ATENTAT NA ĐINĐIĆA: Tužilac hteo da se ubije noć pred ubistvo premijera

ATENTAT NA ĐINĐIĆA: Tužilac hteo da se ubije noć pred ubistvo premijera

Foto: Dimitar Dilkoff REUTERS


U kasnim popodnevnim časovima 11. marta 2003. godine, u prostorijama tužilaštva, jedan tužilac, duboko involviran u istragu pripadnika surčinsko-zemunske grupe i akciju njihovog hapšenja, hteo je da podnese ostavku i pokušao je da se ubije skokom s prozora svoje kancelarije. Tragediju je sprečio njegov kolega S. S. (ime i prezime poznati redakciji), koji ga je u poslednjem momentu skinuo sa simsa

Početak marta u Srbiji 2003. godine nije mirisao na dobro. Atmosfera u medijima i kampanja protiv vlade Zorana Đinđića i njega lično dovedena je do vrhunca. Privodile su se kraju završne pripreme za okršaj države s mafijom. Bilo je samo pitanje ko će biti brži. Većina učesnika ovih događaja bila je toga svesna. Verovatno i sam Zoran Đinđić. Akcija „Svedok” bila je pri kraju, Ljubiša Buha Čume je već u Slovačkoj dao iskaz specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću u kojem je vođa surčinskog klana teško optužio svoje dojučerašnje saradnike. Oni su već kod hale „Limes” pokušali da ubiju premijera. U takvoj uzavreloj atmosferi država je pripremila kontraudar. Finale akcije „Svedok” bilo je planirano za četvrtak, 13. mart 2003. godine, kada je trebalo da budu uhapšeni Dušan Spasojević, Mile Luković Kum i ostali pripadnici zemunskog klana. Milorad Ulemek zvani Legija nije bio na spisku lica koja je trebalo da budu uhapšena u okviru akcije, potvrđeno je „Ekspresu” iz više međusobno nepovezanih izvora. Još jedan događaj se zbio u kasnim popodnevnim časovima 11. marta, kada je u prostorijama tužilaštva jedan tužilac koji je bio duboko involviran u istragu oko pripadnika surčinsko-zemunske grupe i akciju njihovog hapšenja pokušao da se ubije skokom s prozora svoje kancelarije. Tragediju je sprečio njegov kolega S. S. (ime i prezime poznati redakciji), koji ga je bukvalno u poslednjem momentu skinuo sa simsa. Šta li je moglo naterati tužioca da se odluči na takav korak, do danas nije jasno, mada i sam ovaj pokušaj samoubistva nije bio do danas poznat javnosti. Da li se radilo o nekim privatnim, odnosno ličnim razočaranjima? Da li su ta razočaranja bila emotivna ili profesionalna ili pak i jedno i drugo, odgovoriće vreme. Sa aspekta utvrđivanja istine, mnogo je bitnije rasvetliti ovu prvu dimenziju, izostavljanje Ulemeka sa spiska za hapšenje.

Kako se desilo to da Legija ne bude na spisku za hapšenje iako je prema pouzdanim informacijama do kojih je „Ekspres” došao sasvim sigurno bio obuhvaćen istragom protiv zemunskog klana, nije do kraja jasno. Bivši komandant Jedinice za specijalne operacije je od početka 2001. godine bio predmet obaveštajnog interesovanja svog poslodavca, odnosno Bezbednosno-informativne agencije. Zbog kontakata koje je ostvarivao s licima iz kriminogene sredine, a tu se, pre svega, misli na Dušana Spasojevića zvanog Šiptar i Mileta Lukovića Kuma, kao i sa još sijaset koloritnih likova, među kojima je bilo i aktuelnih političara, biznismena i ljudi sa estrade, Legija je u jednom momentu, ubrzo nakon 5. oktobra, postao tačka kroz koju su se prelamali uticaji iz različitih sfera. Jednom rečju, postao je faktor moći, ali kolika je zapravo ta njegova moć bila i šta je njeno poreklo, to najbolje znaju on sam i oni na koje se pozivao. Da li ju je prigrabio manipulacijom, vešto ubeđujući okolinu da mu je ista oktroisana od novog demokratskog režima, ili je to pak bila istina, do danas je u velikoj meri nepoznanica. Da i u ovome ima istine, govori činjenica da se Ulemek svuda trudio da se prikaže kao osoba od velikog poverenja Zorana Đinđića i novih vlasti. Niko to nikada nije ozbiljno demantovao. A posebnu senku na ove događaje bacaju dva momenta: incident u diskoteci „Tvrđava” u Kuli i incident u klubu „Stupica”. Prilikom prvog incidenta u Kuli, Legija je, nervozan zbog isporuke Dušana Spasojevića i njegove ekipe iz Francuske, osumnjičene za otmicu Miškovića, pucao iz pištolja u TV aparat i tako izazvao požar. Za ovo delo bio je kažnjen samo disciplinski. Za drugo delo, kada je nakon proslave rođendana Svetlane – Cece Ražnatović u klubu „Bojan Stupica” maltretirao prisutne goste, pritom ranivši u nogu jednog policijskog službenika, kažnjen je penzionisanjem. Ove kazne su svakako bile apsolutno neprimereni težoni počinjenih dela i pitanje je da li bi bilo ko drugi prošao kao Ulemek u toj situaciji. I ko onda, normalno i zdravo rezonujući, može i da pomisli da iza Milorada Ulemeka Legije u tom momentu nije stajala država Srbija i njen vrh. Ali tome je najmanje doprineo sam Legija.

Šta li je moglo naterati tužioca da se odluči na takav korak? Da li su njegova razočaranja bila emotivna ili profesionalna ili pak i jedno i drugo, odgovoriće vreme

Kako se desilo da javnost jako malo zna o kontaktima Milorada Ulemeka Legije i predstavnika najviše državne vlasti, poput Zorana Đinđića, krivica u najvećoj meri ne leži na Legiji, već na ovim drugima. Uoči 5. oktobra, Đinđić je s Legijom napravio nekakav dogovor, a o njegovim detaljima nije se ništa znalo, što je u krajnjoj liniji Đinđića koštalo života. Ovu pojavu ponajbolje objašnjava Vilijam Montgomeri u svojoj knjizi „Kad ovacije utihnu”. On do detalja precizno secira način funkcionisanja Zorana Đinđića.
„Đinđić je koristio cilindrični stil upravljanja. To znači da je imao odvojene i različite odnose jedan na jedan sa bezbroj ljudi. Zahvaljujući aktivnom umu, imao je u glavi sve razgovore i dogovore. Ipak, problem (koji bi on verovatno smatrao prednošću) ogledao se u činjenici da u takvom sistemu niko nije do kraja i potpuno bio upućen u ono što se događalo. Ilustracije radi, gotovo niko nije znao detalje mojih susreta s njim u njegovoj kući ili kancelariji. To je kasnije predstavljalo problem za mene, budući da mnogi lideri narednog saziva vlade koji su odigrali značajnu ulogu posle njegovog ubistva nisu znali ništa o našem uzajamnom odnosu niti o datim obećanjima. Takođe, mnogi su se u njegovoj vladi zbog takvog pristupa stalno osećali kao da su van tokova, čak povodom pitanja za koje je bilo zakonom predviđeno da budu konsultovani. Bili smo stalno zaprepašćeni zbog niskog stepena razmene informacija u samoj vladi. Ne mogu da kažem da smo bili bliski prijatelji, niti da mi se poveravao o svojim aktivnostima. Na primer, sakrio je od mene i drugih suštinske detalje odnosa s Legijom… Druga njegova osobina bila je svojevrsna fascinacija ili fatalna privlačnost ka ljudima poput Legije. Sećam se kako se šalio na račun Cece, Arkanove udovice. Rekao je da je impresioniran načinom na koji je ona preuzela njegovu kriminalnu bandu, čiji članovi nisu pokazali ni najmanji otpor. Prema Đinđićevim rečima, čak je uspela da učini klan delotvornijim i profitabilnijim.”

Montgomeri: „Đinđić je od mene i drugih krio suštinske detalje odnosa s Legijom… Druga njegova osobina bila je svojevrsna fascinacija ljudima poput Legije. Sećam se kako se šalio na račun Arkanove udovice. Rekao je da je impresioniran načinom na koji je ona preuzela njegovu kriminalnu bandu, čiji članovi nisu pokazali ni najmanji otpor. Čak je uspela da učini klan delotvornijim i profitabilnijim”

BIA početkom 2001. godine iz poznatih razloga odlučuje da na svom službeniku, komandantu Jedinice za specijalne operacije primeni mere „tajnog kontrolisanja telefonskih razgovora” iliti, u policijskom žargonu, TKTR. Posebno su bile indikativne Ulemekove česte posete inostranim zemljama. Ulemek je nekoliko puta boravio u Mađarskoj u periodu od 2001. do 2003. godine, dok je u Grčkoj u navedenom intervalu boravio čak pet puta, i to najčešće u Atini. Inače, prema dostupnim podacima, ali i prema njegovom svedočenju, Ulemek je jedan period nakon što je došao iz Legije stranaca, početkom devedesetih, kratko živeo u Atini, gde je radio kao telohranitelj i čovek od poverenja Bokana Vanje, koji je u to vreme bio dovođen u vezu sa organizovanim švercom duvana na teritoriji Balkana. Izveštaji BIA kažu da je prilikom tih poseta glavnom gradu Grčke, Milorad Ulemek ostvarivao i kontakte sa bezbednosno interesantnim licima „najverovatnije agentima stranih obaveštajnih službi”. Likovi iz duvanskog biznisa u još nekoliko navrata se pojavljuju u okolini Milorada Ulemeka Legije. Tako su registrovani kontakti koje su Legija i Spasojević u svojoj tvrđavi u Šilerovoj imali s hrvatskim biznismenom Hrvojem Petračom, koji se takođe dovodi u vezu sa švercovanjem cigareta. Hrvoje Petrač i njegov štićenik Ratko Knežević stajali su iza organizovanja medijske kampanje protiv Zorana Đinđića, Stanka Subotića Caneta i Mila Đukanovića koju je tada sprovodio nedeljnik „Nacional” pokojnog Ive Pukanića. Afera lansirana preko zagrebačkog medija bila je okosnica medijske kampanje satanizacije i diskreditacije srpskog premijera. O čemu su oni razgovarali i koliko duboko seže poznanstvo Petrača i Ulemeka, nije poznato, ali se može pretpostaviti da postoji mogućnost da zbog prirode posla koji je obavljao za Vanju Bokana ili u njegovom društvu, Ulemek poznaje Petrača još s početka devedesetih.
Takođe, uloga Milorada Ulemeka u događajima vezanim za puštanje iz pritvora Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma zbog optužbe za učešće u otmici Miroslava Miškovića bila je dobro poznata istražnim organima, kao i njegovo potonje podizanje jedinice na noge, u novembru 2001. godine.
Da li je neko abolirao Legiju i skinuo ga s liste osumnjičenih za hapšenje kriminalnog klana 13. marta 2003. godine? Takva mogućnost postoji u teoriji, ali u događajima vezanim za ubistvo premijera Đinđića teorija i zakoni logike ionako su rastegnuti do krajnjih granica. Sve je bilo moguće, pa i to.
VEŠTA PREČICA OKO SARTIDA

U svojoj knjizi Montgomeri opisuje pragmatičnu prirodu Đinđića i u slučaju prodaje smederevske železare, koju je kupio američki „Ju-Es stil”. Montgomeri potanko objašnjava kako je Đinđić navukao gnev dela zapadnih sila, pre svega Nemačke i Austrije, nakon što je omogućio ovu transakciju, prethodno oštetivši njihove banke, koje su bile glavni kreditori smederevskog giganta. Nemačke su se banke nadale da će, umesto vraćanja duga, dobiti vlasništvo nad železarom, ali Zoran Đinđić je mislio drugačije.
„Odlučili su (Đinđić i njegovi saradnici prim. aut.) da najvažniji kandidat za kupovinu Sartida bude američki Ju-Es stil, koji je neposredno pre toga investirao značajan kapital u čeličanu u Slovačkoj, zahvaljujući čemu je ta kompanija ostvarila uspeh. Želeli su da Ju-Es stil učini isto u Smederevu. Shvatili su da je značajno da u čeličanu bude investirano dosta sredstava radi unapređenja kapaciteta, kao i da je potreban snažan partner koji će se postarati za prodaju proizvoda. Znao je da je cena koju je platio Ju-Es stil daleko manje značajna od budućih investicija. Stoga je izbegao sve birokratske procedure, ogradio se od svih dugova, zvanično proglasio stečaj Sartida i postarao se da koncern bude prodat Ju-Es stilu. To je bilo ono što je trebalo Sartidu, radnicima i Smederevu, ali se potpuno kosilo sa dotadašnjom praksom. Da su stvari tekle normalnim tokom, prodaja bi bila odložena nekoliko godina i bio bi pronađen kupac koji bi platio najviše, ali ne bi postojala kritična masa kapitala neophodna za napredak Sartida. Ta akcija je izazvala gnev austrijskih i nemačkih bankara, koji su pogrešili kada su pozajmili nekoliko stotina miliona dolara Sartidu posredstvom podružnice pokrenute u Švajcarskoj isključivo da bi se izbegle sankcije tokom Miloševićevog režima. Problem je ležao u tome što krediti nisu dati direktno Sartidu, već samo bezvrednoj podružnici. Dakle, nisu imali snažne argumente da traže povraćaj novca. Krediti nisu vraćeni tim bankama uprkos ponovljenim ljutitim demaršima koje su uputile vlade njihovih država. One su u stvari želele da dobiju čeličanu kako bi naplatile svoja potraživanja. Često se sa osmehom setim tog slučaja…”

1 comment

Dodajte komentar

+ Ostavite komentar