BORBA VELIKIH SILA ZA BALKAN TRAJE VEĆ 140 GODINA

Borba velikih sila za dominantan uticaj na Balkanu nastavlja se i danas ali u drugim oblicima, a opet, velike sile, kada se nađu zajedno ugrožene od strane malih zemalja, imaju prirodnu tendenciju da se grupišu i da diktiraju svoje uslove tim zemljama, kako u pogledu granica, tako i u pogledu njihovog državnog poslovanja

Iako je pre 140 godina Srbija postala međunarodno priznata država, Srbi su Berlinski kongres (13.juni-13.juli 1878.) doživeli kao veliki neuspeh jer nije došlo do ujedinjenja i oslobađanja srpskog naroda od imperijalističkih sila. Uz prethodni tajni dogovor s carskom Rusijom, Austrougarska je anektirala Bosnu i Hercegovinu, a Novopazarski sandžak, Kosovo i Metohija, i Makedonija su ostali u sastavu osmanlijskog carstva. Crna Gora je dobila nezavisnost, ali između nje i Srbije se nalazila teritorija osmanskog carstva sve do 1912. godine. Srbija se osetila izdanom od Rusije, a pod pritiskom Beča morala je da se odrekne i svoje spoljno-političke nezavisnosti. Vladislav Jovanović, bivši šef diplomatije SRJ, u intervjuu za "Ekspres" objašnjava zašto su mali balkanski narodi stalno pod pritiskom velikih sila i zašto Srbija nikada nije slavila dan kada je postala međunarodno priznata država.

Da li je Balkan danas vraćen na stanje s kraja XIX veka, kada su na Berlinskom kongresu skrojene granice pod uticajem velikih sila?

- Na izvestan način jeste. Sličnost je veoma optička. Ne samo optička, ona je u mnogo čemu politička, ja bih čak rekao geopolitička, jer se borba velikih sila za dominantan uticaj na Balkanu nastavlja u drugim oblicima, a opet, velike sile, kada se nađu zajedno ugrožene od strane malih zemalja, imaju prirodnu tendenciju da se grupišu i da diktiraju svoje uslove tim zemljama, kako u pogledu granica, takoi u pogledu njihovog državnog poslovanja. U ovom trenutku mi nemamo zajedništvo tih velikih sila, ako se izuzme zajedništvo zapadnih velikih sila koje govore u jedan glas, ali to je jedna strana stvari. Druge velike sile koje pokazuju očigledan i narastajući interes za Balkan - Rusija, Kina, Turska, Saudijska Arabija, na svoj način Nemačka, iako je ona deo zapadnih sila, podsećaju da je situacija na Balkanu ipak teško rešiva i da ipak mora da se sagleda iz ugla interesa više država. Tako da mi ne znamo kako će stvar dalje da se razvija ali sigurno da neće moći jednosmerno kao što je bilo zamišljeno pre desetak ili dvadeset godina u nekim zapadnim prestonicama.

Kazali ste da se velike sile ujedinjuju kada osete da ih ugrožavaju male sile. Kako to Srbija, koja je mala zemlja ugrožava interese velikih sila?

- Ta paralela sa Berlinskim kongresom nije moguća sada, jer smo na Berlinskom kongresu imali niz balkanskih država ili državica koje su u ratu sa Turskom i pokušavale da se namire evropskim teritorijama Otomanske carevine, to nije moglo bez velikih sila, one su intervenisale i odredile koliko će kome i šta da pripadne i nivo njihove nezavisnosti.

U ovom slučaju mnoge karte na Balkanu su već podeljene.

- Tako je. Gro zemalja Balkana je već usisan u takozvane Evro-atlantske organizacije. Postoje još tri, četiri kao kandidati, međutim tu se pojavljuje i interes drugih sila, pre svega ekomonski, a i strategijski i nije tako lako sve to progutati na lagan način, kao što je to bilo učinjeno recimo sa Rumunijom, Bugarskom ili nedavno sa Crnom Gorom, jer imamo Srbiju koja je žrtva agresije, od koje je bespravnim putem, silom otrgnut deo njene teritorije koje se proglašava nezavnisnim i vrši se pritisak na Srbiju da to prihvati. S druge strane imamo Bosnu i Hercegovinu koja je Balkan u malom, sastavljena od tri dela, a napravljena u dalekom Dejtonu i što je najvažnije, napravnjena na jedan prilično veštački i teško održiv način.

Bosna i Hercegovina je bila kost u grlu velikim silama i u vreme i pre Berlinskog kongresa.

- I Austrougarska i Rusija i Turska su se sporili oko toga i na kraju je to presekao Bizmark u korist Austrougarske koja je vremenom pokušala da Bosnu i Hercegovinu usisa u svoju carevinu. Eto, i to joj nije uspelo. Na kraju imamo Makedoniju za koju se svi sada bore. Što je najvažnije, samoproglašavanje Balkana isključivo interesnom sferom zapadnih sila nije prihvaćeno od strane drugih velikih sila. To je jedna jednostrana deklaracija geopolitičkog i strategijskog karaktera koja važi za one koji su to deklarisali i za balkanske državice koje su prilično nemoćne prema takvoj deklaraciji. A i druge veće zemlje, već sam i pomenuo koje nisu nikada tu deklaraciju prihvatile, nisu nikada izjavile da one prihvataju da je Balkan isključiva interesna sfera zapadnih organizacija. To znači da postoji jedan otvoreni latentan sukob interesa i to neće da se završi tako lako kao što se priželjkivalo u Briselu i Vašngtonu, a Srbija je i poseban slučaj, prvo zato što je žrtva jedne agresije čiji je rezultat otimanje jednog dela njene teritorije, a drugo što je ona istorijski pogrešno gledana iz zapadnih pravaca, da je ona mala Rusija na Balkanu i kao takva mora da trpi posledice politike zapada prema velikoj Rusiji. Ako ta politika nije prijateljska, kao što je sada slučaj, teško je očekivati da bi mogla biti prijateljska prema Srbiji, ukoliko ona ne okrene ćurak i krene ka Zapadu, što je opet teško očekivati iz razloga koje sam pomenuo. Prema tome, to je otvorena karta šaha na stolu i povlačiće se različiti potezi.

U šahu je sve moguće.

- Nemoguće je unapred reći ko će tu partiju dobiti, pogotovo sada, kada drugi narastaju sa svojim interesom za Balkan, dok se zapadni blok manje više neinventivno ponaša, drži se svojih proklamacija i pravaca koje je već utvrdio pre trideset godina, tako da nema svežinu koju imaju ovi drugi. Recimo, Kina sa svojim ekonomsko finansijskim ulaskom u Evropu, Istočnu Evropu pre svega, sa posebnim naglaskom na Srbiju, je narastajuća sila sa svojim željama i očekivanjima. Takođe se može reći i za Rusiju koja je narasla geopolitički i vojno i vraća se na jedan od tradicionalnih pravaca svoje spoljne politike, a to je Balkan. To ne može niko da joj zabrani ili spreči, sem onim nemogućim sredstvom, ratom, a rat je isključen kada posedujete nuklearne kapacitete. Prema tome, tu se pojavljuje Turska sa svojim novim ambicijama pogotov što je ona sada u fazi rascepa sa svojim saveznicima na Balkanu. I ove druge zemlje arapskog porekla koje očigledno žele da zagaze u Evropu i nisu se više tradicionalno locirale samo na Bliski Istok i Severnu Afriku.

Gde su danas linije interesnih sfera, s' jedne strane Rusije, a s druge strane zapada na čelu s Amerikom kada je u pitanju Balkan?

- Rusija je i otvoreno rekla da je takozvano blisko inozemstvo nekadašnji Sovjetski Savez, one bivše republike koje su u međuvremenu postale nezavisne, prva linija njihovog interesa i oni to ne kriju. Znači, sve te zemlje, bez obzira da li se nalaze bliže ili dalje od zapada su prvenstveno u fokusu geopolitičke pažnje Rusije. Iza toga slede zemlje koje se nalaze na tradicionalnim pravcima ruske spoljne politike. Već sam pomenuo da je Balkan jedan pravac. Srednji Istok drugi, daleki istok treći. To su stvari koje su nepromenljive. Mogu da variraju vremenski, zavisno od toga da li je Rusija u naponu moći ili je u krizi što je sprečava da razmišlja o tim svojim istorijskim pravcima. Tako da postoji nešto što je neizmenljivo u istoriji a to su geopolitičke potrebe koje su fiksirane jednom i koje se održavaju, imaju različite amplitude ali se održavaju.

Da li mislite na geopolitičke potrebe zacrtane pre 140 godina na Berlnskom kongresu?

- Tada su četiri zemlje koje su vodile glavnu reč i raspodelile karte. Druge su se priključile, kao Francuska... Ali te četiri zemlje su pokušale da drže kontrolu nad Balkanom i to su uspevale možda dvadesetak godina, međutim rivalitet između evropskih razvijenih zemalja je porastao. Nagla ekspanzija Nemačke je probudila opasnosti na zapadu i na istoku i stvorila su se dva bloka, dva savezništva - fracusko-britansko-rusko i autrougarsko-nemačko i to je posle dovelo do Prvog svetskog rata, čime su rezultati Berlinskog kongresa bili na neki način anulirani. Međutim, kažem anulirani jer imaju sposobnost oživljavanja, što se nastavilo i kasnije, recimo iza Prvog svetskog rata kad su ponovo počele te geopolitičke na Balkanu. Tu su fašističke zemlje bile inicijatori, ali nisu izostavljeni drugi. Posle Drugog svetskog rata ta trka je uslovljena rivalitetom između dve velike sile, SAD i Sovjetskog Saveza, a opet su osnova za to bile one podele malo komične, ali i malo sudbonosne koje su Čerčil i Staljin izvršili u poglednu balkanskih, istočnoevropskih zemalja. To je poznato. Bilo je fifti-fifti za Jugoslaviju što je početna tačka za socijalističku Juoslaviju da se odmakne od Sovjetskog Saveza i da zadrži neku ulogu nesvrstane zemlje.

Na Berlinskom kongresu nije dozvoljeno Srbiji da se proširi na teritorije Bosne i Hercegovine iako su tamo bili ustanci i većinsko stanovništvo i srpsko i muslimansko je bilo protiv aneksije Austrougarske. Velike sile na Berlinskom kongresu Srbiji nisu dozvolile da pripoji Staru Srbiju, Rašku oblast, nije dozvoljeno da povrati Kosovo i Metohiju. Nešto slično se i danas dešava.

- Jeste, pravac Srbije je bio jug, ako hoćete da se širite idite na jug, u pravcu Makedonije, ali sve drugo je bila zabrana jer je to bilo rezervisano za širenje Austrougarske. Ona je čak zamišljala da bi mogla da stigne i do Soluna jednog dana, ali ove ključne tačke kao što su Bosna i Hercegovina i Sandžak, to je nešto što je Austrougarska smatrala da joj pripada i da je samo pitanje vremena kada će ona to inkorporirati. A Srbija je bila odsečena od tih zapadnih pravaca i pravca, kao što ste rekli, Stare Srbije. To je zato da bi se udovoljilo ambicijama Austrije da se širi na jug na štetu Otomanske imperije i, razume se, kao konkurent Rusiji koja je pokušala samostalnu igru u ratu sa Turskom, proširila je Bugarsku, napravila Sanstefanski mirovni sporazum, ali to nije uspelo jer su se dve nemačke države ujedinile da to spreče i tako je došlo do tog Berlinskog kongresa. Prema tome, male balkanske zemlje mogu čak i samostalno da se organizuju i da vode neki zajednički rat, ali ne mogu da ozvaniče rezultate tog rata. Bila su dva balkanska rata, čak je taj dogovor bio izmakao pažnji velkih sila, pa su skoro bii iznenađeni kad su oni počeli sa vojnim akcijama, međutim sve je to moralo da se legalizuje u Londonu ugovorom, jer same balkanske zemlje nisu mogle da stave tačku na to svoje. Znači, velike zemlje, velike sile su osmotrile gde su njihovi interesi u svim tim promenama i delovale su tako da te zemlje ostanu na neki način pod njihovim manusom, pod njihovom kontrolom, što god o sebi mislili.

Kako komentarište to što se u Srbiji nikad nije slavio dan nezavisnosti?

- Zato što je Srbija investirala tu svoju nezavisnost u novu zajedničku državu Kraljevinu Jugoslaviju Srba Hrvata i Slovenaca u idealizovanoj predstavi da će to najbolje odgovarati drugima i da će Srbija kao Pijamont, kao predvodnica imati kompezaciju u tome što će svi Srbi živeti u zajedničkoj državi a drugi južnoslovenski narodi koji su bili pod tuđom vladavinom će biti zahvalni što će se naći konaćno slobodni i ujedinjeni. To je bila jedna idealizovana predstava koja, nažalost, nije dobila istorijsku potvrdu, ali je dovela do potrošnje onog političkog kapitala koji je Srbija stekla i Berlinskim kongresom i balkanskim ratovima, pa i Prvim svetskim ratom i tako jedno nehajno rasturanje tog istorijskog kapitala koji je Srbija stekla nije ocenjeno od strane istorije kao previše pametan i mudar potez.

Posledice toga svi ispaštamo i dan danas.

- Tako je, ali ne može se osporiti činjenica da južni Sloveni nikad nisu imali mogućnost da osnuju zajedničku državu. To je sistematski sprečavano od strane drugih i tu jedinu istorijsku šansu prvu koju su dobili, nažalost, nisu iskoristili zbog raznih uzroka i okolnosti, da sad u to ne ulazimo, što ne znači da je ideja zajedničke države južnih Slovena zauvek mrtva. Jednog dana ona će oživeti, ali na drugi način i moraće oni ipak da se oslone na one zajedničke faktore koji ih ujedinjuju, a mnogo manje na one koji ih razjedinjuju.

Kralj smenio mitropolita i sinod

Sanstefanski mir i Berlinski kongres su izazvali opšte razočarenje u Srbiji. Dotadašnji bezrezervni rusofil, mladi knez Milan, je shvatio da treba da se liši svog romantičarskog oduševljenja slovenskom Rusijom, i da realni interesi Srbije sada zahtevaju orijentaciju na Austrougarsku.

- I on će se od tad držati te austrofilske pozicije koja mu je inače mnogo zamerena, koja je doprinela kasnije i njegovom padu. Knez Milan je već 1881. načinio onu poznatu tajnu konvenciju sa Austrougarskom i držao se čvrsto i do kraja. Smenio je vrh Srpske crkve. Na vrhu Srpske crkve bio je mitropolit Mihajlo, koji je bio veliki rusofil, aktivni političar, pripadao je Liberalnoj partiji. I onda je kralj Milan, sa svojom novom političkom orijentacijom iskoristio jedan usputni povod 1882. godine, reč je bila o nekim taksama, da smeni mitropolita Mihajla, uzdajući se da možda Sinod neće podržati mitropolita. A kada je sinod podržao mitropolita, kralj je smenio ceo Sinod. Milan Obrenović je praktično izbacio vladike na ulicu bez prava na penziju. I instalirao je novi vrh Srpske crkve. Mitropolit Mihajlo je morao da ode u emigraciju i bio je, zajedno sa Nikolom Pašićem, posle Timočke bune, jedan od ljutih protivnika kralja Milana - kaže Nebojša Damjanović, kustos Istorijskog muzeja Srbije.

Premda nikad nije sproveden, Sanstefanski sporazum imao je dalekosežne posledice za Južne Slovene i njihove odnose s Rusijom. Rusija je podržala maksimalne bugarske pretenzije, dodeljujući Bugarskoj, između ostalog, Prizren, Prištinu, Ohrid i niški, pirotski i vranjski okrug. Neravnopravni tretman balkanskih naroda pogoršao je njihovo suparništvo i počeo da ih udaljava od Rusije. Sporazum je Srbiji dao nezavisnost, ali nisu ispunjeni njeni teritorijalni zahtevi. Za srpske lidere ovo je bila velika nepravda, koju su nametnuli Rusi. Na Berlinskom kongresu, Srbija je na intervenciju zapadnih sila dobila teritorije oko Niša koje je već bila osvojila u ratu sa Turcima, ali je kasnije trpela strašne ucene od Austrougraske, zbog čega se vrlo brzo među narodom povratilo prorusko raspoloženje.