EKSPRES UVODNIK: Alternativa i naiva

EKSPRES UVODNIK: Alternativa i naiva

Foto: YouTube screenshot


Saša Janković je ovaj put bio apsolutno u pravu. Ves Mičel, novi američki čovek za Balkan, iz Beograda sigurno odlazi zabrinutiji nego što je u njega stigao.

A jedan od razloga za zabrinutost svakako je i ono što mu je Janković pričao na sastanku. Gomila visokoparnih fraza o tome da je zabluda da se problem Kosova može rešiti u diktaturi, a ne u demokratiji.

Mičel, još jedan iz škole američkih političkih pragmatika, vrlo dobro je shvatio, posle tih i sličnih reči na sastanku sa opozicijom, da bez obzira na to što mu je neko možda i pričao drugačije, drugi sagovornik na temu Kosova, osim Vučića, ne postoji; da druga kosovska politika, osim Vučićeve, ne postoji; da bilo kakva opasnost za Vučićevu vlast u Srbiji takođe ne postoji; i da je predsednik Srbije upravo ona jaka adresa s kojom će morati da se dogovara.

Izborio je predsednik tu poziciju i još jednom ubedljivom pobedom na izborima, ali je, istovremeno, nastavio da bude usamljen u rešavanju kosovskog čvora.

Nikoga drugog u Srbiji kao da to ne interesuje, niti postoji bilo kakav predlog o kojem bi se moglo raspravljati. Nije ga dala ni rasprava koju je pokrenuo sam predsednik, osim jasnih i preciznih istupa profesora Vladana Kutlešića.

Sve ostalo što se tu čulo svodilo se, manje-više, na ono staro – nećemo, ne damo, nikada nećemo pristati, ne dolazi u obzir… što je put ka rešenju isto kao što je sekira protiv tenka put do slobode i pobede.

Sve zajedno, uzimajući u obzir izbore, razbijenu opoziciju, Kosovo, može se zaključiti da politika danas u Srbiji postoji samo na Andrićevom vencu (i u njegovoj isturenoj ispostavi u Nemanjinoj), a da je na svim ostalim mestima praktično mrtva ili još eventualno egzistira na aparatima.

To predsedniku daje mogućnost da sam reši još jedno „nerešivo” srpsko pitanje kada, u aprilu, izađe sa svojim predlogom za Kosovo, ali ga dovodi i u situaciju koja mu se, sudeći po njegovim javnim nastupima, ne sviđa – on neće biti samo čovek koji je rešio to pitanje nego i čovek koji je kriv baš zato što ga je rešio.

Sve što nije ulazak srpske vojske na Kosovo i zauzimanje Prištine, hapšenje Haradinaja i Tačija, i široka osveta nad Albancima, Srbija će, već sada je jasno, okarakterisati kao poraz.
Vuk Jeremić je već izjavio kako on nikada ne bi pristao da Kosovo uđe u UN, Saša Janković nema nikakvu ideju, osim one o diktaturi i demokratiji, Đilas mudro ćuti o Kosovu, nacionalisti pišu apele, jedino Čanak i Čeda znaju šta bi, ali to je onaj deo politike koji je na aparatima i koji je, samim tim, i nečujan i nevidljiv, i svakako bez uticaja.

I gotovo nestvarno deluje činjenica da, uoči ustavnih promena, koje će svakako biti najveća unutrašnjopolitička priča koja nas čeka, niko iz opozicije ne vidi svoju šansu u, recimo, temi koja se zove ustavna preambula.
I to ne šansu u smislu apsolutnog negiranja (nacionalistički deo opozicije je tu poziciju već zauzeo), nego bilo kakvog suvislog predloga i rešenja.

Razlog za to je u činjenici da za opoziciju i dalje postoji samo jedna tema. Onaj ko ih pobeđuje na izborima.

Ona je do te mere personalizovana da više ništa ne može da se kaže na opozicionoj sceni a da ne počne sa – Vučić.

Taj odnos opsednutosti proizveo je situaciju u kojoj predsedniku Srbije nisu više suprotstavljene ideje, politike i programi, nego sujete.

Oni, izubijani uzastopnim porazima, samo bi nekako njega da poraze. Pritom, za podršku u toj borbi, ne nude opet ni politiku, ni programe, nego sebe, kao spasioce, mesije i nove lidere, „po vašoj i našoj meri”.

A šta ćemo sa EU, s Rusijom, s Kosovom… to, izgleda, zanima samo njega. S pravom, pošto su u tim pitanjima, a ne u tome kako će se zvati srpski predsednik, sadržani odgovori koji se direktno tiču svakog stanovnika ove zemlje.

Tu je razvoj, tu su investicije, tu su radna mesta, energetska sigurnost, bezbednost, privredni rast i sve ono ostalo što određuje i način i kvalitet života u jednoj državi.

I baš zato gotovo neverovatno zvuči činjenica da ljude koji pretenduju da tu zemlju vode ove teme ne zanimaju.

Na stranu to što dok se ne budu za njih ozbiljno zainteresovali neće srušiti onoga koga žele da sruše, ta vrsta indiferentnosti pravi od političke scene mrtvilo, na koje niko više ozbiljno ne može da računa.

I s te strane je zabrinutost gospodina Mičela sasvim očekivana. Čovek je došao nešto da čuje, neki stav, predlog, politiku, a na kraju je imao samo jednog sagovornika.
A to nije dobro ni za tog jedinog. I njemu bi dobro došla ona vrsta konkurencije koja tera na dodatno razmišljanje (on bar to voli da radi), i izvlači najbolje iz tebe.

Da ne pričamo o Mičelovoj sreći ili sreći ostalih velikih zapadnih igrača kada bi u Srbiji postojala ozbiljna politička, a ne personalna alternativa, koju bi, u skladu sa svojim interesima, mogli da podrže.

Ovako, srpska opozicija ih je dovela u poziciju da, eventualno, podržavaju nečiji ego, a ne politiku, što im, naravno, ne pada na pamet.

Na kraju, ako ima ičeg dobrog u toj smrti politike, možda je to činjenica da će odsustvo svake konkurencije Vučiću možda najzad otvoriti razne unutrašnje razvojne ventile koji su ovde, zbog sveopšteg bavljenja politikom, toliko dugo bili zatvoreni.

Kada je vođa neprikosnoven, onda ljudi počnu da se bave sopstvenim zanatima, profesijama, znanjem, kreacijom, i da stvaraju dodatnu vrednost tamo gde je i potrebna.
U politici, očigledno, ona ne postoji. I Vučić će sve završiti sam. Možda nije loše da se na to naviknemo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar