EU ANTE PORTAS

Građani će morati da odluče o ceni koju treba da platimo i koja nije mala, ali je jasno da su se i drugi već peli na Mont Everest, pa možemo i mi, da nema ništa od kukanja, durenja i plakanja, i da možemo da kažemo da nećemo u EU, ali da nam tada samo preostaje da sedimo i čekamo da nam se pola Srbije odseli

Pa, ako nekome do sada i nije bilo jasno, sada valjda više ne mora da mu se nešto specijalno objašnjava.
Mesecima je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, tražio da nam se kaže, pre nego što se odigra to veliko finale u pregovorima sa Kosovom, kada ćemo ući u EU.

I stigao je odgovor. Možete 2025. godine. Njemu je to, a videlo se i po njegovoj i po reakciji premijerke Ane Brnabić, bilo dovoljno.
I prvi put se na nešto što je izazov nije reagovalo kukanjem, bez obzira na to što je on otvoreno pomenuo planine koje su pred nama, nego je taj izazov doživljen kao šansa.

Uostalom, nije ovo prvi put ni samom Vučiću da se nađe pred planinskim masivom, ali je jasno da on u tim situacijama odavno već reaguje na onaj hanibalski način -ili ćemo naći put, rekao je onomad veliki kartaginski vojskovođa, došavši do Alpa, iza kojih je bio Rim koji je trebalo poraziti, ili ćemo ga sami napraviti.
I to je dobro. Imati, kao prihvaćen model ponašanja, to njegovo -mi možemo sve ako se dobro potrudimo. I taj model, ako uspe ovde da ga do kraja sprovede, moguće je, biće i njegova najveća zaostavština.
Zato što smo previše dugo čekali, oslanjali se na sreću, uživali u nesreći, gledali u druge, čekali da nam neko, nešto završi i duboko odustali od svakog sopstvenog napora verujući da od nas, ionako, ništa ne zavisi.

I on jeste taj, a ne pripadnici raznih liberalnih elita koji su bili na vlasti pre njega, ko je pokušao, i u velikoj meri uspeo, to da promeni.
Protestantski duh, radna etika, sve su to novi i termini i modeli koje je on tvrdoglavo uveo u Srbiju, citirajući Lutera i Vebera, govoreći o Nemačkoj, Švedskoj, Norveškoj, tražeći od sebe i nas da probamo, da radimo, i sami obavimo sve ono što je do nas, shvativši na vreme da je taj, naš deo i najveći, i da nam je najveća smetnja upravo to što se njime ne bavimo.

Zato je i stigao dovde. I zato je baš on otpočeo pregovore u Briselu, otvorio poglavlja i na kraju dobio datum.
Uporan, marljiv, pazeći na svaki korak i na svaku reč, sprovodeći fiskalne reforme, menjajući Zakon o radu, postižući uspehe sa Svetskom bankom i Monetarnim fondom, gradeći prijateljstva sa protestantskim delom Evrope, doživeo je da mu baš ta Evropa, ne obazirući se na vapaje njegovih protivnika u samoj Srbiji, učini uslugu, usred izborne kampanje, pohvali ga za sve što je uradio, istakne da je najbolji učenik i da mu novu šansu kroz jedan datum, jednu godinu.

I on će taj izazov oberučke prihvatiti. On zna da je to put ne samo preko planina, nego i put u istoriju, put u onu vrstu promena koje ostaju zauvek zabeležene, a pogotovo onaj ko ih je i inicirao i sproveo.
I jeste da je naveo, govoreći o Strategiji EU o proširenju, da će građani morati o tome da odluče, i da će da ih pita šta misle o ceni koju ćemo morati da platimo, i koja nije mala, ali je jasno naveo i da su se i drugi već peli na Mont Everest, pa možemo i mi, da nema ništa od kukanja, durenja i plakanja, i da možemo da kažemo da nećemo u EU, ali i da nam tada samo preostaje da sedimo i čekamo da nam se pola Srbije odseli.

Vrlo jasno, što je takođe dobro, i za šta smo se, na ovim stranicama "Ekspresa", koliko prošle nedelje zalagali.
Da neko kaže i šta nas čeka i šta su nam opcije, kao i da nas otvoreno pita šta tačno hoćemo.
Ali i da nam istovremeno kaže i pokaže da on hoće na taj put, da ga ne zanimaju prepreke, ni razređen vazduh, ni uske staze, provalije sa strane, pošto je, eto, on zacrtao da tamo ima da ide, da osvoji taj vrh, i da neće od toga odustati ni po koju cenu.

Imati takav primer ispred sebe, i to na čelu neke zemlje, poučno je i lekovito, pogotovo za zemlju večnog odustajanja, od svega osim od rata.
Pogotovo što ulazak u Evropu, usklađivanje sa njenim pravilima, standardima, prihvatanje procedura, čitavog tog sistema jeste ono što dodatno može da promeni Srbiju, i sve nas u njoj, i to zauvek i nepovratno.

I Vučić to, za razliku od njegovih protivnika, zna. On je odavno poređao te kockice, najavio da će se povući kada bude završio posao, svestan da posle toga može ponovo da se vrati, ali u jednu novu igru, drugačiju, sa drugim pravilima, za koja će se on, sasvim sigurno prvi jako dobro pripremiti.
A opet, najveći posao koji je obavio jeste taj posao menjanja Srbije, menjanja mentaliteta, navika, postavki, modela razmišljanja, ponašanja i rada, što je i za nas i za naš ulazak u EU mnogo značajnije od bilo kog poglavlja, pa čak i od onog sa brojem 35.

Uzeti, u zemlji patosa i pravoslavlja, straha od svega stranog, od svake promene, skrivanja od vremena i svega novog što ono nosi, uzeti, dakle, u takvoj zemlji ulogu prvog srpskog protestanta, verovatno je najteži i najopasniji zadatak koji neko može da preuzme.
A Vučić ga nije samo preuzeo, nego ga je i obavio tako besprekorno, lako, bez po muke, da sada veliki deo Srbije misli da su to -radna etika, protestantski duh -stvari sa kojima smo oduvek živeli i koje smo gotovo mi i izmislili.

I dobro je i to. Dobro je da ponovo neki duh struji Srbijom, daje ljudima razlog da rade, ostanu, ostvare se, jer je od pada socijalizma naš najveći problem bio upravo to -nedostatak bilo kakve vere, motiva, da se svi zajedno pokrenemo i uradimo nešto normalno, u našu korist.
Benefit, njegovo značenje, potrebu za njim, motiv koji on nosi, jeste opet nešto što je tvrdoglavi predsednik ubacio na dnevni red vekovnih srpskih rasprava, i izgurao da on bude prihvaćen, kao model i način.

Zato nema sumnje da ćemo do 2025. godine uraditi sve što treba i da ćemo na Mont Everest stići prvi.
A posle šta bude. Neke stvari ionako nisu do nas. A i važno je da, konačno, uradimo one koje jesu.