EKSPRES UVODNIK: Šetnja moja nema roditelja

Zašto srpska opozicija koja je de fakto organizovala protest isti nije smela da potpiše. Neracionalno zvuči objašnjenje da je nakana zapravo da se protest prikaže kao opšti, svenarodni, da mu se da na masovnosti, da se stvori blaga reminiscencija sa onim protestima protiv Miloševića

Da. Jeste, ja sam to uradio. Digneš dva prsta i priznaš i kada je dobro i kada je loše. Svejedno. Tako su nas kao male učili odgovornosti. Kažeš jesam ili nisam. Ne kriješ se iza drugog. Ne lažeš. Ne čekaš ishod pa ako je povoljan onda jesam, ako nije, onda je neko drugi. Snosiš posledicu ako je nešto loše. Istrpiš, izvučeš pouke i ideš dalje. Tako to rade odrasli. Zapravo tako to rade ljudi.

Pitanje od subote visi u vazduhu. Ko je zapravo organizovao protestnu šetnju? Nije to tek trivijalno pitanje i teranje maka na konac u stilu - Zeko, ne valja ti šešir. Ne. Mnogo je to ozbiljnije. Na tom se pitanju zapravo lomi suština politike danas. Zašto srpska opozicija koja je de fakto organizovala protest, isti nije smela da "potpiše". Neracionalno zvuči objašnjenje da je nakana zapravo da se protest prikaže kao opšti, svenarodni, da mu se da na masovnosti, da se stvori blaga reminiscencija sa onim protestima protiv Miloševića. Studenti su uvek zgodan izgovor. Devedesetih bili su zaista avangardni deo društva, motor političkih promena. Ne bi ni danas trebalo da bude drugačije, ali jeste. Ne zbog njih, već zbog onih drugih koji se iza njih katkad kriju. Nekada su s njima pred kordonima stajali Zoran Đinđić i Vuk Drašković, a danas... Danas oni koji ne mogu da kažu. Da, jeste, mi smo organizovali protest, mi stojimo iza toga, mi ne  dozvoljavamo iz nekog razloga da govore Dule Vujošević i Mira Karanović, mi ćemo dobiti izbore... Mi imamo ideju. Imamo plan i program kako ćemo da srušimo Vučića i vodimo zemlju ka konačnom ozdravljenju. Ali zapravo, znate šta... mi to nemamo. Imamo ambiciju da mi sednemo na njegovo mesto. I mrzimo ga. Ufff, baš ga mrzimo... I sve one koji glasaju za njega. I njih mrzimo. To je naš program. Da, to je dobitna kombinacija. Svi vi treba da ga mrzite. Tako ćemo ga pobediti. Mržnjom. A šetnjom?! Ako baš mora i ako ne bude hladno. Ali pritom neophodno je da budemo onako baš cool. I zato ćemo reći da smo mi isto ono što su "žuti prsluci" u Francuskoj.

Iz ove potrebe za malograđanskim kurčenjem doći ćemo u paradoksalnu situaciju da ćemo izjednačiti nešto što prerasta u ozbiljan politički pokret sa mržnjom. Nešto što ima ideju, plan, zahteve, što može biti i spontano organizovano i potpuno kontrolisano sa nečim što je daleko od ideje. Osim možda one da je korisno šetati, per se, što je neosporno. Znate ono, cirkulacija, holesterol, šećer ... Fali tu mnogo stvari da bi se pokret neutvrđenog očinstva transformisao u ozbiljnu političku ideju. Baš kao što oni koji sami sebe zovu liderima to uistinu i postanu. Mnogo je tu ambicije, ličnih animoziteta iz prošlosti i bordžijanskih trikova da bi se iz svog tog bućkuriša nešto blagodetno rodilo. Ne može ako je u samom korenu mržnja. Ona ništa ne može stvoriti. Sa takvim konceptom izbori se ne dobijaju. To vreme ad hok i oruk kombinacija u kojima se rušio Milošević, davno je prohujalo. Ljudi traže nešto drugo. Uskoro će tražiti platu od 700 evra. Šta ćete da im ponudite? Đilasovu, Jeremićevu ili Boškovu sujetu? Velike su i neprocenjive. To znamo, ali... Ima li neko ideju kako da dođemo do tih plata i penzija? Ima li neki plan, program... Nešto.  Ne. Toga nema, ali ima mržnje.

Ključno pitanje na kraju jeste: Da li lideri srpske opozicije znaju da nisu tema? Mislim tema na kojoj se dobija podrška. Da nije tema mržnja, da smo to prevazišli. Da su teme novac, radna mesta, povećanje plata i penzija, bolji i kvalitetniji život... Nije jasno? Naravno da nije. Ništa nije jako kao ideja čije je vreme došlo i ništa nije tako groteskno kao velika ambicija čije vreme prošlo. Za jednu šetnju previše.