DAN POSLE BRISELA

Zamislite javni diskurs u Srbiji bez pitanja Kosova. Zamislite medije u kojima to nije glavna tema. Ili političare koji u Brisel putuju nekim drugim povodom a ne da se tamo nadgornjavaju s Tačijem i Haradinajem. Zamislite američkog ambasadora u Beogradu koji... Ne, ovo poređenje je ipak glupo, američki ambasador će naći neki drugi problem koji će da rešava u Beogradu. Čime bismo se mi bavili tada?

Da li je to kraj? To jest, da li onoga dana kada, eto, konačno rešimo pitanje Kosova, da li nas čeka još neko pitanje koje treba da rešimo? Hoćemo li imati prostora, volje, snage, znanja da uredimo naš život kako dolikuje jednoj zreloj političkoj zajednici? Hoćemo li nakon odgovora na to pitanje postati svesni ko smo, gde smo i kuda idemo? Hoćemo li se setiti ko smo bili? Ili možda zaboraviti?

Eto nas ponovo pred novim pitanjima. A mislili smo poput studenta koji je položio ispit da je baš taj bio najteži, a onda ga u sledećoj godini sačeka još teži ispit. Ako zatvorimo kosovsku jednačinu, jednom, ako ne zauvek a onda na neko duže vreme, onda nas čeka najveći zadatak koji pred sebe možemo postaviti. Šta sutra? Imamo li plan i cilj do koga treba stići? Kako se uopšte do tog cilja dolazi? Dileme koje nas čekaju nisu samo vezane za nas same već i za one koji nas okružuju.

Istorijski dogovor, ili nešto što liči na istorijski dogovor Srba i Albanaca je sigurno jedan od faktora stabilnosti i integrisanosti Balkana, ali nije jedini. Vidimo to u Makedoniji i Grčkoj gde se međunarodni faktor silno angažovao da reši razmiricu koja traje skoro tri decenije. Nije to, naravno, ni blizu problema koji mi imamo na Kosovu, ni po intenzitetu ni po trajanju, ali sporazum o imenu Makedonija koji su potpisali Zaev i Cipras ne govori samo o njima, već više o želji nekoga ko je stajao iza njih i čija je namera bila da se jedno žarište ugasi. Tom nekom se jako žurilo.

Istom tom će se jako žuriti i da se pitanje Bosne i Hercegovine jednom stavi u folder -arhivirano. Jako im se žuri da Balkan ne bude više samo izvor kriza iako su se uglavnom dosad trudili da bude upravo obrnuto. Mada ima nekih i kojima je to cilj. Ali izgleda da su ovi drugi jači. Njima će se opet žuriti i da odnosi Beograda i Zagreba budu civilizovaniji, mada, istine radi, u zadnjih par meseci nije mnogo ni varničilo na tom koloseku. No, sa Latinima se nikada ne zna. Kao ni sa nama uostalom.

Da rezimiramo, biće još političkih zadataka koje moramo rešiti, ali to je proces sazrevanja i odrastanja. Neće biti lako, ali s obzirom na to šta u ovom trenutku prolazimo, realno gledano, sve drugo je manje teško. Najteže će ipak biti taj dan posle. Zamislite javni diskurs u Srbiji bez pitanja Kosova. Zamislite medije u kojima to nije glavna tema. Ili političare koji u Brisel putuju nekim drugim povodom a ne da se tamo nadgornjavaju sa Tačijem i Haradinajem. Zamislite američkog ambasadora u Beogradu koji... Ne, ovo poređenje je ipak glupo, američki ambasador će već naći neki drugi problem koji će da rešava u Beogradu. Čime bismo se mi bavili tada?

Ako ni nakon tog momenta nismo u stanju da se bavimo budućnošću, da za to imamo viziju, plan, strategiju da idemo u susret događajima umesto da nas oni sapliću, onda je nismo ni zaslužili. Mislimo na budućnost. Ako nemamo ideju kako da kao društvo već sutra, za godinu, pet ili deset budemo jači i bogatiji, da građani žive bolje, onda ništa od svega nije vredelo.

Nijedan dan naše slavne istorije, nijedan događaj, nijedan herojski čin... Ako stojimo ispred sutrašnjice uplašeni, opterećeni kolektivnim uobraziljama, nezreli, bez snage da napravimo korak napred, nikada nećemo prerasti kompleks Balkana. A to je valjda cilj.

"The day after" je zapravo naziv filma koji govori o tome šta se dešava nakon nuklearne katastrofe. Dolazi novo ledeno doba, svet kakav poznajemo nestaje itd. Katastrofa biblijskih razmera.

Ništa se slično nama, na sreću, više ne može dogoditi, prošli smo to devedesetih kroz "Oluje" i bombardovanja. Šta ćemo od tog "dana posle" napraviti za nas i za one koji dolaze posle nas zavisiće od -nas. To nas i plaši, ima nas svakakvih. Realno, šanse su pola-pola.