EKSPRES UVODNIK: Lekcija za početnike

EKSPRES UVODNIK: Lekcija za početnike

Foto: Oksana Toskić


I ko tu elementarnu lekciju ne nauči, da su potrebe većine važne u politici, i da tim potrebama treba da se obraćaš, zauvek ostaje u najnižoj mogućoj ligi, onoj u kojoj se utakmice igraju pred stotinak gledalaca

Sreli se diktator i autokrata, i to je otprilike sve što o tome ima da se kaže. Ovom rečenicom srpska opozicija i intelektualci koji su njen politikom zgroženi deo ocenjuju susret srpskog predsednika Aleksandra Vučića sa svojim turskim kolegom Redžepom Tajipom Erdoganom.
I u toj oceni nalazi se baš sve ono što, i inače, od Vučićevih protivnika već odavno ne pravi ozbiljnu političku snagu, nego narogušenu manjinu, ukopanu u duboke rovove, iz kojih se s prezirom puca na sve što ima ikakve veze s Vučićem, ili se bar njima čini da ima.
Njegovi potezi se više ne analiziraju, nad njima se prosto gadi, sve je apriori ocenjeno, i to toliko davno da se koren celog tog hejta više i ne nazire, nategnuti cinizam i prezir su sve što se emituje prema najmoćnijem u Srbiji, a politika, kao sistem, plan, program, proglašena je za iskonsko zlo, verovatno zato što se Vučić njome bavi, i to tako da na svakim izborima pobedi.
Sve zajedno – greška. Pogotovo u Slučaju Erdoganove posete, koja je sve samo ne susret dva poludela tiranina.
A na prvom mestu ona bi, za svakoga ko hoće u Srbiji da se bavi politikom, morala da bude par ekselans lekcija, jedna od onih koje se duboko izučavaju i veoma dobro pamte.
Pre svega zato što su se srela dvojica lidera koja su izuzetno uspešna u onom osnovnom poslu svakog političara – sakupljanju glasova.
Dalje, zato što je reč o susretu ljudi koji su pravi majstori u onoj najozbiljnijoj i najtežoj političkoj disciplini – tačnoj predstavi o tome kome se, kada i zašto obraćaš.

Hleb i puter
Potom, obojica su svoje teritorije prošpartali, znaju DNK svakog birača, prepoznaju šta je interes većine, i nije im teško da i provedu vreme sa biračima, čuju ih, razumeju, obećaju i daju im baš ono što im u tom trenutku najviše treba.
Gladni su njihov target, lepo je to formulisao Erdogan na beogradskoj konferenciji za štampu, oni kojima je i mali dar ogroman, oni kojima je svaki posao pitanje života, oni kojima su hleb i puter, svakog dana, dokaz i da su živi, i da su uspeli, i da se neko, istinski, o njima brine.
Ogromna je to armija, većina u svakoj državi na svetu, i voli baš onakve kakvi su i Erdogan i Vučić – brze, kurčevite, glasne, oštre u izjavama, i otvoreno zainteresovane baš za to, što jeste najvažnije, da svakome obezbede hleb i puter, a i da oni kojima još to nisu obezbedili veruju da će se to desiti svakog trena.
I ko tu elementarnu lekciju ne nauči, da su potrebe većine važne u politici, i da tim potrebama treba da se obraćaš, zauvek ostaje u najnižoj mogućoj ligi, onoj čije se utakmice igraju pred stotinak gledalaca, u isto vreme dok nacionalni tim, pred milionima, igra za Svetsko prvenstvu u Rusiji.
Dalje, pošto je politika ozbiljna manipulatorska disciplina, pravi desetoboj, i to u dubokom blatu, sa protivnicima koji prema tebi nikada neće imati nikakve milosti, svako kome je do uspeha na pravi način, kroz učenje, mogao je u ovom susretu jasno da vidi i kako se to radi.

Svi dobijaju
Erdogan, poznat po svojoj neoosmanskoj politici, zainteresovan za širenje uticaja Turske na Balkanu, u prvi plan je izbacio ocenu da je nacionalizam loš i muslimanima iz Sandžaka poručio da treba da budu most prijateljstva između dve zemlje.
Vučić, kojem je najveća muka Kosovo, naslonjeno na Sandžak, na kojem je Tajipov uticaj značajan, insistirao je na suživotu sa Bošnjacima, na odnosima sa BiH, na prijateljstvu, putu ka Sarajevu, turskim investitorima…
I svakome ko iole zna kako se i šta danas radi na Balkanu bilo je iz svega toga jasno da je Erdogan tražio i dobio svoj bosanski vilajet, a Vučić mir na onoj granici koja, potencijalno, može da bude najnemirnija.

SLUČAJNO ILI NE? Erdogan došao na dan kad je rođen Ivo Andrić

No, tu svakako nije kraj lekcijama. Pošto ostaje ona najvažnija. Da je susret u Beogradu bio prilika da se nađu, razmene iskustva, dvojica koja se nisu uplašila da se promene.
Dovoljno im je pogledati biografije, pa je sve jasno. Vučić, nekadašnji radikal i istaknuti saradnika Vojislava Šešelja, ministar u Miloševićevoj vladi, uspeo je da iz poraza, koji je za sve koji su sa Miloševićem radili nastupio 5. oktobra, izvuče ozbiljne pouke, posveti se izučavanju politike, pronalaženju najefikasnijeg puta, i postane racionalni, tek ovlaš konzervativni, proevropski političar, željan rezultata u ekonomiji i pozicioniranja Srbije kao osnovice mira i stabilnosti čitavog regiona.
Erdogan je prošao gotovo identičan put. Kada mu je otac stopirao prelazak u Fenerbahče i ozbiljno bavljenje fudbalom, krenuo je da se školuje, pišući, u isto vreme, i drame, možete misliti o čemu – o pogubnom uticaju i vezama masonerije, boljševizma i judaizma.
Kasnije je dopao i zatvora zato što je na jednom mitingu citirao stihove po kojima su “džamije naše kasarne, kupole naši šlemovi, a minareti naši bajoneti”.
To tamnovanje je na njega delovalo slično kao na Vučića 5. oktobar. Prestao je da razmišlja o zaverama, nego o tome gde je on sam pogrešio. I otkrio da mu je potrebna nova stranka, i nova politika.
Napravio je, a to je uradio i Vučić, razliku između nacionalnog, onoga što je interes, i nacionalističkog, shvatajući da je ovo drugo neproduktivno i glupo, i da ničemu ne služi.
Odabrao je, kao osnovu svoje politike, efikasnost i ekonomski rezultat, krenuo da gradi drumove i aerodrome, dao zamah turskoj privredi i privatnom biznisu, krenuo da planira na duži rok, da koristi pukotine u odnosima onih još većih sila od njegove, i, na osnovu svega toga, da ubedljivo pobeđuje, na izborima.
I to je matrica koju je, odavno, prihvatio i Aleksandar Vučić. Da nema više ideologije na ovom svetu, bar ne u politici, i da se računaju samo rezultati.
Za njih je potrebna efikasnost, a za efikasnost je potreban sistem koji je omogućava i podupire. I kada to postigneš, sve ostalo će biti mnogo manje važno, bar na izborima.
A izbori jesu ono za šta, ako hoćeš u politiku, moraš svaki dan da se spremaš, i to tako što učiš, ako ne od najboljih, a ono bar od onih koji jesu efikasni, u tom izbornom poslu.
Zato tako otužno deluje još jedna od tih “bože-mili-kako-sam-pametan” ocena susreta Vučić – Erdogan, po kojoj će njih dvojica, sve to, iskoristiti za “unutrašnjopolitičke svrhe”.
Ma jok, nego za šta drugo? Sve se, u politici, koristi u “unutrašnjopolitičke svrhe”, ali nije dovoljno to primetiti i biti sam sebi pametan, nego je potrebno to i uraditi.
Vučić i Erdogan su pokazali kako. Ostali, neka nauče.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar