DA LI SE SEĆATE FILMA “MILIONER IZ BLATA” (SLUMDOG MILLIONAIRE)?

DA LI SE SEĆATE FILMA “MILIONER IZ BLATA” (SLUMDOG MILLIONAIRE)?

Foto: Printscreen


Konjak i tompus i fotelja u kojoj se baškariš nikada nisu stvorili politiku. Ni kod Čerčila. I njega su oblikovali Galipolje, rudari, stranke, ratovi, bitke u parlamentu, obilasci Engleske, izbori…

Kada onaj klinac, odrastao u barakama ciganskog naselja u Indiji, u blatu, bukvalno u govnima, stavlja na kocku svoje iskustvo, sve znanje stečeno na dnu, sav svoj život u poslednjem razredu, odgovara u kvizu i nervira bahatog voditelja, koji do kraja ne može da veruje da taj otpad društva, ta niža vrsta i klasa može da pobedi njega, zvezdu, i to bez varanja (varanje je za njega jedini način na koji ostali mogu da se probiju sa dna, za vrh se rađa), jer je on taj koji je važan, slavan, on je crem de la crem, i sve na ovom svetu treba njemu da pripada, a ne ovom šljamu. Ne vredi! Klinac zna sve odgovore i osvaja najveću nagradu u kvizu.

Ako niste, pogledajte. Poučan je, naročito za Srbiju, u kojoj se dešava veoma slična stvar. Ljudi koji sebe doživljavaju kao porfirogenite, kao patricije, plemstvo, bogomdane, jedine pametne, prave, svaki dan gube od onog ko je izašao iz partijskog blata, iz suza i krvi, učio, naučio i odgovara na sve bez ikakvih problema. Gube zato što ni Đilas, ni Jeremić, ni Borko, niti bilo ko od drugih pretendenata ne shvataju gde im je osnovna mana.

U tome što je njega, a ne njih, stvorila muka i nevolja. Njih je dekretom na pozicije, bez dana staža i iskustva, postavljao jedan sobom opsednuti lider kome je vlast takođe igrom slučaja upala u krilo (uz živog Đinđića, on politički ne bi bio živ), i koji je mislio da svoj dvor treba da napuni ne radnicima, nego onima za koje je smatrao da su mladi, lepi, pametni ili bogati, i to po vlastitim kriterijuma, koji su, baš kao i sve ostalo kod njega, bili tako daleko od stvarnosti.

Stvorio ih je Boris Tadić da bi sam sebi izgledao lepši i pametniji. I dao im vlast, dao im stranku, državu da izigravaju lidere, političare i bave se poslom o kojem ništa nisu znali. Za to vreme, tamo, u partijskom blatu, rastao je njihov današnji protivnik. I grizli su ga, grizao je i on, padao, dizao se, učio, obilazio svako selo u Srbiji, gubio, opet učio, drao grlo, cipele, protivnike, i spremao se za najveći posao, najveću ulogu u svom životu. Da bude prvi. A kada je to postao, posle godina u kojima nikakve sreće nije imao, i ona se pojavila. Sreća. U vidu protivnika. Bolje nije mogao ni da zamisli.

Opčinjeni sobom, što je bilo i jedino što su od Tadića mogli da nauče, nisu ništa razumeli, a najmanje zašto je on tu umesto njih. To je, po njihovom mišljenju, pripadalo njima, a ne njemu. Oni su predodređeni, oni su rođeni za to, građani su sveta, doterani, ulickani, viša klasa kojoj je vlast nešto najprirodnije na svetu. I počeli su odmah da ga mrze. I da mrze sve one čije je glasove uzimao, a takvih je bilo svakog dana sve više. Šta će on tu, šta hoće ti krezubi idioti koji glasaju, a ne znaju pokretne stepenice da koriste, šta pričaju ovi iz sveta s njim, neka ga neko otera, on je bivši radikal, Šešeljevo seme, nacionalista, siledžija… a vidi nas, lepe, uglađene i pametne, vidi nas kojima je to sudbina, da budu glavni, važni, da vladaju, uzimaju…

Zašto nam se to i ne dešava? Na svakim izborima ih je odvalio. On, koji je dole, u blatu, shvatio da mora da menja i sebe i sve oko sebe da bi se iz blata izvukao. Njih, koji na vrhu nisu shvatili da ih to što ostaju nepromenjeni tera direktno u blato. Politika je prljava rabota, zanat za koji imaš i da se ukaljaš i da dobiješ žuljeve, okrvaviš dlanove, polomiš i ruke i noge, i glavu toliko puta, i da učiš, koliko iz uspeha, toliko i iz neuspeha, i da učiš iz svakog novog dana, svake nove prilike, iskorišćene ili propuštene. Nema tog dekreta i tih para koji mogu od tebe da naprave političara.

Lepljenje plakata, urlanje na mesnim odborima, sati sastančenja, mitinzi, guranje s policijom, svađe u Skupštini, pešačenje po zabitima, to pravi političara. I ne može onaj ko se rukovao s pola Srbije da izgubi od onih koji ruku pruže samo onome za koga im neko došapne da je važan. Takvi i ne znaju šta on radi. Nisu im jasni njegovi potezi, ne vide dalje od njega, skaču na svaku njegovu reč, svaki gest, promašuju temu, lutaju, besmisleno se udružuju, sanjaju neki svoj oktobar, i gube, gube, gube. Niko od njih nije krvario 5. oktobra. Đinđić jeste. Onaj čiju politiku je, u tolikoj meri, ovaj mali milioner iz blata i sproveo. Njih dva dana ozbiljnog rada odvedu u Beč da se grče u sobi. Nemaju kondiciju, iskustvo, znanje.

Nemaju ni pamet jer sve to nisu u stanju da shvate. A da ih pitaš, do besomučnosti bi ponavljali da su najpametniji. Za njih je on karma, igra sudbine, nešto što će sigurno proći. Poput onog voditelja, ne veruju da on može da ih pobedi na bilo koji način osim prevarom. Brukaju se posle svakih izbora, na kojima su, po pravilu, svi zapisnici s biračkih mesta potpisani. I to su ih potpisali njihovi ljudi. I u svemu tome nemaju politiku jer nisu u stanju da je imaju.

Politika se, kao i političari, stvara dole, u blatu. Radi se na njoj, proba se svašta, trpi se zbog neuspeha, ali na kraju znaš i šta hoćeš, a otkrio si i najbolje načine kako to da ostvariš. Konjak i tompus i fotelja u kojoj se baškariš nikada nisu stvorili politiku. Ni kod Čerčila. I njega su oblikovali Galipolje, rudari, stranke, ratovi, bitke u parlamentu, obilasci Engleske, izbori… To što je ostala slika s tompusom, druga je stvar. I zaslužio je. Ovi što se tako slikaju unapred, bez ijednog rezultata, osuđeni su da puše nešto drugo na kraju. Krdžu, da ne bude zabune.

Osuđeni su jer im sujeta ne da da vide ni ko su ni gde žive. Osuđeni su jer stvarno misle da je njegova kosovska politika poražena jer je on to rekao na glavnom odboru svoje stranke. Osuđeni su jer im je jedina nada da on stvarno izgubi. Što je, bar donekle, ohrabrujuće.

Izgleda da su počeli da shvataju da sami ne mogu da pobede. Nije loše za početak.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar