ČUDESNA ISTORIJA PORODICE POZDERAC: Od Murat-age, preko revolucionara Nurije, do Vuka Jeremića

U bici na Sutjesci, koja je promenila tok Drugog svetskog rata na Balkanu, poginuo je Nurija Pozderac. Sahranio ga je njegov sin Sead. Kad su partizani osvojili Sarajevo imenovana je "Narodna vlada". U toj će vladi Hamdija Pozderac dobiti ključnu ulogu

 

U sumrak Otomanskog carstva Pozderci su bili vladari Krajine. Murat-aga je po šerijatu, dakle tada važećem islamskom zakonu, imao tri žene, sedam sinova - Mujagu, Nuriju, Mehmeda, Muhameda, Smaila, Ahmeta, Hasana, i četiri kćerke - Semku, Dervišu, Šefiku i Zulejhu. Pod krovom raskošne Murat-agine kuće ponekad je živelo po 30 duša.

Murat-agin sin Nurija postaje član Jugoslovenske muslimanske organizacije (JMO), poslanik u Skupštini Kraljevine Jugoslavije i potpredsednik njene Ustavotvorne skupštine. Premda je službena politika JMO-a bila jugoslovenstvo sa primesama regionalnog autonomaštva, a predsednik stranke Mehmed Spaho za sebe govorio da je Jugosloven, većina njegovih kolega izjašnjavaju se kao Hrvati, uključujući i njegovog brata, reisul-ulemu Fehima Spahu.

Nakon misteriozne smrti Mehmeda Spahe, njegovo mesto preuzima Džafer Kulenović. Na početku Drugog svetskog rata i nakon propasti kraljevine ustaški poglavar Ante Pavelić poziva jedanaest političara, bivših pripadnika JMO-a, da budu članovi Sabora novoformirane Nezavisne države Hrvatske. Iako nije bio oduševljeni ustaša, Kulenović prihvata i biva imenovan za potpredsednika Vlade. Nepoverenje je bilo uzajamno.

Kulenović je posetio Nuriju u Cazinu, "preneo selame od poglavara" i ponudio mu mesto u Vladi NDH, koristeći Pavelićev šablon o muslimanima kao hrvatskom cveću. Pozderac je "počast" odbio, uz objašnjenje: "Selam ćeš i ti poglavaru, ali u takvoj državi, nakon što završe sa Srbima na red će doći i 'cveće'."

"Nije potpuno zadobio poverenje ustaša, a izgubio je poverenje pripadnika JMO-a; pod njihovim pritiskom često je izjavljivao da nije predstavnik Vlade NDH nego da predstavlja samo sebe", opisao je tu situaciju Noel Malkolm u knjizi "Istorija Bosne".

Kulenović je posetio Nuriju Pozderca u Cazinu, "preneo selame od poglavara" i ponudio mu mesto u Vladi NDH, koristeći Pavelićev šablon o muslimanima kao hrvatskom cveću. Pozderac je zahvalio i "počast" odbio, uz jedino logično objašnjenje: "Selam ćeš i ti poglavaru, ali u takvoj državi, Džafere, nakon što završe sa Srbima na red će doći i 'cveće'."

 

U vrtlogu suprotstavljenih sila, muslimani su se borili u svim vojskama: sa ustašama, u Hitlerovoj armiji i sa četnicima. Bili su i žrtve svih strana. U drugoj polovini 1941, kada je partizane bilo moguće diferencirati od ostalih jer nisu vršili zločine, počeli su intenzivnije da stupaju u Titovu vojsku. Teško je bilo uveriti ulemu u BiH da je budućnost njihovog naroda u komunizmu, što su čitali kao ateizam: sistem protiv Boga i ljudi. Čuli su o skandaloznom postupanju s verom u komunističkoj Rusiji, pa nisu mogli da ih razuvere leci koje je štampala KPJ kako je Sovjetski Savez čudesna zemlja beskrajne tolerancije i sloboda.

Izvršni odbor AVNOJ-a, Nurija Pozderac u belom

Nurija Pozderac, ipak i uprkos svemu, bira partizane iako nikada nije postao član Komunističke partije. Bio je vernik; verovao je u Boga i Božje određenje. Samo su ljudski motivi mogli da motivišu agu po rođenju sa ponuđenom najvišom funkcijom u vlasti NDH da raskoš kabineta hrvatskog Sabora (i po definiciji zaštitu svoje imovine i statusa) "proda" za odlazak u šumu s partizanima, koji su se - mereno parametrima realnosti - sa minimalnim šansama za uspeh borili protiv takvih kao što je on.

Bilo je to, zapravo, samo umeće izbora između dobra i zla, u šta se po šablonu bajke pretvorio Drugi svetski rat. Titu nije smetalo njegovo nepripadanje Komunističkoj partiji. Pozderac je imenovan za potpredsednika Prvog zasedanja AVNOJ-a, aktivno učestvujući u obnavljanju bosanske državnosti, započetom na ovom skupu na kojem su, kako su govorili komunisti, "postavljeni temelji nove Jugoslavije i BiH kao posebne republike u njoj".

Partizanski vrhovni komandant, do tada jedino poznat po misterioznom nadimku Tito, tek je druge ratne godine rečima: "Ja sam Josip Broz, metalski radnik, Hrvat iz Zagorja" - jednostavnom formulom za samolegitimiranje i pamćenje - u Cazinu prvi put javno razotkrio svoj identitet. "Stvarno postoji", "Naš je", "Nije Rus, nije ni Švabo", čuo se šapat u masi, zabeležili su tada prisutni reakcije Krajišnika, koji su se u desetinama hiljada okupili najpre da vide da li stvarno postoji, a zatim i da čuju šta nudi komunistički vođa.

Broz, koji je sa svojom pratnjom iz Bihaća u Cazin došao preko Tržačkih Raštela pošto je most Cazin-Srbljani bio srušen, tada se prvi put obratio velikom skupu muslimana, pokušavajući, bilo je jasno, da ih pridobije na svoju stranu.

Zašto je Broz baš u Cazinu i pred Bošnjacima premijerno obznanio ko je, teško je reći. Tek, sigurno je da moderno doba ne može u potpunosti da shvati sa koliko je podozrenja praćena svaka njegova riječ. Nudio je novi, gotovo imaginarni svet. Na improvizovanoj bini, postavljenoj na raskrsnici u centru grada, s njim su stajali: dr Ivan Ribar, predsednik Prvog zasedanja AVNOJ-a, i Nurija Pozderac, koji je otvorio zbor rečima: "Selam alejkum, braćo muslimani."

Nurijina kćerka Sadeta udala se za Šerifa Buljubašića, koji je stajao na ulaznim vratima kuće Pozderaca, koju je Tito posetio nakon skupa. Dr Ribar, koji je u kuću stigao pre ostalih, sačekao ga je ispred i upozorio: "Ovo je muslimanska kuća. Ovde se izuva." Inteligentni Broz pravi još jedan, pokazaće se, dobar marketinški potez: zajedno s Nurijom posećuje cazinsku džamiju. Ubrzo se održavaju veliki zborovi u Bihaću, Velikoj Kladuši i Bužimu. Muslimani masovno pristupaju partizanima.

U leto 1943. Nemci pokreću veliku operaciju s ciljem uništenja Vrhovnog štaba. Odnos snaga bio je šest na jednog, što je, po vojnim normama, dvostruko više od potrebnog za apsolutni uspeh napadača. U memoarima britanskog oficira kog je ofanziva zatekla u misiji među partizanima može se pročitati da je 10. juna nemački general Luters saopštio putem radio-veze štabu nemačke divizije: "Jake neprijateljske snage sabijene su na najuži prostor između Sutjeske i Pive; pouzdano utvrđeno da se među njima nalazi Tito. Poslednja je faza borbe; došao je čas potpunog uništenja Titove vojske... Tito i pratioci navodno su u nemačkim uniformama."

Drugi nemački izveštaj, dva dana kasnije, kaže: "Neprijateljske snage su se probile; napreduju dalje prema severu." Jedna beleška, sa strane teksta, nekog italijanskog oficira je određenija: "Izgleda da je Tito u sredini."

U bici na Sutjesci, koja je promenila tok Drugog svetskog rata na Balkanu, poginulo je oko 7.500 partizana, među njima i Nurija Pozderac. Sahranio ga je njegov sin Sead, po zanimanju lekar, koji je bio uz njega. Poginuo je Sava Kovačević, Veselin Masleša je nestao, Ivana Gorana Kovačića uhvatili su četnici. Broz je ranjen. Bio je to jedinstven primer u Drugom svetskom ratu da je u toku borbenih dejstava ranjen vrhovni komandant.

Partizani su osvojili Sarajevo 6. aprila 1945. Za dve-tri nedelje cela BiH bila je u njihovim rukama. "Narodna vlada" imenovana je posle 20 dana. Nešto kasnije u toj će vladi Hamdija Pozderac dobiti ključnu ulogu.

Dok su srpski desničari Hamdiju označavali kao "oca bošnjačke/muslimanske nacije", u BiH mu je zamerano da ne vodi dovoljno računa o muslimanima

Hamdija, sin Mehe i unuk Murat-age Pozderca, bio je partizan. Po završetku rata, kada je imao 21 godinu, odlazi na studije u Beograd, a zatim u Moskvu. U političku orbitu lansiran je posle pada Aleksandra Rankovića, kad po Titovom odobrenju oko sebe okuplja bošnjačke i probosanske intelektualce, čiji je zadatak da objasne razvoj bošnjačke nacije. Rezultat je nastanak nekoliko značajnih knjiga koje su, kao prve knjige tog tipa, doprinele razjašnjenju nacionalnog pitanja Bošnjaka pred, za njih istorijski događaj, popis stanovništva, u aprilu 1971, kad su prvi put dobili mogućnost da se izjasne kao muslimani, a ne kao Srbi, Hrvati ili neopredeljeni, kakav je do tada bio slučaj.

"Zašto muslimani nisu pre priznati kao nacija isto je kao da si me pitao zašto Kulin-ban nije uveo samoupravljanje. Oni moćniji od nas nisu nam dali ime Bosanac, nama je bilo važno da nas priznaju pod bilo kojim imenom i da nas stave u Ustav. Eto vas mlađih, nastavite sa istraživanjima i dokazivanjima, moja generacija nije mogla više", zabeležio je Pozderčeve reči njegov prijatelj Alaga Dervišević.

Hamdija Pozderac je od 1971. do 1974. bio predsednik Predsedništva BiH, a od 1974. do 1978. predsednik Skupštine BiH. Bio je predavač na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, kada je i Vojislav Šešelj asistent na istom fakultetu.
"On mene mrzi zato što sam musliman, rekao mi je. On mrzi naciju kojoj pripadam, on je nacionalista, i to je suština", rekao je Hamdija svojim prijateljima, objašnjavajući česte Šešeljeve napade.

Dok su srpski desničari Hamdiju označavali kao "oca bošnjačke/muslimanske nacije", u BiH mu je zamerano da ne vodi dovoljno računa o muslimanima. Podržao je proces protiv "muslimanskih intelektualaca" iz 1983, sa Alijom Izetbegovićem kao prvooptuženim. Interesantno je da je Hamdija označavan kao fundamentalista od strane istih srpskih desničara koji su pisali peticiju da se "muslimanski intelektualci" puste iz zatvora i da je Šešelj, koji ga je mrzeo "jer je musliman", preko svoje izdavačke kuće štampao Izetbegovićevu Islamsku deklaraciju. Protagonisti poražene ideje počeli su da vode igru.

Afera "Agrokomerc" bila je maska za udar na Hamdiju Pozderca. Proces protiv direktora "Agrokomerca" Fikreta Abdića, koji je obuhvatio i Hamdijinog brata Hakiju, člana Upravnog odbora, uzdrmao je celu Jugoslaviju

Kada je trebalo da bude izabran za predsednika Predsedništva SFRJ, Hamdija je bio prisiljen da se povuče. Njegovo uklanjanje sa političke scene Jugoslavije može se dovesti u vezu sa njegovim insistiranjem, kao predsednika Ustavne komisije SFRJ, na nemenjanju Ustava iz 1974. koje su tražili probuđeni srpski nacionalisti zahtevajući ukidanje autonomije za Vojvodinu i Kosovo, koju je garantovao ovaj ustav.

Afera "Agrokomerc" bila je maska za udar na Hamdiju Pozderca. Proces protiv direktora "Agrokomerca" Fikreta Abdića, koji je obuhvatio i Hamdijinog brata Hakiju, člana Upravnog odbora preduzeća (i takođe funkcionera u saveznim institucijama), uzdrmao je celu Jugoslaviju. Prema instrukcijama iz Beograda, bosanski čelnici tražili su da Hamdija podnese ostavku, što je odbijao tvrdeći da nije kriv. Na pauzi sednice CK SKBiH, na kojoj je Pozderac odbijao da da ostavku, pozvan je u kabinet predsedavajućeg Milana Uzelca.
Rahmetli Nijaz Duraković svojevremeno je kobni dijalog opisao rečima: "Kada je izašao iz njegovog kabineta, Hamdija je bio bled kao krpa i jedva je došao do govornice da bi rekao da podnosi ostavku. Ne znam na koji je način Pozderac slomljen... Znam da je policija u to vreme prisluškivala većinu funkcionera. Uveren sam da su prisluškivali i Hamdiju. Tada sam se jedini put u životu stvarno prepao: ko stvarno vlada državom ako se ne veruje prvom čoveku te države?!"

Hakija Pozderac je neposredno pred početak rata autoru ovog teksta ispričao šta se zbivalo iza zidove komunističke vlasti u Sarajevu: "Toga dana bio sam kod Hamdije kući i dogovorili smo se da idemo na ručak na Stojčevcu. Hamdija je rekao da će na petnaestak minuta skoknuti do Milana Uzelca. Bio je prilično veseo kada je otišao. Ali nije se vratio ni za petnaest minuta, ni za sat, ni za dva, ni za tri. Nakon pet-šest sati vratio se sav skršen. Trebalo mu je pola sata da se sabere i ispriča šta se desilo. A desilo se to da ga je Uzelac optuživao za 'Agrokomercove' mućke i vezu s Fikretom. Kada bi Hamdo rekao da to nije tačno, Uzelac mu je puštao snimke razgovora. 'Pa bolan, Milane, jeste li vi to mene svugde prisluškivali, i u kući, i u kabinetu u Beogradu, i u kafani? ' 'Jesmo', odgovorio je Uzelac, 'svugde smo te prisluškivali'! 'I u hali?', pitao je Hamdo. 'I u hali', kazao mu je Uzelac. 'E pa nađi tu traku iz hale da čuješ kako pravi Krajišnik prdi!', rekao je Hamdija i napustio zgradu CK."

Hamdija je umro u aprilu 1988. u bolnici "Koševo" u Sarajevu.

"Pošto je bilo sumnji oko njegove smrti, Državna bezbednost dopustila je da jedan član familije pogleda Hamdijino telo. Hakija je predložio da to budem ja", kaže Hazim Hasko Pozderac, jedan od najužih članova porodice (Hazimov i Hamdijin otac su braća), i dodaje: "Bili su prisutni ovi iz Državne bezbednosti i ja, kao predstavnik familije. Otvorili su sanduk, pogledao sam. Odmah posle sreo sam se sa Hakijom i rekao mu da je naizgled sve normalno, izuzev što je kažiprst desne ruke nekako neprirodno zgrčen."

Istorijski gledano, Krajina je predstavljala drugo lice Bosne. Smeštena na granici Turskog carstva, kod svog stanovništva stvorila je ratnički mentalitet, karaktere sa ekstremnim osećanjima i radikalnim opredeljenjima. Pad komunizma i uvođenje višestranačja 1990. otvorilo je trku za omasovljenje novoformiranih stranaka. Kao što je Broz u svoje vreme u Nuriji Pozdercu video ključ za vrata Krajine, Alija Izetbegović prepoznao ga je u Fikretu Abdiću.

Nakon dugo "vaganja", Abdić obelodanjuje ulazak u SDA na skupu u Velikoj Kladuši, na kojem se okupilo desetine, možda stotine hiljada ljudi. Nakon Gazimestana bilo je to najveće okupljanje jednog naroda uopšte. Uz binu je napravljena improvizovana bosanska kuća sa dve sobe. Izetbegović, koji je obećao da će dati "muštuluk" prvom ko ga obavesti o Abdićevom ulasku u SDA, dočekuje novog člana i pita ga šta želi za protivuslugu zbog toga što njegov ulazak donosi sigurnu pobedu stranci.

"Fikret je rekao da mu ne treba ništa i da u SDA ulazi jer to narod Cazinske krajine od njega traži", ispričao je jedan od prisutnih.

Abdić je bio euforičan. Nazvao je u Beograd Hakiju Pozderca (koji tada živi u Užičkoj ulici na Dedinju) i rekao mu da je pristupio SDA. Pitao je da li i on želi da uđe u stranku. Oduševljeno je objašnjavao koliko se naroda okupilo u Kladuši i držeći telefonsku slušalicu u vazduhu pitao: "Čuješ li, čuješ li?" Kroz slušalicu je strujao zvuk nalik talasanju mora. Prema onome što je svojevremeno ispričala Razija Pozderac, njen muž je na Abdićeve reči reagovao iznenađujuće oštro:

"Fikrete, zavadićeš narod u Krajini. Zašto nisi osnovao građansku stranku?" "Čuješ li?", ponavljao je Abdić. "Mi nemamo više šta da razgovaramo", odgovorio je Pozderac spuštajući slušalicu. Prekinuo je vezu, ali i svaki dalji kontakt sa dojučerašnjim prijateljem.

Hakija je umro u Beogradu četiri godine kasnije. Njegov sin Meho i supruga Razija preselili su se u Sarajevo.

Ali u Beogradu su ostali drugi članovi porodice. Između ostalih, Sadeta, kćerka Nurije Pozderca. Sadeta je bila direktorka najpoznatije beogradske Prve gimnazije, a njen muž Šerif Buljubašić funkcioner u ministarstvu spoljnjih poslova SFRJ. Imali su dvoje dece: Senu i Seada. Sead je postao operski pevač, a Sena se udala za direktora naftne kompanije "Jugopetrol" Miška Jeremića. Dobili su sina Vuka.

"Do 35. godine života nameravam doktorat da naplatim u Londonu, Njujorku, Tokiju ili Hongkongu, vršeći surovo kapitalističko izrabljivanje na berzi, a posle toga da se bavim humanitarnim radom, posmatranjem ptica i filatelijom, paralelno sa držanjem deonica 'Plejboja' i portfeljom ministarstva za istraživanje ruda i gubljenja vremena u Vladi Srbije."

Vuk je pohađao Prvu beogradsku gimnaziju, u kojoj mu je bivši predsednik Srbije Boris Tadić predavao psihologiju i gde je, kažu, pridobio sve simpatije svog tadašnjeg profesora. Kasnije je nastavio školovanje u Engleskoj (Kembridž) i SAD (Harvard). Diplomirao je teoretsku fiziku na Univerzitetu u Kembridžu, a za vreme doktorskih studija iz primenjene matematike na Univerzitetu u Londonu radio je u finansijskim institucijama, među kojima je i Dojče banka. Kao student i mlad stručnjak, tokom Miloševićeve vladavine bavio se organizovanjem srpskih studenata i iseljenika radi kampanja za bolje informisanje o događanjima u Srbiji.

Kada je 1997. održana osnivačka skupština Organizacije srpskih studenata u inostranstvu, Jeremić je postao njen finansijski menadžer. U svojoj biografiji tada je naveo: "Do 35. godine života nameravam doktorat da naplatim u Londonu, Njujorku, Tokiju ili Hongkongu, vršeći surovo kapitalističko izrabljivanje na berzi, a posle toga da se bavim humanitarnim radom, posmatranjem ptica i filatelijom, paralelno sa držanjem značajnog dela deonica 'Plejboja' i portfeljom ministarstva za istraživanje ruda i gubljenja vremena u Vladi Srbije."

Posle demokratskih promena u Srbiji, od oktobra 2000. radio je kao savetnik ministra za telekomunikacije Jugoslavije, dakle Borisa Tadića, a potom od jula 2004. i kao njegov savetnik, kada je Tadić imenovan za predsednika Srbije. Od novinara tada najčešće pitan šta sa 29 godina, koliko ima, može da savetuje Tadića, nonšalantno je odgovarao da oni razgovaraju i dogovaraju političke stavove.
"Ne uspevam samo da ga nagovorim da prestane da navija za Partizan jer nije u redu da predsednik Srbije bude 'grobar'", odgovara.

Oženjen je Natašom Lekić, novinarkom RTS-a. Govori tečno engleski i nemački jezik. Na veb-stranici sa njegovim biografskim podacima piše: nacionalnost - Srbin, veroispovest - pravoslavlje.

Sto pedeset godina od rođenja velikog krajiškog age Murata Pozderca, koji je živeo u islamskoj veri i šerijatu, njegov potomak je bez prisile - izuzev one koju život nosi - postao pravoslavac i jedan među pet najznačajnijih ljudi Srbije. Čudni su putevi Gospodnji. Iliti "Veliki je Alah, gospodar svetova", da citiramo reči Nurije Pozderca pre nego što će iz kanjona Sutjeske zakoračiti u onaj drugi, pravedniji i bolji svet... kakav on i njegovi drugovi komunisti uzaludno pokušaše da naprave na zemlji.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);