INTERVJU, LJUBIŠA RISTIĆ: Služba je jedina domovina

Zna se da je u političkim ubistvima tokom devedesetih godina stradao svako ko je bio sposoban da se u času, u tom danu kada dođe do pada Miloševića, suprotstavi onome što treba da se desi i onome što je projekat. Stradao je svaki čovek koji je mogao da skupi deset naoružanih ljudi

Sedimo u bašti pozorišta KPGT, pored sablasnih ruševina stare šećerane, u nekakvoj poluzavereničkoj atmosferi. Nedelja popodne. Zgrada bez struje i vode, potpuno prazna, polutama, ali prijatan ambijent, umetnički. Na stolu sokovi i diktafon. Razgovaramo sa Ljubišom Ristićem, legendarnim rediteljem, vatrenim levičarem, večitim buntovnikom, bivšim predsednikom JUL-a.

Stiče se utisak da niste aktivni već dugo, petnaestak godina, da li ima predstava u KPGT-u?

- Pozorište neprestano radi sve to vreme. Ali to jeste zanimljiva tema, u pitanju je jedna potpuna, organizovana blokada, jedno nastojanje da nas potpuno izoluju. U pitanju je proizvodnja mržnje i to je trajalo baš ozbiljno, evo, petnaest godina. To je period u kojem smo mi uporno radili, igrali predstave, imali premijere, radili sve bez ikakvog prisustva medija.

A kakav je vaš odnos sa Ministarstvom kulture sve to vreme, sa zvaničnom kulturnom politikom?

- Mi smo pozorište koje nikada nije imalo donaciju, od osnivanja '77, '78. godine do dana današnjeg mi nikad nismo imali bilo kakvu dotaciju. Mi smo došli na ovu ruševinu stare šećerane 1995. Nije bilo ni prozora ni vrata, ničega. Tadašnji direktor šećerane koji je tu trčao stalno za mnom zamolio me da malo skrenemo pažnju da neko vidi, da pomogne.

To vreme se nekako poklapa s vašim ulaskom u politiku?

- Te 1995. godine već je bilo nemoguće da radim u Subotici, dogovor između SPS-a i mađarske partije bio je da mi njima prepustimo pozorište. Oni su po svaku cenu hteli da nas oteraju. Mi smo bili jugoslovensko pozorište i to nikom nije odgovaralo. Rešio sam da dođem ovde, da dovedem ovde trupu, na ruševine.

Vi ste tada već bili u Jugoslovenskoj udruženoj levici, bili ste predsednik JUL-a?

- Jesam, nemam pozorište, isterali me iz Subotice, imali smo veliki repertoar. Bili smo ozbiljna trupa u to vreme.

I onda je država prvi put uložila milion maraka za obnovu?

- Nije još, ma kakvi, mi smo te 1995. u zimu igrali sa bubnjarama, gore u ovim prostorijama, publika je dolazila, sedela u kaputima. I onda je 1996. godine počela priča o tome da se izdvoje neka inicijalna sredstva pa da adaptiramo. I u budžetu za '97. godinu Nada Perišić se založila oko toga.

JUL je bio deo vlasti?

- Naravno, ali ja sam bio predsednik JUL-a, nisam bio član, nisam bio ministar, bio sam predsednik JUL-a jer su se meni obratili.

Kako se to desilo?

- Mene je jednog dana zvala Mira Marković, koju ranije nisam poznavao. Nikad je nisam sreo pre toga. Bila je na mojim predstavama kao i svi drugi političari, ali ja te ljude nisam znao. Ona je mene zvala i rekla: "Da li biste došli da porazgovaramo? Imam neke ideje i predloge za vas."

Foto: Nemanja Jovanović

JNA je demontirala Jugoslaviju. Nije je demontirao nijedan disident niti neka nacionalistička budala. Jugoslaviju je demontirao onaj ko je imao poluge te demontaže, a to je JNA

 

Zašto ste joj bili zanimljivi?

- Rekla je: "Znate, ja bih predložila da se vi nama pridružite, mi stvaramo jedan pokret koji je veoma blizak onome što vi zastupate godinama. Vi javno i otvoreno svih ovih godina zastupate ideje jugoslovenstva, levice. Strašna je situacija u zemlji, imamo jedno histerično nacionalističko divljanje, stvari su dovedene do ivice. Mora da se formira pokret koji će tome da se suprotstavi." Naravno, kad sam došao prvi put i video Miru, sedeli smo kod njih kući, došao je Slobodan, napravio nam kafu, pozdravili smo se, popričali.

Ni Slobodana Miloševića niste znali?

- Ne, nisam. Ja kažem Miri, a on je tu i sluša: "Znate, meni je to sve malo čudno, kakvu vi levicu hoćete i jugoslovenstvo kad je vaš muž predsednik SPS-a koji je prepun nacionalista, uvodi kapitalizam i kapitalističke odnose u Srbiju, u Jugoslaviju? To je teško dovesti u sklad."

Ona je znači bila uticajnija od njega?

- Polako, polako, to je sve izgledalo sasvim drugačije, to su sve mistifikacije, propagande i sve ostale stvari koje do dana današnjeg čitate.

Dosta ljudi to govori, svedoci tog vremena?

- Vi možete verovati svedocima, a ja ću vam reći ono što znam. A ja znam to pouzdanije od svih tih svedoka koji su veoma orijentisani da kažu ono što treba da kažu. Mirjana je tada meni rekla: "To je tačno, levica mora da se bori za prava eksploatisanih, ona mora da se bori protiv zla koje donose kapitalistički odnosi."

Kako vas je Mira ubedila?

- Onda sam ja malo razmislio, pogledao sam i video šta je to u stvari. Nisam tada znao ono što sada znam, što sada razumem. Video sam da je to nešto nelogično, video sam da tu ima nešto više od toga što je ona meni rekla.

A šta je to?

- A to je da je pravi osnivač Jugoslovenske levice Slobodan Milošević. Njemu je bilo potrebno da se stvori neki balans između onog s čim je morao u sopstvenoj partiji i u državi da se bori. Njemu je trebao taj iskorak u levo, u jugoslovensko, u socijalni program stvari jer ako je on jedno vreme mogao da pliva na tom talasu nacionalizma koji je zahvatio čitavu zemlju od Slovenije do Makedonije, u jednom trenutku je to postao nepodnošljiv teret.

Nacionalizam mu je trebao do '95, dok su trajali ratovi?

- Ma slušajte, to je potpuno druga priča. Kod nas ljudi teško mogu da razumeju istoriju, to nisu ni doživeli ni gledali izbliza. Zemlju su vodili drugi ljudi.

Koji ljudi, ko?

- Pa, pre svega armija, pre svega služba bezbednosti. Već početkom '92. godine nisu oni mnogo obraćali pažnju na Slobodana Miloševića.

Ko su ti ljudi?

- Morate da znate da je to uvek pogrešno pitanje. Ne postoje ljudi, postoji sistem koji to melje.

Dobro, ali vaša pojava u JUL-u je bila šokantna?

- Bio sam u Londonu, radili smo "Oslobođenje Skoplja" sa Radetom Šerbedžijom. Zvoni mi telefon i Mira kaže: "Ja sam razgovarala s mužem, s decom, ja ne mogu da budem predsednik pokreta koji mi planiramo pošto je moj muž predsednik vodeće partije. Možemo li da razgovaramo o tome da prihvatite da budete predsednik pokreta?" Ja je prekinem, kažem: "Razumem sve što mi kažete, vama treba kišobran."

Vi ste iznajmili svoje ime da bi neko mogao da vodi neku politiku?

- Ne, ja sam shvatio da nemam prava da se izvlačim iz toga, ja tolike godine zastupam to što zastupam. S druge strane, ima tu nečega, jednog drugog osećanja koje sam ja kroz ceo život imao.Već tada je ta stvar izgledala kao jedna izgubljena borba, video sam joj kraj i ishod.

Foto: Nemanja Jovanović

Kajete li se danas što ste ušli u to?

- Ne, naprotiv, ponovo bih uradio istu stvar.

Na čiju inicijativu je Milošević formirao JUL, negde ste rekli da su Amerikanci učestvovali u tome?

- Oni su počeli da dolaze sa tom vrstom komentara i priča, Holbruk u memoarima piše o tome. Da u svim tim bivšim socijalističkim zemljama nema mogućnosti za ozbiljan posao sa svim nacionalistima, polufašistima, disidentima i raznoraznim šljamom koji se mešao u politiku u to vreme.

A što nisu uzeli nikog iz tadašnje opozicije Srbije, na primer?

- Uzeli su sve, sve im je dala državna bezbednost koja ih je formirala. Ne postoji autentična politička partija u Srbiji koju DB nije formirao.

Za Đinđića ste izjavili da je njega Služba pripremala dugo, još od sedamdesetih?

- Tako je. Jeste, kada ga je Vučelić doveo da me upozna sa njim, u stvari mene da pokaže njemu 1971, ja nisam znao šta taj dečko radi sa nama.

Kako ste to znali, da ga Služba sprema?

- Nije to tako misteriozno, nije naša služba jedina koja je njega spremala, njega je spremala i Nemačka i ko zna ko je sve njega spremao.

Ko ga je odavde spremao?

- Nemojte. Ja sam počeo da čitam vaš intervju sa Lečićem i ostavio sam, ne mogu. Ja stvarno ne mogu da slušam te njegove budalaštine.

Hoćete da kažete da je i on iz te priče?

- Ne, on je iz druge priče. I nije jedini, ima puno glumaca u toj drugoj priči, ali ta druga priča je međunarodna, nije ovdašnja. Neću o tome.

Zašto kažete tako neki detalj, a onda nećete?

- Slušate li vi Šešelja šta priča o "slučaju Đinđić"? Šešelj je najdirektniji i najotvoreniji, ima svoje razloge za to. Znate, istoričari će morati da pretresu dokumenta koja su još uvek zatvorena i da se pozabave time kako su Šešelj i Vuk Drašković formirali sve četničke partije u Srbiji.

Kako?

- Pa tako što je to bio zadatak. Kako se Vuk Drašković još '68. godine na studentskim demonstracijma peo po govornici na Pravnom fakultetu i vikao: "Ajmo na ulice!", a mi se borili da zadržimo 55.000 studenata na fakultetu, jer je napolju policija sa automatskim oružjem. On uvek viče: "Ajmoooo, idemoooo", uvek ista priča, ceo život. To je najobičniji policijski agent provokator, do dana današnjeg. On radi šta mu kažu, oni mu napišu knjige koje će on da objavi. Ko je prvi počeo da govori o grobnicama, jamama, kad je trebalo stvarati te nacionalne napetosti?!

Na demonstracijama 1968. pomogli ste tadašnjem uticajnom funkcioneru Milošu Miniću, našao se tu, policajac ga je udario?

- Bilo je tu još političara, Veljko Vlahović, onda Branko Pešić, gradonačelnik Beograda koji je dao zeleno svetlo da policija krene u napad, on je bio zadužen da se po svaku cenu silom spreči naš dolazak u grad.

Jel istina da je Minić tada dobio batine?

- Ne da je dobio, nego je pao onesvešćen, dobio je pendrek po glavi.

Policajac ga nije prepoznao?

- Nije, oni su tukli sve redom. Naređenje da nas napadnu je bilo "Ubi" i krenuli su da udaraju koga stignu. I profesor Ljuba Tadić je dobio strašne batine. Minić je dobio pendrek u glavu, pao je tu pored nas. Nije bio pri svesti, nas dvojica, trojica smo ga vukli, nosili dok on nije došao sebi. Policija je išla za nama i udarala nas, mi smo bežali prema zgradi opštine Novi Beograd. I u tom trenutku čuje se pucnjava. I Minić kreće ka milicioneru koji stoji u ćošku. Ide čovek u odelu i košulji prema njemu i govori: "Baci to", a čovek drži pištolj uperen u njega. Minić onda pokida košulju i kaže: "Ajde, pucaj!" I čovek spusti pištolj.

Kao u filmu?

- Stajao sam pored i gledao to. Svi stoje, zbunjeni, a Minić se okrenu leđima prema milicioneru i poče da viče: "Studenti u studentski grad, milicija u skupštinu opštine!" I sad ću vam reći nešto što se malo zna. Nas 15.000 po naređenju krenulo u Studentski grad, a jedan jedini čovek se okrenuo i nije otišao u Studentski grad nego je otišao u centar grada. Zato je proveo godine u zatvoru.

Ko je to bio?

- Vlada Mijanović, zvani Vlada Revolucija, predsednik fakultetskog odbora saveza studenata Filozofskog fakulteta. Od svih nas on je imao glavu, on se okrenuo, otišao na Filozofski fakultet, odmah spremio tamo da se zaključa fakultet, da se okupira, poslao druge da obiđu kafane i pronađu ljude sa svih fakulteta. I u roku od tri sata ceo univerzitet je bio okupiran. I kad smo se mi vratili već je proglašen strajk. To je Vlada uradio.

Tito je odmah otišao na Brione. Nije mogao da podnese krv?

- Nemojte, mnogo je kod nas lupetanja na te teme. To kako tabloidi kod nas stalno imaju nešto o Titu, pa raznorazni genijalci imaju svoje anegdote i komentare. To je bila ozbiljna država, opasna država, sa ozbiljnom vojskom, ozbiljnom policijom.

Kako se onda raspala u paramparčad?

- Zato što je bilo tako odlučeno.

Ko je odlučio?

- Pa oni koji su vodili državu. Pa šta vi mislite, da se država raspada zato što masa izađe na ulicu? Država uvek propada onda kada aparat državnog nasilja organizuje propast države. Kako je propala Rumunija, kako je propala Poljska, kako je propala Mađarska, nisu to disidenti uradili, ovi što se prave važni, 5. oktobar, gluposti. Vojska i policija uvek to završavaju i nemojte više o tome, dosadno mi je to.

Ajmo onda na studentske proteste '96?

- Šta '96?

Kako vidite paralelu između vaših demonstracija i ovih devedesetih, u kojima je jedan od vođa bio Čeda Jovanović?

- Ne, ne, to su bile velike razlike. Vi imate tu Terazijsku česmu.

Policija je dolazila na univerzitet, tukla studente...

- Ali situacija je u tome da kod Terazijske česme banku drže moji glumci.

Ali ne govorimo o Terazijskoj česmi...

- Pustite vi to ne govorimo, govorimo!

Govorimo o kordonima dole u ulici kod univerziteta, kod rektorata, posle izborne krađe '96?

- Šta vam je, '91. godine počinje komešanje u kojem se univerzitet od centra levice pretvara u centar desnice i postaje nacionalistički univerzitet koji nikad u svojoj istoriji nije bio. Da, da, dragi moji.

Znači vi ne priznajete da su bile studentske demonstracije?

- Ma kakvi. Sa Vukom Draškovićem i Vidom Ognjenović na balkonu Narodnog pozorišta.

Ne govorimo o 9. martu.

- Šta su studenti imali? Ja sam bio na Terazijskoj česmi, gledao sve to, video ljude, video mog glumca Lečića kako satima drži sumanute govore. Isti Lečić koji mi je nekoliko godina pre toga rekao da ne može više da radi sa mnom. Bio je mlad glumac koji je kod mene igrao glavne uloge u "Vojnoj tajni" u "Tajni crne ruke". Došao je i rekao: "Znaš, to sve što ti radiš, što radimo zajedno, to je sjajno, fantastično, ali je opasno, to je blizu politike, ja moram da mislim na svoju karijeru, na svoj život." Kažem mu: "Leko, čoveče, tvoja stvar, radi ono što misliš da treba da radiš." I onda ga kroz dve godine nađem na Terazijskoj česmi.

Znači, to ne može nikako da se poredi, '68. i studentske demonstracije devedesetih?

- To nema apsolutno nikakve veze. Morate da znate da je istorija univerziteta istorija jednog levičarskog naprednog pokreta. Komunistička partija Srbije je posle obračuna sa studentima '68. nastojala da eliminiše univerzitet kao politički faktor Srbije. Da na njegovo mesto na silu stavi Akademiju nauka koja nikad nije bila politički faktor u Srbiji.

Nisu baš svi studenti postali ultranacionalisti devedesetih?

- Univerzitet je jedna kloaka najstrašnijih, najreakcionarnijih ideja kroz cele devedesete godine i 2000. naročito. To što oni pričaju da su levičari, to što moja Borka Pavićević priča da je ona levičarka, organizuje izložbe i ne znam šta za američke pare, pustite vi to. To što je Đinđić levičar, ne znam šta, nemojte me vući za jezik.

Vi mislite da je autentična levica tada umrla?

- Ne radi se o levici, već o autentičnim masovnim pokretima i o autentičnim omladinskim pokretima. To u svetu više ne postoji. Posle '68. godine, posle kulturne revolucije u Kini, posle obračuna u Japanu o kome mi ništa ne znamo, tamo su bili najstrašniji studentski obračuni, u Koreji, posle Francuske, posle Nemačke, posle američkog iskustva sa vijetnamskim pokretom, nijedna država na svetu, nijedna multinacionalna organizacija kao što je NATO nikada više ne može da reskira nikakav spontani pokret. Ne postoje autentične političke opcije. One se sada stvaraju. Kako je demontiran Sovjetski Savez? Pa jel znate ko je imao najveći uticaj na događaje u Rumuniji?

Ko?

- Ni Amerikanci ni Rusi nisu mogli da sklone Čaušeskua. Naša kontraobaveštajna vojna služba je držala Rumuniju pod kontrolom. Ko je izvršio prvi direktan medijski prenos državnog udara? Pa to je uradila naša televizija. Pad Čaušeskua i to kako je naša vojna kontraobaveštajna služba za jednu i drugu stranu to završila, to je model kako se to radi u čitavom svetu do dana današnjeg.

Foto: Nemanja Jovanović

Meni je Stanišić u svom kabinetu kad smo jedini put razgovarali rekao: "Znate, političari su prolazni, izbori, sve te stvari, Služba ostaje. Ona je kontinuitet, ona je država"

Ali dešavale su se još neke loše stvari tih devedesetih kod nas?

- Da, da, sećam se 400 antivladinih medija od kojih se polovina finansira iz inostranstva, to se dešavalo za vreme krvave Miloševićeve diktature.

Stradali su neki ljudi, pa i neke vaše partijske kolege u to doba, da se ni dan-danas ne zna kako su nastradali.

- Zna se, zna se, potpuno precizno se zna. Zna se da je u političkim ubistvima tokom devedesetih godina stradao svako ko je bio sposoban da se u času, u tom danu kada dođe do pada Miloševića, suprotstavi onome što treba da se desi i onome što je projekat. Stradao je svaki čovek koji je mogao da skupi deset naoružanih ljudi.

Zašto su ubili Zorana Todorovića, Slavka Ćuruviju?

- Nemojte mi o Ćuruviji. On se kandidovao da se takođe suprotstavi projektu. Ćuruvija je za to dobio obećanje iz Amerike od Kongresa da će dobiti novac za to. Njemu su ukrali te pare i ubili ga.

Ko?

- Hoćete da vam kažem ko. Pa znate vi dobro ko.

Pa ne znamo.

- Kako ne znate?! U ovoj zemlji od tih prvih ubistava do Đinđića nema nikakvih nejasnoća. To je brutalna linija sprovođenja jednog plana u kojem mora da se desi nešto što mora da se desi. I ko to može da spreči taj se sklanja, a ko ne izvrši ono što mu je obaveza taj se takođe sklanja. Ja više ništa o tome neću da kažem.

Brojni slučajevi su procesurani pred sudovima?

- Kojim sudovima, šta pričate? Ovde sud ne postoji, šta je vama.

Sudi se u Specijalnom sudu?

- Ma, kakav specijalni sud. Znate šta, meni su ovde dolazili ljudi, operativci, koji su mi pričali kako je Mira Marković pretvarana u krivca. Kao, Mira Marković je imala ljubavnu aferu sa Zoranom Todorovićem, pa je Milošević naručio da se on ubije. Oni mi pričaju i smeju se kako su te priče puštane, kako su to radili. Ćuruvija koji je okretao njen telefon kad god hoće, dolazio u JUL i pretio, rekao: "Biće krvi, pobiće vas", ne znam šta. Ona posle kaže: "Jel ovaj lud, zašto on tako priča?"

Čekajte, kažete da je cela država poludela, da je Rade Marković uhapšen bez razloga za ubistvo Ćuruvije?

- Nemam pojma, nisam ja za to odgovoran. Vi pitajte sud i državu.

Ali to je istorija.

- Ma, kakva istorija, tu nema trunke istorije.

Kako nema, deca će to da uče u školama?

- E, to što deca uče u školama to je druga priča. Godinama sa mnom dolaze da razgovaraju o pozorištu, a u stvari razgovaraju o politici, i kad mi radimo nešto onda neće da objave da mi to radimo. To vam je to.

Vaš rediteljski angažman je direktno ukršten sa politikom sve ove godine.

- Ceo život se bavim politikom. Ali ja se razumem u politiku. Ovi političari, umetnici i ovi ostali, oni nemaju pojma o politici. I zato oni prave političko pozorište. Ja pravim pozorište koje se bavi politikom kao temom.

Umetnici su od vas odlazili iz straha. Zašto?

- Ne, ne, to nije razlog. Užasan je pritisak bio. Mi smo bili jugoslovensko pozorište, jugoslovenska trupa. Dan-danas ljudi koji su bili sa mnom moraju da se dokazuju, Dušan Jovanović, moj najbolji drug, on je morao da objavi veliki tekst u novinama da mene u jednom pasusu kritikuje zbog moje relacije sa Mirom Marković, iako ništa ne zna o tome. Kako Šerbedžija, sa kojim sam proveo ceo život, da preživi u Zagrebu i da postoji ako ga povezuju sa JUL-om, sa Miloševićem? U Hrvatskoj je mantra "srpska agresija, Milošević" i kad je izgovore onda može i Puhovski i svako drugi da drvi šta god hoće. Vi govorite o mojim najbližim. Za njih je izbor bio jednostavan, ili će raditi sa mnom pa neće raditi ništa drugo, ili će se distancirati pa će raditi, snimati filmove, igrati po pozorištima.

Hrvatski reditelj Oliver Frljić je pokušao da vas rehabilituje?

- O da, hvala lepo, hvala lepo.

Kako je to izgledalo?

- To nije nikako izgledalo, to je jedan mali jezuita koji ima cilj da dokaže da je to što sam ja radio anahronizam, da to više nema nikakvu šansu, to je nešto što pripada prošlosti. On smatra da je moje pozorište JNA. On Slovencima kaže da je KPGT kao JNA, a to je za Slovence odmah crvena krpa.

Zašto to radi?

- Zato što vi niste proučavali istoriju kompanije jezuita i metode rada tog katoličkog reda koji je zadužen za delovanje na javno mnjenje. To je jedna ozbiljna grupacija koja danas u svetu ima 25.000 oficira. Frljić je školovan na jezuitskom univerzitetu u Zagrebu, on je tamo studirao filozofiju, a onda je otišao da studira režiju. On je upućen da studira režiju, i danas pravi dečje predstave i recitale, to što on radi nema veze s pozorištem. Ali suština je u tome da je on vrlo inteligentan, vrlo obrazovan, on tačno poznaje metoda. Oficir reda Frljić superiorno vlada tom tehnikom, tom metodom. On u Hrvatskoj provocira taj ustašluk, on provocira taj užas, u Sloveniji se isključivo bavi denuncijacijom Jugoslavije.

Šta radi u Beogradu?

- Otme od Demokratske stranke 50.000 evra da napravi predstavu o Đinđiću i pri tome se čudi kako to da se niko u Beogradu nije bavio tom temom, a mi u tom času već tri godine igramo predstavu o ubistvu Zorana Đinđića, jednom nedeljno ovde u šećerani.

Jezuiti su u Hrvatskoj oduvek bili jaki.

- Ne samo u Hrvatskoj, svuda. Prva beogradska gimnazija i Prva zagrebačka gimnazija su jezuitske škole, pa svi značajni univerziteti u svetu su jezuitski. Oni su izmislili koncept obrazovanja, delovanja na javno mnjenje, to je kontrareformacija, to je otpor protestantizmu, to je otpor reformama u crkvi. Znate ko je pisao predgovor Lojolinih duhovnih vežbi ovde u Beogradu? Pa Zoran Đinđić.

Šta hoćete da kažete?

- Ništa neću da kažem, nemam šta da kažem.

Ko jezuitima pruža otpor, ko je druga strana?

- Postoji nekoliko grupacija u svetu koje imaju univerzalnu ambiciju. Pretenziju na univerzalnost ima Katolička crkva, imaju je američki internacionalisti i globalisti. U američkoj politici internacionalisti su oni koji su u administraciji, a globalisti su oni koji su u korporacijama. Treći suparnik je bio svetski komunistički pokret. Američki internacionalisti i globalisti su eliminisali komunistički pokret i ostao je sukob između ta dva pretendenta. Danas najveći sukob imate između Katoličke crkve i američkih internacionalista i globalista, to je jedna stvar koju ljudi ne razumeju. Otkud milijarde za odštete koje sudovi donose zbog pedofilije, protiv Katoličke crkve? Pa ovi naši sajentolozi odavde.

Foto: Nemanja Jovanović

Zna se da je u političkim ubistvima tokom devedesetih godina stradao onaj ko je bio sposoban da se u času, u tom danu kada dođe do pada Miloševića, suprotstavi onome što treba da se desi. Stradao je svaki čovek koji je mogao da skupi deset naoružanih ljudi

Ima ih?

- Pa kako da ne. Pola Đinđićeve vlade su sajentolozi, znate koliko naših istaknutih glumaca drži plamene govore?! Vi ništa ne znate.

Mi treba da znamo ko zna, evo na primer vi?

- Posle 5. oktobra mene su zbog učešća u politici gledali da ugase, eliminišu, da sklone iz javnog života. Onda sam ja tražio anketni odbor u Skupštini za Mlađana Dinkića, ministra finansija u to vreme, koga su birali za guvernera. Tražio sam anketni odbor zato što je taj čovek sa kriminalcima, sa dugim cevima, ušao u Skupštinu i guverneru prislonio pištolj na čelo i tražio da potpiše ostavku i da otvori trezore. Meni je odmah zatim ovde došla budžetska inspekcija, odneli su kamion dokumentacije, držali tri meseca i posle tri meseca su vratili to sve i rekli: "Pa što niste rekli da vi niste imali dotacije?" I onda su shvatili da nemaju ništa protiv mene.

Kako ste opstali?

- Posle 5. oktobra mi ovde sve što zaradimo moramo da dajemo nekome kao reket, moramo da plaćamo. Taj Saša Radulović dok je bio stečajni upravnik otimao nam je tri hiljade evra mesečno samo da nas odavde ne istera. Borim se poslednje tri godine da nas policija ne iseli odavde.

Zato što ne plaćate zakup?

- Tobož nismo platili, a plaćali smo. To je sve laž, nema nikakve osnove. I moram da vam kažem, najužasnija je ta stvar što ima razumnih ljudi tamo gde ne biste očekivali, kod političara, kod političkih protivnika. Najgori su ljudi iz moje branše. Najgora je ta užasna sredina tih preletača.

Kako, pa oni su elita ovog društva?

- Sad smo došli do glavne stvari. Šta se desilo? Jugoslovensko dramsko poslednjih 30 godina pokušava da skine sa repertoara "Bubu u uhu" koja se igra 44 godine u tom pozorištu. Nisu je dali Nikola Simić, Rada Đuričin i Vlasta Velisavljević. I kad je umro Nikola Simić oni skinu predstavu. Rada Đuričin i ja sednemo i kažemo: "Ovo ne može" i ja uhvatim svoje mlade glumce i opet napravim "Bubu u uhu" sa Radom. Izađemo mi sa tim i publika ponovo krene punom parom da dolazi kod nas, evo od prošlog juna odigramo je skoro 60 puta, prodamo tri puta Sava centar, Novi Sad. Mi za mesec i po dana u Beogradu i Novom Sadu prodamo 10.000-12.000 karata.

Hoćete da kažete da kod njih nema kvaliteta?

- Ma ne radi se samo o kvalitetu, nego to je udruženi zločinački poduhvat, da se kontroliše budžet. Da se drže pare pod kontrolom, da se drže zgrade. I sledeći korak je da se dokaže da država ne može da izdržava pozorišta pa će oni morati da uskoče da ih privatizuju. To je sudbina koja očekuje Jugoslovensko dramsko pozorište, Atelje 212, Pozorište na Terazijama, Beogradsko dramsko.

Da li je to moguće?

- Moguće, moguće. Otišao sam kod Marića u "Parove" da demaskiram tu lažnu elitu, te folirante, licemere koji sebe proglašavaju kremom, intelektualnim, umetničkim. Na osnovu čega? Oni koji sve hoće da teraju na tržište, a oni su na budžetima. Ne može niko da postoji, samo da se njima ne bi dirao budžet. Njihova vlast nad zgradama, institucijama, budžetom, opremom, da se to ne dira. Ovo što mi sada radimo, KPGT i ovo što ćemo letos raditi, to protivureči svemu što je ta lažna slika naše kulture, ta lažna slika situacije u kulturi. To stalno optuživanje naroda, građanstva da neće kulturu, da hoće samo rijaliti, samo "Parove".

Kako će se završiti ova kriza? I globalna i ova naša?

- Neće se završiti. Zato što nije stvar u tome da se završi. Koncept je da se održava sukob, da se upravlja krizom. Nema tu ideologije, kod nas na našem području nikad nisu bila bitna ideološka, kulturna, ekonomska pitanja. Koliko god svi drvili o tome. Ovde su uvek samo vojnostrateška pitanja. Od pristupanja jugoslavije NATO '52. godine, Titovog dogovora sa Amerikancima '41. godine. Od tog vremena kod nas su samo vojnostrateška pitanja ključna.

Kako to znate?

- Pa Jugoslavija je bila JNA, ali JNA je bila NATO armija. Moj otac je bio general na vrlo visokom položaju, ja sam u tome odrastao, ja sam to sve gledao, pitao, dobijao odgovore. Kod nas se mnogi prave blesavi, a mnogi ne znaju, ne znaju političari, ljudi vrlo visoko u vlasti unazad 30-40 godina, nije im rečeno. Nije ni Tito '41. rekao mladim skojevcima i komunistima šta se događa i zašto i kako. Nije im rekao šta je Koča Popović razgovarao u Americi, šta je Velebit razgovarao sa CIA u Vašingtonu '51. i '52. godine. Imam zapisnike razgovora Koče Popovića, imam zapisnike Titovih razgovora sa generalom Kolinsom, koji je došao sa najvišom vojnom delegacijom da potvrdi ono što je Koča dogovorio. Jugoslavija je bila deo NATO, važan deo NATO, a socijalistička zemlja. Rusi i Nemci su napravili problem kad su napravili sporazum iza leđa Amerikancima krajem '80-ih jer Sovjetski Savez nije mogao da opstane. Rusi su morali da naprave jednu epohalnu reformu, srušili su Berlinski zid, oni su dekolonizovali sve te svoje satelite od Rumunije do Finske.

Da li je zato razbijena Jugoslavija?

- Jugoslavija je bila najveći problem, najveća smetnja. Do poslednjeg trenutka su se Amerikanci trudili da održe pozicije ovde, kad su videli da su im ovi došli iza leđa i da ne mogu ništa, kad su videli da su Nemci otcepili Hrvatsku i Sloveniju, onda su oni rekli: "E, onda ćete imati rat u Bosni." Pa su onda svi američki resursi aktivirani u Bosni, uključujući Karadžića, uključujući Herceg Bosnu, uključujući muslimane, svi su oni proizveli uz pomoć JNA taj rat. U Bosni je morao da bude građanski rat koji će održati NATO živim jer više nije imao razloga da postoji. I ko to ne zna, i ko to ne razume taj može da priča te gluposti koje slušamo po ceo dan o tome šta je bio taj rat, te verski sukobi, te građanski. Gluposti, nema veze sa mozgom. JNA je demontirala Jugoslaviju. Nije je demontirao nijedan disident niti neka nacionalistička budala. Jugoslaviju je demontirao onaj ko je imao poluge te demontaže, a to je JNA.

Znači Milošević nema krivice?

- Kakav Milošević, kakvi bakrači. Milošević više nije imao nikakvog uticaja na to, niko njega nije slušao u toj vojsci. Oni su radili ono što njihov sistem traži. A njihov posao je bio da njihov vodnik Janez Janša i cela mreža tamo formiraju slovenačku vojsku i slovenačku državu. Da u Hrvatskoj Tus ode i da napravi hrvatsku vojsku. Oni su ljudi koji su obavljali svoje zadatke u svojoj operativnoj zoni. A u Bosni se dovlači oružje, jer tamo mora da se ratuje i tamo se koriste sve te stvari, resursi, ljudi. Rijaliti. Mi govorimo o pravom rijaliti-programu. To je jedini rijaliti, ovo sve što gledamo na televiziji je komedija, male pozorišne predstave. Pravi rijaliti je kad vi postavite kameru i organizujete Markale i da bomba padne na red ljudi koji čekaju za vodu. To je rijaliti, to je proizvodnja istorije, proizvodnja događaja. Ono što se desilo na televiziji desilo se, što se nije desilo na televiziji nije se ni desilo.

Hoće li Srbija ući u Evropsku uniju?

- Ne može, ne može Srbija da uđe u Evropsku uniju, to je prosto američka zona u koju su sad Rusi ušli i u kojoj između velikih sila postoji napetost koja je dragocena napetost iz vremena Hladnog rata, koja je produžavala svetski mir. To su velike sile, imperije koje obnavljaju svoju imperijalnu moć i koje imaju svoje imperijalne interese. Ona nije pitanje emocija, nije ni pitanje ideologije, to je pitanje njihovih jasnih interesa. Norveška i Srbija su dve ključne tačke američkog prisustva u Evropi. Ako nisu u Norveškoj ili Srbiji Amerikanci su drugorazredna sila. I to naši čuveni eksperti ne znaju, oni pojma nemaju o tome. Oni lupetaju gluposti.

Ima li nade za Srbiju?

- Ni manje ni više nego kroz celu istoriju. Ko se dokopao Evropske unije? Oni koje je Amerika prve ubacila u NATO, eliminisala njihove narodne armije, postavila u sistem NATO. Pazite, Hrvatska koju je praktično otcepio "Crveni orkestar", to je služba koja postoji još od predratnih vremena, to su takozvani Bojkovci i Manolici. To je sve agentura, sovjetska pa ruska. A kod nas stalno - Srbi su proruski, a Hrvati su prozapadni. Glavni Titovi ljudi koji su radili sa Amerikom su Srbi svi do jednog, Vladimir Velebit, Koča Popović, Aleksandar Ranković. Kod Srba važi ta folirantska propaganda. To nema veze s mozgom. To je najveća i najopasnija svesna zabluda srpskih nacionalista, uvek spremni da sarađuju sa okupatorom. Jedini kontinuitet u našoj istoriji to je saradnja sa okupatorom. Borba protiv okupatora, ustanci, to su epizode. Sadašnja revizija istorije samo to svedoci. Pokušava da se rehabilituje svako ko je držao tu glavnu liniju u srpskoj istoriji a to je saradnja s okupatorom. To je ono što Frojd zove identifikacija s agresorom, o čemu je Dedijer napisao knjige. To je pritisak da se ti pridružuješ agresoru, usvajaš njegove kulturne vrednosti, usvajaš njegovu ideologiju i braniš njegove interese a ne interese svoje zemlje.

Jeste li u kontaktu s Mirom Marković?

- Ne. Ona to negira, ali ja smatra da ona ima zahtev da ne komunicira sa mnom.

Zašto?

- Ne znam. Ja mislim da oni koji su je poslali u Moskvu, a to su Amerikanci i Rusi zajedno, od nje traže da sa mnom ne komunicira. Ja sam jedini sa kojim ona nikada nije imala nikakav kontakt od kad je otišla.

Kakav ste vi tu problem?

- Ja mislim da je ona talac tamo. Ona je nesrećna žena koja je izgubila porodicu, izgubila zemlju, ona je optužena za sve i svašta na ovom svetu, a jedino do čega je njoj bilo ikada stvarno stalo i bilo joj važno to su ta njena porodica, muž i deca. Ovi koji su tobož oko Miloševića, oni nikad neće njega da napadnu, stalno nju. To je strategija Jovice Stanišića, državne bezbednosti. To su oni radili od početka. Njima nikako nije odgovaralo da Milošević formira JUL.

Koja je uloga Jovice Stanišića u svemu?

- Ja sam sa njim razgovarao, ja sam njemu rekao ono što sam mislio o tome svemu. To je jedna stvar koja je ružna, gadna. U istoriji sveta ne postoji zemlja u kojoj se ustanovilo da načelnik Generalštaba i šef tajne službe rade za stranu silu. Mogao je da radi neki major, neki pukovnik, ali ne i oni.

Kako vi to znate?

- Ja otkud znam? Pa Amerikanci su to rekli i u Hagu, pismo su poslali. Naš značajni saradnik, čovek sa kojim smo mi... Zašto je Stanišić radio to što je radio? Od kad je on deo američkog sistema? Zašto je cela državna bezbednost u to uključena? Zar mislite da su vojne službe nevine u tome? Meni kaže jedan čovek pre neki dan: "Pa oni te ne vole." Rekoh: "Znam, zato sto ja govorim javno o tome." To je u Titovo vreme nastalo. Paralelno, i sa Amerikancima i sa Rusima, dve linije koje paralelno rade sve vreme. Tako je zemlja funkcionisala, to je tako bilo i tako je i dalje. U tome je cela stvar. To su kontinuiteti koji su nesavladivi. Meni je Jovica u svom kabinetu kad smo jedini put razgovarali rekao: "Znate, političari su prolazni, izbori, sve te stvari, služba ostaje. Ona je kontinuitet, ona je država, političari se menjaju, tako je u celom svetu." Rekao sam da znam da je tako u celom svetu, ali je u celom svetu to nepristojno govoriti, ljudi to kriju, a vi meni otvoreno to govorite, vaši ljudi dolaze da mi to kažu da nismo bitni mi koji se bavimo politikom ili umetnošću, da je samo služba bitna. Zato ljudi vezani za službu nemaju ideoloških predrasuda. Oni danas mogu jedno, sutra drugo. Njima je potpuno svejedno da li su levičari, da li desničari, nacionalisti, da li uređuju časopise, to sve služba pokriva. Samo služba je domovina.

Shvatate koliko su ozbiljne te reči koje govorite?

- To je vrlo ozbiljna stvar i to nije samo ovde. Razaranje naše vojske je najvažnija stvar pored razaranja kulturne matice života. To znači razaranje jugoslovenskog načina života. Kad čujete američki način života, super, a kad čujete jugoslovenski način života, e to je nešto što mora da se razori, da se pretvori u parčiće. Tu sarađuju naši vodeći intelektualci, najveći umetnici. Znate kad Braca Petković, ministar kulture, naivno da izjavu da će u njegovom mandatu on otvoriti muzeje. E pa moram da vam kažem da Veran Matić i Sonja Liht trče kod Vučića i kažu: "Ne, ne, ne, to ne može, šta on misli" i njega smene. Pomenuo sam vam imena, a meni je to autentično čovek prepričao.

Jeste li vi radili za službu?

- Ma kakvi, ja i služba.

S obzirom na to da ste bili uvek na nekom izvoru s tim ljudima...

- Jesam, ali nisam ja za njih pogodan, nisam za njih zgodan. Pristupali su meni pa mi na kraju kažu: "Što si ti tako radikalan, pa ne može se sa tobom." Zato što ja znam da je to jedino što mi čuva glavu. Kad jednom uđete u tu priču gotovo je sa vama, nema nazad. Jedanput to je za ceo život i gotov si. Ipak sam ja ponešto uradio u svom životu na drugoj strani, meni je to dovoljno.

Kažu da ste mnogo para uzimali i da ste čak sebe samog prevazišli na Budva teatru koliko ste novca tražili?

- Jel stvarno znate o tome?

Ne znam, pitam.

- Mi smo te godine išli u Meksiko, na turneju po Evropi, Nemačkoj, poslednja stvar na svetu nam je bila Budva. Na kraju su nam rekli: "Smanjićemo dotacije, morate otići u Budvu da to napravite." I onda smo mi na sav posao Nada Kokotović i ja dodali još i Budvu i Kotor i izginuli radeći to leto. Budva je preuzela da da nekakve pare, plati celu tu stvar. Oni su polovinu dogovorenog novca uplatili, mi smo sve finansirali, oni su polovinu platili, a kao polovinu će posle. Znate šta su uradili?

Šta?

- Drugu polovinu nikad nisu uplatili. Dali su izjavu u novinama "Mi smo sa Ristićem radili tri meseca, sve smo naučili, sad ćemo sami" i nikada nisu platili ništa. Ja ne znam ko je vama šta rekao o Budvi, ali to je poznato.

Gde su vam pare, priznajte?

- Gde mi je ta imovina, te pare, ja vozim auto iz '97. godine dan-danas. Živim u kući svojih roditelja koji su umrli. Nikad nisam stan dobio ni od koga, nikad nisam dobio stipendiju.

A budžeti?

- Ma nikad, bilo koje vrste. Samo u Subotici smo imali to malo provincijsko pozorište, 10 godina smo vodili to i zarađivali još dva puta toliko da bismo preživeli. I sad oni meni pričaju o tome. To su vlasnici vila, bazena, privatnih aviona, čuda, oni pričaju o mom novcu. Pa to je stoka najobičnija, odvratna, bezobrazna.

Tako o kolegama?

- Pa ja znam sve o njima, mogu da vam nabrajam imena umesto da se istraživačko novinarstvo bavi time odakle njima. Ko to plaća, zašto plaća. Godinama pišu kako je Ristić potrošio pare, Ristić ukrao. Pa gde je to što sam ukrao, gde se to vidi? Vidite svaki moj glumac, taj Lečić koji tamo čitam po novinama šta sve priča. Moram da vam kažem, stvarno ću jednom sesti pa ću ih raskrinkati sve.

RIJALITI JE KAO KOMUNIZAM

Čuveni italijanski reditelj, dokumentarista, zvao se Jakopeti, taj čovek je jos '60-tih godina napravio jedan film koji se zvao "Mundokane", kod nas se prikazivao kao "Pasji život". To je jedan radikalni, revolucionarni dokumentarni film. Čovek je išao po celom svetu od Amazonije do Tajlanda, Japana i slikao najneverovatnije bizarne ljudske aktivnosti. Za vreme građanskog rata u Kongu prisustvovao je i snimao streljanje nekih zarobljenika. Pošto se kamera zakočila i došlo je do tehničkog kvara on je rekao: "Ajte sad ponovo, dovedite novu grupu da bih snimio taj kadar." I on je ponovo snimio streljanje ljudi. Rijaliti, to je rijaliti. Ali danas to rade države, korporacije, svi to rade. Taj politički rijaliti je glavni. Ova dreka tobožnjih elita protiv "prostačkog naroda" koji to sada gleda, pa to je zdravo u odnosu na te elite i ovaj politički rijaliti. Ta komedija sa tim polupismenim svetom, tim starleticama, toj erotizaciji tih odnosa, to njihovo svađanje. Publika ih gleda zato što oni žive njihov san, njihovu fantaziju, sede zatvoreni, plaćaju ih, jedu, piju, seksaju se, postaju popularni. Žive u komunizmu ustvari, svakome prema potrebama. Sve potrebe su im date i zato su ideal sirotinji.