EKSPRES UVODNIK: Precizan hitac

U nedelju uveče, na Prvom programu RTS-a, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, izjavio je da je srž njegove politike upravo činjenica da neće slati bilo čiju decu u rat i da je glavni rezultat te srži upravo to što poslednjih pet godina na Kosovu nije bilo ubistava na međunacionalnoj osnovi.

Dva dana kasnije, u utorak, 16. januara, u Kosovskoj Mitrovici je šest metaka u leđa pogodilo Olivera Ivanovića, Srbina i političkog lidera čija opcija nije bila ista kao Vučićeva, ali se s Vučićevom poklapala u najvažnijem delu - u zalaganju za mir i dijalog.

Kao da je neki od mnogih psihopata koji se bave Kosovom, i u Srbiji i na Kosovu i na raznim stranama sveta, saslušavši tu Vučićevu izjavu, poželeo ne samo da ubije Ivanovića nego i da se brutalno našali s predsednikom Srbije i sa svakim kome i na pamet padne da rat i ubijanje nisu jedino rešenje koje imamo te da je moguće kroz razgovor, kompromis, pomirenje naći način za raspetljavanje Gordijevog čvora balkanske politike.

Kao da je taj apsolutno bolesni um u nedelju uveče, čuvši to što je za njega puko naklapanje o miru, životu, razgovoru, istog trenutka rekao: šta, nema mrtvih, e pa, sada ćeš da vidiš, i brže-bolje organizovao smrt nekoga ko je bio Vučićev protivnik, ali i sledbenik kada je o zalaganju za život reč.

I u tome jeste prokletstvo Vučićeve kosovske politike. On može da se za nju zalaže, ali ne može, bar ne danas i ne ovde, da je do kraja sprovede. Zato što je celo Kosovo, a pogotovo Kosovska Mitrovica, za sve nas, pa i za njega, ipak "terra incognita", prostor na kojem ne važe ni njegova pravila ni njegove želje; mesto kojim upravljaju neke druge sile; teritorija kojom vršljaju kriminalci, plaćeni i pro bono nacionalisti, razne službe, gadni tipovi koji rade i za jedne i za druge i za treće; i zemlja u kojoj sve može, a istovremeno ništa nije moguće, pogotovo mir, bar ne onakav kakvim ga prvi čovek Srbije neumorno zamišlja.

I tu, na tom mestu, svaka politika, ona koja ima plan, program, jasan tajming, niz pažljivih poteza - a koja jeste i osnovna Vučićeva platforma, platforma s kojom je u nedelju uveče krenuo u beogradske izbore pokušavajući da napravi razliku između sebe, čoveka s politikom i planom, i onih drugih, bez ikakvog plana razvikanih, što kvaziliberala, što istih takvih nacionalista - pada u vodu, sve razlike se brišu i ostaje samo krvavi mulj, u kojem i on i svi mi, levi i desni, nacionalni i anacionalni, treba večno da se valjamo.

Shvatio je to Vučić istog trenutka kada je, kao dodatni pucanj, odjeknula vest o Ivanovićevom ubistvu.

Shvatio je da ono ne određuje sudbinu samo jednog čoveka, i ne samo njegovu sudbinu, nego usud čitavog jednog naroda, jedne zemlje koja je, po ko zna koji put, gurnuta nazad, u duboku rupu, jer neko misli da ništa drugo i ne zaslužuje, i treba da iznova oš tri zube i bavi se međusobnim klanjem.
Shvatio je da mu je neko poručio da je nama mesto van civilizacije, da nas doživljavaju kao besne pse, one kojima su samo očnjaci ostali, i kao nedostojne normalnog života, normalnog sveta i normalne budućnosti.

Ubistvo Ivanovića od svih nas pravi divljake, verne naslednike onih divljaka koji su ubili Đinđića, Bulatovića, Todorovića, Ćuruviju i tolike druge, i u Vučićevo krilo vraća sve ono od čega je pokušao da se odmakne.
I svaki od tih šest hitaca u Ivanovića jeste i precizan hitac u položaj Srbije, u njenu politiku, u njene namere, a pogotovo u nameru da izađe iz večne kaljuge, opere blato sa sebe i pridruži se civilizovanom svetu, koliko god taj izraz danas predstavljao eufemizam.

I zna to predsednik Srbije, svestan je dubine rana koje su nam tog utorka naneli, pa je baš zato, više nego ikada, bio razumljiv njegov otvoreni bes iskazan na konferenciji za štampu, organizovanoj samo nekoliko sati posle Ivanovićevog ubistva, a nakon hitne sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, jer je nemoćan da javnosti pruži sve one odgovore koji su i njemu i njoj bili preko potrebni.

A i šta da nam bilo ko kaže? Šta je odgovor koji bi nas danas zadovoljio? Na kraju, šta je to što i sami ne znamo?

Zar nismo baš mi ti, nacija prepametnih, sveznajućih, pretencioznih, koja odavno ima sve odgovore, zna sve krivce, i nije joj potrebno ništa, nikakvo novo svetlo, saznanje da sama zaključi sve što treba zaključiti?
Pre svega, to da je onaj protiv koga smo kriv za ono protiv čega smo, ili za šta smo, zavisi već iz koje fotelje smo - demokratske ili nacionalističke - gledali televizijski prenos posle Ivanovićeve smrti.

I nikome tu nije palo na pamet da je baš Vučić, čovek koji toliko insistira na politici života, bez smrti, poslednji kome bi odgovaralo Ivanovićevo ubijanje.
I da je baš on taj kome je to ubistvo srušilo platformu, onu s kojom ide na izbore, a koja se zasniva na ljubavi (Zato što volimo Beograd), na različitostima (u prvih dvadeset petoro na njegovoj listi, samo ih je troje iz SNS), na pomirenju (ono je za njega osnov za rezultat i rast, bez kojih ne može tamo gde hoće, u istoriju), i na stvaranju normalne države, u kojoj će i on sam posle svega biti siguran.

Briga ih. Zato su i požurili da obznane kao je on lično pucao na Ivanovića, bez obzira na to što je svaki metak i njega pogodio. Briga ih i za poražavajuću činjenicu da, gložeći se danas, posle Ivanovićevog ubistva, oštreći zube, pišući optužbe, ne radimo ništa drugo nego ono što je neko tim ubistvom i pokušao da dokaže. Da smo zveri i da je nam je ubijanje imanentno, da nam pristaje i da smo svakako mi krivi, ko god da je povukao oroz. Briga ih je toliko da bi im bilo najdraže da je stvarno neki Srbin pucao na Ivanovića, bez obzira na to za koga da je taj ubica radio.

No, tu dolazimo do nečega u čemu Vučiću bes neće pomoći.

I može da ih naziva jadnicima i bednicima, i da čak u tome bude u pravu, ali istovremeno mora da pronađe način da taj virus večne podele pobedi.Mora, a Ivanović jeste u tom smislu opomena, da stvori vakcinu za sve nas, modus, motiv zbog kojeg ćemo početi da se okupljamo, razgovaramo, poštujemo, razumemo, jer je to jedina odbrana od ubistva i od kolektivnog samoubistva, u koje srljamo širom otvorenih očiju koje ne vide ništa.

Zato i neće biti dovoljan samo njegov odlazak na Kosovo da trenutno zanemarimo sve rizike tog putovanja.
Biće potrebno, i isto toliko rizično, da natera sve nas u Srbiji da razgovaramo. I međusobno i s njim.
U suprotnom, stvarno ćemo srati jedni drugima po grobovima, a koje smo jedni drugima i iskopali.
A ostatak sveta će se smejati i reći: neka, zaslužili su. I biće u pravu