Politika
16.08.2018. 16:33
Rade Jerinić, Foto: Marko Đoković

DEŽURNI KRIVAC

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Istorijski kompromis Beograda i Prištine ima mnogo neprijatelja. Retrogradno nije više toliko nepoznata reč ni na jednoj strani

Po pitanju Kosova srpski predsednik se suočava i sa ćutanjem iza njegovih leđa, od ljudi koji su najviši funkcioneri njegove stranke

Široki spektar ne samo da je obuhvatio opozicione političke stranke koje same po sebi tuđi neuspeh knjiže kao sopstveni uspeh, već i delove značajnih institucija poput SANU i SPC

Budućnost nikada nije bila nešto u čemu se skladno mešaju stvarnost sa verovatnim, mogućim i nemogućim. Za jedno društvo poput našeg nikada nije bilo neizvesnije. Iako iz prošlosti skoro ništa naučili nismo, mada obiluje gomilom verifikovanih istorijskih činjenica, iz svega toga nismo uspeli da spoznamo nijednu zakonitost, niti da shvatimo neki proces. Umesto toga, našli smo mit i opravdanje i veliku zabludu da nam je istorija i božansko proviđenje namenilo ulogu glavnog harambaše na Balkanu. I da smo naravno zbog toga stradali od većih i jačih. Nažalost, istorija nekada nema opravdanja za stvarnost i politiku.

Srpsko društvo se danas nalazi pred jednim od najvećih pitanja u čijem rešavanju ako ne učestvujemo sada, u budućnosti neće ni biti potrebno naše učešće. Univerzalni duh istorije rešiće ga sam od sebe. Opšte mesto kakvim obiluje naše kolektivno pamćenje kaže da se na pitanju Kosova u srpskoj politici sve dobijalo i sve gubilo. Prethodnim vlastodršcima u Srbiji ovaj problem zapravo uopšte i nije bio problem, jer naprosto višedecenijsko ignorisanje gangrenoznog procesa dovelo je do amputacije jednog dela organizma, a svako od njih je u tek u nekom vremenskom tesnacu koketirao sa idejom o Kosovu kao kolevki srpstva. I zašto sada ova vlast, odnosno da se ne lažemo, jedan čovek, poteže to pitanje i želi da Srbija učestvuje u rešavanju istog ne bi li u svemu tome nešto dobila. Jeres bez presedana, jer prethodnici, uz izuzetak onih koji su sad pokojni (pritom mislimo na Zorana Đinđića), vešto su izbegavali uplitanje u kosovski čvor.

Jako je zanimljivo osvrnuti se na to koji su to stejkholderi u srpskom društvu životno zainteresovani da do nekog kompromisa sa Albancima ne dođe, bilo da se on ticao novog razgraničenja ili neke druge formule rešenja problema. Široki spektar ne samo da je obuhvatio opozicione političke stranke koje same po sebi tuđi neuspeh knjiže kao sopstveni uspeh, već i delove značajnih institucija poput SANU i SPC u koje građani Srbije imaju kakvo-takvo poverenje. Naravno, tu su i razne ekstremističke desničarske organizacije, ali i navijačke grupe koje su uvek na granici između tribine i organizovanog kriminala. Neverovatno, ali skoro identična je situacija u Prištini, s tom razlikom što je bar u ovom slučaju sekularnost u političkim odnosima tamo mnogo prisutnija.

Usamljenost Aleksandra Vučića dodatno je naglašena upadljivim odsustvom njegovih partijskih saboraca koji se po ovim pitanjima uopšte ne oglašavaju. Tabloidi danima spekulišu da će se predsednik povući sa čela stranke, što ne mora nužno da bude ni tačno ni netačno, ali svakako ukazuje na nezdravu atmosferu u vrhu vladajuće stranke u kojoj niko osim lidera ne želi da preuzme odgovornost i da stane iza sudbonosnih političkih odluka. Za njih se po pravilu plaća cena.

U svakom slučaju, gomila novih pitanja je otvorena počev od pomenutog koncepta razgraničenja u kome bi Srbija trebalo da dobije kontrolu nad severom Kosova, što je apsolutno celishodno i opravdano (vidi okvir), pa do različitih modela autonomije - teritorijalne, presonalne i političke za Srbe na Kosovu.

Aleksandru Vučiću neće biti lako. To što je on racionalan u pristupu i hladnokrvan samo po sebi je loše. To što u svemu tome ima plan i drži ga se, stvar čini još gorom. A to što plan i napori imaju izgleda na uspeh, sve čini potpuno beznadežnim. To mu neće oprostiti.

Sever Kosova nije oduvek bio Kosovo

Granice Srbije i Kosova o kojima se danas sve češće govori nisu čuvene „avnojevske linije“, iako je to uvreženo mišljenje. Prostor Ibarskog Kolašina, na kome je najveće mesto Zubin Potok, pripojeno je Kosovsko-metohijskoj oblasti tek 1959. godine i to na predlog Slobodana Penezića Krcuna i Centralnog komiteta SKS. To je početak stvaranja Autonomne Pokrajine KiM, period u kome je Fadilj Hodža, tadašnji lider oblasnog Komiteta SKS, rekao da je time „po prvi put u Titovoj Jugoslaviji Šiptarima omogućeno da slobodno i ravnopravno grade svoj život i da zbog toga postoji ogromno oduševljenje Šiptara KiM za izgradnju socijalističke Jugoslavije“. Tako su oni, nakratko, postali fanatični Jugosloveni.

Do tada, a i ranije kroz istoriju, oblast Ibarskog Kolašina, onoga što danas zovemo sever Kosova, bio je deo takozvane uže Srbije. Ta oblast se prostire uz reku Ibar, na severu Kosova i Metohije i na jugu Raške oblasti, a stanovništvo je tu mahom naseljavano iz Crne Gore. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka ovde je izgrađena brana i napravljeno jezero Gazivode, koje je trebalo da snabdeva kosovsku kotlinu vodom sve do Uroševca. Zanimljivo, u ovom poduhvatu potopljeno je 14 srpskih sela, više crkava i grobalja, dok su pod vodom ostali i dvori Jelene Anžujske iz perioda Stefana Nemanje. Osim toga, iz Ibarskog Kolašina iseljeno je više od hiljadu Srba, a mnoga sela, kuće i imanja ostali su pod vodom. Zlobnici bi rekli, razgradnjom svoje zemlje, iz Beograda je građeno Kosovo, pa čak i na uštrb crkava i kulturnih spomenika. Kao i mnogo puta kasnije.

Srbija i Kosovo na raskrsnici

Šta nam to danas govori kada je centralna tema razgraničenje Srbije i Kosova? Možemo li bar sada da u miru napravimo državne ili administrativne linije, a da Srbima koji ostanu na KiM bude „omogućeno da slobodno i ravnopravno grade svoj život“, kao pre 60 godina?

Ukoliko Aleksandar Vučić i Hašim Tači postignu nekakav dogovor i za to dobiju zeleno svetlo iz Vašingtona i eventualno žuto iz Moskve, da li je to gotova stvar? Nemačka kancelarka Angela Merkel podsetila ih je obojicu da je vreme promena granica na Balkanu završeno, ali možda će i ona ublažiti stav ako dobije prekookeanske signale, uz diplomatsku ogradu da „poštuje stav o kojem su saglasne obe strane“. Velika Britanija se ne oglašava preterano, ali su jasno stavili do znanja da je poželjno „priznati nezavisne i suverene države unutar aktuelnih granica, jer bi njihova korekcija mogla biti destabilizujuća“. Međutim, glavnu reč vodi Amerika, a ona je, navodno, spremna na ustupke. To bi značilo, u najboljem scenariju za Srbiju, dobijanje visokog stepena autonomije za četiri opštine na severu Kosova, personalna autonomija za Srbe južno od Ibra, kojih je više od 50.000, i poseban status za srpske crkve i manastire. Manje lepa strana idealnog rešenja je to što ono podrazumeva da „Srbija ne sprečava Kosovo na putu ka međunarodnim institucijama“, prevedeno, otvara im se put ka UN bez našeg formalnog priznanja. I eventualno, Srbija ustupa deo teritorije Preševa Kosovu, gde bi se izvršila ta „demarkacija granica“, o kojoj Tači sve češće govori. Tu se postavlja pitanje, šta će Tačiju Preševo, koje nema ni ljude ni rudna bogatstva? Za svakog političara je dobro da bez rata dobije parče teritorije, koje će mu biti alibi za davanje izvršnih ovlašćenja Srbima na severu. Zašto je Vučić spreman da to ustupi? Zato što zadržava liniju Moravsko-vardarske doline, geostrateški važan koridor ostaje u Srbiji, a deo teritorije većinski naseljen Albancima neće za nekih 20 godina ponoviti stav referenduma iz 1992. o „pripajanju s Kosovom“. Win-win situacija. Ako se ostvari.

Opširniji tekst možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kisocima

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
broken clouds
1°C
29.01.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve