DOSIJE CIA: Kako je počeo rat u Jugoslaviji

DOSIJE CIA: Kako je počeo rat u Jugoslaviji


“Nacionalne tenzije će se održati sve dok postoje ekonomske razlike između različitih regiona Jugoslavije”, izvestila je CIA u svom izveštaju u predvečerje krvavog građanskog rata

“Srpski nacionalizam je žestok i poistovećuje se sa jugoslovenskom federacijom. Hrvati smatraju da su superiorni u odnosu na ostale u Jugoslaviji, izuzev Slovenaca. Bosna je minijatura Jugoslavije, neka vrsta “sanitarnog kordona” između suprotstavljenih republika Srba i Hrvata. U Crnoj Gori gaje jaka proruska osećanja i pristalice su jake centralne vlasti. Slovenci su toliko ponosni na svoje kulturno i nacionalno nasleđe da često vređaju manjine, koje ih optužuju da su autocentrični. Makedonci ne mogu ništa da dobiju, ali mogu sve da izgube, ukoliko kolabira federalni sistem…”

Ovako je američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) 1972. godine analizirala nacionalizme u svakoj od republika tadašnje SFRJ, upozoravajući time na oboljenje koje će dve decenije kasnije doći glave drugoj Jugoslaviji. Izveštaj pod nazivom “Borba za jugoslovenski nacionalni identitet” jedan je od stotina hiljada dokumenata sa kojih je CIA polovinom januara skinula oznaku tajnosti i postavila na svoj sajt i urađen je u martu 1972. godine. To je vreme u kojem nacionalizam raste i unazađuje Titove napore da napravi decentralizovanu socijalističku državu, a uzdrmana Komunistička partija traži način da omogući pripadnicima 15 nacionalnosti da žive i rade zajedno, u slozi. U analizi se konstatuje da su komunisti, pod sloganom “Bratstvo i jedinstvo”, naivno verovali da će formiranje federalne vlasti rešiti nacionalni problem. U tome su delimično i uspeli u prve dve decenije svoje vladavine, ali to je pre bio rezultat ličnog Titovog vođstva nego zasluga novog sistema.

Pod sloganom “Bratstvo i jedinstvo” komunisti su naivno verovali da će formiranje federalne vlasti rešiti nacionalni problem

Rivalitet između Srba i Hrvata je najočigledniji i ima najkrvaviju istoriju. On nadilazi granice jugoslovenskih republika i možete ga pronaći svuda gde ove dve nacije žive zajedno – u Bosni, Hrvatskoj, Srbiji. Josip Broz Tito, kako se ocenjuje u izveštaju, bio je uspešniji od svih ranijih jugoslovenskih lidera u kontrolisanju nacionalnih antagonizama, ne dopuštajući im da eskaliraju, i to je činio 25 godina, što je neke posmatrače navelo na pomisao da je otkrio tajnu kako jugoslovenske nacionalne raznolikosti mogu da rade za isti cilj. Ipak, takve spekulacije bile su preuranjene – konstatovali su analitičari američke obaveštajne agencije: Sistem koji je postavio bio je nemoćan da se uhvati u koštac sa eskalirajućim hrvatskim nacionalizmom prošle (1971) godine. Jedan po jedan, našao se se nacionalizam u šest jugoslovenskih republika i dve pokrajine, na skeneru analitičara CIA, a dobijeni nalaz i danas izgleda kao prilično precizan opis porekla nacionalizma, njegovih ciljeva i dometa.

Srbija (Gde je sve počelo)

Srpski nacionalizam je žestok i snažno se identifikuje sa jugoslovenskom federacijom. Srbi teže da budu agresivni, politički realisti, koji u Jugoslaviji vide ispunjenje svog 19-vekovnog sna o uniji Južnih Slovena. Svesni svoje uloge u osnivanju moderne Jugoslavije, Srbi vide sebe kao šampione i čuvare države. Njihova neustrašivost u prošlosti, ali i nedostatak obzira prema pravima nacionalnih manjina, uvećali su sumnje u njihove stvarne namere i otuđili ih od ostalih, pre svega od Hrvata. Srbi mogu sa ponosom da ističu činjenicu da su bili nukleus oko kojeg je 1918. godine Jugoslavija osnovana. Ostali ne mogu da zaborave da međuratna Jugoslavija nije bila federacija jednakih naroda. To je, u stvari, bila kraljevina velike Srbije. Zabrinutost zbog srpske hegemonije postoji i od kraja Drugog svetskog rata.

Srpski nacionalizam je žestok i snažno se identifikuje sa jugoslovenskom federacijom. Svesni svoje uloge u osnivanju moderne Jugoslavije, Srbi vide sebe kao šampione i čuvare države

Sve do 1966. godine čuvar srpskih interesa bio je Aleksandar Ranković, doktrinarni komunista i dva puta potpredsednik Jugoslavije, očuvao je kontrolu nad službom državne bezbednosti i smatran je za Titovog naslednika. Tu ulogu je shvatio suviše ozbiljno, pa je smenjen 1966. godine. Od tada, u Srbiji su počeli da duvaju vetrovi promena. Pod vođstvom Marka Nikezića, srpska (komunistička) partija postala je umerenija. Srbija se zvanično zalagala za put između ekstrema – čvrste centralizacije i potpune republičke autonomije. Ostali, poput Hrvata, odbijaju da primete bilo kakvu promenu kod Srba.

Hrvatska (Gde bi moglo da se završi)

Zbog svojih kulturnih, istorijskih i verskih veza sa Zapadom, Hrvati se osećaju superiorno u odnosu na ostale u Jugoslaviji, osim Slovenaca. Zalažu se za skoro potpunu republičku autonomiju. Zagreb je preokupiran strahom da će bilo koji pokušaj jačanja savezne vlasti značiti povratak srpske dominacije. Hrvatski stav o autonomiji, koja bi saveznu vlast pretvorila u tanku fasadu za šest, ili čak osam, malih balkanskih država, ima malu podršku u drugim delovima Jugoslavije. Hrvati su, uopšteno, cenjeni zbog njihove efikasnosti i veštine u poslovanju, ali za stavove o nacionalnom pitanju dobijaju malo simpatija i poštovanja. Njihov šovinizam pretvorio se u bratoubilaštvo tokom Drugog svetskog rata, kada je državom upravljao nacistički marionetski režim. Za više od četvrt veka komunizma hrvatski nacionalizam nije razvodnjen. Ovo se vidi i po lakoći sa kojom nacionalisti dospevaju na pozicije u hrvatskoj partiji i zadobijaju podršku za svoje konfrontiranje sa Partijom na saveznom nivou. Ukoliko Tito ne dokaže optužbe o vezama hrvatskih republičkih lidera sa emigracijom, oni u narednom periodu mogu da se vrate u centar političke scene.

Bosna i Hercegovina (Sanitarni kordon)

Planinska Bosna i Hercegovina je po mnogo čemu jugoslovenska nacionalna konstrukcija u malom. Njeno stanovništvo je skoro podjednako podeljeno na Srbe, Hrvate i muslimane, navodeći neke da je nazivaju veštački stvorenim “sanitarnim kordonom” između suprotstavljenih republika Srba i Hrvata. Ožiljci iz Drugog svetskog rata su duboki, a posleratni napori Bosne da uspostavi međunacionalnu jednakost tek delimično su bili uspešni. Oživljavanje hrvatskog nacionalizma prošle godine momentalno je uticalo na Bosnu i Hercegovinu. Muslimani su ključ za držanje nacionalnog pitanja pod kontrolom. Oni su preosetljivi i na hrvatski i na srpski nacionalizam jer su u prošlosti bili ugroženi i od jednog i od drugog i odlučni su da im se to više ne ponovi. Muslimani insistiraju na punoj jednakosti unutar Bosne i Hercegovine i na paritetno predsedavanje sa Srbima i Hrvatima u republičkoj vlasti.

Crna Gora (U međuprostoru)

Kao i u Srbiji, i u Crnoj Gori se pojavila nova generacija rukovodilaca, koji su spremni na kompromis od kojeg bi korist imala Federacija. Oni podržavaju decentralizaciju uprave i ekonomije, a kao i u Srbiji, postoji nesklad između vođstva i, u osnovi, nacionalistički orijentisanog stanovništva. Crnogorci su tokom 500 godina uspešno odolevali Turcima i ostali nezavisni, zbog čega sebe smatraju superiornim u odnosu na ostale u Jugoslaviji. Crna Gora gaji jaka proruska osećanja, koja datiraju još iz dana Petra Velikog, kada su mornari Ruske mornarice vežbali u Crnoj Gori. Čak i danas sličnosti između sovjetskog i crnogorskog pristupa komunizmu su očigledne. Crnogorska komunistička partija, na primer, jedna je od najkonzervativnijih u Jugoslaviji i bliski su joj mnogi elementi ortodoksnog komunističkog političkog i ekonomskog sistema. Kao i mnogi Srbi, Crnogorci su pristalice jake centralne vlasti.

Slovenija (Glavna podrška Federaciji)

Nacionalizam hrvatskog tipa, sa separatističkom notom ispod površine, nikada nije bio interesantan za Slovence. Između dva rata, Slovenci su bili pristalice jake vlade u Beogradu. Od Drugog svetskog rata Slovenci su više od ostalih radili na kreiranju jugoslovenske politike nesvrstanih i samoupravljanja. Velike zasluge za ovo pripadaju talentu jednog čoveka – Edvarda Kardelja. Sadašnja decentralizacija i ustavne promene u velikoj meri otelovljuju dugotrajne slovenačke zahteve za većom republičkom autonomijom, koja uključuje uvećanu kontrolu poreza, brže kretanje ka tržišnoj ekonomiji i veći uticaj u spoljnih poslovima. Objašnjenje je dvojako. Prvo, kao deo Austrijskog carstva, Slovenci su naučili da u ostvarenju svojih ciljeva moraju da deluju unutar političkog sistema, a ne protiv njega. Drugo, Slovenci shvataju da je veoma mala mogućnost za njihov uspešan izlazak iz Federacije. Slovenija je potpuno nestala kao entitet tokom Drugog svetskog rata, kada su je Italija i Nemačka podelile među sobom. Slovenci su ponosni na svoje kulturno i nacionalno nasleđe, u tolikoj meri da često vređaju druge manjine, koje ih optužuju da su autocentrični. Iako se s vremena na vreme čuju glasovi nezadovoljstva i nacionalizma, Slovenci se retko odlučuju da posegnu za vanzakonskim sredstvima da bi ostvarili svoje ciljeve. Oni koji se žale najčešće optužuju Federaciju da usporava ekonomski razvoj Slovenije i da Republika daje mnogo više Federaciji nego što od nje dobija. U Sloveniji praktično ne postoje nacionalne manjine.

Makedonija (Federacija znači opstanak)

Makedonski nacionalizam neodvojivo je vezan za opstanak Jugoslavije. Makedonci nemaju šta da dobiju, ali mogu sve da izgube ako federalni sistem propadne. Samo kroz članstvo u Federaciji Makedonci jasno mogu biti priznati. Iako je Makedonija nekada imala simpatije za stavove Hrvatske, njeni nacionalisti nikada nisu išli protiv osnovnih interesa Federacije. Sofija odbija da prizna postojanje makedonske nacije, kulture i jezika, a to većina jugoslovenskih Makedonaca shvata kao izraz starih bugarskih pretenzija u regionu. Bugarsko uplitanje u “makedonsko pitanje” samo je pojačalo osećaj nacionalnog identiteta među Makedoncima i njihovo jačanje pripadnosti Jugoslaviji. Jedini manjinski problem jesu Albanci, koji čine oko 11 odsto stanovništva.

Kosovo (Aspiracije primitivnog naroda)

Odjeci hrvatskog nacionalizma snažno su se osetili na Kosovu, većinski naseljenom Albancima. Ovde se srpsko-albanski antagonizmi odavno krčkaju. Srbi i Albanci ne slažu se oko toga u kakvom odnosu Kosovo treba da bude prema Srbiji. Albanci postavljaju i pitanje da li Kosovo treba da ima bilo kakve veze sa Srbijom. Za Srbe, pokrajina je sveta zemlja, mesto gde su poraženi od Turaka 1389. godine i mesto na kojem je osnovana Srpska pravoslavna patrijaršija 1346. godine. Većina Srba smatra da treba da učestvuje u upravljanju pokrajinom, dok Albanci čine 74 odsto stanovništva i tvrde da su potomci Ilira i starosedeoci, a da su Srbi došljaci. Uz toliko pomoći Federacije, u novcu i u pažnji, Kosovo bi moglo da bude predvodnik u Jugoslaviji. Stav Srbije biće presudan. Nacionalne turbulencije koje dotiču i kosovske Srbe mogu imati ozbiljne posledice po Srbiju i mogu je skrenuti sa čitavog reformskog procesa. Zato federalne vlasti moraju udovoljiti zahtevima, u osnovi, primitivnih i visoko eksplozivnih Albanaca, a da pritom ne uvrede osećanja Srba. Nacionalne tenzije u pokrajini spremne su za strano uplitanje. Tirana, koja već godinama preplavljuje Kosovo svojom specifičnom marksističko-lenjinističkom propagandom, nedavno je snizila nivo propagande, prateći poboljšanje u jugoslovensko-albanskim odnosima. Tirana, ipak, nije odustala od nastojanja da govori u ime svojih zemljaka u Jugoslaviji.

Vojvodina (Nastajanje “jugoslovenstva”)

Bez obzira na svoju nacionalnu raznolikost, Vojvodina je potpuno lišena šovinizma, a njena hrvatska manjina nije se pobudila tokom nedavnih događaja u Hrvatskoj. Tokom Drugog svetskog rata domaći Mađari i Nemci počinili su niz ekscesa prema lokalnom srpskom stanovništvu. Ali u posleratnom periodu pokrajina je dostigla primerne međunacionalne odnose. Nigde u Jugoslaviji osećanje “jugoslovena” nije razvijeno kao ovde. Tome doprinosi i veoma veliki broj mešovitih brakova. Dobar položaj vojvođanskih Mađara i Rumuna delom je posledica dobrih odnosa Jugoslavije sa susednom Rumunijom i Mađarskom.

Nacionalizam i ekonomija

Ekonomski problemi poslednjih godina zakomplikovali su i nacionalne probleme. Tenzije će se održati sve dok postoje ekonomske razlike između različitih regiona Jugoslavije. Beograd je to prepoznao i uspostavio sistem za redistribuciju kapitala iz bogatijih u siromašnije regione, u pokušaju da zatvori jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju. Ova politika donela je skroman rezultat, stvarajući bar onoliko problema koliko je i rešila. Postoji veliki jaz između bogatijeg severa i siromašnijeg juga, a takođe i kontradikcija u nacionalnoj politici, kojom problem želi da se reši: Politički cilj za zatvaranje jaza u sukobu je sa ekonomskim ciljem – stvaranja efikasnije i stabilnije ekonomije. Rezultat je kompromis, bez mnogo napretka prema bilo kojem od ciljeva. Ekonomski naprednije republike, kao što je Hrvatska, glasno se žale da su iscrple investicione izvore i razmenu sa inostranstvom, koji su im bili neophodni da modernizuju i prošire sopstvenu industriju. Nezadovoljne su pokrajine i republike koje primaju pomoć. Različite socioekonomske osnove, nesrazmera u prirodnim resursima i različite stope priraštaja stanovništva jasno govore da će ekonomske nejednakosti biti i dalje i ona će nastaviti da komplikuje nacionalno pitanje.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar