EKSPRES U OSIJEKU: Stepinac na raskrsnici dva sveta

Možeš misliti, Stepinac je najveći problem u Srbiji i Hrvatskoj. Koliko ima gladnih? Pita li ih to neko? Ne. E da ih ne bi to pitali, oni potežu Stepinca, kaže Marijan, inicijator postavljanja spomenika Alojziju Stepincu

„Jeste li doneli rakiju?", pitaju nas s vrata. Pitanje samo po sebi nije sporno i moglo bi se reći da je uobičajeno kada se u Srbiji nekome u goste pohodi. Ako si došao u goste praznih ruku, onda te obično bude sramota. I nas je bilo malo sramota. U stvari, baš nas je bilo sramota. Ipak, pitanje nismo očekivali jer smo bili na vratima udruženja iliti udruge Auksilijum u Osijeku.

- Pa došli ste iz Srbije, a niste doneli rakiju - napola u šali kaže nam domaćin Marijan Gubina. On je predsednik udruženja koje je do pre nekoliko dana bilo potpuno nepoznato, bar u Srbiji, a onda je dospelo u žižu nakon što se doznalo da su inicijatori i organizatori postavljanja spomenika Alojziju Stepincu na uglu Vukovarske i Stepinčeve ulice.

Simbolika je bila namerna, kaže Marijan, počev od toga da se te dve ulice ukrštaju, pa do toga da se baš na mestu tog ukrštanja postavi spomenik kardinalu. Nekoliko dana ranije, na tom mestu je otkriven spomenik koji je izazvao čitavu lavinu reakcija političara s jedne i druge strane granice.

Dok smo putovali ka Osijeku, na radiju smo slušali kako je ministru inostranih poslova Srbije odbijen zahtev da se ove nedelje sastane sa svojim hrvatskim kolegom. Kaže Štir, „malo ćemo pričekati s tim sastancima". S druge strane, Ivica mu odgovara u svom stilu: „Baš sam se nasekirao. Ali neka znaju, ja neću biti taj koji će ćutati na povampirenje ustaštva u Hrvatskoj." I tako, dok se vozimo auto-putem Beograd-Zagreb, slušamo njihova prepucavanja. Stigosmo i do graničnog prelaza kad tamo, na hrvatskoj strani, red za kamione, a bogami i za nas što dolazimo s pasošima koji nisu iz EU. Eto ko plaća račun šiljenja retorike na obe strane.

- Ma, to su sve budale, i ovaj Dačić i Štir, i sad se pojavljuje i Dodik - kaže naš domaćin. - Ej, ćuti, čoveče, i ti sad. Boli njih mnogo šta će biti s običnim svetom, s našom decom. Svi ćute o tome šta su pravi problemi. Ćute kako se deca prostituišu sa dvanaest godina i tamo i ovde, ne pričaju da nema posla ni kod nas ni u Srbiji. Nego kad god trebaju biti neki izbori, eto ih kreteni da se kao biju. Sad su kod vas izbori za predsednika, a kod nas su u petom mesecu opet neki lokalni izbori. I super svima. Kad treba klepetati jezikom, eto ti njih, a kad treba nešto raditi i rešavati probleme, nema ih - kaže Marijan.

Ima logike, donekle se slažem dok se smeštamo za sto u kancelariji njegovog udruženja iliti udruge. Mala prostorija u okviru bivše robne kuće skromno nameštena. U njoj sede predsednik udruženja i njegova sekretarica. Jedva smo stali još nas trojica s foto-opremom i njihov član koji je bio nazočan, odnosno prisutan prilikom razgovora.

- Mo'š misliti, Stepinac je najveći problem u Srbiji i Hrvatskoj. Koliko ima gladnih? Pita li ih to neko. Ne. E, da ih ne bi to pitali, oni potežu Stepinca. Sutra će potegnuti nešto drugo samo da se mi svađamo.

Rat u Minhenu

- Stepinac je osuđen pred sudom FNRJ... - ne uspevam ni da dovršim pitanje, a Marijan odgovara.

- To je montiran proces. Mene u svemu ovome nosi činjenica da je on bio zatočen. Mene nosi činjenica da je bio mučen od te komunističke vlasti. Ja sam razgovarao s čovekom koji je s njim bio u zatvoru, koji ga je brijao svaki dan. On mi priča kakve je muke prolazio Stepinac. Ali polako, mora doći do revizije tog procesa, mada to ne odgovara nekim ljudima u Srbiji. Onim radikalima što nose kokarde i šubare. Mada, svestan sam ja da i u Hrvatskoj ima kretena koji stave slovo U na glavu, dižu ruku na „Za dom spremni", ali obično su ti najglasniji oni koji nisu ni barut omirisali. Mi ih zovemo Minhenska bojna.

"Ja sam deset meseci sa svojom obitelji, mamom tatom i tri sestre od šest, osam i 20 godina, kao desetogodišnjak 260 dana proveo u srpskom logoru. Gledao sam kako mi oca ranjavaju, kako mi sestru siluju pa je muče i bodu noževima."

Blagi šok i neverica. Ćutim, nije mi baš prijatno. Ćutim, ne znam šta da kažem. Da li laže ili ne

- Šta je to minhenska bojna - pitam ga, priznajem, misleći da su to ovi s tim U na glavi što su došli iz emigracije.

- To su ti ovi, prijatelju, što su za vreme rata bili u Minhenu i odatle ratovali.

Znači, drugarska pozadina, baš kao i kod nas.
- A šta ja da kažem, ja sam deset meseci sa svojom obitelji, mamom tatom i tri sestre od šest, osam i 20 godina, kao desetogodišnjak 260 dana proveo u srpskom logoru. Gledao sam kako mi oca ranjavaju, kako mi sestru siluju pa je muče i bodu noževima.

Blagi šok i neverica. Ćutim, nije mi baš prijatno. Ćutim, ne znam šta da kažem. Da li laže ili ne. Otkud ti logori sada. Znam da je bilo svakakvih svinjarija u tom ratu. A on nastavlja.
- Posle se i sestra vratila kući i rodila je dete. I to je dete vaspitano da ne mrzi Srbe. Ni ja ne mrzim Srbe. To nisu meni uradili Srbi. Ja znam razliku između Srba i četnika. Vidiš, ja sam o tome napisao knjigu i održao sam bezbroj predavanja na tu temu. Prvo predavanje sam održao u Dalju, gde sam živeo pre rata. Ja sada radim na razvoju kulture pomirenja. Mi svi moramo na tome raditi. Ja kažem da su srpska deca s bivših okupiranih područja (tu misli na ove srpske SAO krajine) najveće žrtve, i to zbog toga što smo im mi nametnuli osećaj krivice. I šta mi dobijamo od njih posle. Imate dve skupine, jedni su potpuno asocijalni i budući neproduktivni delovi društva za koje i moja deca moraju da rade, a drugi se radikalizuju i onda imaš situaciju da ta deca idu u kampove po Vojvodini i da tamo kao vežbaju kako se puca itd.

- Nemoguće. Toga u Srbiji nema - kažem kroz smeh, ne verujući stvarno šta čujem.

- Je, je... - ne odustaje moj sagovornik, ja sam sve podatke dao SOA (hrvatska obaveštajna služba) i ništa... Sve to finansira Ruska Federacija. Ja ne razumem te roditelje što šalju tu decu tamo. Šta oni misle? Šta žele svojoj deci? Da ih neko uči da pucaju i ubijaju? Ja bih sve te roditelje potrpao u maricu i poslao na psihičko trežnjenje. Ja nikad svom detetu ne bih poželeo da radi nekome ono što su radili meni.

Prijatelji u Srbiji

- Dobro, da se vratimo na Stepinca dok nismo otišli predaleko, mislim u sebi. Komisije dve crkve zasedaju u Novom Sadu, naša strana tvrdi da ima prilično jake dokaze...

- Gde su ti dokazi? Ja bih voleo da mi neko pokaže te dokaze. Imam mnogo prijatelja u Srbiji, jedan od njih je i čovek koga sam za kuma uzeo, dr Dušan Dunđer, veliki stručnjak za bezbednost. On mi je rekao: „Marijane, nemoj time da se baviš, taj Stepinac je bio zločinac." OK, važi, dajte mi te dokaze da ih vidim. Evo do dan-danas mi ih nije doneo. Na kraju sam mu rekao napiši rukom na papiru „Stepinac je zločinac" i potpiši se. Ni to nije uradio. Niko. Nema tih dokaza, ali se zato kriju dokazi i kako je on pomagao Srbe. Koliko je dece srpske spasao. Zašto sud tada nije prihvatio svedočenje pravoslavnog sveštenika Jovana Nikolića, paroha u Zagrebu, koji je hteo da svedoči u njegovu korist. O tome se ne priča.

Priča i pruža mi list papira na kojem stoje linkovi s podacima koje je pomenuo.
- Nego šta radi Peconi - pita me s neba pa u rebra.

- Odakle ti, prijatelju iz Osijeka, znaš za Peconija. Ne deluje mi kao učesnik tih igara bez granica u kojima je mogao da naleti na pomenutog tajkuna.

Odakle ga znaš, pitam ga i stvarno me više od Stepinca zanima šta će ovaj čovek reći o Peconiju.
- Radili smo mi malo. Pre nego što sam se aktivnije počeo baviti društvenim radom, bio sam samostalni preduzetnik. Trebao sam zastupati njegove firme ovde. Nešto smo i započeli raditi, a onda je došla ona kriza i ja sam pukao. Ili kako ja kažem, ponovo se rodio. A u Srbiji sam ja domaći uzduž i popreko. Mnoge ti ja tamo znam. Radio sam ti ja i s Mišom Omegom. Neki šljunak ovamo. A znam i ove opasne momke Andriju Draškovića, onda Limuna. Svi su ti se oni krili ovde kada su imali problem tamo kod vas. Tako je Andrija bio ovde kad je imao neku gužvu s Limunom, a i ovaj je bio iz istog razloga. Pa onda jedan tamo, jedan ovamo, da se slučajno ne sretnu. Svašta sam ti ja preturio preko glave...

Neko je sinoć grafit „Osijek nepokoren grad", koji je ujedno i spomenik iz domovinskog rata, prešarao parolama „delije sever" i sa četiri oscila. Sad su ga prekrečili. Ali od jutros je cirkus, gradonačelnik je reagovao, svi mediji u Hrvatskoj. Smatraju to provokacijom

Svi u čudu. Da mi je neko rekao da je čovek koji diže spomenik Stepincu prijatelj Peconiju, Limunu, Andriji Draškoviću i još desetini srpskih kriminalaca, ne bih mu baš verovao. Ili je ovde sve moguće ili mi nismo normalni. I kako uopšte da ovo napišem. Ko će verovati meni da je on to izgovorio.

Sreća pa imam svedoke. Ne ide baš ni da se prećuti izgovoreno. Mislim, ne ide da se prećuti čak ni ono što je izrečeno van teme o Stepincu. Tako se valjda bolje da razumeti ko je zapravo onaj koji mu je podigao spomenik.

Država ne pomaže

Insistiram da se vratimo na temu razgovora. Pitam ga odakle mu pare za spomenik.

- Pomogao nam je gradonačelnik Ivan Vrkić i nadbiskupija đakovačko-osječka najviše, a pomogli su i zaklada Vigilare i družba „Braća hrvatskoga zmaja". Država ništa nije pomogla ako te to zanima. Oni ne stoje iza ovoga.
- A jesi li tražio?
- Jesam. Pisao sam i uredu predsednice i uredu predsednika vlade. Ništa mi zvanično nisu odgovorili, a nezvanično su rekli: nemoj, još nije vreme za to. I sad šta se dešava. Prenesu srpski mediji i eto ti majmuna sad, igraju ping-pong sa Stepincem.
- A crkva, je l' ona pomogla?
- Jeste, kako nije. Ali ne kao da su oni baš sve uradili oko toga. Kažem, najviše su pomogli gradonačelnik i županija, ali da crkva dobronamerno gleda na to, to je tačno. Pa, kako da ne gleda?

Ima li šanse da mi vidimo taj spomenik i da ga slikamo? Kaže da može da ide i on s nama da se slikamo pa ćemo posle na ručak i dodaje: „Zeka će s vama. Jeste čuli šta je bilo jutros? Niste propratili medije?"
- Generalni cirkus. Neko je sinoć grafit „Osijek nepokoren grad", koji je ujedno i spomenik iz domovinskog rata, prešarao parolama „delije sever" i sa četiri oscila. Sad su ga prekrečili. Ali od jutros je cirkus, gradonačelnik je reagovao, svi mediji u Hrvatskoj. Smatraju to provokacijom.

Mi se zagledamo međusobno. Na putu ka njima, prošli smo pored raskrsnice s tim grafitom i slikali. Mogu da zamislim kakao je prolaznicima izgledala scena kako se sporni prekrečeni grafit fotografiše iz kola s beogradskim tablicama.
- Znači, mogli smo nadrljati? Da prekrivamo ono BG - kažem u šali.
- Ma, ne treba. Sve te Zenge već znaju da ste ovde, ali zato nek ide Zeka s vama, on je branitelj. Njega svi znaju.

Problem mogu biti ovi iz Minhenske bojne, oni patrioti za šankom i klinci. Oni pravi momci vam neće praviti probleme.

I tako krenusmo. Usput nam Zeka priča kako je ranjen kod Dalja. Kaže, popio je sedam metaka, četiri u noge, tri u stomak, ima plastične arterije, ali je u principu OK. Penzija mu je dobra i ne žali se. Stižemo ispred spomenika Alojziju Stepincu na uglu Stepinčeve i Vukovarske. Simbolično. Za njih. Za nas mesingana bista na parkingu nema neke simbolike ni pompe. A opet, što bi to mesto nama pa nešto i značilo. Njihov je svetac, a ne naš. Uglavnom, slikamo se po nekoliko puta iz svih uglova, i grupno i pojedinačno. Bože mi oprosti kao da je živ Alojzije, a ne da je u pitanju spomenik. Hladno je u vražju mater, što bi rekli i oni i mi. Još jedna fotka i gotovo. Ajmo na ručak.