HOJT JI U SRBIJI: 100 lica jedne politike

HOJT JI U SRBIJI: 100 lica jedne politike

Aleksandar Vučić i Brajan Hojt Ji; AP Photo/Darko Vojinovic


Sastanak šefa države i američkog čoveka za “specijalne operacije i teške reči”, tzv. Trampovog Brus Lija postao je sastanak vrućih stolica, kao i prva vest u medijima. Paradoksalno, Brajan Hojt Ji došao je u Srbiju sa starom agendom. Pa šta je pošlo po zlu?

Stolica je lajtmotiv ovdašnje politike. Za nju se bore, za nju se gine, jedino je ona važna. Domogneš se stolice/fotelje, sedneš u istu i vodiš računa da nikad iz nje više ne ispadneš. Za ove naše političare ovde ništa čudno. Njima donji deo leđa obično brzo srasta sa sedalom. Međutim, ona je draga i političarima s Kosova, ali i iz Sjedinjenih Američkih Država, mada bar ovi drugi imaju drugačiju percepciju uloge i funkcije ovog komada mobilijara.

Brajan Hojt Ji, izaslanik američkog predsednika Donalda Trampa, poručio je u Beogradu, uoči sastanka s Aleksandrom Vučićem, da “Srbija ne može sedeti na dve stolice”, posebno ukoliko želi u EU. Pominjanje ovog dela nameštaja uzburkalo je srpsku javnost. Ministar odbrane Aleksandar Vulin odmah se javio na dužnost izjavom da je to dosad “najteži javni i vrlo nediplomatski pritisak na našu zemlju”. Usled takve interpretacije, ionako težak sastanak šefa države i američkog čoveka za “specijalne operacije i teške reči”, “Trampovog Brus Lija”, postao je sastanak vrućih stolica i prva vest u medijima. Nije bilo zajedničke konferencije, a na saopštenje kabineta sa Andrićevog venca čekalo se skoro pet sati. U međuvremenu u medijima su buknule vesti o tome koliko je Ji izvršio strašan pritisak na Vučića da se odrekne Kosova i okrene od Rusije. Čak su i Andrićevom vencu vazda privrženi tabloidi pisali da je to bio vrlo “neprijatan sastanak”, što je trebalo zarad unutrašnjepolitičkih potreba da implicira ko se osećao neprijatno.
Inače, Ji je došao sa ustaljenom agendom, koja se ne menja već bar tri godine. Samo se intenzitet pritiska menja. Prvo je bilo traženje normalizacije odnosa sa Prištinom, što u prevodu znači “ponašajte se prema Kosovu kao da je država, ne morate ih nikad priznati”. Drugi zahtev bio je da se okrenemo od Rusije, odnosno da njihovom Humanitarnom centru u Nišu ne odobrimo diplomatski status. Treće, ponovo je bilo reči o paljenju američke ambasade tokom protesta 2008. i slučaja ubistva braće Bitići.

Serbian Prime Minister Aleksandar Vucic, right, shakes hands with Hoyt Brian Yee, Deputy Assistant Secretary for European and Eurasian Affairs, responsible for U.S. relations with the countries of Central Europe and South Central Europe, in Belgrade, Serbia, Wednesday, May 24, 2017. Yee has urged vigilance about Russia's policies in the troubled Balkans where Moscow has sought to increase its influence and undermine that of the West. (AP Photo/Darko Vojinovic)

(AP Photo/Darko Vojinovic)

Kako saznajemo, Vučić je pokušao da na predlog o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova (kako to Ji naziva), izdejstvuje dobijanje bržeg ulaska u EU, ali nije bilo decidiranog odgovora. Upućeni tvrde da je Ji sa istim ovim temama dolazio mnogo puta pre, pa se postavlja pitanje šta se to epohalno desilo pa da makar na dan Hojt Ji zameni Jelenu Marjanović na naslovnim stranama.

Dok su se u Beogradu strasti smirivale, u Prištini je napravljen krupan korak u normalizaciji odnosa – srpske sudije i tužioci položili su zakletvu pred kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem i dali svoju reč da će pravično suditi, odsad po kosovskim zakonima. Da li taj događaj nosi određenu simboliku, nije sporno, kao što nije sporno da su zakletvu položili baš tog dana. Međutim, to je svakako posledica racionalne politike da Srbi na Kosovu imaju pravo da im sude “njihove” sudije i to treba pozdraviti.

Na kraju dana iz kabineta predsednika saopšteno je da je “Vučić pažljivo saslušao američkog predstavnika i na veoma direktan način odgovorio na njegove primedbe”. Sadržaj odgovora predsednik Vučić saopštiće narednih dana, navodi se u saopštenju. Ji je izrazio zabrinutost zbog percepcije da je Srbija jednom nogom na putu ka Evropskoj uniji, a drugom ka savezu sa Rusijom. Zasmetalo mu je i jačanje ruskog uticaja u regionu, što se verovatno odnosi ne samo na ogroman uticaj koji imaju na Republiku Srpsku i Milorada Dodika, već i na desnu opoziciju, razne nevladine organizacije, kao i na Srpsku pravoslavnu crkvu u samoj Srbiji. Ali isto tako je jako dobro razumeo i poruku sa tužiocima na Kosovu.

Kolariću paniću

Međunarodni odnosi ne bi bili tako isprepletani da je u njima mali broj aktera. U priču, koja liči na dečju igru jurenja stolice, treba uvrstiti i Ruse i Turke. Naime, u analizi spoljne politike i očitoj opredeljenosti Vučića da trguje sa svima, a pokuša da odoleva pritiscima sa svih strana, ne sme se izostaviti poseta predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana našoj prestonici, kao i dolazak ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua na proslavu godišnjice oslobađanja Beograda. I jedan i drugi došli su ovde sa nekim predlozima ili zahtevima. Šojgu, koji kao svaki general armije pripada hardlajnerima. On je, ako izuzme dogovore o vojno-tehničkoj saradnji, sigurno ljubazno podsetio Vučića da Rusi u Nišu treba da dobiju diplomatski imunitet, jer se Srbija obavezala na to. Erdogan je došao sa svojim ciljevima, više ekonomskim nego političkim. Bilo kako bilo, njih dvojica bili su uvertira za prvobitni “povišeni ton” Brajana Hojta Jia (koji je takođe posle sastanka spustio loptu, dajući mnogo odmerenije odgovore u intervjuu za Fonet). Osim tradicionalno hladnoratovskih trvenja na relaciji Vašington-Moskva, ne treba zaboraviti i sve zategnutije odnose između Vašingtona i Ankare, a sve zbog državnog udara i Erdoganovog arhineprijatelja Fetulaha Gulena, koji se od turskih zakona (i zatvora) krije baš u Americi.

O tome je pisao i Jan Bremer u čuvenom američkom magazinu “Tajm”. On pesimistično ocenjuje da “odnosi Turske i SAD idu od loših ka mnogo, mnogo gorim”.

– Decenijama je Turska pouzdan američki saveznik. Ona je sekularna demokratija, sa većinski muslimanskim stanovništvom, pritom NATO članica na raskršću Evrope i Bliskog istoka i Rusije, i ključna baza za delovanje američkih trupa u Iraku. Međutim, u poslednje vreme zla krv teče s obe strane. Erdogan se nadao da će se nešto promeniti sa dolaskom Trampa, ali se kao i Putin razočarao kad su mu se nade raspršile – navodi američki “Tajm”.

Da će se nešto promeniti sa dolaskom Trampa nadali su se i Srbi, ali američka spoljna politika zacrtana je mnogo jače nego mastilo kojim se upisuje ime novog predsednika. Danijel Server, profesor američkog univerziteta “Džon Hopkins” i nekadašnji diplomata, koji najdoslednije upozorava da “Srbija ne može još dugo sedeti na dve stolice”, naglasio je i da Jieva poruka u Beogradu ne predstavlja promenu nego samo naglašavanje dosledne američke politike prema Balkanu.

– Rusi su Srbiji dali “migove”, održavaju zajedničke vojne vežbe i napravili su “humanitarnu” logističku bazu u blizini Niša. Zatim, Rusija sprečava da Kosovo bude primljeno u Ujedinjene nacije. Bliski odnosi sa Moskvom, takođe, podrazumevaju prihvatanje Putinovih normi upravljanja državom, dok se među reformama koje Evropska unija zahteva da se ispune nalazi i preporuka političkim liderima da se uhvate u koštac sa korupcijom na Balkanu. Predsednik Vučić, koji je ponovo pobedio na izborima svojom proevropskom platformom, napravio bi ogromnu grešku ukoliko se ne opredeli za stolicu Evropske unije. Međutim, onda bi morao da odustane od kontrole medija i prihvati daleko nezavisnije pravosuđe, spremno da stane na put korupciji i drugim zloupotrebama”, naglasio je Server za “Slobodnu Evropu”.

O stolici je govorio i spoljnopolitički komentator “Politike” Boško Jakšić, koji je u izjavi za N1 rekao da je bilo jasno da Srbija to balansiranje ne može dugo da izdrži, pogotovo u okolnostima sukoba Istoka i Zapada.

– Ovako nas i jedni i drugi svojataju. Ruski humanitarni centar u Nišu jeka vrsta lakmus testa oko kog se lome koplja i kroz to pitanje može tačno da se vidi koliko nas i jedni i drugi pritiskaju. Hojt Ji je samo ponovio i upozorio na nešto što smo nekoliko puta mogli da čujemo – ukoliko Srbija, kao zemlja kandidat za Evropsku uniju, ne nastavi da se brže pridružuje pravilima i vrednostima ponašanja kluba u koji dobrovoljno želi da uđe, onde ne možete sutra očekivati da dobijete vernog partnera ili saveznika – rekao je on.

Analitičar Dragomir Anđelković, na drugoj strani, smatra da Vučić vodi racionalnu politiku, posebno u kontekstu situacije, gde se na nama preklapaju interesi velikih sila.

– Mi moramo da vodimo računa o tome šta su naši nacionalni interesi i tako da profilišemo svoju spoljnu politiku. Rusija je garant očuvanja naših interesa, posebno oko Kosova. Da nije bilo njih, Priština bi odavno bila članica UN. Na svaki pritisak treba da reagujemo tako što ćemo se okrenuti ka drugoj strani, samo tako možemo plivati. Pogrešno je što smo u istom danu kada je bio Ji dozvolili i polaganje zakletve sudijama i tužiocima verovatno nad kosovskim ustavom, umesto nad Rezolucijom 1244. Svaki takav ustupak koji napravimo Amerikancima povlačiće naredne zahteve – objašnjava Anđelković i dodaje da, ipak, Srbija treba da nastavi sa “trgovinom” sa svima.

Na naše pitanje da li je moguće da Rusi ništa od nas ne zahtevaju, on odgovara da je Šojgu tražio samo ispunjenje onoga što je ranije potpisano.

– Dok god to ne uradimo, prizivamo nove nevolje. A ne ispunjavamo obećanje, samo zbog toga što na nas pritisak vrše Amerikanci. Rusi su nam prirodni saveznici i ako budemo, nekad, morali da biramo, to je strana kojoj treba da se okrenemo, jer nam oni ne traže ništa, a zahvaljujući njima umnogome ojačavamo naš odbrambeni sistem – naglašava Anđelković za “Ekspres”.

Međutim, kada je reč o investicijama, koje u diplomatiji eufemistički zovu poklonima, važno je napomenuti da je Srbija prošle godine dobila iz Rusije oko 80 miliona dolara, a iz Evropske unije 1,5 milijardi dolara. Sa ovogodišnjim “migovima”, verovatno će se ta statistika malo promeniti u ovoj godini, ali 18 puta manje novca nije zanemarljiva razlika.

S tim u vezi Dragan Đukanović iz Centra za spoljnu politiku kaže da te cifre treba posmatrati kroz prizmu činjenice da je strateško opredeljenje Srbije da ide ka EU i da to trenutna diplomatska trvenja ne mogu promeniti.

– Ne vidim da sedimo na dve stolice. Naprotiv, idemo ka Evropi i odlično napredujemo u otvaranju poglavlja u pregovorima za članstvo. Tu postoje jasni ciljevi i zna se šta se očekuje od nas kao države. U nekom trenutku očekivano je da uskladimo spoljnu i bezbednosnu politiku sa Briselom, ali to ne mora sada. Takođe, niko od nas ne očekuje da priznamo Kosovo, ali normalizacija odnosa je odavno na stolu. Kao što je sudski epilog paljenja ambasade i braće Bitići, koji stalno izostaje – ističe Đukanović.

Komentarišući Vučićev “gnev” posle sastanka, Đukanović kaže da izliva emocija u ovom slučaju nije bilo, jer je u saopštenju naglašeno da je to bio “iskren i otvoren razgovor”.

– I Mekalister je tražio isto što i Hojt Ji. Videćemo šta će doneti unutrašnji dijalog, ali između normalizacije odnosa i priznanja države postoji čitava lepeza opcija, koje nam stoje na raspolaganju. Imamo partnere i u Rusiji, Turskoj ili Kini, ali EU je naš strateški cilj – podvlači Đukanović.
Aleksandar Vučić ima veliki problem. Činjenica je da ni Sergej Šojgu, ni Brajan Hojt Ji nisu izašli sa sastanka sa njim potpuno zadovoljni onim što su postigli. To je uspeh za Srbiju, a za njega lično potencijalna opasnost u kojem će ga jedna strana pre ili kasnije percipirati kao svog neprijatelja. Zasad, sama činjenica da ih, za razliku od svojih prethodnika u poslednjih deceniju i po, ne laže, ostavlja dovoljan prostor za manevar. Do neke  nove agende iz Vašingtona, Moskve ili Brisela.

Promena Ustava i kancelarski sistem, Vučić ponovo premijer

Evropska komisija, u okviru pristupnih pregovora i poglavlja o pravosuđu, očekuje od Srbije da promeni Ustav i postoji i formalni rok da to sprovedemo do kraja ove godine, ali je mala verovatnoća da se to desi. U okviru tih promene, osim mnogo puta pomenute Preambule Ustava u kojoj se pominje Kosovo kao “sastavni deo Republike Srbije”, moglo bi da dođe i do promene političkog sistema. U odnosu na dosadašnji polupredsednički sistem (u kom predsednik i Vlada obavljaju izvršnu vlast, ali Vlada određuje politiku zemlje), navodno, Vučić priželjkuje da se promeni u kancelarski sistem, gde se predsednik Vlade, a i šef države bira u parlamentu, a premijer onda bira svoj tim, odnosno Vladu i ministre. Umesto sadašnjeg sistema po kome skupština bira vladu tako što bira vladu kao kolektiv, po kancelarskom sistemu vlada se bira tako što skupština bira predsednika vlade koji potom definiše politiku vlade i postavlja ministre. Nakon toga je premijer, a ne ministri, odgovoran skupštini za rad i politiku vlade.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar