ALEKSANDAR VUČIĆ: Oni s vizijom neka idu kod doktora, ja imam cilj i plan!

Moraš da izgradiš puteve da bi imao Evropu u Srbiji. I da dovedeš investitore. Da omogućiš nove poslove. Pomogneš preduzetnicima. Renoviraš škole i bolnice. Podigneš BDP. Središ javne finansije. Omogućiš Evropu u Srbiji. To je nova politička zakonitost, novi standard u Srbiji. Ne šta si rekao, nego šta si uradio

Dobra stvar se dešava pred Novu godinu. Ljudi se predstavljaju i saopštavaju svoje ciljeve. Lično, mislim da je to trebalo da urade još ranije - Niče je o tome pričao: Kad ti nedostaje cilj, nedostaješ sam sebi - ali ni ovako nije loše.

Svi znamo ko šta hoće, i nema više skrivanja iza visokoparnih i višeznačnih titula, koje od nekoga čine zamišljeni ideal, zamišljen u trenutku kad ti ponestanu rešenja, za samog sebe. Onda, uvek, pomisliš da si neko i nešto, na nekom sasvim novom nivou. Daleko od tvog, zemaljskog.

Politika je, znam iz ličnog iskustva, dobar lek za tu vrstu maštanja, u slučaju da na vreme priznaš da se njome baviš.

Zato što ona postavlja jasna pravila igre. Izađeš na scenu, saopštiš ko si i otvoreno kažeš šta su ti ciljevi.

Zatražiš, da bi ih ostvario, da ti delegiraju moć (a moć je, po Veberu, osnovna odlika politike), kako bi ona postala sredstvo preko kog pokušavaš da unapred saopštene ciljeve ostvariš.

Ta vrsta predstavljanja podrazumeva da će te mnogi osporavati, mrzeti, da će te napadati, izmišljati svašta o tebi, vrebati svaku tvoju grešku, ali, istovremeno, bolji način da proveriš i sebe i ono za šta se zalažeš, ne postoji.

Prijatelji ti pomognu da pronađeš nova rešenja. Foloveri te gurnu u nešto čemu nisi dorastao. Zadaci su pred nama, a ne želje. Žuljevi, a ne postovi na tviteru

Nikakva vrsta prenemaganja, samosažaljenja, kod otvorenog bavljenja politikom, ne prolazi. I to jeste dobro, pošto oni koji moć delegiraju, uvek paze na tvoje ciljeve i teraju te da oni budu idealni, da njima donose neku korist. Teraju te, drugim rečima, da ih promeniš, ukoliko vidiš da ne prolaze. Teraju te, u krajnjoj liniji, da postaneš bolji političar.

I nikakvu prevaru ne trpe, a najmanje onu koju pokušavaš da im podvališ na samom početku, tvrdeći da nisi političar i da od njih ne tražiš da ti delegiraju moć.
Ništa od toga. Laž uvek ima lične ciljeve, a takvima se moć ne daje.
S te strane, kad pogledam unazad, mogu da budem sasvim zadovoljan.

Na političkoj sceni sam četvrt veka, kao otvoreni političar, s jasno proklamovanim ciljevima. Borio sam se za njih, trpeo udarce, sam udarao, menjao ih, poboljšavao, i na kraju doživeo da mi, upravo zbog toga što sam radio, i zbog plana za koji sam se zalagao, ljudi povere najveću odgovornost, i to ne da bih im pričao bajke, nego da s njom zaista nešto uradim.

Pritom, nisam se, za sve to vreme, promenio samo ja. Promenila se Srbija, pre svega. Promenili su se i njeni strahovi, i njena nada.

Paradigma, politička, promenila se, što mnogi nisu primetili, i još ne primećuju, i prestalo je da važi ono što lepo kažeš, ili lepo zamisliš.
Danas, Srbija traži da nešto i uradiš.

I ne bi meni pomogla sva beskonačna i beskrajna moć koju mi razni pripisuju, da, sve vreme, nisam radio, i da nisam i uradio.

Lako je reći "Evropa u Srbiji" i na taj način prepisati ono o čemu govorim, i što je jasno vidljiv i otvoreno saopšten deo moje političke agende već godinama, ali, prosto, nije dovoljno.

Moraš, što bi rekao moj dragi prijatelj Gerhard Šreder, "da radiš ono što oni govore". Zato što je to ta nova politička zakonitost, novi standard u Srbiji. Ne šta si rekao, nego šta si uradio

Moraš da izgradiš puteve da bi imao Evropu u Srbiji. I da dovedeš investitore. Da omogućiš nove poslove. Pomogneš preduzetnicima. Renoviraš škole i bolnice. Podigneš BDP. Središ javne finansije. Omogućiš, jednom rečju, tu Evropu u Srbiji.

Moraš, što bi rekao moj dragi prijatelj Gerhard Šreder, "da radiš ono što oni govore". Zato što je to ta nova politička zakonitost, novi standard u Srbiji. Ne šta si rekao, nego šta si uradio.

Na prvo, priču, možeš da dobiješ apele i podršku na tviteru, i to onih koji na mrežama traže taj zamišljeni ideal, postajući i sami virtuelni ništa manje od samih mreža, a na drugo, na rad, dobiješ glasove na izborima. I to u jasnoj proporciji. Tačno onoliko koliko si radio.

I to je, takođe, dobro. Smešta amaterizam tamo gde mu je mesto, među amatere, i od politike pravi ozbiljnu profesiju, koja zahteva dobro obučene, vredne i posvećene profesionalce.
One koji prihvataju nove zakonitosti i zato na svojim ciljevima ozbiljno rade, ne tražeći, nikada, greške u drugima, nego samo u sebi.

To, opet, postavlja nove standarde, čitavoj zemlji, donosi sasvim drugačiji pogled i na istoriju i na današnjicu, s novim zahtevima pred svakog pojedinca, i, možda i najvažnije, gura nas, sve zajedno, da više radimo na sebi, da se menjamo i postajemo bolji radnici.

Srbija nije spomenar u koji će svako od nas da upiše svoju želju, i svoju neostvarenu a priželjkivanu ljubav. Srbija je fabrika, rudnik, u kome, da bi bilo bolje, svakoga dana ima da prebaciš normu

Tera nas da učimo, i to možda i najznačajniju lekciju koju smo, u nedostatku istorije, propustili. Onu koju je, još u petnaestom veku, sročio Đovani Piko dela Mirandola, u svom spisu "O dostojanstvu čoveka", koji, s pravom, smatraju manifestom humanizma i renesanse. Da nismo na ovom svetu ni sa kakvim posebnim zadatkom, ili božjim ciljem, već da smo prosto tu, i da od svakoga od nas zavisi šta će da uradi, ili neće da uradi. A da možemo sve, u zavisnosti od toga koliko se potrudimo.

Kad čovek to prihvati, prestane da gubi vreme u nepotrebnom maštanju, jednako o nekoj nebeskoj Srbiji, koliko i o nekoj idealnoj zajednici, bez političara, stranaka, samo s raznoraznim zaštitnicima, i počne da se bavi onim čime i treba da se bavi.

Srbijom, zemaljskom, i svakim njenim nedostatkom. Ispravlja ih, zato što mu ništa drugo ne preostaje. I u tom ispravljanju, ponovo, uvodi nove zakonitosti, i menja i sebe i nju. Ko to ozbiljno radi, postane i profesionalac u svom poslu. Veće koristi za jednu zemlju nema. Zato je svojevremeno Helmut Šmit, čuveni nemački kancelar, rekao da, ako tvrdi da ima viziju, političar treba da ode kod doktora. Pravom političaru, rekao je Šmit, potrebni su cilj i plan kako da taj cilj ostvari.

Treba da radi, a ne da mašta.

I ako pričamo o predstojećoj godini, to je sve čime nameravam da se bavim. Radiću. I probaću da radim još više nego što sam radio do sada. Sasvim sam svestan svih zadataka koji su pred nama. I svestan sam da će godina, u celom svetu, biti turbulentna, i da će svaki novi dan biti i novi izazov.
A najviše sam svestan da ti izazovi, njihovo rešavanje, zahtevaju hladnu glavu, široko otvorene oči i vredne ruke.

Ništa, danas, ne pada s neba. Stabilnost nije parola, to je svakodnevni rad na njoj. Ekonomski rast nije nešto što uspeva na bilbordima i u proglasima. To je ozbiljna, posvećena borba sa sivom ekonomijom, preduzećima u restruktuiranju, javnim dugom... To je dnevna bitka za nove investicije, nove fabrike i nova radna mesta.

Srbija, pojednostavljeno, nije spomenar u koji će svako od nas da upiše svoju želju, i svoju neostvarenu a priželjkivanu ljubav.

Srbija je fabrika, rudnik, u kome, da bi bilo bolje, svakog dana ima da prebaciš normu. A uz to, ima i da se, takođe dnevno, boriš da radiš u miru, i da stabilnost, čitave te ogromne fabrike, nikada ne bude ugrožena.

Drugim rečima, zadaci su pred nama, a ne želje. Žuljevi, a ne postovi na tviteru. Znoj, onaj koji oblije dobrog radnika, a ne onaj koji muči nesrećnika koji je negde krenuo, pa se odmah i izgubio, ili onaj koji prekrije lošeg studenta kod prvog pitanja na koje nema nikakav odgovor.

I njima, tima koji su zalutali ili potrčali da polažu ispite bez učenja, sledeća godina ni najmanje neće biti laka. Znojiće se od neznanja, i znojiće se od muke. I biće suočeni sa svom uzaludnošću svog virtuelnog truda. Neće, jednostavno, imati rešenje. Za razliku od njih, Srbija koja radi, koja se bavi sobom, koja napreduje i menja se, nema taj problem. Ona je rešenje, sama po sebi. I svaki dan pronalaziće još jedno, novo rešenje.

Taj proces više ne može da se zaustavi. On je neprekidan, i iznova generiše sam sebe, novim i novim rešenjima. I jedino je važno - ne prestajati s radom. On je postao ta nova srpska paradigma. On je zamenio ratničke snove, nebeska kraljevstva, i besmislene igrice tipa Stvorite idealnu nedržavu na internetu. On je to rešenje koje smo toliko dugo tražili.

I otkrili smo da tek kad probaš sam, vidiš, u stvari, koliko možeš da uradiš. I da, kad ozbiljno radiš, postoje oni koji to i primete i cene. Imaš, odjednom, prijatelje, a ne folovere.

A postoji ogromna razlika između njih. Prijatelji ti, poput Šredera, pomognu da pronađeš nova rešenja. Foloveri te, prateći svoje nedosanjane snove, gurnu u nešto čemu nisi dorastao. I kad se to pokaže, odu da folovuju nekog drugog. Prijatelji, pak, ostaju s tobom, i kad je teško.
A Srbija, danas, ponovo ima prijatelje, i na Istoku i na Zapadu.

Zato što radi, drži svoju reč, ne laže, i ne trguje ni sopstvenim ni tuđim interesima.
Ozbiljna je zemlja, bez ikakvih loših namera, voljna jedino da postane još bolja, još ekonomski snažnija, i još poštovanija. I ne traži ništa, osim mogućnosti da sama dalje radi na sebi, i da se razvija.

Na jednoj strani biće rad, stabilnost, putevi, fabrike, škole... a na drugoj će biti parole. Znam kolika je moć parola, i koliko je to ozbiljan protivnik. Ali, nemam nameru da pred njima ustuknem

Otvorena je za sve, nikoga ne ugrožava, i svoju veličinu traži u sebi a ne u proširenju granica.
I, najvažnije, hoće da veruje isključivo u sebe, i da radi više i bolje od drugih.

Kad pogledate, nije to malo, ali samo ako se isključi svako samozadovoljstvo zbog tog "ne malog".
Zato što moramo da težimo, uvek, da uradimo još više. I zato što je ogroman posao pred nama.
Kilometri puteva, desetine i desetine fabrika, stotine gradilišta, sati i sati učenja. To je Nova godina za nas.

Bez obzira na izbore koji nas, svakako, čekaju, a možda i upravo baš zbog tih izbora. To, ni u kom slučaju, i ni u kom obliku, neće biti izbori samo između različitih politika, ideologija i pustih snova.

Ne. To će biti izbori između prioriteta i izbori prioriteta.

I na jednoj strani će biti rad, stabilnost, putevi, fabrike, škole... a na drugoj će biti parole.
Opet, znam i lično kolika je moć parola, i koliko je to ozbiljan protivnik. Ali, nemam nameru da pred njima ustuknem. Zato što se, kad ih vidim kako glasno nasrću, uvek setim Džona le Karea i njegove priče o Ingušima, ponosnom narodu s Kavkaza. Oni bi, po toj priči, kad se sretnu s nadmoćnim neprijateljem, skinuli s leđa svoju burku (ogrtač, dolamu), položili je na zemlju, i stali na nju. To je značilo - ja odavde ne mrdam.

Prema tome, jasno je šta ću raditi u 2017. godini. Stajaću na svojoj dolami, i mirno ću sačekati svakog od silnih protivnika. Zato što znam od kojih vrednosti je ta dolama napravljena. I nemam nameru da od njih odstupim. Niti da prestanem da radim.

I isto to želim i vama i celoj Srbiji. Da radite i da ne odstupate.

Srećni vam Nova godina i Božić!}