HAPSIĆE NAS I VOJNA POLICIJA

HAPSIĆE NAS I VOJNA POLICIJA

Foto: FoNet


Vlada Srbije početkom ove godine usvojila je predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, koji je od pojave u medijima i javnosti izazvao uznemirenje, posebno zbog novih odredaba prema kojima će ministar odbrane dobiti veće ingerencije u upravljanju Vojskom Srbije i donošenju odluka, od kojih su neke dosad bile isključivo u nadležnosti načelnika Generalštaba Vojske Srbije.

Prema nacrtu ovih dopuna, koje narodni poslanici treba da usvoje, načelnik Generalštaba postaće samo nemi posmatrač, dok realno sve poslove upravljanja preuzima ministar odbrane ili, kako piše u nacrtu, osobe koje on ovlasti za obavljanje tog posla. To mogu biti pomoćnici ministra odbrane, državni sekretari ili neki načelnici uprava.

Čaršijska priča već nagoveštava da je to uvod u moguće promene u Generalštabu Vojske Srbije, gde bi sadašnji načelnik, general-pukovnik Ljubiša Diković, trebalo da ode u penziju. Ali isto tako figurira i opcija da će sadašnjem načelniku biti produžen mandat za još dve godine, a da li će to tako biti, ostaje da se vidi.

Sagovornik „Ekspresa”, vojni analitičar Aleksandar Radić, tvrdi da izmene Zakona o Vojsci Srbije nemaju nikakve veze s mogućim izborom novog načelnika Generalštaba, već da je u pitanju nešto drugo. Prema njegovim rečima, Srbija je već imala predistoriju problema statusa načelnika Generalštaba jer je on u Vojsci Jugoslavije bio vezan za predsednika Republike kao vrhovnog komandanta. Posle 5. oktobra, a naročito kada se raspala Državna zajednica Srbije i Crne Gore, i kada je oformljena Vojska Srbije, uspostavljen je novi odnos u kojem je Ministarstvo odbrane u poziciji da upravlja i vodi sistem, ali je Generalštab, uslovno rečeno, stavljen pod njihovu kontrolu.

U predlogu nacrta stoji da je cilj ovih dopuna efikasnije rukovođenje i obezbeđivanje boljeg funkcionisanja Vojske Srbije, uz istovremeno stvaranje uslova za poboljšanje položaja profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, što je zvanično obaveštenje, dok deo onih koji se bave odbranom tvrde da je u pitanju samo legalizacija praksa koje su mediji i deo stručne javnosti kritikovali.

Odredbe koje se menjaju i izazivaju najviše polemike jesu član 18, stav 8a, koji je dopisan i u kojem stoji da ministar odbrane ili ovlašćena osoba koju on predloži „donosi plan istraživanja i razvoja za sredstva naoružanja i vojne opreme i uređuje način i postupak istraživanja razvoja proizvodnje, prometa i nabavke naoružanja i vojne opreme za potrebe Vojske Srbije”, zatim član 53, koji se iz starog zakona briše u celosti i dopisuje novim segmentom rečenice: „a po odluci ministra odbrane, poslove obezbeđenja određenih ličnosti i protivterorističke zaštite vrši i van Ministarstva odbrane i Vojske Srbije”. U proširenom tekstu se može videti da Vojna policija dobija šira ovlašćenja u civilnom domenu, gde će policajci moći da sprovode operativnu i kriminalističku obradu, s potpuno novim tekstom stava 3 ovog člana „kad postoji sumnja da su učinili krivično delo na štetu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, za koje se goni po službenoj dužnosti”.

– Generalna slika jeste da uloga Vojne policije zaista jača, što je neobično jer to nije u skladu s trendovima u svetu, gde čak za opšti kriminalitet hapsi civilna policija, koja u mnogim evropskim zemljama obavlja te poslove za vojsku. U vojsci ne bi trebalo da ima mnogo slučajeva klasičnog kriminaliteta. Naravno da u tome više iskustva imaju civilne strukture, ali ovde je sada reč o dramatičnom jačanju uticaja vojne policije – kaže Radić i dodaje da je ključni deo formiranje Centra za predistražni postupak, koji će moći da prikuplja podatke o ličnosti i stvara evidenciju te da obavlja klasičnu policijsku istragu.

– Zašto se formira Centar za predistražni postupak Vojne policije, zbog čega? Mi imamo kapacitete. U Srbiji se vodi tužilačka istraga i ti mehanizmi su već definisani. Zašto se vojska izdvaja kao segment društva koji ima potpuni paralelni mehanizam? Da se razumemo, ako govorimo o predistražnom postupku, reč se o primeni nekih mera u šta spada nešto što je kod nas u zakonu definisano kao rad obaveštajno-bezbednosne zajednice, a takvim poslom može da se bavi samo služba koja je definisana kao obaveštajno-bezbednosna agencija.
S druge strane, Katarina Đokić, istraživačica u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku, kaže za „Ekspres” da se baš ne slaže s Radićem povodom Centra za predistražni postupak Vojne policije.

– Ovde će biti problematično ako se usvoji ta izmena da Vojna policija ima ovlašćenja u civilnom domenu tamo gde to nije potrebno, gde nema potrebe za delovanjem Vojne policije, bilo da je reč o obezbeđivanju civilnih lica koja nisu vezana za vojsku i konkretno ministra odbrane, bilo da je reč da u sklopu vršenja svojih poslova Vojna policija nema obavezu da civila predaje na dalje postupanje civilnoj policiji. To je ono što je potencijalno problematično. Za dalje ne znam kako će to biti u praksi. Sam Centar za istražni postupak se nigde u zakonu ne spominje, možda gospodi Radić ima druge podatke – kaže ona.

Na pitanje šta bi značio stav 3a ovog člana, koji se odnosi na proširenu ulogu Vojne policije, na primer ako neki novinar objavi informacije za koje Ministarstvo odbrane proceni da ugrožavaju rad ministarstva ili mu pričinjavaju štetu, Radić kaže:

– To je kvaka 22 da oni mogu da utiču na slobodu informisanja medija. Ako objaviš članak za koji oni procene da sadrži podatke čije objavljivanje šteti Ministarstvu odbrane, oni će prema tebi kao novinaru moći da pokrenu istragu. Otvaraju se i druge problematične mogućnosti zloupotrebe, i mislim da se stvara nepotrebni paralelizam u državnom sistemu. Mi u Srbiji imamo policiju i pravosudni sistem, koji se bave svojim poslovima. Ovde je sada reč o dramatičnom jačanju uticaja Vojne policije, koja će imati uticaj i u verifikaciji šta je krivično delo. E sad, tehnički to važi ako je u pitanju krivično delo na štetu Ministarstva odbrane, tako to glasi u teoriji, ali šta ako je u pitanju politička zloupotreba koja stoji iza toga, pita se Radić.

S druge strane, Katarina Đokić kaže da civili ne bi tek tako dospevali pod udar Vojne policije, osim ako se nisu na neki način našli na putu Vojnoj policiji ili ako ne obezbeđuju neku osobu van objekata Ministarstva odbrane.

– Ono što je možda specifično jeste da se ovde na neki način učvršćuje zastareli način razmišljanja, gde se neguje jedno nepoverenje prema civilima. I to se može videti kad je reč o obrazovno-naučnom istraživanju od značaja za odbranu. Te odredbe ostaju i dalje u zakonu i ovo je propuštena prilika da se to reši. Naravno da niko neće sprovoditi špijunažu na tako naivan način u okviru nekog naučnoistraživačkog delovanja. Ono što može da bude problem ako se usvoje ti članovi zakona jeste da nijedan naučni i istraživački centar koji sarađuje s nekim stranim institutima neće moći da započne istraživanje pre nego što dobije saglasnost Ministarstva odbrane, što prilično govori o nepoverenju prema akademskoj zajednici i prema medijima i civilima. Iako ne bi trebalo da ima mesta tome u 21. veku. Trebalo bi na jedan način graditi poverenje, a s druge strane na drugačiji način kontraobaveštajno štititi ministarstvo i vojsku – dodaje ona. To je neka vrsta vraćanja unazad.

Ono što, prema njenim rečima, ostaje nejasno u ovom zakonu jeste gde će biti civil koga Vojna policija sprovede istražnom tužiocu u pritvor ako mu se on odredi.

– Ne bih išla toliko daleko u tom pitanju da spekulišem, ali to je dobro pitanje – dodaje ona.

Radić dodaje da sa ovim dopunama neće postojati mehanizam dolaženja do podataka od javnog interesa, što i jeste funkcija medijske kritike u prostoru.

– Mi smo imali školski primer s „migovima 29″ i podatkom o utrošku resursa. U zemljama regiona taj podatak se daje. Ovde vojska nije htela da ga da. Poverenik za informacije od javnog značaja Šabić primetio je da je ta informacija vojnog karaktera, ali da ima javni interes. Vojska odgovora na ružan način, denucira novinara, neki mediji ga optužuju kao špijuna obaveštajca koji postavlja novinarska pitanja. Ako je podatak poverljiv, ti ćeš moći da pošalješ Vojnu policiju da novinara krivično goni. Apsurd je da neke novine objavljuju informacije o tajnim pregovorima, a s druge strane ćemo neke podatke učini trivijalnim. Mi smo presedan po zatvorenosti informacija. Mi smo kao pod Staljinom.

Sve su to elementi koji su uticali na to da nov zakon omogućava zatvaranje sistema za pristup medija onoliko za koliko se proceni da je to potrebno.

– Nema presedana koliko naša vojska daje malo informacija. Mi smo jedina zemlja u kojoj ne postoji zvaničan podatak o tome koliko je brojno stanje naše vojske. U svim ostalim zemljama ima malo detalja, ali se vrlo precizno zna projektovano brojno stanje. Kod nas se, eto, jedan takav podatak tretira kao poverljiv. Onda imamo apsurd da neke novine mogu da dobiju podatak o inicijalnim temama koje su politički i bezbednosno jako osetljive, koje bi u normalnim okolnostima zaista trebalo tretirati kao tajnu, a s druge stane imamo informacije koje su relevantne stručnoj javnosti i mogu biti interesantne novinarima, a ostaju tajne.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar