EKSPRES UVODNIK: Rast i odrastanje

EKSPRES UVODNIK: Rast i odrastanje


Ako pogledamo unazad nekoliko godina i ako smo racionalni ljudi, shvatićemo da smo se pomerili. Kroz to šta radimo, koliko proizvodimo danas, koliko smo proizvodili, na primer, 2011. godine, vidi se pomak. Vidi se i po kilometrima izgrađenih puteva i pruga, smanjenju nezaposlenosti. Vidi se i po smanjenju redova za magnetnu rezonancu, novim bolnicama…

Šta nas čeka 2019. godine? Sem što svi kažu da će biti teška, što i nije neka novost… Koja to pa Srbiji nije bila teška. Da ste ih pitali, recimo, 1988. godine ili godinu, dve posle, u vreme Ante Markovića, kako se živi, opet biste dobili isti odgovor. Teško… Nikad udovoljiti, nikad zadovoljiti… Ništa novo, a opet ponešto novo.

Ima izvesne simbolike u broju devetnaest. Nije ta simbolika skrivena iza nekakvog okultnog znanja o moći brojeva, čak ni na tragu pitagorejskom učenju, to je zapravo samo jedna zgodna jezička ili stilska parabola koja će priču možda učiniti pitkijom. A sama priča i suština mogla bi se i bez toga ispričati da pritom ne izgubi baš nimalo na snazi svojih argumenata. Ali, opet, kome je pa u Srbiji do argumenata.

Ako uzmemo da je, recimo, Srbija nekim čudnim udesom sudbine, više tuđom no svojom “krivicom”, više voljom raznih političkih i ekonomskih sila koje kolaju prostorima koje naseljavamo i koji nas okružuju, da se ona, eto, nalazi na nekom putu da ne ostane mimo sveta i svih, i da zaliči na normalnu zemlju. Teško da će ovo iko sporiti. Čak i ovdašnja opozicija, jer su i ti koji je danas predvode pre neku godinu sami obnašali vlast. Dakle, eto, mi smo na tom putu. I, recimo, da je polazna tačka bila ta 2000. godina. Eto, neka ona bude godina prva. Pretpostavimo da smo se tada kao neko novo društvo rodili. Nakon decenija bauljanja u komunističkom mraku, činilo se da smo u zadnjoj sekundi izbegli “kraj istorije” za nebeski narod. Kraj u kome bi na semaforu na našoj strani stajala nula kao ukupna suma našeg postojanja, sa raseljenim prekodrinskim ostacima “poklanog naroda”, sa Kosovom koje smo tada iz ruku izgubili, na rubu biološkog opstanka preko ruba ekonomskog opstanka, bez ijedne vertikale u kolektivnoj psihi, razorenih institucija… Krenuli smo tada, kao što rekosmo, od nule.

Kakve su bile te prve godine. Baš kao kod deteta kome posle par meseci niču zubi, pa uči da jede čvrstu hranu, pa pokušava da govori, žvaće, oseća, plače, baca igračke, boluje od manje i više opasnih bolesti, boginja malih i velikih… Dečje bolesti. Ne zovu ih džaba tako. Onda tamo posle treće godine nastupa najbezbrižnije doba u životu infanta. Sve ti je igra, sve ti je lepo, misliš da se ceo svet okreće oko tebe. Stalno dobijaš neke igračke na poklon, jedino te igra i zanima. U svojoj glavici osvajaš neslućene visine, imaš natprirodne moći, magije i sve ti je nestvarno i nerealno. Onda oko sedme godine dođe vreme da kreneš u školu. Sve je to kao ozbiljnije a opet nije. Iako tu imaš neke kao ocene, dolaziš u interakciju s drugom decom. Neka su starija, neka su veća, neka opet manja, neka manje ili više pametna… Ipak, tebi je bitno, na kraju krajeva, da li ćeš se dopasti nekoj devojčici. U stvari, da li ćeš se dopasti svim devojčicama i da li je piša počela da raste i da li je najveća u razredu. I tako nekoliko godina… Znam, mislite na Borisa Tadića.

Nekako se nameće po sebi, nije nam baš bila namera.

A onda kad prođu i te godine, onda dobiješ ono čuveno pitanje: Dobro, šta ti planiraš sa svojim životom? Šta ti hoćeš? I onda to što hoćeš ti ne padne s neba, nego za to moraš da radiš i da se boriš. Da se žrtvuješ, učiš, ne spavaš, odričeš se zadovoljstava, padaš i ponovo se dižeš… I tako stalno. To je život. I manje-više isto je to i za insana i za narod.

Ako pogledamo unazad nekoliko godina i ako smo racionalni ljudi, shvatićemo da smo se pomerili. Kroz to šta radimo, koliko proizvodimo danas, koliko smo proizvodili, na primer, 2011. godine, vidi se pomak. Vidi se i po kilometrima izgrađenih puteva i pruga, smanjenju nezaposlenosti. Vidi se i po smanjenju redova za magnetnu rezonancu, novim bolnicama… Da li je moglo bolje? Verovatno jeste, ali da smo spremni na gorku istinu da smo mogli bolje samo i jedino ako smo mi bolji.

Da bismo bili bolji i spremni da se menjamo, da konačno shvatimo utilitarne principe modernog sveta, moramo to prvo da želimo. Da u vremenu koje dolazi želimo još bolji život na koji smo u prethodnih pet ili šest godina položili pravo. Ostaje da se za njega izborimo.

Teška pitanja jesu pred nama. Ali ako znamo ko smo, gde smo i kuda idemo, nećemo nespremni izaći pred sud istorije. Odluke će biti teške, pogotovu one o Kosovu i nastavku reformi, ali teške odluke su deo odrastanja.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar