18 GODINA POSLE NATO BOMBARDOVANJA: Senka bezimenih žrtava

I dalje nije poznat ukupan broj poginulih tokom NATO bombardovanja. Dostupni podaci variraju od 758 do 4.000 žrtava, ali državni organi nikada ih nisu sve popisali, zvanično je saopšten samo broj da je poginulo 1.008 vojnika i policajaca

Ni 18 godina nakon NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije ne postoje precizni, zvanični podaci o tome koliko je ukupno ljudi tada izgubilo život.
Napadi NATO počeli su 24. marta 1999. godine nešto pre 20 časova, trajali su 78 dana i u njima je, prema procenama različitih izvora, poginulo između 760 i 4.000 ljudi. Iako se ne radi o matematičkim zagonetkama, tačan broj je i dalje promenljiva kategorija, ali najčešće se pominje brojka od 2.300 civilnih žrtava. Međutim, građani Srbije i dalje ne znaju pravu istinu o tome. Zašto je tako nikome do kraja nije jasno. Jedni tvrde da je politički vrh namerno uvećavao broj žrtava kako bi vodio propagandu protiv NATO i Zapada, ali i mobilisao i okuražio vojnike i policajce da nastave sa borbama i da zato nije bilo moguće izaći sa spiskovima u javnost. Drugi pak smatraju da je taj posao bio teško izvodljiv u periodu neposredno posle bombardovanja, kada je čitava država bila u ruševinama, a da je kasnije, upravo zbog protoka vremena, to bilo sve teže uraditi.
Bilo kako bilo, jasno je da je za 18 godina bilo moguće savladati sve prepreke, posebno zbog toga što su na vlasti bile različite političke strukture. Iz poštovanja prema porodicama žrtava, ali i čitavoj zemlji, trebalo je da imena i prezimena nastradalih odavno budu uklesana u kamen nekog memorijalnog centra, kao i u istorijske čitanke i kolektivno pamćenje naroda. Manipulacija brojem žrtava jeziv je način za političke igre, bilo da ih neko ciljano umanjuje ili namerno uvećava. To ne zaslužuju ni vojnici i policajci koji su životom platili odbranu otadžbine, a kamoli civili koji su nedužni nastradali zbog sticaja okolnosti da se u određenom trenutku nađu u nekom vozu, na ulici ili, još gore, u bolnici. Sagovornici „Ekspresa" smatraju da je baratanje paušalnim podacima o poginulima, i to u poslednjem ratu, sramota srpskog naroda.
Promenljive brojke
U kratkom istraživanju koje smo sproveli, došli smo do nekoliko frapantno različitih cifara. Prema zvaničnim podacima Ministarstva odbrane, broj njihovih žrtava je 659 - NATO snage ubile su 631 pripadnika oružanih snaga Srbije, dok se 28 vodi kao nestalo. To je 11. februara 2013. godine u Skupštini Srbije saopštio tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vučić odgovarajući na pitanje poslanika LDP Zorana Ostojića. Tom prilikom Vučić je izjavio da je „tokom NATO bombardovanja 1999. ubijeno ukupno 1.008 vojnika i policajaca". Takve podatke moguće je naći i u spomen-knjizi „Junaci otadžbine", koju je Savezna Vlada objavila u martu 2000. godine a za koju je predgovor pisao tadašnji predsednik Slobodan Milošević. U njoj su objavljene fotografije i kratke biografije svih koji su u uniformi dali život za svoju zemlju.
Zabunu može da unese činjenica da je aktuelni ministar policije Nebojša Stefanović, tokom prošlonedeljnog obeležavanja 18 godina od početka NATO agresije, izjavio da je to prilika da se setimo „167 heroja iz redova policije koji su dali svoje živote da bi Srbija bila bezbedna, sigurna i stabilna", što bi značilo da je ukupno poginulo 826 vojnika i policajaca, ali, kako su nam objasnili, razlika do 1.008 može da se odnosi na pripadnike specijalnih jedinica ili bezbednosnih službi.
I ovog 24. marta slične podatke kao ranije izneo je premijer Aleksandar Vučić na obeležavanju godišnjice bombardovanja kod Železničkog mosta u Grdeličkoj klisuri. Vučić je podsetio da je tada počela najbrutalnija agresija u istoriji ljudske civilizacije i užasan pohod najveće vojne alijanse svih vremena na malu, ali celim svojim postojanjem veliku zemlju.
- Pre 18 godina počeo je tragičan rat u kojem je 19 zemalja imalo potrebu da pokaže da je bogatije i jače od naše male, ali ponosne zemlje. Za tri meseca ubijanja i bombardovanja poginulo je 2.000 civila i više od 1.000 vojnika i policajaca. Bacili su po tri kilograma bombi po svakom od nas, više od 1.150 aviona sa 30.000 naleta je bombardovalo Srbiju, a potrošili su tačno onoliko para, kako su sami izračunali, koliko bi bilo dovoljno da se prehrani 80 miliona ljudi. Skupa je to bila sahrana koju su za nas pripremali. Skupa za njih, ali i za nas - rekao je premijer, dodajući da smo tada pretrpeli štetu od oko 130 milijardi dolara, što je više i od one u Drugom svetskom ratu.

Zanimljivo je da je skoro istovetne brojke izneo za 11. godišnjicu bombardovanja tadašnji premijer Mirko Cvetković navodeći da je tokom NATO agresije nastradalo 1.002 vojnika i policajca i 2.500 civila, od kojih je bilo čak 89 dece. Prema Cvetkovićevim podacima, u bombardovanju je ranjeno 12.500 ljudi, a najveći pojedinačni zločin je bombardovanje albanske izbegličke kolone, u kojem je stradalo 87 osoba.
Da se vratimo na poslednje događaje. Odmah nakon pomena u Grdelici prošlog petka reagovao je Centar za evroatlantske studije iz Beograda (CEAS), na čijem čelu je Jelena Milić. CEAS je pozvao premijera Vučića da otvori na činjenicama utvrđenu javnu debatu o uzrocima i povodima bombardovanja.

Svima je u interesu da se broj poginulih precizno utvrdi, ali to nije lak posao, posebno tokom i posle rata, kaže Zoran Anđelković

- Ovim se broj žrtava prema procenama Srbije popeo na više od 3.000 osoba. Takve procene uporno iznose i predstavnici Ruske Federacije. Ministar spoljnih poslova RF Sergej Lavrov otišao je i korak dalje u širenju bezočnog narativa spominjući „više stotina poginule dece", vređajući time stvarne žrtve NATO vazdušne kampanje. Nažalost, i ostali državni zvaničnici, Javni servis građana Srbije RTS, ali i većina drugih aktera javnog i političkog života i dalje barataju netačnim podacima o broju civilnih i vojnih žrtava NATO vazdušne kampanje protiv SRJ - poručili su iz CEAS pozivajući se na dokument Fonda za humanitarno pravo, gde je poimence navedeno 758 žrtava, uključujući i Srbe i Albance.

- To govori i o nespremnosti najviših funkcionera vlasti, ali, nažalost, i većine predsedničkih kandidata, civilnog društva i odgovornih medija, da građanima Srbije govore istinu. Ovakvo stanje pre govori o njihovoj dvoličnosti u odnosu prema saradnji Srbije sa NATO od koje korist imaju oni i NATO, ali, zbog sistemskog širenja lažnog narativa, ne i zbunjeni i neinformisani građani Srbije. Sramno je, pre svega prema stvarnim žrtvama i njihovim porodicama, da institucije države Srbije ni 18 godina nakon NATO bombardovanja nisu uradile zvaničan popis osoba koje su izgubile život 1999. godine - navodi se u njihovom saopštenju.
Politički motivi
Osnivačica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, u razgovoru za „Ekspres", tvrdi da su njihovi podaci o 758 žrtava tačni i zasnovani na pažljivoj analizi oko 1.500 dokumenata, kao i na izjavama više stotina svedoka i članova porodica.
- Objavili smo na sajtu imena i prezimena ljudi koji su nastradali. Na osnovu sopstvenog iskustva tvrdim da je moguće da se, na primer, u vozu u Grdelici nalazilo još dva ili tri čoveka koji nemaju nikog od članova porodice ili prijatelja da prijave njihov nestanak, ali ne više od toga. Ukoliko država ima bilo kakve drugačije podatke, neka izađe s njima, ali uverena sam da to ne postoji. Možda ih neko i poseduje, ali ih čuvaju po fiokama, kako bi mogli iz političkih razloga da manipulišu ciframa. Očigledno postoji tendencija amnestije Miloševićeve politike i skidanje odgovornosti države s toga što nam se desilo. Mi smo jedina zemlja koja je bombardovana, pa je nemoguće da tadašnja vladajuća struktura nema veze s tim, a pritom su brojni tadašnji funkcioneri i sada na vlasti - napominje Kandićeva i dodaje da zato vladajućoj eliti očigledno ne odgovara da se otkriju činjenice.
- Niko od dece visokih funkcionera nije bio ni mobilisan, a kamoli među nastradalima. Ginuo je običan narod. FHP je uradio ono što su oni bili dužni da sprovedu, iz poštovanja prema žrtvama i njihovim porodicama. Umesto da to bude deo kolektivnog pamćenja, vlast se ponela ružno i degradirajuće prema svim građanima. Jako sam ljuta zbog toga. Da je država želela odgovorno da se ponaša, njeni organi, koje plaćamo svi mi iz budžeta, mogli su taj posao da završe do 2000. godine - ističe Kandićeva. Zarad objektivnosti valja reći da neki od bivših visokih funkcionera u neformalnim razgovorima imaju običaj da kažu da „podatke Nataše Kandić o srpskim žrtvama možete u startu pomnožiti sa tri, pa tek onda precizno brojati".
Na drugoj strani, Zoran - Baki Anđelković, koji je tokom bombardovanja bio prvi čovek Privremenog izvršnog veća za Kosovo i Metohiju, kaže da je teško doći do prave istine o žrtvama.

Da je želela odgovorno da se ponaša, država je mogla taj posao da završi do 2000. godine, kaže Nataša Kandić

- U mojoj knjizi „Dani terora" objavili smo sve podatke o ubijenim i kidnapovanim licima na KiM u tom periodu, a to je negde oko 1.000 ljudi. Svima je u interesu da se to precizno utvrdi, ali to nije lak posao, posebno tokom i posle rata. Za razliku od Jevreja, koji su popisali milione žrtava Holokausta, mi, kao narod, nikad nismo bili tako organizovani i sistematični. Takav nam je mentalitet, žrtve posmatramo suviše apstraktno, a ne kao konkretne pojedince - podvlači Anđelković za „Ekspres". Niko od onih koji su trenutno na vlasti nije želeo da govori o ovome.

Zlonamerne manipulacije
I bivši ministar odbrane i aktuelni lider Demokratske stranke Dragan Šutanovac kaže da je i za civilne žrtve trebalo napraviti tačan spisak, kao što je Vojska uradila objavljivanjem spomen-knjige o poginulim vojnicima i policajcima.
- Ne znam ko je trebalo da napravi spisak civilnih žrtava i zašto to nije učinjeno. Sama činjenica da zvaničnog spiska nema uvek će otvarati mogućnost različitih zlonamernih manipulacija. Zaista je sramotno da se nikad nisu popisale sve žrtve. A sad više ne znam ni da li je moguće napraviti takav spisak, imajući u vidu veliki broj raseljenih lica, ljudi su menjali adrese i slično... Taj posao je morao da se uradi odmah nakon završetka sukoba - napominje Šutanovac.
Profesor na Fakultetu političkih nauka i bivši ministar za KiM Slobodan Samardžić navodi da se na ovom primeru vidi dezorganizovanost naše države, ali ne i politički motivi.
- To je neoprostiv propust, ali postoje i neki objektivni razlozi za to što broj žrtava nije tačno utvrđen. Dešavalo se mnogo puta da neko pogine, a da niko ne prijavi njihov nestanak. Međutim, nadležni organi su mogli da utvrde imena i prezimena nastradalih koje je bilo moguće identifikovati, a navesti da to nije konačan broj. Uvek mi je smetalo što se govori „oko 2.000 žrtava" kao da su to predmeti, a ne ljudi. Moguće da još nije kasno da se formira neka komisija ili radna grupa stručnjaka koji bi to izveli. Pritom, za to nisu potrebne neke velike pare - navodi Samardžić.
Prema njegovim rečima, ne treba veličati ni primer Jevreja, jer nisu ni oni popisali šest miliona žrtava Holokausta, već mnogo manji broj, ali su pribegli zaokruživanju, kao i mi.
- Ne mislim da je iko želeo da, iz političkih pobuda, uveća broj poginulih. Jedino ko je imao razloga da objavi lažne podatke jeste upravo Fond za humanitarno pravo, čiji je cilj da žrtve značajno umanji i tako opravda svoje prijatelje, koji su nas bombardovali. Samo oni imaju motiv da manipulišu brojkama, niko drugi - zaključuje Samardžić.

MILOSRDNI ANĐEO ILI KNJIGA MRTVIH
Književnik Branimir B. Stanojević u knjizi „Milosrdni anđeo ili knjiga mrtvih" prikupio je i sabrao sva imena poginulih, nestalih, stradalih, streljanih građana Srbije i Crne Gore koji nisu preživeli agresiju, bombe i kuršume. Knjiga je zapravo spomenik u kojem su upisana imena i prezimena sa osnovnim podacima o svakoj žrtvi (datum, mesto rođenja i stradanja, ... katkad i koje slovo više). Do svih podataka autor je došao neumorno kopajući po novinama, raznoraznim publikacijama, sklapajući mozaik - spomen-knjigu o 3.799 ljudi koje su ubili Amerikanci, Englezi i njihovi sateliti okupljeni u NATO.
Na kraju knjige, koju je izdalo IKP „Nikola Pašić" iz Beograda 2008. godine, u „Zapisu" pisac kaže: „Ova je knjiga samo odgovor obavezi da se zauvek upišu imena onih koji su živeli pored nas, da se o godišnjicama i raznim prigodama ne nagađa broj žrtava jer to je tako uvredljivo, ti su ljudi sanjali naše snove, delili naše radosti, to su oni čiji su ljudski snovi ugašeni na najsvirepije načine."

PODACI FHP O ŽRTVAMA NATO BOMBARDOVANJA
* 275 ljudi u Srbiji (bez Kosova) i Crnoj Gori, i to 180 civila, 90 pripadnika Vojske Jugoslavije, pet pripadnika MUP Srbije. Osim troje državljana Kine, svi ostali su bili državljani SRJ
* 483 ljudi na Kosovu uključujući 267 civila (209 albanskih i 58 nealbanskih), 170 pripadnika VJ, 20 pripadnika MUP Srbije i 26 pripadnika OVK (njih 19 stradalo je u bombardovanju KPZ Dubrava kod Istoka)
758 UKUPNO