EKSPRES UVODNIK: Kamen za unuke

Vučić će morati čim pre, a vrlo brzo pošto se završi epizoda protesta i pisama Briselu, istim žarom kojim Evropi postavlja opravdano pitanje „zašto ste to uradili" da nama postavi jedno drugo - da li smo svesni koliko ne možemo da se samo durimo

Katalonski referendum nije ništa drugo za odnos Srbije i Kosova nego pitanje sposobnosti da se nađe ona neophodna mera koja nije samo najozbiljniji korak ka rešenju kosovskog čvora nego i krucijalni dokaz da smo mi, građani Srbije, njeno rukovodstvo, sazreli, odrasli i, jednom rečju, sposobni da se s problemima suočavamo, doživljavamo ih kao izazove, a ne kao stalnu priliku da dramimo i, u tom dramoseraju, ne uradimo - ništa.
To je, takođe, i najveći, bar do sada, ispit politike Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, i njegove sposobnosti da svima nama, koliko god da smo za to nezahvalni i veoma teško shvatamo, još jednom objasni šta i kako dalje.
Zato što ga, od pre neki dan, Katalonija vuče na onu stranu koja je svakako opravdana - da se pred svima zapita čemu sve to, i Evropa, integracije, standardi kada ih nema u najekletantnijem primeru, priznavanju nečijeg jednostranog otcepljenja - a Kosovo ga, opet, svaki dan vuče na novu dozu racionalnosti i neprekidanje pokušaja da se rešenje nađe, i to u okviru iste te, nepravedne Evrope.
I u svemu tome, u tom lavirintu besmisla, potreba, očaja i još neprepoznatljive nade, teško da će imati ikakvu pomoć onih kojima vlada i koje poziva na zajedničku potragu za „kamenom mudrosti", onim koji Boško Obradović nikada neće uneti u Skupštinu.
Njegov kamen, onaj za koji su se mnogi uhvatili, nabijen je emocijama, težak je, rodoljubiv, i zahteva da se baci, i to baš na sve - na nepravdu, silne neprijatelje, Evropu, Ameriku, Albance i na svaku srpsku glavu koja bi se usudila da kaže da je to, bacanje kamena s ramena, danas, u 21. veku, koliko glupo toliko i neracionalno. Ovim svetom odavno vladaju rakete, koje mi nemamo.
No, nije Boško Obradović u celoj priči najveći problem. On i njegov kamen, citiranje Đure Jakšića, samo su deo jedne stare metafore, uvek iste, patetične i besmislene, ali i duboko uvrežene u svaku poru srpskog društva.
To je onaj virus koji nas je odavno ubedio da smo mi žrtve, da su svi drugi neprijatelji, a pogotovo Albanci, i da o „najskupljoj srpskoj reči" nemamo ni šta ni sa kim da pričamo.
I zamislite sada poziciju u kojoj je Vučić, željan rešenja, a primoran da otvoreno ukaže na nepravdu kojoj smo izloženi i, samim tim, ohrabri, na domaćoj sceni, sve one koji i sam njegov poziv na dijalog doživljavaju kao izdaju.
Kako i kome da sada objasni da katalonski slučaj može da ojača njegovu pregovaračku poziciju u Briselu (u Vašingtonu ne može jer je njih baš briga i za Kataloniju i za sve ostalo), ali da ne može, zbog njega, da te pregovore prekine.
Kako i kome da danas u Srbiji kaže da će sve učiniti da tu „špansku groznicu" iskoristi kako bi podigao temperaturu raznim evropskim birokratama, ali da mi, uprkos svemu, treba da ostanemo hladne glave i bez viška emocija probamo da se, i među sobom i sa Albancima, dogovorimo.
Kako i kome ovde, kod nas, da govori o stvarnoj istoriji, o vezama, o našim zaboravljenim gresima prema Albancima i potrebi da sa, uz nas najvećim i najperspektivnijim balkanskim narodom nađemo modus vivendi, trajan i stabilan, kada je za većinu Srba istorija stala onog trenutka kada se Kosovo otcepilo, što je priznato, a nije priznato kada je Katalonija učinila isto. O svemu pre i posle toga nemamo šta da razmišljamo, a kamoli da pričamo. Nepravda, nepravda, nepravda, to je sve što nas danas interesuje, i osnovni razlog zbog kojeg ponovo većinski mislimo da treba sve žive da oteramo u materinu, uzmemo kamen i polupamo sve glave koje nam se ne sviđaju.
To ogromno iracionalno ponovo je postalo teren, zahvaljujući Kataloniji, na kojem Vučić mora da nas ubedi u racio.
Veliko državno pitanje, ono koje se rešava razgovorom, promišljanjem, traženjem najboljeg rešenja, vraćeno je, posle vikenda u Barseloni, na nivo španske serije, pune intriga, teorija zavere, strasne ljubavi i iste takve mržnje.
I što je najgore, Vučić danas, uoči početka dijaloga, nije imao nikakve šanse da to izbegne. Nevidljivi režiser, veliki scenarista iz senke, nije u glavi imao to da će jedan zamah leptirovih krila u Kataloniji ponovo izazvati buru emocija u Srbiji, i da će je još jednom odvojiti od svakog razmišljanja.
Zato baš danas više nego ikada Vučić mora da nađe meru. Onu koja će jasno razdvojiti potrebu da se Evropi kaže šta sve nije u redu od potrebe da mi taj detalj ne iskoristimo za nastavak večne neproduktivne ljutnje i iste takve uvređenosti, nego da, upravo suprotno, probamo da, prihvatajući baš takav, nepravedan svet kao datost, ipak nađemo rešenje. Za nas i za Albance, sami sa sobom, i sa Albancima.
Da bi to uradio, da bi našao meru, Vučić će morati čim pre, a vrlo brzo pošto se završi epizoda protesta i pisama Briselu, istim žarom kojim Evropi postavlja opravdano pitanje „zašto ste to uradili" da nama postavi jedno drugo - da li smo svesni koliko ne možemo da se samo durimo.
I da nas, ali baš sve, pita - izvinite, gospodo, količina nepravde koja nas je snašla jeste groteskna i teško svarljiva, ali zar u svemu tome ne postoji još jedno „ali"; ono koje dolazi posle sna u kojem se ostvaruje božanska pravda, i Amerika, Evropa, baš svi, dolaze ovde, izvinjavaju nam se, i na kolenima kažu da povlače priznanje Kosova, i vraćaju nam ga.
Šta tada, dragi Srbi, treba danas da pita Vučić ako misli da ovdašnje vruće glave ubedi u potrebu dijaloga.
I ne sme to da odlaže zato što je odgovor na to pitanje upravo ono što i on hoće, a i što nam je potrebno. Svest o tome da nepravda jeste nepravda, ali i da to ništa ne rešava pošto bismo, i bez nje, mi ostali suočeni s dva miliona Albanaca koji se jesu otcepili, proglasili svoju državu, i ne žele da budu deo Srbije.
I ostali bismo suočeni sa činjenicom da među dva miliona Albanaca, i to dosta stišnjeno, žive neke dve stotine hiljada Srba, čiji su život, bezbednost i sigurnost pre svega naša odgovornost.
I morali bismo, sve i s nepriznatim Kosovom, da sednemo i razgovaramo, i sa sobom i sa njima.
A na te razgovore ne možemo da nosimo ni patriotsko kamenje ni rodoljubive pesme, nego isključivo zdrav razum.
Dakle, baš ono što nam je i do sada najviše nedostajalo, posle Katalonije preti da sasvim nestane.
U tome je sav Vučićev problem. Da nađe razum tamo gde ne samo da ga nema nego i nije poželjan.
Težak zadatak. Koji možda može da počne da se rešava kada svi oni poput Boška Obradovića još jednom, ovog puta s razumevanjem, pročitaju „Otadžbinu" Đure Jakšića. I zadrže se bar malo na onom delu u kojem se jasno kaže da su taj kamen, sačinjen od krvi i kostiju, naši preci podigli „da unucima svojim spreme busiju".
Hoćemo li i mi to uraditi, mora da pita Vučić, svojim unucima zbog Katalonije i zbog nepravde. Ili ćemo im podići nešto drugo u čemu mogu da žive.