GENOCID PO POTREBI

GENOCID PO POTREBI


Zaslugom slovenačkog evroparlamentarca Igora Šoltesa priznavanje genocida u Srebrenici postavlja se pred Srbiju kao fundamentalni uslov. Može li taj formalno neobavezujući dokument da postane suštinska politička prepreka Srbiji na putu ka EU? I kakve veze s tim ima jedan intervju, jedna oslobađajuća presuda i albanski rudari iz Trepče?

Malo ko je pre tačno tri decenije pomišljao da će se Jugoslavija raspasti kada su 17. februara 1989. godine pripadnici tadašnje komunističko-secesionističke političke vrhuške u Sloveniji u “Cankarjevom domu” u Ljubljani poslali poruku podrške albanskim rudarima u Trepči. Prema pisanju tadašnjih medija, bila je to poruka solidarnosti i odraz borbe za ljudska prava. Kroz prizmu istorijskih činjenica, u pitanju je bila otvorena podrška radikalizaciji političkih prilika na KiM i podsticaj albanskom iredentizmu.
“Uhapsite Vlasija”, glasio je odgovor iz Beograda.

Retki su pomislili da će upravo dve decenije kasnije Kosovo, mimo svakog međunarodnog prava, proglasiti svoju nezavisnost baš kada je Evropskom unijom predsedavala Slovenija. Sledeći tu analogiju, logično bi bilo zaključiti da će Srbija sada prvi put morati zločin u Srebrenici zvanično da kvalifikuje kao genocid. Budući da taj zahtev potiče od jednog Slovenca – Igora Šoltesa. Slučajno ili ne, izvestioca Evropskog parlamenta za Kosovo. U njegovom amandmanu stoji da Evropski parlament “žali zbog kontinuiranog poricanja genocida u Srebrenici od nekih srpskih vlasti i podseća ih da postoji puna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, i Mehanizmom koji ga je nasledio. To uključuje puno prihvatanje i primenu njegovih presuda i odluka i naglašava da je priznavanje genocida u Srebrenici osnovni korak na putu Srbije ka pristupanju EU”.

Međutim, kao što ni pre trideset godina verovatno ništa nije bilo slučajno, tako je pitanje da li je ovaj brzopotezni amandman u poslednjem trenutku iskrsnuo slučajno. Verovatnije je da je povod za taj dodatak izveštaja o napretku Srbije intervju premijerke Srbije Ane Brnabić za “Dojče vele”. Brnabićeva tada, u emisiji “Conflict zone”, nije htela da okarakteriše zločin u Srebrenici kao genocid. Tek na uporno insistiranje novinara ona je odgovorila:
“Ne mislim da je strašan masakr u Srebrenici bio genocid. To je bio gnusni zločin. Ratni zločin. Nisam ponosna na to. To nije urađeno u ime srpskog naroda i Srbija ne može kolektivno biti okrivljena za ono što se tamo dešavalo”.

Formalno Brnabićeva, kao predsednica Vlade, nije ni mogla izneti drugačiji stav. Prvo, nijedan zvaničnik Srbije nikada događaje u Srebrenici nije nazvao genocidom. Ako se izuzme Čedomir Jovanović, koji to radi po difoltu, za takvu vrstu izjave u Srbiji ipak je potrebna velika i jaka politička moć i odgovornost. A opet, s druge strane, pozivanje na vladavinu prava i poštovanje međunarodnih obaveza podrazumevalo bi da je i sama premijerka odgovorila u skladu sa presudama Međunarodnog suda pravde, kao i Haškog tribunala koji je prvostepeno osudio bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske, generala Ratka Mladića za genocid u Srebrenici.

Ipak, do sada na najvišem državnom nivou Srbija se 2010. godine prema Srebrenici odredila kroz donošenje skupštinske deklaracije, kojom je osudila “zločin nad bošnjačkim stanovništvom” u Srebrenici 1995. godine, na način koji je utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Za dokument su tada glasali poslanici liste “Za evropsku Srbiju”, G17 plus, SPS – PUPS – Jedinstvena Srbija i poslaničkog kluba manjina, a protiv su bili Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija, dok poslanici SNS-a, SRS-a i LDP-a nisu glasali. Međunarodni sud pravde je 2007. utvrdio da Srbija nije kriva za genocid u Bosni i Hercegovini. Sud je zaključio i da Srbija nije planirala da počini genocid, niti je podstrekavala njegovo činjenje, ali je smatra odgovornom što nije učinila sve što je u njenoj moći da genocid u Srebrenici spreči.

Evropa, po običaju, na sve gleda iz drugačijeg ugla. Tako član Spoljnopolitičkog odbora EP i predsedavajući parlamentarne Delegacije za saradnju sa Srbijom Edvard Kukan primećuje da pominjanje Srebrenice nije novina i da je EU uvek imala jasne pozicije o genocidu.
– Evropski parlament usvojio je pozitivnu i ohrabrujuću Rezoluciju o Srbiji. Ne mislim da je generalno pozitivan ton Rezolucije izmenjen amandmanom koji se odnosi na Srebrenicu – rekao je Kukan.

Ipak, svakako treba imati u vidu da, formalno posmatrano, Savet i Evropski parlament usvajaju rezolucije koje nisu obavezujuće, već ukazuju na političku želju kako države kandidati treba da deluju u datoj oblasti. Tačnije, kako se dalje objašnjava u procedurama institucija Evropske unije, ti instrumenti omogućavaju evropskim institucijama da predlažu smernice za koordinaciju nacionalnih zakonodavstava ili administrativnih praksa na neobavezujući način, odnosno bez zakonskih obaveza za države članice ili njene građane. “Status evropskog zakona je jedinstven, jer njegova primena u velikoj meri zavisi od posebnih jurisdikcija država članica. Evropska unija ne traži potpunu pravnu harmonizaciju, koja bi eliminisala posebne karakteristike nacionalnih pravosudnih sistema. Međutim, i evropske institucije i države članice imaju dužnost da osiguraju poštovanje evropskog zakona i preduzimanje neophodnih koraka kada je prekršen. Ovo je osnovni zahtev bilo kog pravnog sistema”, navodi se u jednom od objašnjenja evropskih procedura.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar