EKSPRES UVODNIK: Ođila(s) u farmerkama

- Šta je u glavi onih koji su se Đilasa uopšte setili, odlučili da ga podrže, da uđu u kampanju za njega, pažljivo odaberu pitanja, fotografije ili mu brže-bolje operu biografiju? Kada se na Guglu ukuca „Dragan Đilas", prvo izađe njegova biografija, i to na istinomeru, toliko željnom istine da Đilasa predstavlja kao čoveka koji je davnih devedesetih odbrusio Miloševiću da treba da ode.

Ništa bolje pred beogradske izbore Srpskoj naprednoj stranci nije moglo da se desi. Dragan Đilas je objavio da će se kandidovati za mesto gradonačelnika.

U intervjuu NIN-u, koji potpisuje Olja Bećković, Đilas je objasnio kako se na taj sjajni potez odlučio jer su mu „građani prilazili na ulici" zato što može toliko toga da uradi za grad, a i zato što mu je ćerka učestvovala na demonstracijama.

Da je tu ćerku kandidovao, verovatno bi ona bolje prošla, ali šalu na stranu, to uopšte i nije tema, njegov ili bilo čiji izborni rezultat.

Tema je, ponovo, preka potreba jednog dela Srbije, sluđenog nizom bezuspešnih pokušaja, da još jednom proba da pronađe nekoga ko će konačno pobediti Vučića.

I probali su svašta, od novih lica poput Saše Radulovića ili njegovog zlosrećnog imenjaka Jankovića, napravili čitav jedan novi pokret, ubili se od tvitovanja i pisanja stavova, da bi se onda, valjda razočarani neuspesima, vratili na Đilasa, prisetivše se kako je on nekada dva puta pobedio Vučića na izborima.

Jeste, ali kada je bio vlast i vlasnik jednog dnevnog lista i marketinške kompanije koja je mogla reklamama da utiče na bukvalno sve medije u ovom gradu i celoj Srbiji.

No, ni to nije tema. O Đilasu će, sa uživanjem, govoriti njegovi protivnici, i pritom, na njegovu žalost, uopšte neće biti daleko od istine.

S druge strane, ostaje pitanje šta je u glavi onih koji su se Đilasa uopšte setili, odlučili da ga podrže, da uđu u kampanju za njega, pažljivo odaberu pitanja, fotografije ili mu brže-bolje operu biografiju. Kada se na Guglu ukuca „Dragan Đilas", prvo izađe njegova biografija, i to na „Istinomeru", toliko željnom istine da Đilasa predstavlja kao čoveka koji je davnih devedesetih odbrusio Miloševiću da treba da ode.

Sve ostalo, od „Presa" do gejeva u četiri zida, u „Istinomerovoj" verziji biografije Đilasa ne postoji. Za peglanje tog dela sama se zadužila Olja Bećković u intervjuu NIN-u, sve s pitanjem zameraju li mu raseljavanje Roma, na šta je on odgovorio kako je te Rome u stvari spasao i decu im poslao u školu. Isti je šablon i sa gejevima. Pitanje „zameraju li vam" (bezobraznici valjda), i odgovor dugačak, o silnoj borbi tokom cele godine za prava svih pa i gej populacije.
Najluđe u svemu je to što je ista Bećkovićka samo dan ranije kukala u svojoj kolumni u „Blicu" zbog zlih komentara na vest da je Jovana Đinđić, ćerka pokojnog premijera, počela da radi u Vladi Srbije, i sve te, koji su Jovanu hejtovali nazvala budalama koje gutaju koske koje im baca, ma ko drugi do - Aleksandar Vučić.

Kako im je on bacio Jovanu Đinđić kao kosku, i nije baš jasno, a još manje je jasno zašto je dotična posle samo dvadeset četiri sata odlučila da narodu i sama baci novu kosku, onu koja se zove Dragan Đilas? Da je nije Vučić na to nagovorio, bezdušnik?

Ili je možda reč o tome da svi oni koji su ubeđeni da treba bez bavljenja politikom da o toj politici odlučuju netremice gledaju u Vučića, maštajući da shvataju šta on u stvari radi, i onda, poput imitatora, pokušavaju da urade isto.
On kosku, oni kosketinu. A što se pritom vrte ukrug ne nudeći nikakav novi kvalitet - koga briga.

Milo Đukanović, čovek koji je glavni u Crnoj Gori punih četvrt veka, nedavno je u intervjuu „Pobedi" lepo primetio da je problem ovih prostora u tome što je i dalje lični autoritet veći od autoriteta institucija.

Jedino što razne Bećkovićke, ovdašnje, to niti čitaju niti nešto iz toga nauče.

Pa umesto Vučićevog autoriteta, koji im smeta, pokušavaju da pronađu autoritet koji im ne smeta. Pa izmisle Sašu Jankovića, a kada se njegov autoritet zgrči, odjednom se sete Đilasa i njegovog autoriteta u četiri zida.
Problem je samo što Đilas autoritet nema. Van ta četiri zida. Niti je ikome kome je do suštinskog napretka ove zemlje taj njegov marketinško-tajkunsko-politički autoritet potreban.

I može on da mašta o njemu, sve sa „N1" i Bećkovićkom, s nesrećnim Borkom, zgrčenim Sašom, ambicioznim Vukom, novinarskim udruženjima upletenim u politiku, hejterima, lenštinama... na kraju će ponovo ispasti isto što i toliko puta do sada.

Propašće čitav plan, ali neće ubeđenost, sasvim pogrešna, da nam je potreban novi Mesija da bismo srušili onog koga smo sami, umesto kao političara, doživeli kao nekog zlog Mesiju.

Ta paradigma, koliko loša toliko i omašena, jeste osnov sveg delovanja protiv Vučića i vladajuće stranke.
I svi se, bez prestanka, pecaju na nju. Na to da se stvari menjaju odozgo, nečijom moćnom rukom, nečijim autoritetom, a ne bilo kakvim sistemom i institucijama.

Vidi se to čak i kod onih inače zdravomislećih, koji nemaju potrebu za hejtom, kakav je, na primer, Svetislav Basara, koji je pre koji dan, pišući o Nebojši Krstiću, postavio pitanje: a zašto Vučić nije stavio Teofila Pančića za glodura „Politike".

I u toj, pametnoj glavi postoji taj crv. Da neko nekoga treba negde da postavi. Bez plana, programa, cilja, nego tek onako, po svom nahođenju i odluci.

Iz toga onda ide i sve ostalo. Đilas, kao kandidat, i njegov autoritet koji će rešiti „Beograd na vodi" po volji onih kojima se taj projekat ne sviđa, ali koji će rešiti i obdaništa, gradski prevoz, medije i svako drugo i pravo i umišljeno sranje u ovoj zemlji.

Istraživanja, pritom, pokazuju da oko polovine broja ljudi u Srbiji prihvata autoritet (čvrstu ruku) i kao princip, ali isključivo kao privremeno rešenje, način da se neke stvari reše, pre nego demokratiju.

I lep je to podatak za one koji iznova izmišljaju Mesije, ali zaboravljaju da se broj Vučićevih birača uveliko poklapa s tom brojkom.
On je taj prostor „hoću da rešim nagomilane probleme" već zauzeo. I rešava ih. Ljudi mu veruju da ih rešava, pa tako iz izbora u izbore ima sve veći broj glasova.
S druge strane, njegovi protivnici se, sa svojim Mesijama, obraćaju upravo onima koji nisu baš toliko spremni da bilo koga slepo slede, ili da opet u bilo koga imaju neograničeno poverenje.
Njima priča o bilo čijem „inženjerskom umu", koji će poslagati opruge, zategnuti šrafove, naštelovati motor, liči i na bajku i na nečiji pokušaj da bude inženjer njihovih duša.
Zato takvi, brzo posle izbora, ponovo postanu ono što u suštini i jesu - prazne olupine raznih vrsta umišljenih imitatora.
I Dragana Đilasa, sasvim sigurno, čeka ista sudbina. A sve nas, nedugo zatim, novi pokušaj raznih Bećkovićki da pronađu novog Mesiju.
Za to vreme, Vučić će mirno vladati. I smejati se onima koji, ubeđeni da to on radi, sami sebi bacaju koske. I kosketine.