EKSPRES UVODNIK - SEVERNO PITANJE

Šta je na stolu, to je osnovno pitanje koje muči svakoga onog ko je dobronameran kada je reč o razrešenju Kosovskog čvora.
Javnost raspravlja o raznim varijantama, o različitim oblicima autonomije, o posebnostima za srpske enklave, i Srpsku crkvu i njenu imovinu, i sve su to slatke priče, ali nekako postaje sve jasnije, što se dan odluke bliži, da će cela priča da se vrti oko te balkanske crne tačke, koja preti da naraste u crnu rupu, i zove se - sever Kosova.

Trenutno je to terra incognita, sasvim nepoznata teritorija za sve zainteresovane, kojom vladaju neke sasvim drukčije sile od onih na koje smo navikli, i na kojoj suštinsku vlast nemaju ni Priština, ni Beograd, ni Evropa, ni svet, uključujući tu i moćni i dobro naoružani Kfor.

I upravo ta činjenica, potkrepljena surovim i besmislenim ubistvom Olivera Ivanovića, osnovni je pokretač sve jače želje, kod svih, da se sever Kosova reši, da se uspostavi, na njemu, vladavina reda i zakona, bilo čijeg, i da se ceo taj deo južne srpske pokrajine privede, prebaci u civilizacijske okvire i norme.
Zato je sever i osnova svega o čemu treba da se dogovore Beograd i Priština. Pri tom, Beograd, koji je u real politici odavno odustao od snova o tome da vlada celim Kosovom, ima dosta dobru poziciju kada je o samom severu reč.

Tamo je, naime, Priština suočena sa onim sa čim je suočen Beograd u Prištini. Može da tvrdi da joj sever pripada, kao što mi tvrdimo da je Priština naša, ali, suštinski, na njemu ne može da uspostavi vlast, osim uz besmisleno i odavno odbačeno, kao rešenje, krvoproliće.
Poslati specijalne policijske snage na sever, ili, jednog dana, kada bude postojala, kosovsku vojsku, značilo bi proglasiti rat. I to jedan od onih koji se vode sa neposlušnim civilima, što bi ceo Balkan ponovo bacilo u plamen sukoba, sa nesagledivim posledicama.

Svestan toga, Beograd je, čini se, sve svoje karte bacio na sever.
Od onih najjačih, koje i danas poteže Ivica Dačić govoreći o podeli Kosova, sve uz razmenu teritorija (opštine u Srbiji sa većinskim albanskim stanovništvom za sever Kosova), do onih blažih, koje ne pominju menjanje granica (što je, na Balkanu, ozbiljan nonsens, pošto su sve granice toliko puta menjane), ali govore o nekoj vrsti autonomije, ili, u krajnjem slučaju, mogućnosti da, jednog dana, Srbi sa severa, koji su tamo većina, sami odluče o tome gde žele da žive, to jest, u kojoj zemlji.

Svi ovi predlozi su odavno na stolu. Ono što danas jeste problem, jeste činjenica da kontrapredloga nema, ni od strane Albanaca, ni od strane zainteresovanog sveta.
Svima je, izgleda, najteže da makar i probaju da smisle to konačno rešenje, bez obzira na to što izostanak istog preti produžavanjem zamrznutog stanja, i zamrznutog konflikta unedogled.
I jasno je da Zapad ne bi mnogo da se time bakće, lakše bi mu bilo da Srbija prosto prizna Kosovo, ali je jasno i da je takav scenario danas apsolutno nerealan.

Na geopolitičkoj karti sveta pojavili su se novi, jaki igrači, Rusija i Kina, koji otvoreno pružaju podršku Srbiji u nameri da ne prizna Kosovo, a i na samom Zapadu nisu sve kockice baš na broju.
Španija je svojim non pejperom, kojim odriče evropsku budućnost Kosova, ozbiljnu buru napravila, desničari širom Evrope sve otvorenije govore protiv nezavisnosti Kosova, i, bez obzira na to što ne postoje nikakve šanse da se stvari promene, i Kosovo ponovo bude deo Srbije, ova, nova situacija, ozbiljno koči zupčanike zamišljene mašine koja bi Kosovo trebalo da odvede i u EU i u UN.
A ovo je poslednje nešto što Kosovo i njegovi saveznici najviše žele.
Time bi de facto ono bilo priznato kao država, i ceo plan bi bio uspešno završen.
Međutim, bez Srbije, njenog pristanka, i njenog jasnog stava Rusiji i Kini da i sami pristanu na to, danas je to teško izvodljivo.
Da sve bude još gore, po Prištinu i njene saveznike, Beograd sve radi "by the bo ok", ne čineći nikakve greške u odnosima sa Evropom i svetom, ispunjavajući svoje obaveze, vodeći veoma miroljubivu politiku, i pažljivo birajući reči i poteze.

Uloga lošeg momka, na Balkanu, više ne može da se prikači Srbiji, niti njenom rukovodstvu.
Pogotovo što upravo ono insistira na rešenjima, kompromisu, i javno želi da zauvek uredi odnose dva najveća balkanska naroda.
Beograd se odrekao mitova, nebeskog carstva, a poruka -neću da vam dajem oružje, nego knjige -svrstala je samog Vučića u red onih lidera kojima, osim pohvale, nema šta da se kaže.
Na kraju, važno je, za dalje pregovore, i to što pitanje severa nije jedno od onih iz riznice srpskih mitologija i pustih želja.

Ne, ono je izraz, ovaj put zajedničke potrebe, svih igrača, da se sever reši, i da ima upravu koja će omogućiti baš ono što na njemu danas ne postoji -kontrolu. I novca, kriminala, šverca, raznoraznih trgovina.
Sever je ozbiljan bezbednosni problem, za sve, i to jeste jedan od aduta Beograda. Priština je, iako blizu, previše daleko da bi taj problem rešila. Beograd je bliži, zato što jeste centar sveta za ljude na severu, te bi, samim tim, mogao da bude i daleko efikasniji.

Naravno, samo ako uspe, u samom Beogradu, da prevali da je taj sever jedino čemu još možemo da se nadamo, i da građane Srbije ubedi da ništa više i ne pokušavaju da traže.
Ako u tome uspe, moguće je da će uspeti i da dobije, na ovaj ili onaj način, to parče Kosova.
Ako ne uspe, svi zajedno nećemo dobiti ništa. A najmanje budućnost.