APSTRAKTNI ZLOČINI

Zataškavanje ustaških zločina od komunističkog režima proizvelo je dalekosežne posledice. Prema oceni stručnjaka, upravo je falsifikovanje istorije, zarad bratstva i jedinstva, postalo plodno tlo za građenje hrvatskog nacionalnog identiteta, i to na genocidnoj tvorevini NDH

Da apstraktna umetnost, uprkos uvreženom mišljenju, može postati najbolji simbol stvarnosti, pa čak i njena najbanalnija imitacija, najbolje oslikava spomenik "Kameni cvet" u jasenovačkom Memorijalnom centru. Nije nimalo slučajno što je Josip Broz Tito za idejnog tvorca spomenika izabrao baš arhitektu Bogdana Bogdanovića kada se već uverio da umetniku nije ni na kraj pameti da podigne spomenik u kojem bi se ogledala sva grandioznost zločina, ustaška ideologija i njen karakter. Na duhovit način o tome je u svojim memoarima "Ukleti neimar" pisao i sam Bogdanović. Iako se nekoliko godina ranije sam Tito obrušio na apstraktnu umetnost, ovoga puta išla mu je naruku. Izgrađen je spomenik koji ne sadrži nikakva nacionalna, verska, ideološka obeležja. Samo goli kamen i stihovi Ivana Gorana Kovačića. Idealna simbolika konstitutivne legende jugoslovenskog nacionalnog zajedništva.

Apstraktno je prošlo i samo otvaranje memorijalnog centra i spomenika 1966. godine. Događaj je, kako je opisao Bogdanović, protekao bez prisustva maršala i najvišeg komunističkog protokola. Svečanost je započeta i završena govorom jednog partizanskog prvoborca, hrvatskog Srbina.

Takva je izgleda i sudbina samog Jasenovca, koji se i tada, a i danas smatra svojevrsnom nezgodacijom za građenje nacionalnih identiteta. Tada jugoslovenskog nacionalnog zajedništva, danas hrvatskog nacionalnog identiteta usred EU. Jasenovac, kao hrvatski državni logor, kvario je legendu o tome kako su zločine kreirali nemački nacisti i italijanski fašisti, dok su ustaše i četnici samo pripomagali. A istina je da su nacisti u Jasenovac dolazili samo u obilazak, koji se završavao izveštajima o brutalnosti i surovosti od kojih ustaše ne prezaju. Brojni su dokazi komunističkih izgovora o tome da su zločine u Jasenovcu i drugim logorima smrti u NDH počinili "okupatori i njihovi saradnici". Dakle, ne neki od nas. Nego neki tamo. Ali iz cipela maršala to je bilo praktično. Kako drugačije stvoriti novu državu nacionalne harmonije i savezništva kada nam kolena gacaju u krvi, ako ne ublažavanjem činjenica iz Drugog svetskog rata. Pa makar to bio i genocid. Pa makar to bili i dečji logori. Jedini na svetu...

Osim surovih metoda ubijanja (pogledaj okvir), o genocidnoj nameri dovoljno slikovito ukazuje i govor ideologa ustaškog pokreta Mila Budaka u Gospiću, 2. maja 1941, u kojem dominiraju sintagme "bjež'te, psine, preko Drine", "Srbe na vrbe", a potom i direktna namera hrvatskog državnog rukovodstva: "Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostali ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti...". Tako je bilo.

Profesor istorije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu Tvrtko Jakovina u izjavi za "Ekspres" kaže da su prvi logori u NDH osnovani ubrzo nakon stvaranja države u Zagrebu i objektivno u mirnom području, jer je prvi logor nastao u Koprivnici.

- Prve mere koje su bile direktno usmerene protiv drugih rasa došle su toliko brzo posle uspostavljanja nove države da iz poteza u prvih nekoliko nedelja ustaške vlasti nema nikakve sumnje da su oni preuzeli rasno gledanje na ustrojstvo sveta. Ustaški pokret je bio pre svega antisrpski. Glavna osvetnička politika je bila usmerena protiv Srba u NDH. Ne osnivate logor poput Jasenovca zato da biste tamo nekog rehabilitovali. To je bio jedan od mehanizama kakav je postojao u nacističkoj Evropi, za one za koje ste želeli da nestanu. Konačno ti brojevi ljudi koji su tamo stradali to potvrđuje. Ako imate takvu akciju prema deci, onda je bila jasna namera. Suština tog pokreta nikome nije sporna osim pojedinim javnim ličnostima u Zagrebu - smatra Jakovina.
Iako su se titoistički istoričari i novinari pobrinuli da zavlada opšte mišljenje kako je sam Broz do kraja rata veoma malo znao o Jasenovcu, u tome je maršal sam sebe demantovao. Kako u svojoj knjizi "Tito i Srbi" navodi novinar i publicista Pero Simić, Broz je maja 1941. u depeši "Dedi", kako je zvao Staljinovu Kominternu, prvi put pomenuo ustaše za koje kaže da su samo od aprila do kraja maja te godine streljale i poklale hiljade Srba bez ikakvog razloga". Opet 23. avgusta 1941. javio je da su ustaše "samo kod Sanskog Mosta poubijale oko hiljadu žena, dece i staraca", da su stotine mrtvih i ranjenih seljaka "bacale u jame i zatrpavale", ali nigde ne pominje da su žrtve - Srbi. Dok dve nedelje kasnije, u "Biltenu" svog glavnog štaba, uglavnom distribuiran u Srbiji, menja retoriku i piše da je "pod nožem Pavelićevih ustaša poginulo stotine hiljada Srba: žena, djece i staraca". Tek 4. aprila 1942. javlja Moskvi da se "najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu", da je "dželat Pavelić u taj logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske", ne pominjući da je najviše zarobljeno Srba iz Hrvatske i Bosne. Zanimljivo je zatim da decembra 1942. u depeši Moskvi navodi da su četnici Draže Mihailovića "pobili oko 2.000 duša u hrvatskim i muslimanskim selima", da su ustaše "prvi puta zaklali oko 1.000 djece uoči imendana Ante Pavelića, a drugi puta su oko 1.200 djece zagušili novopronađenim otrovnim plinom - ciklonom". Izostavio je da kaže da su u pitanju srpska deca, dok se opisujući zločine četnika ističe da se radilo o hrvatskim i muslimanskim žrtvama.

Isti manir je nastavljen i u novoj Jugoslaviji. Svojevremeno je o tome govorio i akademik Srboljub Živanović, nekadašnji član Državne komisije koja je 1964. istraživala zločine u logorima NDH. Posle prvih izveštaja i samo tri meseca rada, kako je izjavio, sve je stopirano.

- Nismo smeli da slikamo, ali sve smo beležili u dnevnike. U tim zapisnicima su neke od najstrašnijih stvari koje čovek može da zamisli. Obavezali smo se na ćutanje u javnosti, a ja nisam mogao da ne govorim. Razgovarao sam sa novinarom "Politike", ali taj tekst nikada nije ugledao svetlost dana. Kada sam pitao novinara Momu Stefanovića šta se događa, on mi je rekao da ga više nikada ništa ne pitam. Posle još nekih signala, 1965. sam emigrirao u Afriku, pa u Englesku, a 1968. indirektno mi je saopšteno da se ne vraćam u zemlju. Ipak, nastavio sam sa istraživanjem Jasenovca. Logori u NDH nisu delo zavedenih ili izmanipulisanih ljudi. Genocid nad Srbima nisu vodile ustaše, već sam vrh Katoličke crkve na čelu sa Stepincem. Kada je 1944. postalo jasno da Nemačka gubi rat, uložen je veliki napor da se sakriju tragovi genocida. Moša Pijade i Mile Budak su se sretali i po ovom pitanju. Tito je, kako je to otkrila Smilja Avramov, 1944. išao u tajnu audijenciju kod pape. Možda je iz SFRJ ova dokumentacija nestala, ali u svetskim arhivama, u to sam ubeđen, postoji - izjavio je svojevremeno za "Večernje novosti" Živanović.

Opširniju priču o tome kako su komunisti sakrivali ustaške zločine i zašto se o tome nije govorilo možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji će se od petka naći u prodaji na kioscima