VESELA VEČNOST: Rokenrol pionir - Fets Domino

Umesto nade, Fets Domino nam nudi anđele koji su prestali da budu heroji sopstvene drame kako bi mogli da podele nešto s nama. Njegove pesme nisu veće od života, one su svačija molitva, aleluja običnih ljudi

Uz nekog odrastate i sazrevate, a uz nekog se jednostavno rodite. Eto odakle znam o čemu je pevao neponovljivi Fets Domino. Ta blagoslovena tajna je deo porodičnog nasleđa divljeg sina jedinca koga je otac uspavljivao pričajući mu o šašavim kalamburima u Nju Orleansu iz vremena „posle džeza"...
Ljudi nisu zli - to im je samo neko rekao, neko u koga veruju iz straha i ostalih neizrecivih razloga potčinjavanja. Ljudi su poverovali da bi svoj osećaj krivice nekako opravdali ili ga barem učinili manje opakim. Ali ljudi se ne boje zla, letećih demona i gmizavih ala. Ljudi se boje sopstvenih života: njihove tajanstvene promašenosti ili kontrolisane neispunjenosti. Zato je možda pravi podvig kada se u napadu samosažaljenja zapitamo zašto neko mora biti kriv za poraz. Zašto uopšte mora postojati krivica u svemu što nam se dešava. Zašto propustiti šansu života - radovanjem potući mračni mit smrti kao totalnog nestanka.
Smrt žulja vaskrs ljudskosti bez nebeske računice. Smrt se užasava mogućnosti sinteze duha i duše. Ako čovek uspe da se izdigne iznad privida pokornosti, on stupa na put koji ga vodi u središte sopstvenog srca. Treba se kretati u skladu sa svojim krvotokom, u ritmu škrgutanja i disanja, i kada jednom zagrizemo u zadnjicu ništavila koje nas opkoljava, začuće se glas koji nam neočekivano prijateljstvo i solidarnost donosi. A s nama želi da podeli samo čistu hrabrost i dostojanstvo ljubavi. Život je avantura, čak i onima koji su zatočeni u glavama, u stomacima, u mudima; valja imati ovo na umu - ne radi utehe, već da bi, prosvetljeni i obeleženi, pogledali do dna u svoje bivstvovanje i dovršili sve ono što smo jednom sebi obećali.
U pesmama Fetsa Domina je mnogo ljudskih sudbina i likova koji su trupkajući stopalima započeli svoju borbu s lošom beskonačnošću kao i s nedostojnim dvojnicima. Oslušnite njihovo odbrojavanje koje odlaže svakakva nepočinstva. Iako muzički standardi na razmeđi himne i molitve, te pesme - poput sudbine trajno zakotrljane - ipak ostaju bajkovito neopterećene. Nemaju nameru da prenesu poruku mudrosti ili da ispričaju priču nalik zaslađenoj ispovesti, niti da stvore raspoloženje potrebno za vanredno preživljavanje.
Prijateljski vrač Nju Orleansa, najslađa kuglica mesa u svakom enciklopedijskom rokenrol jelovniku, Fets Domino je pokazao da alhemija ne mora da boli niti da bude ekscentrična. Dobra muzika je raspevana dobrota, prostodušnost bogomdane milosti. Odavno uzneseni majstor vudu-bugija znao je da se njegova misija ne sastoji u tome da otkriva nove emocije, već da koristi obične, i pošto ih obradi poetski, da izrazi osećanja koja se uopšte ne nalaze u stvarnim emocijama.
Tako nam, umesto nade, Fets Domino nudi anđele koji su prestali da budu heroji sopstvene drame kako bi mogli da podele nešto s nama. Otuda legenda koja zvuči horski razgovetno i u uraganskom vazduhu delte Misisipija. Legenda o blaženoj večnosti svakodnevne banalnosti. Njegove pesme nisu veće od života, one su svačija molitva, aleluja običnih ljudi.
Ili kao što je govorio moj otac osluškujući „Blueberry Hill": „Ako si klasik, onda ne možeš da budeš precenjen". Svakako, Domino je bio apostol radosti i dobrih osećanja i onda kad je pevao o slomljenom srcu. Čak i da njegove singlice sutra nestanu u obesnoj apokalipsi koja se uveliko zakuvava, njihovo razdragano zračenje sijaće u srcima svih koji su ga ikad čuli. Premda Mister Debeljka nije bilo briga za počasti jer Mister je bio gospodin. Obratite pažnju kako je napustio scenu - kao da ustaje zajedno s klavirom. Kakav način da se ode, sa stilom koji samo klasa može da prepozna, zagonetnijim od svake tišine ili prigodnog praznoslovlja. Bez lagodnog praštanja, bez ruganja naivnom delanju, bez stida za beskorisni trud uložen u smeh. Mislim da su se sveci, i oni gore i oni dole, osećali bespomoćno. Kao onog dana kada je Sveti Franja izašao na propovedaonicu da bi vernicima pročitao propoved. Pogledao ih je i rekao: „Nemam ništa da vam kažem". Posle toga, napravivši znak krsta, sišao je s propovedaonice.