APEL 100 A MOŽE I ZA 30: Metle bez (po)drške

Iz ugla stendap komičara - ozbiljno se tripovali da je Saša Janković čovek koga su čekali i ozbiljno ga napustili

Bila je to jedna lepa pijaca. Od svih pijaca širom Evrope i sveta, na neki način posebna. Neki su govorili da su sličnu viđali u Moskvi, neki da postoji ista takva usred Vašingtona. Ali ona je bila posebna, nesvrstana u bilo čemu. Sve se tu moglo naći - od igle iz Leskovca, preko zimske opreme iz Begunja i duvana iz Sarajeva, do lokomotive s vagonima iz Kraljeva. Svi su želeli da prodaju, da najbolje prođu sa onim svojim, svi su želeli da izvuku što više od običnih kupaca na pijaci. Neki su na kraju i uspeli. Pijaca je postala manja, s manje ljudi na njoj. Oni koji su ostajali sa svojom robom postajali su nervozniji, mrzovoljniji, ali i siromašniji. Roba se kvarila i kvarila je ljude. Od jedne pijace koju su dolazili da vide i iz Libije, i iz Indije, Egipta, Rumunije, ostao je mulj. U blatu koje je ostalo stvorena je jedna nova buvlja pijaca. Na kojoj su prestala da važe sva pravila trgovine. Ovo je priča o njoj.

Buvlja pijaca je godinama kasnije počela da se menja. Pomalo, stidljivo, za mnoge i neprimetno, ali jeste. Iako su svi očekivali velike promene, do njih nije došlo. Ipak, obećan je asfalt za dve, najviše tri godine, a bez obzira na krađe, švercere koji su ilegalno trgovali cigaretama, naftom, alkoholom, bez obzira na rušenja po pijaci, paljenja upravne zgrade pijace, kao i tragičan kraj upravnika koji je pijaci želeo da vrati stari šmek, javljala se ponovo nada da će ona ne samo biti ista kao nekada nego i bolja, najbolja u Evropi, s najvećim rastom prometa u istoriji civilizacije. Kao prodavci su se ponovo pojavili tip s farme poznat po magarcu koga je vodio sa sobom, koji je uvek imao fotografije za perverznjake, stari komunistički hipik, sada ošišane kose, inače čuveni prodavac radnih i ratnih uniformi, jedan prodavac pogrebne opreme i jedan, najpopularniji, koji je držao televizore, radio-aparate i novine koje je obeležavao svojim inicijalima kako mu ih ne bi oduzimali. Pričalo se da na pijacu uskoro dolazi novi tip. Doskora je radio kao zaštitnik, tačnije pripadnik obezbeđenja, ali je onda rešio i on da uđe u mulj, u to blato buvlje pijace.

A gde je sada najnoviji prodavac, a nekada zaštitnik? I dalje veruje da će lošom robom, mućkovima i premazanim starim proizvodima uspeti da pridobije kupce? Šteta. Od onakvog čoveka

Za razliku od prodavaca koji su mnogim ljudima ostajali dužni, koji su im uvaljivali robu koja je bila škart, koja je bila hvaljena kao „mercedes" iako je bila s puta za Batajnicu, taj novi tip je bio svima simpatičan. Ljudi su od njega tražili pomoć, podršku kad su se nosile teške stvari s pijace, kad je trebalo ići protiv onih podlih među prodavcima. Nikome se nije zamerio. Dobro, osim pomenutim prodavcima od kojih je štitio naivne. Njegovu želju da postane jedan od njih, prodavaca, ne naivnih, ne, to nikako, podržavali su svi koji su inače godinama dolazili na pijacu - glumci, muzičari, novinari, ali i neke besposlene žene. Podržao ga je i tip koji je svojevremeno otišao s pijace da bi prodavao vino u fensi radnji, ali mu nije išlo. Bio je tu i tip koji se nekad brinuo za naoružavanje čuvara ograde pijace, a danas je vlasnik jedne male žute tezge. Jako male žute tezge.

Interesantno, na pijacu radi pružanja podrške došli su i ljudi koji se nikada nisu upuštali u avanture ispod tezgi - akademici, lica s televizije koja su svi poštovali, jedan Crnogorac koji je pravio sjajne afrodizijake i mnogi drugi. Čim su videli da od starih faca s pijace (koje su, doduše, ofarbale svoje stare crne tezge u neke fensi dugine boje, pristigle sa obale jednog mora na zapadu) neće biti dobre robe, apelovali su na lika iz obezbeđenja i njegov zvaničan početak boravka unutar pijace mogao je da počne.

- Misliš da ću uspeti da se izborim za kupce?
- Naravno, kupci te svakako gotive.
- Ali ja nemam iskustva u prodaji.
- Ne brini, čim si među njima, i da si najnesposobniji, naučio bi kako se prodaje.
- Misliš?
- Pa pogledaj onog malog što je pre dvadesetak godina prodavao ikone po ulici. Čim je ušao na pijacu, naučio je zanat. Jeste da ima sve manje kupaca, ali lepo zarađuje, a to je najbitnije prodavcima, zar ne?

Mnogo razgovora je tu bilo pre samog početka prodaje, a kada je on ozvaničen, kupci su u sve većem broju bili radosni zbog lepih vesti! Konačno prodavac koji je gospodin čovek! Kod novog tipa dolazilo je sve više kupaca, toliko mnogo da su stari prodavci koji su imali najveći broj tezgi počeli da se brinu da ne ostanu bez mušterija. Smišljali su svakakve pakosti kako bi ga ne vratili na staro mesto, to nikako, nego kako bi ga što pre poslali daleko od pijace. Govorili su da je za njega u najboljem slučaju kafilerija, a u najgorem zatvor. Samo da je što dalje od pijace. Ali koliko god tu pakosti bilo, kupci kao da ih nisu slušali. Njegovo oduševljenje, nova energija na pijaci, nova nada da će biti opet iole lepo, sve je raslo iz dana u dan. Promotere koji su pozivali ljude na tezge kao da niko više nije slušao. Negde je tinjala mogućnost da se stvari na pijaci zvanično menjaju odmah, a ne uskoro. Čovek koga su čekali bio je - on.

Prvi dan na poslu doneo je još oduševljenja. Prvi kupac mu je bio stari šmeker koji nikada pre nije ni pomišljao da uđe na pijacu. Bio je sportista, majstor u svom poslu i konkurencija je ostala nema na njegov dolazak. Dobro, osim jednog prodavca B kategorije koji je imao želju da prlja. Ali je o tome mogao samo da sanja. Za njim je došao i tip koji je takođe uvideo da druge se pesme čuju, jedan simpatičan momak koji je znao šta je dobro, imao je nos za te stvari, a onda i uglađeni gospodin u devetoj deceniji koga su mladi obožavali jer zahvaljujući njegovom zalaganju nisu morali da čitaju lektiru. Sve je išlo po željama.

Usledio je kraj nekog probnog perioda. Delovalo je da je popularni zaštitnik kupaca, sada doduše prodavac, uspeo da uzme dovoljan broj mušterija za sebe. Avaj! Odmah posle 1. aprila, kao da se Dan šale nastavio - usledio je šok! Većina kupaca ipak nije prepoznala kvalitet novog lika na buvljoj pijaci. Pa, šta se to desilo? Zašto su otišli? Čekaj, pa tu nešto nije u redu. Svi žele nove tezge, a daju svoje blago na drugim.

Naravno, odmah posle početnog neuspeha, svako ima teoriju kako je došlo do neželjenog ishoda. Neko je govorio da je problem bio u manjim prodavcima, starim prevarantima, koji su radili na istoj tezgi. Neko je govorio da je frka nastala jer neki stariji kupci, naviknuti na situaciju, nisu ni znali šta pruža nova tezga, a neki da je sve upropastila zaštitnikova žena, koja je više stajala pored tezge nego što je išta radila. Valjda da privuče nove kupce, znate već, ljudi više veruju prodavcima koji su porodični ljudi, domaćini. Sve je počelo da ide nizbrdo. Čak je i prodavac sa žute tezge rešio da krene svojim putem. Čak se pričalo da su oni ljudi - TV lice, sportista, skoro novinar... jednostavno rešili da sve batale. Čim ne ide, znate kako je, i sami kupci traže bolju ponudu. Ostajalo je sve manje ljudi, toliko malo da je zaštitnik izgleda došao na nivo prodavca za žutom tezgom.

Ali kako? Zašto? Gde je nestala želja za dobrom robom?
Da se razumemo, dobra roba je uvek na ceni, uvek je se traži više, uvek je ljudi žele. S druge strane, lošu robu ne žele uopšte. Najproblematičnija je, doduše, ona roba koja izgleda odlično, svetski, koja sija i za koju misliš da vredi. Ali je unutra šuplja. Mućak. Prodavci su lukavi. Znaju da nam prodaju priču kako je roba odličnog kvaliteta iako i sami znaju da to nije tačno. Znaju da nam kažu da ćemo uz njihovu robu mirnije spavati, biti srećniji, više uživati. A onda - kreneš rukom da je pokupiš, da zaokružiš tu stavku, da kažeš „Da, to želim" i shvatiš - pa čekaj, ovo je buvlja pijaca! Ovde nema dobre robe. Ko je ovde došao da prodaje, sigurno to radi jer mu treba poslednja slamka spasa da izvuče što više može. I onda se dovija na svoj način. Ili uzima robu od onog prodavca s magarcem i kaže da to nikako nije isto, ili u ovom slučaju, a priče koje kruže to sve više govore - uzima se roba s pomenute žute tezge, zastarela, polovna, korišćena nekada, dokazano loša, i onda se ponovo prodaje. A kupci sumnjaju. Prepoznaju robu, nisu ni oni baš toliko naivni. Sete se i starog upravnika, koji je voleo tu tezgu. Sete se koliko je roba posle postala kvarna na njoj. Džaba ako je sada na drugoj tezgi. Isto smrdi. I kupci i oni koji su apelovali nekada na zaštitnika shvatili su šta je jedino rešenje - sravniti ovu buvlju pijacu i na istom mestu od početka praviti novu. Ali ovoga puta bez ikakvih ostataka stare robe, starih tezgi, a naročito starih prodavaca.

A gde je sada najnoviji prodavac, a nekada zaštitnik?
I dalje veruje da će lošom robom, mućkovima i premazanim starim proizvodima uspeti da pridobije kupce. Da će uspeti da i pored toga pokaže da je on i dalje onaj stari zaštitnik malih kupaca. Da on sada jeste prodavac, ali hej, ne prodavac od koga bilo ko treba da ih štiti. Šteta! Od onakvog čoveka. Kako se promenio čim je osetio kako je dobro biti prodavac na ovom mestu. Kako je bio ubeđen da je zauvek kupio kupce. Možda ima nade za njega... Teško, ali možda. Mada ne na ovoj buvljoj pijaci. Ne sa ovom ekipom, ne sa ovom robom. I ne sa stavom da rđavom kupcu svaka roba smeta, a da u prodavcu, tj. njemu samome, nema ničeg lošeg.