BAJKOVITO NASLEĐE

U pravu su oni koji Kosovo porede sa Jerusalimom. Vekovi puni razaranja i krvi. Krvi koja, kako je rekao Saladin, čuveni saracenski vojskovođa, osvajač Jerusalima, nikada ne spava. Probudila se, ponovo, i ovde. Udarila u glavu i izbrisala svaku pomisao na normalnost.

Prestali smo da razmišljamo o Kosovu, počeli smo, uzavreli, oko njega da se svađamo. Pijani gosti u tipičnoj balkanskoj krčmi, koji stolicama i flašama hoće jedni drugima da polome glave. A pre svega onome ko je uopšte pomenuo Kosovo. Zaboravio je predsednik ove nesrećne države da je o Kosovu najbolje ćutati. Ćutali su i Koštunica i Tadić, i ništa im nije falilo.

Godinama su vladali ne mareći za realnost, negirajući je i zaobilazeći je u širokom luku. Ko je ovde smeo da govori o tome šta je Kosovo, čija vlast je tamo danas, kakvi su realni pokazatelji, koliko sve to košta, koliko i šta možemo, šta nam se istovremeno dešava sa zemljom, ekonomski, demografski, socijalno i u svakom drugom smislu. A ovaj, kada je progovorio, odmah su poletele flaše i stolice, a ubrzo će, očigledno, da rade i noževi.

Zato što je Kosovo proglašeno za “najskuplju srpsku reč” (šta god da je pesnik time hteo da kaže i šta god da to znači) i samim tim i svaki razgovor o njemu je zabranjen. I to je prokletstvo ove nacije. Ona je sva sastavljena od reči i frazetina koje jako zvuče i veoma glasno zveče, ali, istovremeno, ne znače ništa. I ovde svako, kada krene u prodavnicu, na pijacu, na more, detetu po knjige za školu... jako dobro i dugo gleda u svoj novčanik, računa, prebira se, ali kada mu kažeš da i država košta, da Kosovo košta, da sve to, na kraju, ima veze i sa njegovim novčanikom, pljune te, uhvati se za grudi i gađa te nekom iz repertoara kosovskih kletvi.

Najskuplje, i kraj. Ne pominji, ne pričaj mi, nemoj slučajno da si mi rekao istinu. Kosovo je naš “majbah”. Svi znaju da je najskuplji na svetu, ali koliko stvarno košta, niti ko zna, niti ga zanima. A šta bi se desilo da se ispostavi da imaš nekog tebi nepoznatog rođaka u Americi, i da taj umre i ostavi ti - “majbah”. Ništa drugo, ni dinara, nego najskuplja kola na svetu, uz nekoliko ograničenja: da ne možeš da ga prodaš, da ima da pređeš bar dvadeset hiljada kilometara godišnje, da ima da mu menjaš gume, sipaš gorivo, održavaš, kad pukne far da promeniš... šta ćeš onda s njim? Nećeš da pričaš o njemu jer je najskuplji?

I zar niko ne primećuje da smo sa Kosovom u istoj poziciji. Ostalo nam je u nasleđe, ali bez para, tu je, u našem dvorištu, ne smemo da ga prodamo, i ima da ga održavamo. I zar niko ne shvata da to jeste u redu, ali i da ima svoju cenu, za svakog od nas? I zašto nas ta cena ne zanima. Pa zato što smo mi društvo bez ikakve odgovornosti, pojedinačno, za sve nas, a pogotovo za društvo. Društvo koje se užasava svake prilike u kojoj nešto treba da realno sagleda i realno odluči. Društvo koje odbija da prati činjenice, nego, kao u čuvenoj bajci, trčimo za zvukom čarobne frule. Važna je melodija, opijajuća, bezbrižna, pa čak i ako nas vodi na brod koji uveliko tone.

Nema veze, eto nas. Bajke nam mnogo više prijaju. Novine su pune priča o tome kako je Kosovo najbogatiji deo Srbije, kako tamo imamo silnu imovinu. Pa što onda, majstori, ne živite tamo. Ili što ne prošetate, pokupite to što je naše i ne donesete ovamo? Što ne odete, krenete da upravljate tom imovinom i ne šaljete nam sve te silne pare? Zašto povika na onog koji kaže da danas, sve to što imamo na Kosovu, mi nemamo. I ko bi hteo to nekako da reši. Hoćemo li i njemu to da zabranimo? Prvom predsedniku koji se o Kosovu konsultuje sa činjenicama i brojkama, sa realnošću, a ne sa visokoparnim očevima nacije. Nesrećni čovek. Mnogo bi bolje prošao da je otišao u crkvu, zapalio sveću i saopštio nam da je, meditirajući, uspostavio vezu sa pokojnim Dobricom Ćosićem.

Uostalom, zar nisu svi predsednici pre Vučića trčali da se konsultuju sa Ćosićem, da čuju mudru misao i ne urade ništa. I zar nam nije to dosadilo? Zar ne shvatamo da bi bilo bolje da su uzeli papir i olovku u ruke i računali koliko će šta njihov narod da košta, nego što su nam prosipali velike, a prazne parole? I nije čudo što su jednog od tih predsednika zvali - tulumba. Spolja sjajno, a iznutra šuplje. Pa takav nam, izgleda, opet i treba.

Da izgleda, da se slika i da o svemu važnom ćuti. Šta će nam ovaj, gotovo protestant, koji nas tera da radimo i rešavamo sve što nam je rešiti. Ovaj koji zna da smo upravo mi ona generacija koja će ili dobiti nešto na Kosovu ili zauvek izgubiti sve. I šta nas briga ako sve i izgubimo, ako mit i legenda ostanu. Ako sutra možemo unučiće da uspavljujemo uz priču - bilo jednom jedno Kosovo, naše a bogato...

Jedino što i u toj priči zaboravljamo, po ko zna koji put, jednu prostu činjenicu. Da će deca da nam sutra odu iz ove zemlje ako ostane nesrećna i da nam unuci neće uopšte biti u blizini. A za kartu, do njih, nećemo da imamo. Zato što nas ne zanima da nešto rešimo, a pogotovo nas ne zanima nijedna cena, koja je zajednička. I uopšte ne shvatamo da je i pojedinačna.

Zato smo prokleti. Zato što ne znamo da uspavamo sopstvenu krv i probudimo svoj mozak. Smeta nam, baš kao što nam smeta i predsednik sa mozgom. I jedino je pitanje, da li je on svestan. U kolikoj je opasnosti.