INTERVJU, NIKOLA GRBIĆ: Gajić i ja veslamo u istom čamcu

Apsolutno ne osećam nikakvo opterećenje zbog toga što je moj bivši trener i selektor sad predsednik Odbojkaškog saveza Srbije. Sad sam u Italiji potpisao trogodišnji ugovor s klubom gde je generalni menadžer trener koji je vodio ekipu do prošle godine. To smatram, štaviše, kao moguću pomoć ako zaškripi, ako me zanima nešto, mogu da se posavetujem s njim. Ono što je, međutim, jako važno jeste to da imam apsolutnu autonomiju. Pošto sedimo u istom čamcu, mislim da nam je svima u interesu da veslamo u istom pravcu!

Podigao je ulogu tehničara na viši nivo. Bio je glavni inženjer proizvodnje trofeja. Inspicijent koji je protivničke blokove pomerao kao pozorišne kulise, čineći smečere slavnima, a svoj tim zlatnim. Porodična manufaktura Grbić. Klek bb, zadnja pošta Zlato. Sa starijim bratom Vanjom u Kući slavnih, otac Miloš u aleji sećanja na Beograd, Sidnej, Atlantu, Sidnej, Ostravu. Nikola Grbić i jugoslovenska odbojka na razmeđu vekova rasli su zajedno. „Čuvaj se svete plave čete" - 19 medalja s najvećih svetskih i kontinentalnih takmičenja za sport koji su dugo ovde igrali članovi sokolskih društava i društava za telesno vaspitanje Partizan, vatrogasci i vojnici. A onda se desio bum, jedan tehničar iz okoline Zrenjanina počeo je da „kuva" po banatskom receptu.
Sadašnji selektor odbojkaške reprezentacije Srbije ima mnogo razloga da satima priča o najsportskijem ataru na planeti, ali neće, vrhovi ga privlače. Kreće od Jahorine. Uvodni deo priprema za Evropski šampionat u Poljskoj (24. avgust - 3. septembar) odrađen je na Palama?
- Ovo nam je prvi put da smo na Palama. Iz nekoliko razloga bili smo tamo. I zaista, imali smo fenomenalne uslove, potpuni mir, jedini u dvorani i teretani. U potpunosti smo ispunili plan. Nekoliko problemčića je normalno u ovom pripremnom periodu, ali nijednog igrača ništa nije odvojilo od terena više od dva dana.
Nalazite se u grupi A u Gdanjsku s Poljskom, Finskom i Estonijom. Prilikom okupljanja reprezentativaca rekli ste da tim koji je pre godinu dana osvojio Svetsku ligu mora imati najviše ambicije.
- Danas odbojku igraju svi, i to na dobrom nivou. Ne treba gledati ko je rival, došlo je vreme da gledaš sebe. I da se trudiš onoliko koliko je dovoljno da bi pobedio. A ponekad ni to nije dovoljno. Ako pristup nije dobar, potpuno je svejedno ko je protivnik. Finska je igrala finale te grupe u Svetskoj ligi, Estonija se za dlaku kvalifikovala za Svetsko prvenstvo u grupi s Belgijom, koja je, opet, odigrala fantastično Svetsku ligu. Igrali smo sa Estoncima pre dve godine na Evropskom prvenstvu, gubili 2:0, i jedva ih pobedili. Da ne govorim o Poljacima, aktuelnim svetskim prvacima, koji igraju kod kuće. Da ne ispadne da sam neko ko se boji protivnika... ali zaista će biti potrebno naše najbolje izdanje da bismo prošli do borbe za medalju.
Šta je snaga ovog tima Srbije?
- Imamo dugačku klupu, dosta kvalitetnih igrača koji mogu da doprinesu boljitku igre. Dobra je stvar to što kad smo koncentrisani, fokusirani, agresivni, nema ekipe na svetu koju ne možemo da pobedimo! Ponekad nam je problem da zadržimo kontinuitet u tom nekom pristupu. Ako kažem da nekad potcenjujemo protivnika, bila bi to prejaka reč, ali deluje nekad kao da ne uđemo s dovoljno agresivnosti u meč, i onda nastanu problemi.
Evropski šampionat biće otvoren mečom protiv Poljske, koji će se igrati na Nacionalnom fudbalskom stadionu u Varšavi 24. avgusta, pred više od 60.000 navijača. Koliko je činjenica da će premijera biti na otvorenom uticala na tok pripreme?
- To je jedna utakmica na tom Evropskom prvenstvu. Jeste početna i može da bude izuzetno važna u smislu daljeg toka takmičenja, ali ne mogu pripreme da posvetim toj jednoj utakmici. Prvenstvo je veoma dugo. Nastojaćemo ovde da odradimo koji trening na otvorenom. Najteža stvar našim momcima na Svetskom prvenstvu 2014, kad su igrali na stadionu protiv Poljske, bio je servis iz skoka. Pošto nema plafona, teško je oceniti visinu podbačaja, za razliku od Poljaka, koji su trenirali flot servis.
Na prethodnom šampionatu podijum su podelili Francuska, Slovenija i Italija. Ko su sad favoriti?
- Bez obzira na imena igrača, šta je osvojeno do tada, najveću ulogu igra pripremljenost. Minuli rad apsolutno nema nikakve veze. Eto šta se nama dogodilo, mi smo u februaru prošle godine ispali s kvalifikacionog turnira za Olimpijske igre u Riju, a pet meseci kasnije osvojili Svetsku ligu. U ovoj današnjoj odbojci nijanse odlučuju i jako je malo potrebno da bi se dobio ili izgubio meč, ponekad epizode, jedan ili dva poena odlučuju o krajnjem rezultatu. Teško je pretpostaviti ko bi mogao da se nađe u finalu. Ko je mogao na zamisliti da će na prošlom šampionatu Slovenija uopšte ući u borbu za medalju, a igrala je finale. Neke selekcije će imati malo više priprema, neke malo manje, neke će doći u punom sastavu, a druge krnje, a ja dok ne vidim sastave i njihovu igru, zaista ne mogu procenjivati ničije šanse.
Ipak, za čitaoce „Ekspresa" otkrijte makar širi krug kandidata za medalju?
- Sedam-osam selekcija ima kvalitet da dođe do borbe za medalju. Uglavnom su to ekipe koje su uvek ulazile u završnicu velikih takmičenja: Francuska, Italija, Rusija, Poljska kao domaćin, Belgija je iznenadila, možda i Nemačka, koja je propustila priliku da napravi neki zapaženiji rezultat u Svetskoj ligi i nije se kvalifikovala na Svetsko prvenstvo. Ponekad neuspeh na jednom turniru može da ti da dodatnu energiju. Ove sve pobrojane ekipe su, naravno, pored nas! Tu je i Slovenija, koja je u istom sastavu, dve godine su stariji i iskusniji. Postoji taj krug ekipa u kojem svako svakoga može da pobedi.

Dobitna formula je 90 odsto rada, 10 odsto talenta

Pomenuli ste kvalifikacioni olimpijski turnir u Berlinu na kojem početkom prošle godine niste uspeli da izborite vizu za Rio. Šta je presudilo da posle toga ostanete na klupi iako ste isprva nameravali da odete?
- Poverenje koje mi je ukazao Savez, odnosno pre svih Aleksandar Boričić. Još kad smo se dogovorili da preuzmem reprezentaciju, rekao je da će taj kvalifikacioni turnir biti izuzetno težak i da su šanse daleko manje u odnosu na prethodne kvalifikacione turnire gde su postojale dve prilike - ako ne prođeš na kontinentalnom, onda ideš na neki interkontinentalni turnir s više učesnika i viza, a sa slabijim ekipama. U Berlinu smo morali da se borimo protiv aktuelnih olimpijskih, svetskih i evropskih šampiona i Nemačke kao domaćina. Uz sve to, imali smo dvojicu povređenih igrača. Sve su to ipak izgovori jer kako je bilo nama, tako je bilo i ostalima. Ostavka je za mene bila moralna obaveza i dužnost jer sam zaista dobio sve što sam tražio od Saveza. Bio je to moj izraz preuzimanja odgovornosti za neuspeh. Ostavka, eto, nije prihvaćena, dobio sam maksimalnu podršku, i sad idemo dalje. Uticalo je to ne na mene da se negde presaberem, preispitam i vidim šta je bilo dobro, a šta bi trebalo promeniti. Godinu dana sam namerno bio bez kluba jer sam hteo da prečešljam sve ono što smo uradili. Šta je moglo da se uradi bolje, gde sam pogrešio i šta bi moglo da se nauči iz tih grešaka. Posle toga smo imali dobru reakciju. Rezultat je stigao.
Praktično ste iz patika ušli u odelo. Kako biste definisali odnos prema igračima, s kojima kao da ste porodica?
- Bila je druga nedelja maja 2014, u četvrtak sam završio prvenstvo sa Zenitom, osvojili smo prvenstvo Rusije, a u ponedeljak sam dobio ponudu da budem trener Peruđe. Bila je to šansa za mene da preuzmem ekipu koja će igrati Ligu šampiona, mada sam mogao, bez obzira na svojih 40 godina, da odigram još jednu sezonu na visokom nivou. Verujem da sam povukao dobar potez. Priznajem, nije bilo lako razdvojiti ta dva sveta - igrački i trenerski. Trudio sam se da što manje razmišljam kao igrač i da sebe prihvatim u novoj ulozi. Da iskoristim iskustvo iz rada sa izuzetno dobrim i kvalitetnim i manje kvalitetnim trenerima i upotpunim to sa svojim shvatanjima i pogledima. Znam da jedna skladna porodica nije uvek srećna. Gledam to kao proces, ne posmatram igrače s visine, ali imam dosta godina više od njih, prošao sam kroz sve i razumem da u ovom stadijumu u kojem su možda nisu u stanju da neke stvari shvate. Ne ljutim se zbog toga, jednostavno, setim se kako sam i ja u tom dobu mislio da znam sve i da nema boljeg igrača od mene i da svi ti ljudi što mi nešto govore nemaju pojma, ne shvatajući koliko ustvari ja nemam pojma ni o odbojci, a pogotovo o životu.
Predsednik Odbojkaškog saveza Srbije je Zoran Gajić, Vaš bivši trener, selektor i jedan od najcenjenijih svetskih stručnjaka. Da li to donosi opterećenje?
- Ne, apsolutno ne! Sad sam bio šest meseci u klubu (Kalcedonija Verona, prim. a.) s kojim sam potpisao trogodišnji ugovor, a gde je generalni menadžer trener koji je vodio ekipu do prošle godine. To smatram, štaviše, kao moguću pomoć ako zaškripi, ako me zanimalo nešto, mogu da se posavetujem s njim. Ono što je, međutim, jako važno jeste to da imam apsolutnu autonomiju. Da mi se niko ne meša u ono što mislim da treba da radim. I s te strane, za sada, nemam nikakav pritisak.
O čemu pričate s Gajićem?
- O odbojci. O onome šta je naša trenutna problematika. U vremenu kad je on bio selektor, a ja igrač, pričali smo o odbojci na drugačiji način nego sad. Pošto sedimo u istom čamcu, mislim da nam je svima u interesu da veslamo u istom pravcu!
Uspon naše odbojke počeo je 1995. godine, kad je reprezentacija Jugoslavije osvojila bronzanu medalju na Evropskom šampionatu u Atini. U međuvremenu je odbojka kod nas postala pokret. Šta se dogodilo?
- Imali smo malo sreće u nesreći. Naš uspeh se desio u jako lošem političkom vremenu, setimo se samo embarga. Bili smo prva državna ekipa, reprezentacija koja je odigrala meč posle sankcija na teritoriji Srbije. Kvalifikacioni meč za odlazak na Evropsko prvenstvo protiv Danske na Banjici - tražila se karta više. Bilo je 3:0 za nas, pa su se u tom kvalifikacionom turnusu nastavile da ređaju pobede, da bi „Pionir" protiv Španije takođe bio krcat. Sledeći gost bila je Švedska pred punim Spensom, 10.000 ljudi. Zemlja je bila pod embargom i ljudi su počeli da se identifikuju s nama i da prkose svetu kroz naše pobede. Desila se ta bronza u Atini, pa Igre u Atlanti, i jedna od stvari koje neću zaboraviti - povratak sa Olimpijskih igara zajedno s košarkašima. Ukrcali su nas na otvoren kamion ispred zgrade SIV-a i odatle nas vozili bukvalno do centra, do Skupštine, gde su napravili binu. Sve je bilo puno od Takovske do Terazijskog tunela - nisi mogao da vidiš ulicu, svuda samo ljudi. Ježim se i sad kad pričam o tome. Kad sam osvojio olimpijsku bronzu, pomislio sam: e sada mogu da prestanem da se bavim sportom.
Kako se kovalo olimpijskog zlato iz Sidneja?
- To je išlo polako, samo po sebi, iz godine u godinu, jedna mlada generacija postajala je sve jača. Kockice su nam se poklopile baš u pravom momentu. Nismo niti kao zemlja niti kao federacija, kao recimo italijanska, ruska, američka, brazilska, u nekoliko poslednjih godina i poljska, da imamo sistem, program i da se tačno zna u šta se ulaže, više smo, onako, da nam se rodi generacija. Negde kad se slože kockice, proradi inat i onda se borimo protiv ostatka sveta. Mi protiv velesila od nekoliko desetina pa i stotina miliona ljudi i ekonomski jako moćnih - to je ono što ne možeš da objasniš ljudima sa strane.
A evropsko zlato sa šampionata u Ostravi 2001?
- To je bio talas, inercija neka. To je jedini turnir na koji sam otišao sa onim potpunim saznanjem i uverenjem da idemo da bismo uzeli zlato. Nisam znao šta treba da se desi pa da mi to ne uradimo! Taj osećaj je zaista bio fantastičan.
U prvom izboru CEV-a za najboljeg odbojkaša Evrope, 1997. godine, dobili ste priznanje „Euro Star". Kasnije su ona stizala kao na traci. Kako gledate na sve te nagrade, priznanja i medalje?
- Ne mogu da budem licemeran i da kažem da mi to ništa nije značilo. Udara na ego da si ti izabran za najboljeg, pogotovo kad sam bio mlađi. Meni medalje i drugi trofeji nisu na jednom mestu. Zbog svih selidbi, morao bih zaista da se zamislim: pa, dobro, gde su mi? Nije to najbolji odnos prema nečemu što sam osvojio, ali definitivno kad završim karijeru, voleo bih da to sve pronađem. Ne da bih napravio sobu s trofejima u koju ću svaki dan ulaziti kako bih nahranio sujetu, nego jednostavno nije u redu da ijedan bude zaturen.
Da li se plejmejker, odnosno u odbojci tehničar, rađa ili postaje?
- Ima mnogo stvari, i onih koje nemaju veze sa sportom, a koje možeš da postigneš ako to dovoljno želiš, ako si posvećen i ako si spreman da se odrekneš nečega da bi do toga došao. Talenat pomaže mnogo u tome, ali on može samo da ubrza stvari. Dobitna formula je 90 odsto rada, 10 odsto talenta!
Od oca Miloša, osvajača prve medalje (bronza) za Jugoslaviju na Evropskom šampionatu u Beogradu 1975. godine, s bratom Vanjom nasledili ste odbojkaški gen. Šta vam je još otac prepisao?
- Posvećenost! To je ono što smo poneli od kuće. U toj reči se odslikavaju i disciplina i odricanje i usredsređenost na zadatak. Možeš na treningu i na terenu da naučiš kako se neke stvari rade, ali ako nemaš taj unutrašnji poriv, nema šanse da u sportu bilo gde stigneš. To je uticalo i na Vanju i na mene, prvo da budemo ljudi kakvi jesmo, a onda i sportisti.
Trenirali ste odbojku s medicinkom kao osnovac?
- To je jedna od metoda kako bismo jačali prste. Više sam i pozaboravljao šta sam sve radio da bih rešio neki zdravstveni problem, kao što je, recimo, upala tetive ili kad je u pitanju postoperativni period, rehabilitacija. Meni je tada, recimo, bilo normalno da odem 1.400 km kolima u Pulu po neko lekovito blato koje smanjuje upalu tetiva, pa odem još 800 kilometara do Tasosa, gde sam na letovanju bio sa suprugom, koja me je mazala tim blatom da bi mi bilo lakše. Ne znam da li je to preterivanje, ali kad se osvrnem na karijeru koju sam imao, ne mogu da se žalim.
Da li Vam je nekad zasmetalo što publika slavi smečere, a ne one koji su skuvali akciju?
- To je bila moja rak-rana na početku karijere. Počeo sam kao primač. I onda jednog dana, koliko se sećam, bio sam u šestom razredu osnovne škole, ćale mi reče: „E, znaš, danas ćeš igrati tehničara." Završi se utakmica i kaže on, od danas si tehničar. Tu nije bilo ni diskusije ni dileme. Moljakao sam mamu pošto nisam smeo ćaleta: pa, mama, ja to ne mogu. Igram kombinaciju do smečera bez bloka, oni onda tapšu njemu, a ne meni. Tada to nisam mogao da razumem, a sa ove distance vidim da je ćale uradio pravu stvar.
U jednom intervjuu iz 1998. godine sebe ste opisali u pet reči: odgovoran, ozbiljan, povučen, perfekcionista, iskren. Da li biste dve decenije kasnije nešto od toga izbrisali ili neki epitet dodali?
- To je to. Ništa ne bih dirao.
A kako biste te Vanju opisali, koliko se on razlikuje od Vas?
- Dijametralno smo suprotni u nekim stvarima. Karakterno smo potpuno različiti, ali apsolutno imamo iste principe, isto smo vaspitani. O nekim životnim stvarima razmišljamo identično. Kad je odbojka u pitanju, Vanja mi je najbolja podrška i najbolji reper. Kad razmišljam o nekoj važnoj odluci, onda je on prva osoba s kojom se posavetujem jer sam siguran - bez obzira na to hoće li mi se svideti ili ne - da ću od njega dobiti iskreno mišljenje. Nema uvijanja, nema pakovanja. I on je jedna od retkih osoba koja je u stanju da me izvede iz takta za sekund. To je oduvek tako bilo.
Pred kraj prošle godine postali ste član odbojkaške kuće slavnih u Masačusetsu. Tamo je Vanja od 2011. Čega ste ste prvo setili kad ste otvorili vrata?
- Odmah sam pomislio na ćaleta. Žao mi je što nije dočekao naš ulazak u Kuću slavnih jer bi bio jako ponosan na nas. Nije nas grlio i mazio, pripremao nas je za život, ali je mama kasnije otkrivala koliko je u društvu bio srećan za sve što se Vanji i meni dešavalo. Bio je veliki autoritet, ali i jako emotivan. Naravno, te emocije nikada nismo videli uživo, međutim, najviše zahvaljujući njemu i majci danas smo ljudi kakvi jesmo.
Kao igrač, imali ste 19 sezona u Italiji, osvojili ste dve Lige šampiona, dva Superkupa Evrope, Kup kupova, Kup CEV-a, dve titule prvaka Italije, tri kupa Italije, te jednu u isto tako jakoj ruskoj ligi. Postoji li formula za dugovečnost?
- Prvi preduslov za bilo šta u sportu jeste disciplina. I o tome se mora jako voditi računa - od terapije, ishrane, ishrane... Druga stvar, onog momenta kad osvojiš nešto, zatvori tu knjigu i okreni se sledećem zadatku.
Pred pobedničko finale Svetske lige u Brazilu 2016. rekli ste: „Ne plašite se svojih grešaka, od vas ne tražim da budete savršeni, već da budete ono što jeste. Izađite na teren i uživajte!" Šta ćete reći igračima pred izlazak na teren 24. avgusta u Varšavi?
- Da budu najbolji što mogu u tom momentu.
Ne biste dodali „i pobedite"?
- Suvišno je. Pobeda je konsekvenca pristupa i opuštenosti, samopouzdanja i saznanja da si do tog momenta uradio sve što je bilo moguće. A posle teren i jedna ili dve lopte mogu da odluče da li ćeš pobediti ili ne. Na kraju, za mene je definicija uspeha mir i saznanje da sam uradio sve što sam mogao i da sam bio najbolji onda kada je moje najbolje bilo najpotrebnije. Ako me pitate da li sam uspešan u sportu, odgovoriću potvrdno. Kad se osvrnem na svoju dosadašnju karijeru, imam to saznanje i mir.