DRUGA STRANA: Trepča - poslednji čin

 Već posle uredbe UNMIK-a kojom sva imovina čiji je vlasnik kroz Fond za razvoj bila država Srbija prelazi pod njihovu ingerenciju, moglo se pretpostaviti da je krajnji cilj zapravo otimanje srpske imovina na Kosovu

Registracija Trepče kao preduzeća, odnosno akcionarskog društva u kojem vlasti u Prištini imaju 80 odsto akcija, poslednji je čin u igri otimanja tog nekadašnjeg privrednog giganta od Srbije.
Trepča je, naime, pre 1999. godine većinski bila u vlasništvu Fonda za razvoj Srbije. Po dolasku međunarodne zajednice na Kosovo, dogodile su se promene. Jedna od prvih uredbi UMNIK-a bila je da sva imovina čiji je vlasnik kroz Fond za razvoj država Srbija prelazi pod ingerenciju UMNIK-ove administracije.

Već tada moglo se naslutiti da je zapravo krajnji cilj da se Srbiji sva imovina kojom je raspolagala na Kosovu najpre otme, a u budućnosti praktično preda prištinskim vlastima.
Nastavak je usledio usvajanjem kosovskog Zakona o Trepči 2016. godine. Taj zakon je, osim što je utvrdio da je 80 odsto Trepče u vlasništvu kosovske vlade, predvideo i ulazak vlade u moguća partnerstva sa privatnim sektorom.

Potom je, početkom februara ove godine, u kosovskoj skupštini usvojen i Statut Trepče, što je predstavljalo samo nastavak uzurpacije srpske imovine u skladu sa zakonom iz 2016. godine.
Ono što je još bitnije jesu posledice takvih odluka po Srbe koji su ostali na Kosovu ukoliko one budu sprovedene do kraja. Trepča, barem onaj njen deo koji je ostao severno od Ibra, obezbeđuje kakve-takve prihode za oko 2.500 njenih radnika srpske nacionalnosti.

Za Prištinu pak, po svemu sudeći, Trepča je pre svega još jedna poluga kojom bi se vršio pritisak na kosovske Srbe, odnosno put do prisilnog integrisanja severa Kosova i Metohije pod punu kontrolu kosovskih vlasti.

Njenim preuzimanjem, koje bi vodilo i gašenju pogona „Trepča Sever", a koji se nalazi na prostoru naseljenom Srbima, dovela bi se u pitanje egzistencija Srba i na severu Kosova i Metohije.
Ekonomski motivi Prištine u vezi sa Trepčom, odnosno njenim oživljavanjem, prema nekim procenama, čak i među samim Albancima, uopšte ne postoje. Odnosno svode se na njenu dalju prodaju. Na to je, još pri usvajanju Zakona o Trepči, upozoravao poslanik Samoopredeljenja Bišari Meri. Prema njegovim rečima, zakon uopšte ne predviđa da Trepča postane motor Kosova, već da bude prodata deo po deo.

Situacija je, na kraju, takva da je Srbija na putu da ostane bez nečega u šta je decenijama ulagala. Jer činjenica je da je Srbija decenijama ulagala u razvoj Kosova i da bez tih ulaganja ne bi bilo ni Trepče. U SFRJ je, naime, postojao Fond za podsticanje bržeg razvoja nerazvijenih republika i pokrajine Kosovo i Metohija. Do 1963. sredstva za tu namenu direktno su izdvajana iz državnog budžeta, a najveći deo objekata izgradila je Srbija. Od 1963. uvedeno je pravilo o izdvajanju 1,92 odsto društvenog proizvoda za unapređenje razvoja tri nerazvijene republike SFRJ: Crne Gore, Makedonije i BiH, kao i AP KiM. Osamdesetih je pak bilo obavezno da razvijene republike SFRJ i AP Vojvodina godišnje na Kosovu izgrade po jednu fabriku, budući da je Kosovo imalo specijalni status i tamo je odlazilo više od 30 odsto sredstava Fonda. A Fond za razvoj je, potom, postajao većinski vlasnik fabrika izgrađenih prikupljenim sredstvima.

Problem je, međutim, u tome što međunarodna zajednica, koja od 1999. godine vodi glavnu reč na Kosovu, nikada nije imala razumevanja za takve oblike državnog vlasništva, što je i demonstrirala gorepomenutom uredbom UNMIK-a o preuzimanju ingerencija nad srpskom državnom imovinom.

Procena je, inače, da vrednost zarobljene, a ne ukupne srpske imovine na Kosovu iznosi oko 17,5 milijardi dolara. A s obzirom na to da je Srbija učestvovala trećinski u sredstvima Fonda, njena potraživanja po tom osnovu su oko 5,5 milijardi dolara.