INTERVJU, BOJKO BORISOV: Plašim se Erdogana, i onoga što se dešava u Turskoj

Turci se često ponašaju drugačije od nas Evropljana, nekada su nam čak i nerazumljivi. Ni pokušaj da se bombama, tenkovima i avionima svrgne izabrana vlast ni odgovor na takav pokušaj i ophođenje prema navodnim učesnicima državnog udara ne odgovaraju idejama o demokratiji koje imamo mi u Evropi

Bugarski premijer Bojko Borisov za Frankfurter algemajne cajtung govori o otvaranju granica gospođe Merkel, doprinosu Sofije rešavanju izbegličke krize i njegovom strahu od Erdogana.

Gospodine premijeru, kada je nemačka kancelarka u leto 2015. slikala selfije sa migrantima i rekla da ne postoji gornja granica za prijem izbeglica, kako je to shvaćeno u Bugarskoj?

- U proteklih deset godina teško da je bilo uspešnije političarke od Angele Merkel, kako u Evropi, tako i u svetu. Ako je Evropa pronašla izlaz iz finansijske krize i krize u vezi sa Grčkom, za to najvećim delom treba njoj da zahvalimo, a ja sam lično takođe puno naučio od nje. Na evropskim samitima čujem mnogo primedbi na račun kancelarke. Međutim, onda uvek pitam kakav je izbor imala u leto 2015. Kada kod nas uveče gledate vesti, vidite samo slike razaranja iz zemalja bez bolnica, škola i vode, gde nije ostao ni kamen na kamenu. Vidite okrutna ubistva i odsecanja glava ili patnju dece i žena koji beže od rata. Kuda da idu ovi ljudi? Ako bi naše zemlje bile zasute raketama, i mi bismo pokušali da pobegnemo. Odbijanje pomoći nije bila opcija. Međutim, svi mi, dakle države članice EU, mogli smo i morali smo da delujemo brže. Svi mi imamo svoje obaveštajne službe koje su nas upozorile šta nam se sprema, kao što sada na primer upozoravaju na dešavanja u severnoj Africi. Pre godinu dana morali smo da reagujemo ne manje ljudski, ali brže i fleksibilnije.

Na koji način?

- Obezbeđivanjem spoljnih evropskih granica, osmišljenim i odgovarajuće podržanim od svih država članica EU kao zajednički zadatak. Cilj je od samog početka morao da bude da se ulaz vrši samo preko utvrđenih graničnih kontrolnih punktova. Preko graničnih prelaza na kojima ljudi u prihvatnim kampovima daju otiske prstiju i gde ih registruju pre nego što odatle usledi organizovana relokacija u različite države članice. U tom slučaju, na primer, gradska uprava u Dizeldorfu zna: sutra dolazi 20 pravilno identifikovanih osoba, znamo njihova imena, odakle dolaze, njihovo približno poreklo i njihov nivo obrazovanja i možemo da se pripremimo na odgovarajući način. Šta se umesto toga dogodilo? U srcu Evrope države su svaka za sebe podigle ograde. Mađarska je izgradila ogradu usred Evrope, Austrija takođe, a druge zemlje su na putu da to učine.

U proteklih deset godina teško da je bilo uspešnije političarke od Angele Merkel, kako u Evropi, tako i u svetu. Ako je Evropa pronašla izlaz iz finansijske krize i krize u vezi sa Grčkom, za to najvećim delom treba njoj da zahvalimo, a ja sam lično takođe puno naučio od nje

Ali Bugarska je takođe podigla ogradu, čak i pre Mađarske.

- Zato što Bugarska ima odgovornost za spoljnu granicu EU prema Turskoj. Mi još uvek nismo član šengenske zone, ali ovde praktično nadgledamo šengensku granicu. Gradimo takve sisteme zaštite kako bismo uopšte imali priliku da nadgledamo nekoliko stotina kilometara evropske granice sa Turskom, za koju smo odgovorni. Međutim, za razliku od drugih država, ne želimo da gradimo ograde usred Evrope. Problemi Grčke su i moji problemi.

Dakle, vi isključujete mogućnosti da će biti ograde između Bugarske i Grčke u budućnosti?

- Države Višegradske grupe, dakle Poljska, Mađarska, Češka Republika i Slovačka, ponudile su nam novac kako bismo i mi podigli ogradu prema Grčkoj. Ali mi to ne želimo. Dobro se sećam kako su Bugari bili srećni kada je došlo vreme da konačno mogu slobodno da putuju Evropom. Ograda između naših država bi značila da EU više ne postoji.

Kako funkcioniše saradnja sa turskim graničnim vlastima?

- To je veliki posao. Naša granica se nalazi stotinu kilometara od Istanbula. Sa Turskom imamo dužu kopnenu granicu nego sa Grčkom. Međutim, Grčka je do sada dobila 700 miliona evra za rešavanje izbegličke krize, a Bugarska samo šest miliona.

Čak i da se izgradi bugarska ograda, Bugarska i dalje deli pomorsku granicu sa Turskom u Crnom moru. Kako tamo funkcioniše saradnja?

- Postoji direktna radio-veza između naše i turske obalske straže. Ako primetimo da neki brod prilazi našim nacionalnim vodama, o tome obaveštavamo Turke i oni intervenišu ukoliko se radi o ilegalnom brodu. U svakom slučaju, bugarske pomorske i kopnene granice treba da se štite samo zajedno sa Turskom. Zbog toga verujem da je sporazum između EU i Turske iz marta jedina ispravna odluka, iako je oštro kritikovan. Na granici svakog dana imamo između 200 i 250 migranata na turskoj strani koje Turci zadržavaju na osnovu na naših instrukcija pre nego što uopšte stignu do naše ograde.

Neki političari u Bugarskoj izražavaju želju da bi u Crnom moru trebalo da postoji misija NATO-a za nadgledanje obala, kao u Egejskom moru. Da li ćete i to zahtevati?

- Postoje takvi stavovi, ali mislim da trenutno u Crnom moru imamo veoma dobre rezultate i bez misije NATO. Ono što nam je potrebno je pomoć na kopnu. Bugarska je najsiromašnija država EU, ali mora da troši ogromne ljudske i tehničke resurse na zaštitu svojih spoljnih granica. Tu smo praktično prepušteni sami sebi. Mi ulažemo veliki napor, ali ne znam koliko dugo ćemo moći da izdržimo pritisak migranata na naše granice.

Kakvu pomoć treba da pruži Evropa?

- Naša tehnologija je zastarela. Helikopteri su prevazišli svoj predviđeni vek, naši kamioni i terenska vozila se svakog dana kreću po nepristupačnom terenu, mnoga više nisu u funkciji. Kada je Dejvid Kameron bio u Bugarskoj i video naše granice i uslove u kojima moramo da radimo, odmah je stavio na raspolaganje 40 terenskih vozila. Mi na rubu Evrope trošimo dosta novca kako bismo sprečili ograde usred Evrope i pritom ne bi trebalo da budemo ostavljeni na cedilu. Novac ne bi trebalo da se ulaže usred Evrope, već tamo gde naš kontinent zaista mora da nadgleda svoje granice, kako bi njegova unutrašnjost mogla da ostane otvorena: u Italiji, Grčkoj i Bugarskoj. Samo što je Bugarska mnogo siromašnija od Italije, ali i od Grčke. Ipak, od nas se očekuje da zajedničku spoljnu granicu Evrope štitimo najvećim naporimo, i dok se naši ionako ograničeni resursi intenzivno koriste, NATO u isto vreme zahteva da povećamo izdatke za vojsku. Sve ovo zajedno prevazilazi naše snage. Prosečna bugarska penzija iznosi 150 evra mesečno. Socijalni aspekt dodatnih troškova koji se od nas zahtevaju se u inostranstvu lako potcenjuje. To za nas postaje fiskalni i socijalni teret. Trošimo više novca na izbegličku krizu nego na naše penzionere.

Austrijski ministar spoljnih poslova Kurc želi da raskine sporazum o izbeglicama sa Turskom. Vi kao sused se sa tim verovatno ne slažete?

- Ne, ne slažemo se. Svako ko razmisli do kraja o alternativi shvata, naime, da u datim okolnostima za Evropu ne postoji ništa bolje od ovog sporazuma. Uzmimo kao primer Grčku. Uvek sam govorio da Grčka konačno mora da nauči da bude fiskalno disciplinovana. To evropski partneri Grčke mogu sa punim pravom da zahtevaju. Međutim, Grci su istovremeno deo naše evropske porodice koju ne smemo da izneverimo. Ako Evropa ne sarađuje sa Turskom, šta onda da rade Bugarska i Grčka, direktno na turskoj granici? Turska je moćan i važan sused i samo jednim delom se nalazi u Evropi. Zbog toga moramo da pokušamo da sa njom održimo najbolje moguće odnose.

Krajem prošle godine turski predsednik Erdogan upitao je šta bi Evropljani radili kada bi doveo izbeglice autobusima na bugarsku i grčku granicu. Da li se plašite toga?

- Formulacija je čak bila da bi mogao da preplavi Evropu migrantima.

Plašim se Erdogana, jer je Turska već više puta nameravala da sprovede nešto što bi bilo katastrofalno po Bugarsku. Erdogan je mudro postavio pitanje - šta bismo radili mi u Evropi kada bi izbeglice ponovo počele masovno da dolaze? Da ih upucamo? To ne možemo. Dakle, prihvatićemo ih. Ali šta će se onda dogoditi s nama?

Plašite li se Erdogana?

- Plašim se onoga što se događa u Turskoj. Ja sam zapravo hrabra osoba i smatram da sam to u svom životu dokazao. Pet godina sam kao vatrogasac gasio požare i pritom često rizikovao život. Godinama sam bio trener bugarskog nacionalnog karate tima i vlasnik firme za obezbeđenje, koja je takođe pružala ličnu zaštitu. Međutim, zbog hrabrosti i odvažnosti ne smete postati neoprezni ili čak nerazumni. Tokom života sam primetio da je strah potpuno normalno ljudsko osećanje, koje je poznato svakom čoveku. Što je osoba nerazumnija, to se manje plaši. Sada je kod nekih političara ponovo u modi da se predstavljaju kao hrabri junaci, kao velike vođe jakih država, koji kreću u ratove sa tenkovima i avionima. To su ljudi koji vole da se sami sebi sviđaju. A narod takođe voli velike heroje. Međutim, onaj ko stalno zvecka sabljom mora je jednom i izvući. Od takvog razvoja događaja se plašim. Onaj ko preti da može da preplavi Evropu migrantima - šta će on učiniti ako ta Evropa raskine ugovor s njim? Onda on mora da ostvari svoju pretnju.

Dakle, vi se plašite Erdogana?

- Strah je osećanje koje nas štiti, iako možda nije popularno to reći. Plašim se, jer je Turska već više puta nameravala da sprovede nešto što bi bilo katastrofalno po Bugarsku. Erdogan je mudro postavio pitanje - šta bismo radili mi u Evropi kada bi izbeglice ponovo počele masovno da dolaze? Da ih upucamo? To ne možemo. Dakle, prihvatićemo ih. Ali šta će se onda dogoditi s nama? Ne bi trebalo da ode toliko daleko. Zato želim da sarađujemo sa Turskom. Naravno, to je teško jer se Turci često ponašaju drugačije od nas Evropljana, nekada su nam čak i nerazumljivi. Ni pokušaj da se bombama, tenkovima i avionima svrgne izabrana vlast, ni odgovor na takav pokušaj i ophođenje prema navodnim učesnicima državnog udara ne odgovara idejama o demokratiji koje imamo mi u Evropi. Međutim, otkad je sa Turskom potpisan sporazum o izbeglicama, Bugarska i Evropa nisu više pod tako snažnim pritiskom. Zbog toga bi trebalo da se držimo tog sporazuma. Ma kako neprijatan on bio za EU u nekim pitanjima, kao što je na primer liberalizacija viznog režima, moramo da pronađemo način za sprovođenje ovog sporazuma jer posledice njegovog neuspeha bile bi katastrofalne.