma, bez umetnosti, bez slobode, agresivni i tužni. Svaki iskorak iz materijalnog u duhovno je pružena prilika za pokolenja, a „Nedovršena simfonija" je jedan od tih koraka koji pruža šansu.

Većina dece iz Regionalne dečje filharmonije je prvi put za ove dve godine imala priliku da vidi Sarajevo, baš kao što su mnogi od njih prvi put videli i upoznali Beograd, Zagreb i Ljubljanu. Boraveći u raznim gradovima, smešteni u lokalnim porodicama, deca su se družila, razmenjivala svoja iskustva i shvatala da je život muzičara u svim tim gradovima isti. Takođe, osim načina života, deca su upoznala različite muzičke škole, i shvatila da je pristup muzici možda drugačiji u Ljubljani, Zagrebu, Beogradu i Sarajevu, ali i pored toga oni se svaki put okupljaju da stvore jedinstveni zvuk orkestra Regionalne dečje filharmonije.
Motivisani umetničkim idealima, neopterećeni predrasudama, bez obzira na okolnosti koje su sve teže, mali filharmonisti su nam pokazali zašto je važno povezivanje sa orkestrima u regionu i njihovi zajednički koncerti.
U vremenu nevremena u kojem sve ima tendenciju kratkog trajanja, deca Regionalne filharmonije svaki put iznova obogaćuju publiku za jedno novo lepo iskustvo - čistu emociju.