EKSPRES UVODNIK: Ofanziva i trgovina

Srpska strana od svojih zapadnih partnera traži da prestanu da joj nude "ništa" i da na sto stave neku, koliko-toliko za Srbiju pristojniju ponudu. Ponudu na koju Srbija može da pristane

Postoji godinama već interesantan klip na internetu - u tri minuta prikazane su, pomoću mape, sa različitim bojama, promene granica u Evropi tokom hiljadu godina.

I kada to gledaš, koliko god kratko da traje, ne možeš da previdiš da je naša teritorija bila koliko-toliko velika samo u dva navrata. Tokom kratkotrajnog Dušanovog carstva i tek nešto dužeg postojanja najpre kraljevine, a onda socijalističke Jugoslavije.

Sve ostalo kada je reč o postojanju i veličini Srbije deluje dosta deprimirajuće. Ili nas nema ili smo sićušni, i da sve bude još gore, okruženi gigantima - pre svega Turskom, a onda i Mađarskom kraljevinom, a zatim još većom Austro-ugarskom carevinom.

A kada bi, po modelu ta tri minuta, na mapu koja se menja probali da smestimo poslednjih dvadesetak godina, dobili bismo tek nekoliko sekundi ubrzanog haosa - Jugoslavija, raspad, krnja Jugoslavija, još rata i raspada, Srbija i Crna Gora, ponovo raspad, Kosovo, i na kraju, mi, danas, Srbija.

Zemlja nevelika, nedefinisanih granica, pod budnim okom još većih sila nego što su ikada bile Otomanska i K und K (carska i kraljevska) imperija, i sa ogromnim tegom oko vrata, jednim od nih za koje niko ne može da ti garantuje da ćeš osetiti olakšanje kada ga skineš. Naprotiv, možda ti tada bude još teže.

I sada, logično je da se postavi pitanje? Da li, kako i koliko možemo da budemo veći. I to nije nikakvo nacionalističko ili iz repertoara onih sumanuto borbenih patriotskih pitanja, već ono koje se tiče elementarnog opstanka svih malih država u ovom poludelom svetu.

Od demografije do Kosova, Srbija je godinama u ozbiljnoj defanzivi. Gubi ljude, gubi prostor, a da za to vreme ne dobija nikakvu nadu ili perspektivu.

I u takvoj situaciji svako normalan mora da počne da razmišlja o tome kuda i kako dalje. Takođe, svaka politika, koja želi da se doživi kao ozbiljna, mora upravo ovu temu - šta da se radi - da stavi u svoje prioritete, sve i ne znajući za Černiševskog i Lenjina, koji su prvi postavili to pitanje.

Problem je, opet, u činjenici, da se u Srbiji ove teme ne doživljavaju kao prilika za potragu za rešenjima, za predloge, za bilo kakvu konstrukciju, već, naprotiv, one su isključiv povod za novi talas destrukcije.

U njima, većina, na sasvim pogrešan način, vidi svoju šansu. I to pre svega kroz propast onoga koji se tim temama bavi.

A njemu, u ovom slučaju reč je o predsedniku Srbije, ne preostaje ništa drugo, ukoliko želi da ostane zaista upamćen kao veliki državnik, nego da, uprkos svim lošim okolnostima, i spolja i iznutra, krene u možda ne poslednju, ali svakako odlučujuću ofanzivu.

On nazad više niti može niti sme. Obećao je predlog rešenja, i jako je svestan da ono ne može da sadrži samo sve one jasne gubitke koji nas čekaju.

Zato je i zaoštrio i retoriku i poteze. I zato avioni nad Preševom, zato Pasuljanske livade, i helikopteri, i Putin, i Dodik, i pomoć Republici Srpskoj, i sve ostalo što drugoj strani, za tim velikim pregovaračkim stolom, poručuje gde su crvene linije, i kakve sve posledice može da proizvede bilo čija želja da Srbija ne dobije baš ništa.

Pri tom je Vučić veoma svestan i toga da najgore posledice, u nekom nepovoljnom scenariju, snosi sama Srbija, i jako se trudi da zategne dizgine, svih patriotskih lavova koje je upregao u svoje kočije u ovoj bici, i da ostavi dovoljno prostora razumu i kompromisu, računajući da ni ostalima nije baš mnogo stalo da plate neku cenu koja je za njih prevelika.

Sve zajedno, njegova poruka je dosta jasna. Da dalje ne može unazad, da mora nešto da dobije, i da se to "mora" zasniva na stavu, činjenici, da je spreman i sve da izgubi, ali i da, u tom slučaju, i protivnici moraju da računaju da će izgubiti, bar nešto malo.

I možda sada nekome izgleda smešno to što je tolika pažnja u Beogradu posvećena nekom tamo Burundiju, ali upravo je taj Burundi, i niz sličnih "sitnica", upravo ono malo što Vučićevi partneri u pregovorima ne žele da se desi.

Zato što Burundi, po Burundi, i priča o stolici u UN i članstvu u Unesko, ili Interpolu, i to za ništa, postaje mnogo teži zadatak nego što bi se nekome na prvi pogled činilo.

Otežaću vam to i otežaću vam svaki drugi pokušaj, i približiću se još više Rusiji i Kini, i trudiću se da pljunem u svaki čaj koji spremite za Prištinu - upravo to poručuje srpska strana svojim zapadnim partnerima, tražeći da prestanu da joj nude "ništa" i da na sto stave neku, koliko-toliko za Srbiju pristojniju ponudu.

Ponudu na koju Srbija može da pristane. Ponudu koja je dodatno ne ponižava, i koja joj daje jasnu perspektivu.

Ono što je, bez obzira na krajnji ishod, dobro za nas, jeste činjenica da je neko, prvi put u istoriji, shvatio da je Kosovo, ne samo mit i izgovor svakog nitkova prerušenog u patriotu, već, pre svega, nešto čime treba da trgujemo.

Zato što smo u poziciji nekoga ko je svojevremeno izašao iz svoje kuće, otišao dalje, vratio se posle iks godina i shvatio da se, u tu kuću, neko uselio, i da taj tvrdi da je njegova.

Ako proba da ga izbaci, doći će policija i završiće prebijen (što nam se već desilo) i u zatvoru (što nam se takođe desilo).

Još kada se doda da se broj tih naseljenika u kuću enormno povećao, šta ti preostaje. Pa samo jedno, da vidiš šta možeš da dobiješ za njihov boravak, kakvu kiriju, rentu, ustupak, drugu kuću, pravo na struju, vodu koju koriste... ili bilo šta drugo što nadomeštava tvoj jasni gubitak.

Upravo zato je Vučić, usred najgorih odnosa sa Prištinom, podržao odlazak velikog broja srpskih privrednika na sajam u Prištini.

Zbog trgovine. Osnovnog posla koji ga čeka u narednih par meseci. I kako supe da istrguje, tako će biti i njemu i svima nama.

Uz jednu napomenu. Njega, a ne nas, u Srbiji će dočekati svi oni koji svoju šansu vide u svakoj tuđoj poteškoći.

I to će mu, možda, biti još veći problem od Kosova.