INTERVJU, GORAN MATIĆ: Srpsko hibridno proleće

Sa studentima treba razgovarati, a moja razmišljanja na ovu temu su sledeća. Studenti jesu budućnost bilo koje zemlje pa i Srbije. Treba ih pažljivo slušati, promišljati i ozbiljno razmisliti o njihovim stavovima. To je posao za visoke državne službenike, za političku i inu elitu zemlje i nikako ih generalno ne krstiti kao „izdajnike i Sorosove plaćenike". Uvek treba poći od stava - mora da su u pravu!

Biografija Gorana Matića je slojevita i višestruko intrigantna. Javnosti se krajem 70-ih prošlog veka predstavio kao frontmen rok grupe „Nežni zubi" u rodnoj Sremskoj Mitrovici. Bio je predsednik Saveza izviđača i član Predsedništva SSOJ. Osnivač i glavni urednik Radija „M" Sremska Mitrovica - sedam godina. Ovaj uspešan medij DOS je nezakonito preveo u javno preduzeće i na kraju je završio u stečaju. Bio je savezni sekretar i ministar za informisanje u Vladi SRJ u trajanju od 3,5 godina. Poslanik u Veću građana SRJ, tri godine. Od 2003. je izvan politike, i bez namere se njome bavi u budućnosti.
Izvesno vreme živi i radi u Češkoj Republici. Bavi se projektima u oblasti energetike i metalurgije i sarađuje sa vodećim češkim kompanijama. Od starih navika - ostala mu je jedino električna gitara.
Autor dve objavljene knjige u oblasti propagande „U milosti anđela'' i „Moć uveravanja''. Privodi kraju opus od šest novih knjiga o propagandi, od njenih početaka u paleolitu, preko starog veka, pa sve do savremenog doba, što ga apsolutno kvalifikuje za sagovornika „Ekspresa" na temu aktuelnih događanja u Srbiji studentskih demonstracija u većim gradovima Srbije.
U prvoj, od šest knjiga u pripremi, pod nazivom „Poreklo propagande'', navodite deo iz vavilonske civilizacije koji zvuči veoma savremeno?
- Persijski car Kir mesecima i godinama vodio je psihološku kampanju o tome da je vladar Vavilona Nabudonis „opasnost po svoje susede i tlačitelj sopstvenog naroda'' i da mora da bude uklonjen kako bi se ponovo uspostavile sloboda i pravda. Kirovi ljudi su slali tajna pisma uticajnim ljudima Vavilona kako bi ih ubedili u njegove altruističke i slobodarske ciljeve, u njegovu nameru da poštuje njihova božanstva i običaje. Raseljenima za vreme vladavine njegovog slavnog prethodnika Nabukodonosora (Nebuchadnezzar II), obećavan je povratak i odgovarajući društveni status. Sledbenicima Joakima, poslednjeg legitimnog kralja Jude, poznatog kao Drugi Isaija, okupljenima na dvoru u gradu Neharde, obećan je povratak u Jerusalim, kao i osveta onima koji su ponizili njihov grad. U krčme i svratišta bili su upućivani agenti-agitatori, da ohrabre stanovništvo protiv vladara Nabudonisa i podrže Kira kao oslobodioca. Potkupljeni general Gobrijas, bivši upravnik velike vavilonske provincije Gutijum, prebegao je u Kirovu vojsku i tamo postao glavnokomandujući. I tako je Kir osvojio Vavilon 539 p.n.e., pretvarajući Vavilonsko carstvo u persijsku provinciju. Ta propaganda je nastavljena i kasnije, prikazivanjem okupacije kao prizivane i podržane od strane građana Vavilona.

Politička propaganda persijskog carstva od pre 27 vekova, naravno osavremenjena, koristi se i danas. Šta se suštinski promenilo?
- U informatičkom dobu, društvene mreže i virtuelne zajednice prevazilaze/nadvladavaju tradicionalne medije i njeni učesnici su u poziciji da plasiraju svoju ideologiju i politiku. Nekadašnji trijumf kvantiteta u medijskom sistemu (knjige, radio, novine, TV), sve više se razbija novim oblicima elektronskog povezivanja najrazličitijih društvenih grupa.
To donosi nove izazove. Savremeni softveri, kreirani za političko razigravanje i usmeravanje javnog mnjenja, mogu na društvenim mrežama, kao što su Fejsbuk, Tviter, Instagram itd., da evidentiraju političke ili društvene stavove i spremnost učesnika na aktivizam. Time se vrši svojevrsna regrutacija korisnika društvenih mreža, sa stanovišta njihovog odnosa prema političkim temama, ličnostima, kulturnim i drugim vrednostima i opredeljenjima. Uz odgovarajuću organizaciju, one mogu da budu korišćene kao značajan faktor u artikulaciji političkih stavova, posebno nezadovoljstva ili protesta. To je posebno interesantno sa stanovišta razaranja hegemonije u opusu Gramšija.
Kažete „regrutuju", šta to zapravo znači?
- Jednostavno, živimo u eri gde savremena tehnologija pruža mogućnosti da sve kontrolišu i sve slušaju. Recimo, ako određeni softveri u Lengliju ili u centru MI6 registruju da u Beogradu pet ili deset hiljada mladih ljudi dnevno lajkuje priču protiv politike Vlade Srbije ili određenih političara iz vlasti, onda je to signal da ta imena stavljaju u poseban folder. Znači, oni su već regrutovani za prvi ešalon u eventualnoj sutrašnjoj političkoj akciji za nekakvu pobunu. Oni su regrutovani, a da toga i nisu svesni. To se na nekom skupu, bilo kakvom, pojavi čovek koji spretno artikuliše to njihovo zajedničko nezadovoljstvo, što otvara vrata izvesnom masovnom nezadovoljstvu...
Nisam do kraja upućen, ne mogu da tvrdim da se to baš događa, ali pričam o sistemu i metodima rada modernog „Otpora", on je jeftiniji, pristupačniji i efikasniji od klasičnih metoda.
Hoćete da kažete da se u Srbiji trenutno vodi sajber-rat?
- Sasvim je moguće, jer je slična praksa Britanaca i Amerikanaca viđena u nekim drugim prostorima. Uostalom, to je taj rat o kojem pričaju u Vašingtonu, hibridni rat koji su dobili Rusi protiv Amerike u pobedi Donalda Trampa.

Imaju studenti štošta da zamere Vučićevoj vlasti i o tome vlast treba da razgovara sa studentima, da im objasni da u bližem i daljem okruženju postoje snage i interesi da Srbija ne bude politički i ekonomski stabilna zemlja

Da se opet vratimo mogućoj zloupotrebi mladih koji se ne skidaju sa društvenih mreža?
- Kada se identifikuju stavovi i spremnost na aktivizam članova društvenih mreža, nije teško podstaći odgovarajuću reakciju i ponašanje. Za takvu vrstu interaktivne propagande, najpodesnija je populacija koja je i najveći korisnik društvenih mreža. Danas mladi sve više vremena provode u virtuelnoj realnosti.
Jer, kulturna konstrukcija stvarnosti podrazumeva i postojanje alternativnog sveta - sveta natprirodnog. Taj isfabrikovani, imaginarni svet predstavlja ambijent u kome krstari naša svest, plivaju naše emocije, izranjaju i tonu naši motivi. Za vrsne propagandiste, taj simbolički svet predstavlja strateško polje za usmeravanje javnosti prema određenim ciljevima.

Gde se ukršta ova virtuelna stvarnost sa Gramšijevim učenjem?
- Gramšijeva razmatranja o hegemoniji, oslonjenoj na kulturno jezgro društva, kao osnovi „postojane kolektivne volje'', za održavanje odgovarajućeg poretka, na nov su način izrazila odnos između sile i saglasnosti. Njegova hegemonija ima i ekonomsku dimenziju, ali je u prvi plan stavljena etičko-politička i kulturna. Ona se ne ostvaruje isključivo upotrebom sile, ili automatizmom dominacije ekonomskih odnosa nad društvenim, već uveravanjem populacije u nužnost prihvatanja političkih i moralnih vrednosti. Ovaj Gramšijev koncept se primenjuje u savremenim kulturnim, političkim i propagandnim razmatranjima. Obojene ili pasivne revolucije najbolje su demonstrirale u praksi vrednost Gramšijevih razmatranja.

U Vašim knjigama o političkoj propagandi često koristite sintagmu „hibridni rat"?

- Takozvane plišane revolucije predstavljaju usavršeni oblik integrisanog nastupa „mekih'' intervencionističkih osvajanja, što je u suštini ogoljeni pojam „skrivenog rata'', ili novijeg izraza ''hibridnog rata''. Posle 2000. ovaj pojam se ustalio u evropskoj bezbednosnoj praksi i naročito je došao do izražaja povodom konflikta u Ukrajini.
U okviru nevojne dimenzije, ciljevi hibridnog rata ostvaruju se sredstvima, kao što su psihološke operacije i propaganda, ekonomske sankcije, embargo, kriminalne aktivnosti, terorističke aktivnosti, ljudska prava itd. Operacije se vode protiv celog društva i, posebno, prema političkim strukturama, državnim organima i lokalnoj samoupravi, državnoj ekonomiji, moralu stanovništva... Uostalom, sve smo to uživo videli.

Hoćete da kažete da smo to videli u petooktobarskom prevratu 2000?

- Tim Maršal, dopisnik britanske televizije „SKY News", u knjizi „Igra senki'' ilustrovao je aktivnost obaveštajaca iz raznih zemalja u Verifikacionoj misiji OEBS-a na Kosovu, ali i kasnije, u organizaciji rušenja Miloševića. Maršal je opisao kako se „nevidljivim koncima'' iza scene kreira politička situacija. Objasnio je kako funkcionišu alternativne društvene strukture za strategije posrednog nastupanja, oličene u talasu „plišanih revolucija''. Njegova knjiga nije naišla na dobar prijem u najvećem delu DOS-ove vlasti. Ljutili su se i brojni „nezavisni'' novinari i predstavnici NVO. „Igra senki'' je pokazala da su se mnogi prvoborci „oktobarske demokratske revolucije'', navodeći svoje zasluge, ustvari kitili tuđim perjem.

Da li je bar „Otpor" bio spontana građanska pobuna protiv Miloševićeve diktature?

- Penzionisani pukovnik američke vojne obaveštajne službe Robert Helvi je govoreći o aktivnostima „Otpora" negirao bilo kakvu spontanost. Bila je to organizacija stvorena za obavljanje zadataka specijalnog rata:
„Svima je moralo da bude jasno da iza svega stoji duboko strateško planiranje, kao i operacionalizacija planova sa detaljnim koordinatama rada... Najvažnija stvar na predavanju bio je napad na takozvane stubove vlasti u koje spadaju vojska, policija, mediji... To je bilo jako uspešno izvedeno i upravo onako kako je isplanirano. Jedna od najhrabrijih i najvažnijih momenata čitave revolucije bila je odluka vojske da se ne meša u događanja na ulici. „Otpor" je vodio veoma uspešnu kampanju, čiji je cilj bio da se infiltrira u vojsku koja je bila ključni stub režima, pisao je Helvi."
Iako su prisutna nastojanja da se oktobarski prevrat u Beogradu tretira kao spontana demokratska revolucija, njih demantuju ne samo Helvijeva biografija već i uloga zvaničnih struktura američke administracije, nego i podaci o američkom finansiranju operacije.

Kojim putem je stizao novac za petooktobarsku ružičastu revoluciju?

- Najveći deo sredstava američke vlade i fondacija namenjenih „demokratskim snagama'' u Jugoslaviji išao je preko Slovačke, koja je tretirana kao prijatelj Srbije, protivila se bombardovanju. Slovačka je godinu dana ranije imala sličnu „demokratsku kampanju'' pod nazivom „Rok volieb''. Bila je to mladalačka kampanja, sa mnogobrojnim koncertima i porukom mladima da izađu na izbore i sami odluče o svojoj budućnosti. Za razliku od simbola „Otpora'' - stisnute pesnice, slovačka kampanja imala je simbol - otvorenu šaku. Američka podrška oblikovana je preko Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) iz Vašingtona, a lider slovačkog pokreta bio je aktivista IRI Marek Kapusta.
Prvi kontakti Kapustinog pokreta sa „Otporom" organizovani su upravo preko Međunarodnog republikanskog instituta. Osnovana je organizacija „Mediaworks", preko koje su Slovaci, a pre svega Kapustina fondacija NOS, kao i organizacije „MEMO 98" i „Obcianskeho oka", finansirali organizovanje kurseva, uglavnom u Mađarskoj, Slovačkoj i Crnoj Gori. Pored članova „Otpora", u ovaj program uključili su se i predstavnici drugih nevladinih organizacija iz Srbije, uključujući i Cesid.

„Otpor" je očigledno projektovan kao internacionalna udarna pesnica ružičastih revolucija?

- Posle „oktobarske revolucije'' u Beogradu, aktivisti „Otpora'' su angažovani na međunarodnom revolucionarnom tržištu. Posle uspeha u Gruziji, Ukrajini i Kirgiziji stigli su do Venecuele, Zimbabvea, Belorusije...

U knjizi „Moć uveravanja'' pisali ste o karakteru i budućnosti „Otpora" i sličnih organizacija?
- Da, pisao sam da neuspeh „plišanih revolucija" u Belorusiji, Zimbabveu i Venecueli, kao i ruski institucionalni odgovor na pokušaje konstituisanja i aktiviranja antirežimskih struktura finansiranih spolja, pokazuje da ovaj koncept ima ograničen rok upotrebe. Savremene tehnologije i njihova efikasna upotreba oterali su „Otpor" na smetlište istorije. Uostalom, „Otpor" u pomenutim zemljama neuspeha nije obezbedio: spremnost značajnog dela državnog aparata, naročito bezbednosnih struktura, da tajno podrže „plišanu revoluciju'', od aktivne kolaboracije, opstrukcije bezbednosnih aktivnosti, pa sve do direktne organizacije prevrata. Jednostavno, istekao im je rok upotrebe.

„Plišane revolucije" su obeležile političku istoriju druge polovine 20. i početak 21. veka?
- Tačno, 1953. CIA i NSA su u Iranu srušile legalno izabranog premijera Mazadeka i na vlast dovele cara Rezu Pahlavija. Posle su krajem sedamdesetih srušili Pahlavija i na vlast doveli Homeinija. Svet je tada bio fasciniran „snagom osvešćenog naroda", nisu bili upućeni da su narodnom voljom upravljali interesi Sjedinjenih Američkih Država.
Šta je zanimljivo u počecima „plišanih revolucija" i to se koristi i danas. Te 1953. na ulicama Teherana pojavili su se studenti, u masovnim demonstracijama tražili su smenu nedemokratske vlasti. Istina, u tim demonstracijama učestvovali su hodže i imami, ali studenti su bili lideri protesta, znači čestit i obrazovan svet bez političkih ambicija, ali s izraženom nacionalnom svešću.
Posle je na red došao Čaušesku, opet studenti u prvom planu, pa „plišana revolucija" u Češkoj. Posle pada Berlinskog zida usledile su „vesele devedesete" u regionu, pa posle toga širom planete.

Verujete li da su u svemu pomenutom studenti baš zloupotrebljeni kao stado koje ne zna šta radi i kuda ide?

- Svakako ne, nipošto ne. Uvek sam bio zastupnik stava da studente treba pažljivo slušati. U vremenima kad sam se bavio politikom, za već oveštalu kuknjavu svih političkih partija kako „nemamo kadrova" savetovao sam im - idite na tribine studenata Pravnog fakulteta u Beogradu ili na FPN, slušajte šta studenti pričaju, videćete da imaju više energije i suvislih političkih i državnih ideja i razmišljanja nego mi matori. To mislim i danas. Prezirem svaku drugu ocenu osim one: studenti su u pravu.

Pa u čemu je problem s aktuelnim studentskim protestima?

- Problem nastaje onog trenutka kad se postavi pitanje koji su osnovni politički ciljevi tog protesta? Razumem ja njihovo nezadovoljstvo. Nisam ni ja zadovoljan politikom koja se vodi u Srbiji, iako ne živim u Srbiji. Nezadovoljni su i moji sinovi. Razumem ih.
Sa studentima treba razgovarati, a moja razmišljanja na ovu temu su sledeća. Studenti jesu budućnost bilo koje zemlje pa i Srbije. Treba ih pažljivo slušati, promišljati i ozbiljno razmisliti o njihovim stavovima. To je posao za visoke državne službenike, za političku i inu elitu zemlje i nikako ih generalno ne krstiti kao „izdajnike i Sorosove plaćenike". Uvek treba poći od stava - mora da su u pravu!
U tim razgovorima valja im reći da je Srbija deset godina bila u ratu, sledećih deset bila je izložena užasnoj pljačkaškoj tranziciji, survana je u provaliju, našla se u rukama razbojnika i secikesa... Sad moramo sami da vadimo „kestenje iz vatre".
Imaju studenti štošta da zamere Vučićevoj vlasti i o tome vlast treba da razgovara sa studentima, objasniti im da u bližem i daljem okruženju postoje snage i interesi da Srbija ne bude politički i ekonomski stabilna zemlja. Jer, sad je Srbija, uz neke manjkavosti i propuste vlasti, smetnja da se crtaju neke nove granice i pale novi regionalni ratni požari. Zna se i kome Srbija smeta, nisam teoretičar zavere, ali neke stvari su baš očigledne. Jedna bivša imperija, čija je sinakura vekovima bila Srbija, opet bi da se pita...

Studentske demonstracije su bile kadrovski inkubator?

- Studenti su uvek u pravu kada iskazuju nezadovoljstvo. To nezadovoljstvo danas može da izrazi većina građana Srbije. Ali, ono je posledica decenijskog ekonomskog i političkog urušavanja Srbije. Urušavanje je bilo iskazano kroz razbijanje SFRJ, potom sankcije i bombardovanje, i konačno kroz vladavinu DOS-a koja je obeležena retko koruptivnom tranzicijom i razaranjem državne ekonomije.
Studentski protesti nisu nikakva novina u istoriji Srbije. U poslednjih pola veka poznati su oni 1968, potom u Prištini 1981, kada su naizgled socijalni protesti prerasli u političke zahteve za Kosovo republikom.
O srpsko-jugoslovenskim '68. napisani su tomovi. U knjizi Dejana Medakovića, propusnicu za Crveni univerzitet koju je potpisivala Sonja Liht, tada na liniji Maove verzije egalitarnog komunizma i ispravljanja društvenih nepravdi po kineskom modelu.
Znamo kako se to završilo - poentiranjem tadašnjih vlasti. Takođe i poentiranjem lidera protesta, koji su kasnije podobijali sjajna državna nameštenja (osim Vlade Miljanovića, „Vlade revolucije" kasnije „Vlade puške", koji je emigrirao u SAD). Mnogi su „naplatili" svoju revoluciju iz 1968. od Sonje Liht, Žarka Papića, Đorđija Vukovića...
Izborna krađa u Beogradu i Nišu
Studentski protesti 1996/1997. bili su organizovani zbog izborne krađe koja je bila nesporna. Imao sam priliku da vidim prepravljane zapisnike sa biračkih mesta u Nišu, koji su deljeni stranim ambasadama. U Beogradu su putem prigovora poništavani izbori sa dobrim rezultatima tadašnje Koalicije „Zajedno". Studenti su tada bili u funkciji ispravljanja nepravde, u smislu potvrđivanja istinskih rezultata izbora.
Istovremeno, zapadni faktor, koji je tih godina proglasio Miloševića za faktor mira i stabilnosti, iskoristio je priliku za podrivanja njegovog kredibiliteta kako bi u predstojećim geopolitičkim previranjima imao oslabljenog ključnog igrača u Srbiji i regionu. Računali su da će sa unutrašnje oslabljenim Miloševićem biti lakše izvođenje njihovih ciljeva.
Ta zapadna umešanost bila je evidentna kroz podatke o raspodeli novca pojedinim učesnicima protesta. Istovremeno je evidentirana koordinacija protesta sa stranim ambasadama, ali i delovima srpskih službi bezbednosti, nezadovoljnih Dejtonskim i Erdutskim sporazumima, jer su ih tretirali kao izdaju srpskih interesa.

Na jednom sastanku kod Miloševića, tražio sam ostavke Šainovića, koji je takođe bio prisutan, i drugih, zbog izbornih falsifikata, kako bi se sistem, pa i Milošević, oprali od takvih radnji i povratili legitimnost. Na kraju, napravljen je kompromis kroz lex specialis i opozicija je obezbedila vlast u Beogradu, i nizu gradova, čak i u nekima gde je pobeda levice bila čista. Konačno, to je dovelo do situacije da je posle republičkih izbora, godinu dana kasnije, Milošević bio prinuđen da deli vlast sa SRS.
U protestima povodom izbora 2000, studenti su igrali značajnu ulogu. I ne samo protestima. Godinu dana pre izbora bili su kroz „Otpor", NVO, i političke stranke angažovani u borbi protiv tadašnjih vlasti. Sa druge strane, bili su omladina SPS i Univerzitetska levica. Studenti su tada bili politički podeljeni. Međutim, razultati septembarskih izbora kao da su stavili tačku na ovu podelu. Ideja spoljnih scenarista 5. oktobra bila je da proglase izbornu krađu, jer su smatrali da će Milošević imati najviše glasova, pa da se onda ospori drugi krug glasanja i zemlja uvede u političku krizu. Ako može u građanski rat, još bolje!
Iranski scenario u Srbiji je bio početak rastakanja naše zemlje?
Međutim, Koštuničina prednost u prvom krugu dovela je do promene plana. Iako nije osvojio više od 50 odsto, Koštunica je proglašen pobednikom i trebalo je da protesti to potvrde, anulirajući drugi krug. Sa takvim konceptom proizvedena je situacija, na osnovu koje je oborena i parlamentarna većina ne samo u SRJ već i u Srbiji. Ponovio se iranski scenario iz 1953, kada je Mosadekova vlada zbačena državnim udarom MI6 i CIA.
To su nesporne činjenice. Kao što je američki novinar Stiven Kincer u knjizi „Svi šahovi ljudi'' opisao iranski prevrat, tako je i britanski novinar Tim Maršal u „Igri senki'' dao dragocene činjenice o prevratu u SRJ 2000.
Studentski protesti bili su u ovom slučaju „dodata vrednost'' prevratu, jer su pre toga već bili pridobijeni: mafija, navijači, biznismeni, pripadnici snaga bezbednosti, menadžeri u nekim od strateških državnih sektora itd.
Mediji su tada u Srbiji bili podeljeni, tako da je 50 odsto štampanih medija bilo u funkciji opozicije, dok je niz elektronskih medija, na gradskim i lokalnim nivoima, bio u funkciji opozicije.
Studentski protesti su bili potrebni ne samo zbog masovnosti već i zbog efekta da su srpska inteligencija i srpska budućnost, protivnici režima. Oni su bili sastavni deo ukupnih protesta. Doprineli su uspostavljanju vladavine DOS i svega što je kasnije usledilo.
Šta je suština aktuelnih studentskih protesta širom Srbije?
Protesti posle predsedničkih izbora 2017. otvorili su pitanje svrsishodnosti? Ako nije bilo izborne krađe i ako je kandidat nesporno dobio većinu, šta je onda smisao protesta? Stiče se utisak kao da su bili tempirani za drugi krug, u cilju podrivanja Vučića i podrške drugoplasiranom kandidatu. Međutim, drugog kruga nema, bez obzira na scenario i podeljene uloge.
Niko ne može da ospori pravo studentima da protestuju. Ali, pitanje je, ako imaju artikulisane političke stavove, što nisu učestvovali u izbornoj kampanji, animiranju glasača, korišćenju društvenih mreža za podršku drugim opcijama itd. kako bi izrazili svoje poglede i interese. Ili možda jesu, ali to nije doprinelo drukčijem većinskom opredeljenju birača.
Konačno, pokrenuli su se u okviru novog političkog fenomena. Kao i u slučaju Trampa, ne osporavaju se izbori, već pobeda kandidata koji je dobio većinu. Da li to znači da se osporava i sama demokratija. Moguće je da se u duhu Platona, i VII poglavlja njegove knjige „Država", osporava nekima pravo da izglasaju svoje kandidate. Platon ne veruje u demokratiju zbog toga što pastiri mogu da ga nadglasaju, ali ipak odlazi kod tih istih pastira da kupuje vunu, sir i mleko.
Da li je isključivi krivac „strani faktor"?
Bilo bi krajnje pogrešno pripisati studentsko izražavanje nezadovoljstva isključivo stranom faktoru i interesima destabilizacije Srbije. Ali, isto tako je nesporno da svaka iskra nezadovoljstva, pretočena u širi protest, postaje faktor bezbednosnih kalkulacija. Siguran sam da u protestima 1996/97, više od 90 odsto studenata nije za to dobijalo nikakvu kompenzaciju. Ali, manjina je na uglovima preuzimala po 5 maraka dnevno za održavanje tenzije i dinamike protesta.
Nemam nikakva saznanja o tome da li se nešto slično i danas dešava. I ne bavim se time. Ali, niko me ne može ubediti, ukoliko se protesti vremenski protegnu, da neko ne „dodaje cepanice na vatru''. Nije teško pogoditi ko bi sve to mogao da bude. Mnoge države daju izjave o podršci stabilnosti Srbiji, ali, kao što smo se mnogo puta uverili, to nije iskreno. Zapadu smeta Srbija na Istoku, a Istoku Srbija na Zapadu. Nekima smeta svaka Srbija.
Hoćete da kažete da „strani faktor" traži nove sukobe na Balkanu?
Uostalom, Balkan je ponovo u krizi zbog međunarodnog mešanja, još više mešetarenja, a ne zbog nekog interesa balkanskih naroda i država da budu u konfliktu. Na krizu u Makedoniji i BiH, Srbija je odreagovala kao faktor stabilnosti i to mnogima ne ide u prilog. Na niz incidentnih situacija odreagovano je smirujuće (od kamenovanja premijera u BIH do provokacija na Kosovu). Danas je pozicija Srbije u međunarodnim odnosima bolja od one iz 2012, koju je zatekla sadašnja vlast. Kao neko ko živi u inostranstvu i više puta je dolazio u Srbiju u zvaničnim stranim delegacijama, mogu to sa sigurnošću da tvrdim.
Taj novi rejting i novu poziciju treba sačuvati.
Tako treba da ostane i ubuduće. Studenti imaju pravo da protestuju, oni to čine, i dobro je što su protesti mirni, bez provokacija i nasilja. Za to im treba odati priznanje. Za političke zahteve u pogledu izbora, voz je prošao. Biračko telo je iskazalo svoju volju. Dalje izražavanje nezadovoljstva to ne može da poništi, jedino da baci senku na kredibilitet vlasti. Ako je to cilj, imaju i na to pravo. Sa druge strane, na vlastima je da svojim daljim radom i rezultatima na najbolji način ospore smisao i ciljeve protesta. Ta vrsta aktivnog kompromisa bila bi najbolje rešenje za sve.
A međunarodni faktori? Ako žele dobro Srbiji, nek podstaknu investicije u Srbiju, neka daju podsticaje svojim kompanijama za to i neka dođu da upoznaju divnu zemlju. Neka dođu i u vreme studentskih protesta, moći će samo da se uvere da je Srbija zaista demokratska zemlja.

NOVINARKA "NJUJORK TAJMSA U UNIFORMI"

- U vreme protesta zbog krađe izbora u Beogradu i Nišu 1976/1977. naše nebezbednosne službe su otkrile da Lora Silberg, novinarka „Njujork tajmsa", koja je u to vreme bila dopisnik iz Beograda, u stvari piše scenario protesta u Beogradu i Nišu. To je onaj sistem - pištaljke, lonci - poklopci, stvaranje buke, politički govori i šetnje. Takođe su nam javili da je Lora Silberg slične izlete imala u promenama vlasti u nekim zemljama Južne Amerike, uz svoje redovne novinarske obaveze.
U to vreme sreo sam Tima Bredlija, sekretara u britanskoj ambasadi u Beogradu, koji se, svi smo znali, bavio obaveštajnim poslovima. Pitao sam ga: „Šta to radi gospođa Silberg? Zar baš mora da piše scenarije građanskih protesta?" Rekao sam mu: „Jasno je da su izbori pokradeni, ali pustite građane da mirnim protestima reše problem."
Nedelju dana kasnije, Lora Silberg je napustila Beograd.

TIM BREDLI I ČETA VOJNIKA

- Obaveštajca Tima Bredlija, kojeg je Vikiliks u spisku britanskih aktivnih špijuna stavio na prvo mesto, poslednji put sam video 7. oktobra 2000. Pozvao me je telefonom, pitao da li možemo da se vidimo. „Naravno, molim vas dođite kod mene u kancelariju."
S vrata, pobedonosno sa širokim osmehom me pozdravio rečima: „Jeste li videli kako smo ovo odradili?"
„Znao sam šta smerate, ali nisam hteo da se mešam pošto se rezultat svega jasno video", odgovorio sam.
„Ali, znate da nije sve rešeno. Može jedna četa naoružanih i obučenih vojnika da prođe autobusom, da pokupi lidere opozicije, odvede ih u nepoznatom pravcu i onda imamo problem", kaže Bredli sad posve ozbiljan.
„Mi nemamo tu četu vojnika, a za to sam da se poštuje izborna volja građana", odgovaram Bredliju.
„Mogu li dobiti garancije da nećete ništa preduzeti i da nema te čete vojnika?
Odgovaram mu da ja nisam čovek koji može da da bilo kakve garancije, ali idem kod onog ko te garancije može da da. Odem odmah kod Slobodana Miloševića, prepričam mu precizno svoj razgovor sa Bredlijem i pitam možemo li mu dati tražene garancije. Milošević ćuti. Pitam drugi put, on jednako ćuti. Ustajem i s vrata pitam možemo li mu dati tražene garancije, na šta je Milošević klimnuo glavom.