INTERVJU, STANKO SUBOTIĆ CANE: Bio sam državni neprijatelj broj 1

INTERVJU, STANKO SUBOTIĆ CANE: Bio sam državni neprijatelj broj 1


Srpska politika, mediji i sudovi izmislili su lik kome su pozajmili moje lične podatke, moje ime i prezime – Stanko Subotić. Čak su i nadimak zloupotrebili. Godinama su gradili taj karakter, ubeđujući javnost da je u pitanju stvaran, opasan, monstruozan tip koji se u slobodno vreme bavi švercom cigareta.

Hotel “Kempinski”, Ženeva. Biznismen Stanko Subotić opisuje kako su srpska politika, mediji i sudovi izmislili lik kome su pozajmili njegove lične podatke, ime i prezime. Godinama su gradili taj karakter, ubeđujući javnost da je u pitanju stvaran, opasan, monstruozan tip, koji se u slobodno vreme bavi švercom cigareta. Nakon višegodišnje borbe da dokaže svoj pravi identitet, Stanko Subotić je to i uspeo, oslobađajućim presudama italijanskih i srpskih sudova.

Švajcarska je jedna od najuređenijih zemalja sveta. Živeti u Švajcarskoj znači poštovati pravila. Raditi u Švajcarskoj znači živeti iznad evropskog proseka. Imati sopstveni biznis u Švajcarskoj je dokaz uspešnosti. I to važi za sve. Bar u Švajcarskoj. Ne i u Srbiji. Stanko Subotić se već skoro dve decenije bori sa medijskim spinovima i protivpravnim progonom isfabrikovanim u srpskim centrima moći. A živi u Švajcarskoj. Radi i ima sopstveni biznis u Francuskoj, Danskoj i baš u Švajcarskoj. U toj režiranoj šizofrenoj atmosferi mnogi su profitirali, Subotić je izgubio mnogo. Samo on zna koliko. Nadležne institucije u Evropi, ali i u Srbiji su dale konačni sud. Pojedinim domaćim medijima on nije dovoljan. Ko, zašto i kako je pokušao da od rođenog Ubljanina napravi državnog neprijatelja broj jedan samo za vas u svojoj životnoj ispovesti objašnjava gospodin Subotić.

Vi ste kao mlad čovek otišli u Francusku i sami se borili za sve to što ste postigli. Kako je to izgledalo?

– U Francusku sam otišao 1981. godine i tamo sam boravio neprekidno do 1990. Konfekcijom sam počeo da se bavim igrom slučaja, tako što sam otišao na letnji raspust kod prijatelja čiji su roditelji imali mali modni atelje od 40-50 radnika i radili su za “Šanel OTC”. Baš te godine, tog leta, njegovi roditelji su odlazili u penziju i njemu su ostavljali taj biznis. On me je molio da ostanem s njim makar koji mesec jer i nije bio baš neki radnik, tako da sam počeo praktično da mu pomažem. Počeo sam da se bavim svim onim osnovnim poslovima koji se tiču konfekcije, od prevoza, a kasnije poslova na celoj proizvodnoj liniji. Tako sam naučio nešto što nisam ni sanjao da ću naučiti, da se bavim proizvodnjom konfekcije. Ubrzo posle toga, 1983. godine otvorio sam sopstvenu firmu, sopstvenu proizvodnju. Negde 1988-89. godine već imao dve ozbiljne kompanije koje su proizvodile velike količine pret-a-porte proizvoda, imao sam svoj maloprodajni lanac na Azurnoj obali i na Atlantskom okeanu od Daksa do Bearis Sen-Žan de Luza. Moglo bi se reći da sam 1988. godine za naše pojmove već bio uspešan poslovni čovek.

Potom ulazite i u druge biznise?

– Tada ne. Pošto je posao išao dobro, 1989. sam počeo da upošljavam naše fabrike u staroj Jugoslaviji koje su počele da proizvode za mene. To je počelo uspešno da funkcioniše i krajem te godine otvorio sam svoja dva pogona za proizvodnju konfekcije, jedan teške konfekcije i jedan lake ženske konfekcije. Naredne godine već sam imao dobre poslove sa velikim nemačkim lancima kao “Majgarten” i “Hert”. Ali kada je krenuo embargo protiv Srbije ’92. godine, kada je već bilo nemoguće raditi, morao sam da se snalazim kao i drugi ljudi u Srbiji u to vreme, tako da sam morao da nalazim korespodentne kompanije preko Makedonije, što je inače cela privreda koristila, da preko njih izvozim, uvozim materijale i da se preko njih bavim tim poslovima. To je jedno vreme funkcionisalo, ali ubrzo su Makedonci preuzeli te poslove. Bilo je nemoguće tako funkcionisati i zbog inflacije, nemoguće plasirati proizvod, održati cenu, a ne bankrotirati. Tada počinju neki novi poslovi za mene koje sam prinudno radio. Imao sam problem sa jednom naplatom i makedonska vlada mi je ponudila da preko “Ohisa Skoplje” napravim razmenu, da umesto novca dobijem robu. I tada sam dobio 10 kontejnera cigareta od “Makedonija tabaka”, tako da sam prvi put u životu imao cigarete. To je za mene bila katastrofa, nisam znao šta da radim s tim. Pošto sam u Srbiji već imao dosta svojih butika i prodajnih objekata, a dozvolili su da se otvaraju PCP-i, to su posebne carinske prodavnice, onda sam praktično te svoje prodajne objekte pretvorio u PCP. Tako sam imao prvi lanac PCP-a u Srbiji koji je postojao i kada sam ubacio prvih 10 kontejnera. Naravno, legalno sam ih uvezao u Srbiju i video da taj posao ide dobro i ne samo da ide dobro već da donosi ozbiljan profit. Tako sam počeo da se bavim trgovinom cigareta za koje sam kasnije optuživan da sam se bavio nelegalno.

Praktično ste postali generalni distributer cigareta i to ne samo za Srbiju?

– Na početku sam bio samo uvoznik makedonskih cigareta. Video sam da taj posao dobro funkcioniše, a s obzirom na dobre poslovne relacije u Francuskoj i u celoj Evropi, i na to da govorim dobro i jezik, da poznajem dobro sistem poslovanja, da imam dosta poslovnih veza, otišao sam i zakucao na vrata velikih proizvođača i ponudio da budem distributer, prvo za Srbiju, a kasnije sam dobio generalnu distribuciju za celu jugoistočnu Evropu. Taj sam posao obavljao ne preko srpske kompanije, nego preko švajcarske kompanije i naravno imao sam i nekoliko ofšor kompanija koje su u to vreme bile legalne i omogućavale da se izbegne embargo i da se može poslovati. Postao sam najveći distributer nekoliko najvećih svetskih proizvođača cigareta.

Možete reći kojih?

– Bio sam distributer broj jedan “Britiš amerikan tobaka”, bivšeg “Rejnoldsa”, kasnije “Džapaniz tobaka”, “Altadisa” iz Francuske, i već ’97/98. godine u tim mojim stranim kompanijama baveći se tim poslom imao sam promete koji su bili veći od milijardu dolara na godišnjem nivou. Ostvarivao sam fenomenalne profite, a ujedno sam mogao da omogućim svojoj kompaniji u Srbiji da postane direktni uvoznik tih proizvoda i da praktično budem privilegovan na tržištu. Pored tih prodavnica koje sam imao i pretvorio ih u PCP-e tražio sam kasnije dozvolu za otvaranje djuti-fri šopova. Otvorio sam jedan fri šop na graničnom prelazu “Đeneral Janković”, jedan u luci “Bar”, a imao sam i nekoliko carinskih skladišta i u Crnoj Gori i u Srbiji koji su bili legalni, preko kojih sam se i bavio tim poslom. Tako je ostalo da kompanija za konfekciju, kojoj sam dao ime po svojoj ćerki, nastavi pod istim imenom da radi i trgovinu cigareta.

Kompanija se zvala “Mia”?

– Mia, da. I priznaćete, neuobičajeno je da neko pomisli i da vas optuži da ste osnivali firmu i davali joj ime po svojoj ćerki a da onda tu istu firmu koristite za krijumčarenje.

250px-Stanko_Subotic_CanePosle sastanka u Koštuničinom kabinetu, Bodi Hombahu je dato do znanja da ako želimo kupovinu “Večernjih novosti” moramo da razgovaramo sa Bekom i Miškovićem. Nemci su mi rekli da odem na sastanak , a Mišković i Beko su tražili 24 miliona evra da kupe akcije, a da nam kasnije te akcije predaju i da ne pitamo za koliko novca su kupili

Da li ste vi bili konkurent onima koji su se nelegalno bavili trgovinom cigareta?

– U jednoj velikoj meri jesam, samim tim što nisam hteo da im prodajem robu. Nisam prodavao cigarete firmama koje nisu bili regularni uvoznici. U tom smislu jesam bio njihov protivnik, a bio sam i samim tim što sam ujedno bio uvoznik i distributer i maloprodavac. Imao sam odlične cene kojima se nije moglo konkurisati.

Vi ste na suđenju dali papir na kome se vidi da je šverc cigareta radila neka firma iz Novog Sada iza koje je stajala vojska?

– Gledajte, proces je iskonstruisan od A do Ž apsolutno na bazi lažne dokumentacije, koju je pravio i radio inspektor Bogdan Pušić. On je inače i vodio navodno tu akciju “Mreža” i on je to radio sa svojim saradnicima, ja manje-više znam sve detalje… Proces je montiran na bazi tih lažnih dokumenata i na bazi lažnih svedoka koje su ucenjivali i terali da me lažno optuže. Postoje dve faze tog procesa. Prva faza je moja kriminalizacija u medijima.

U akciji “Mreža” koja je ranije pokrenuta?

– Ja nisam ni znao za bilo nikakvu akciju, da policija istražuje krijumčarenje ili bilo šta. Znači, proces je imao dve faze, prva faza je bila moja kriminalizacija u medijima i bila je akcija u kojoj je iz Koštuničinog kabineta organizovano da se uvučem u procese van Srbije, da bi ta medijska kriminalizacija imala još jaču potporu. Zahvaljujući toj manipulaciji došlo je do procesa u Italiji u kome sam oslobođen na način na koji se nikad u istoriji italijanskog pravosuđa nije desilo.

Da tužilac povuče optužnicu?

– Jeste, da je tužilac tražio povlačenje optužnice i moje oslobađanje. Oslobođen sam pod formulom koja znači da nikada nije ni postojalo neko krivično delo, a kamoli da raspravljamo o krivičnom delu da li sam ga učinio ili ne. U dokumentaciji koja je bila povod za istragu, za proces protiv mene, dokazi su članci hrvatskog “Nacionala”, ponovljeni naravno u srpsko-crnogorskim medijima, ponavljani od strane mnogih političara. Zatim kompilacija dokumentacije koja je verodostojna – o mom poslovanju, nazivima mojih firmi, adresama, mojim ličnim podatacima, sa člancima i lažnim optužbama. Našao sam se pod istragom u sedam, osam država Evropske unije, zaključno sa Amerikom. Istovremeno mi je po zahtevu italijanskog tužilaštva paralelno otvoreno nekoliko procesa. Imao sam procese u Švajcarskoj, Lihtenštajnu, na Kipru, Francuskoj, Americi, istrage u Grčkoj, Austriji, Nemačkoj za koje ja nisam ni bio svestan niti sam mogao da istražujem do kraja, pošto je ta dokumentacija bila jedna soba u tužilaštvu koja se zvala po meni. Nije bila broj, nego se zvala Stanko Subotić.

Sve je krenulo 2002?

– Sve je krenulo te godine, to je bila vrlo dobra podloga za one u Srbiji koji su činili to što su činili, koji su praktično na meni i mojoj porodici izvršili medijski masakr. To je političarima služilo u međusobnoj borbi, kasnije i nekim ljudima da me reketiraju, od medija, političara, poslovnih ljudi…

Koštuničin ekspertski tim na čelu sa Tijanićem i opskurnim Crnogorcima pokrenuo je medijski masakr protiv mene i moje porodice

Kakvu su ulogu odigrali Hrvati u pravljenju duvanske afere?

– Ja sam se sam na početku pitao o čemu se radi. Prvi razlozi ja mislim da su bili zbog mog učestvovanja u pomoći i finansiranju Demokratske stranke. Ja sam počeo da pomažem Zorana Đinđića i Demokratsku stranku praktično od ’95. godine i to je meni beleženo verovatno kao minus. Razlozi su verovatno i druge prirode, zbog mojih dobrih odnosa sa Crnom Gorom i zbog poslova i zbog toga što sam praktično omogućio Crnoj Gori da ima velike prihode zahvaljujući mojim pravima na distribuciju cigareta. Omogućio sam im da postanu centar za distribuciju za SR Jugoslaviju. Zahvaljujući tome imali su prihode i punili budžet. To je bio problem i za srpske Crnogorce koji su želeli da preko leđa Srbije i preko mojih leđa ruše crnogorsku vlast. Znači, kompilacija svega toga… Treba razumeti da mi je bilo teško da se odbranim, ja sam već ’97. napustio Srbiju i otišao jer sam se osećao ugroženo, osećao sam pritiske. Pretila mi je opasnost, počinjale su ucene, otimali su mi robu, što država što kriminalci, tako da sam praktično morao da napustim zemlju.

downloadLjudi iz Hrvatske koji su izmislili duvansku aferu su bili saradnici srpskih struktura. To mi je i priznala novinarka Nacionala Jasna Babić. Ona mi je rekla da je pisala te tekstove tako što je prvo bila kod Koštunice u kabinetu, gde su je brifovali Aleksandar Tijanić i tim koji je organizovao celu kampanju protiv mene

U medijima 2002. godine uz vaše ime najčešće se spominje ime Zorana Đinđića?

– Pa upravo o tome se i radi, kada su me kriminalizovali kroz medije, onda su kriminalizovali sve ljude koji su imali bilo kakav odnos sa mnom, to je i rađeno tendenciozno. Ja mislim da je tu najveća eksplozija pritiska na mene i moje medijske kriminalizacije upravo iz tog razloga, baš zbog Zorana i onoga što se dešavalo upravo u političkim previranjima koja su u to vreme bila velika.

A zašto je baš iz Hrvatske dolazila čitava ta priča o Vama, pa i Đinđiću? Pominju se Hrvoje Petrač, Ratko Knežević…

– Ti ljudi su bili saradnici srpskih struktura, naših struktura koje su, da bi dale verodostojnost akciji koju su sprovodili, upravo to radili preko Hrvatske. S današnje tačke gledišta ja mogu ovako da pričam o tome. Tada sam mislio da to rade Hrvati isključivo radi toga što sam u to vreme kao distributer, jedan od najvećih distributera, bio velika opasnost za njihovu duvansku industriju.

Izgledalo je da ugrožavate njihovu duvansku industriju u Rovinju?

– Jeste, ali sam tek kasnije, čitajući dokumentaciju od raznih sudova i tužilaštava gde sam imao procese, shvatio da je sve organizovano u Srbiji. To mi je i priznala zagrebačka novinarka Jasna Babić i ispričala mi je sve detalje o tome, čak je i svedočila o tome.

Možete li reći nešto o tome? Jasna je radila u “Nacionalu” i pisala je prva dva teksta?

– Priznala mi je da ih je ona pisala tako što je prvo bila kod Koštunice u kabinetu, gde su je brifovali Aleksandar Tijanić, Koštunica i tim koji je organizovao celu kampanju protiv mene. Tako da mi je jasno da su Hrvati samo odigrali prljavu igru za interese tadašnjih struktura u Beogradu.

Dinkić na Kipru nije tražio Miloševićeve pare nego se bavio poslovanjem moje firme, u kojoj je direktor bio moj nećak Nikola Milošević. A Dinkić je to iskoristio kao dokaz, gde je Nikola predstavljen kao Miloševićev sin. Onda je došao u Srbiju i rekao: “Mi smo pronašli Miloševićeve milijarde”

Koje su još strukture osim političkih u Beogradu, da li iz državne bezbednosti, iz policije…

– Gledajte, mnogo se ljudi kao figura pojavljuje, ali ne treba ići daleko od suštine. Koštunica je pri svom kabinetu imao neki svoj ekspertski tim koji su vodili Tijanić i određeni ljudi. Znači, mejlovi, telefoni, faksovi koji su korišćeni, korišćeni su upravo s tog mesta. Oni su kompilovali tekstove prevedene na italijanski jezik sa prijavama koje su poslate sa te adrese što Olafu u Brisel, što italijanskom tužiocu, što novinarima pre nego što je tekst uopšte izašao. Bilo je čak razlike po nedelju dana, znači nedelju dana kasnije izađe tekst koji je već bio preveden. Šta imam da vam pričam dalje o tome? To je toliko očigledno. Koštunica, to njegovo okruženje, ti njegovi beogradski biznismeni, odnosno Crnogorci kojima je interes da postanu vlast u Crnoj Gori bez prave političke borbe, bez izbora, to je tim koji je uništio i Srbiju. Ne treba ja da vam pričam imena tih ljudi, vi ih vrlo dobro znate i cela javnost u Srbiji ih zna. I zna šta su oni uradili tih godina i sve do ovih poslednjih par godina.

Govorimo o Koštunicu u periodu pre atentata na premijera?

– Ako pričamo o 2002. godini, oni su već tada pokrenuli tu kampanju, samo što ja nje nisam bio svestan. Najaktivniji van Koštuničinog kabineta je bio Mlađan Dinkić. On je bio najaktivniji lik u toj kampanji.

Kako to?

– Zato što postoje dokazi i činjenice, njegove javne izjave koje danas možete da sastavite i imate film da li je tačno to što ja govorim. On je uz pomoć da kažem vrlo sumnjivih kancelarija iz Engleske i ne znam odakle, dakle vaninstitucionalno, ušao u istragu da navodno pronađe novac koji je Slobodan Milošević izbacio iz zemlje. I onda je, na moje zaprepašćenje, jedino moju firmu izvukao, pošto sam imao ogromne promete. I zato što je direktor moje firme na Kipru i odgovorno lice bio moj nećak koji se zove Nikola Milošević, koji nikakve veze nema sa familijom Milošević. A Dinkić je to fenomenalno iskoristio i ukomponovao u kampanju hrvatskog “Nacionala” kao dokaz, gde je Nikola predstavljen kao Miloševićev sin. Onda je on došao u Srbiju i rekao: “Mi smo pronašli milijarde Slobodana Miloševića”, a on je u stvari izvadio moje račune i promete mojih firmi koje su bile potpuno legalne i koje nikakve veze nisu imale direktno sa Srbijom, a kamoli sa Miloševićem. Tako da je kroz kampanju i kroz medije on praktično preusmerio istragu u drugom smeru i ceo Zapad se bacio na mene. Dve godine su izgubljene u suludim istragama dok se nije utvrdilo da te firme nemaju nikakve veze sa Miloševićevim parama. Znači, to je suština.

Potom se formira anketni odbor o duvanskoj aferi?

– Anketni odbor nije mogao ništa da utvrdi. Anketni odbor je, po meni, služio da se stvar zamagli još više, da se ispolitizuje, da se koriste ona imena koja su njima potrebna, a ne da se uđe u suštinu.

I onda se dešava 12. mart 2003. godine, ubistvo Zorana Đinđića. Kako ste vi to doživeli?

– Kako bih doživeo, kako može jedan čovek da doživi ubistvo prijatelja. Suvišno je i da kažem bilo šta o tome.

Da li njegovo ubistvo ima veze sa duvanskom aferom?

– Ma kakve veze, totalno je suludo i pomisliti da to ima bilo kakve veze. Da komentarišem Zoranovo ubistvo i vezujemi ga za kampanju i direktno za mene mislim da nema smisla. Ima generalno smisla to što je kampanja protiv mene vođena upravo s takvom destruktivnom snagom da bi se Zoran što više kriminalizovao. Pričati da je Zoran Đinđić kriminalac i pomisliti da je on imao uopšte neke veze sa kriminalom je besmisleno. To je bila akcija pokrivanja njegove likvidacije. Ne treba ja nikoga da optužujem, kao građanin i Zoranov prijatelj mogu da dam moje mišljenje, a znam samo da je njegova kriminalizacija pravljena iz političkih razloga. Napravljena je zabuna da li je Zoran ubijen što se nekom zamerio iz kriminalnog sveta ili ne.

Tvrdite da je jedan od razloga za napad na vas i pokušaj da vas reketiraju? U tom kontekstu pominjali ste i Dušana Mihajlovića?

– Vidite, strane države u kojima imam poslove, u Francuskoj i Švajcarskoj, tražile su od mene, savetovale me, da s obzirom na medijsku kampanju koja se protiv mene vodila javno demantujem te laži. Ja sam zbog toga najviše prihvatio intervju u “Insajderu”. Tada sam rekao Brankici da sam reketiran, ispričao šta je ministar unutrašnjih poslova radio, kako je komunicirao sa mnom, sastajao se, uzimao mi novac, ucenjivao me, kakve je pritiske vršio na mene. To ništa nije značilo ni za jednu instituciju u Srbiji da pokrene bilo šta, da me pozove, da traži izjavu po pitanju toga. Ne, nego je to prećutkivano kao odbrana kriminalca koji ima pravo da laže. A danas, sa današnje tačke gledišta, ove godine, posle svih procesa, posle mojih krivičnih prijava koje sam protiv svih njih podneo, dokaza koje sam dostavio tužilaštvu, pravosuđu, to su postale činjenice. Dakle, bio sam u pravu za svaku reč koju sam rekao. Konkretno protiv Dušana Mihajlovića i ljudi koji su činili te nezakonite radnje prema meni ja sam sistematski podnosio krivične prijave. Nisam išao na to da tužim medije jer sam polazio od pretpostavke da uvek imaju pravo da govore i pišu bez obzira na to što su toliko nasilni, što su nekorektni, što su neprofesionalni, što nisu pokazali poštovanje prema pretpostavci nevinosti, nego su nasilno tvrdili da je to sve što oni pišu i govore tačno. U stvari, najveća optužnica protiv mene bili su upravo mediji, i javnost je tražila moju glavu. A u sudskim postupcima protiv mene nije bilo ništa osim laži medija i lažnih svedoka ili lažne dokumentacije.

Šta ste naveli u krivičnim prijavama, koliko vam je novca Mihajlović tražio?

– Ja sam sistematski podnosio krivične prijave, podnosio za to dokaze, ukazivao na svedoke. Znači, nisam pričao priče koje su neosnovane. Nijedna od tih prijava nije procesuirana, nijedna. Sve stoje u fiokama. To je pitanje koje vi novinari treba da postavite današnjim predstavnicima tih institucija, Specijalnom tužilaštvu, pravosuđu. Šta je razlog, zbog čega se ne oglašavaju? Ili njih i dalje zanima da mene degradiraju preko medija da bi omalovažili sudske postupke koje sam dobio, gde sam oslobođen, da bi danas rekli: “Da, da, ipak je on to pod sumnjivim okolnostima uradio.” Žuljaju ih te krivične prijave koje su čvrste kao beton, koje sada kada vratimo film unazad svi vidimo ko je uništio Srbiju i zbog čega sam ja bio na stubu srama dok su ovu zemlju pljačkali. Ja jesam Srbin i po rođenju i po ubeđenju, ali ja sam 30 i kusur godina živeo van Srbije, prometi srpskih kompanija koje sam posedovao u ukupnom iznosu ne čine ni 2-3% ukupnog prometa koji sam ostvario u drugim državama. Čak mogu da kažem da nisam ništa ni zaradio jer sam uložio deset puta više novca… I oni su mene stavljali u grupu ljudi, biznismena koji su učestvovali u privatizaciji, uništili i opljačkali zemlju za desetine milijardi evra. Vi dobro poznajete te likove, te velike srpske biznismene koji su sa tašnama i mašnama odjednom postali biznismeni a danas iza njih postoje samo pustinja i prašina, sirotinja i tuga.

Navedite imena makar dvojice tih biznismena?

– Ja sam javno rekao koja su to dvojica ljudi, to su dvojica koja su i mene lično opljačkala, pokrala i prevarila. To su Miša Beko i Miroslav Mišković. Protiv Miroslava Miškovića nisam mogao podneti krivičnu prijavu jer on nije bio pravni akter ugovora koji su imali sa mnom, ali protiv Miše Beka sam podneo prijave koje stoje u fioci. A znam da su te prijave policijski dobro odrađene jer je policija u to vreme sve odradila zajedno sa Vericom Barać. Protiv Milana Beka sam podneo krivičnu prijavu sa svim dokazima u vezi s privatizacijom “Večernjih novosti” i privatnim prevarama.

Razjasnite nam Bekov i vaš zajednički posao?

– Nismo mi ni imali zajednički posao, on se samo jednog dana pojavio kao predstavnik Vlade Srbije, meni uopšte nije bilo jasno koju je on ulogu imao. Moji partneri i ja smo pokupovali dosta kompanija, kompanije koje smo fuzionisali, kompanije koje nisu vredele ništa i onda smo od njih pokušavali da nešto napravimo. Ja sam bio koncentrisan na distribuciju i maloprodaju, a oni na izdavaštvo, što je i bila njihova osnovna delatnost. Ja sam kao njihov poslovni partner u Srbiji bio zadužen da im pomažem oko tih svih njihovih akcija, kupovina. Jedna od tih kupovina je bila kupovina “Večernjih novosti”. “Večernje novosti” sam dakle uslužno kupovao za nemački “Vac”, to u ugovoru postoji dokumentovano. Ja sam čovek koji je imao na raspolaganju novac za otkup tih akcija. Međutim, onog dana kad sam dao zvaničan predlog za otkup tih akcija pojavio se Miša Beko sa pričom da smo mi smešni, da bez njega to ne možemo da uradimo, da u Srbiji nema privatizacije bez njega. Ja sam u početku mislio da je to besmisleno. Međutim, brzo smo i moji partneri i ja shvatili da nije besmisleno jer je Bodi Hombahu iz “Vaca”, posle sastanka u Koštuničinom kabinetu, jasno dato do znanja da ako želimo tu kupovinu moramo da razgovaramo s Bekom i Miškovićem.

Šta je odlučeno?

– Nemačka delegacija mi je rekla da ipak odemo na sastanak kod Miškovića. I tu su bili Mišković i Beko i oni su nam rekli koji su uslovi da mi kupimo “Novosti”. A uslovi su bili da im damo sav novac, 24 miliona evra, da oni kupe akcije “Novosti”, a da nam kasnije te akcije predaju i da ne pitamo za koliko novca su kupili.

To je bilo vremenski ograničeno?

– Naravno, naravno, postoji ugovor koji je obiman, postoji obimna krivična prijava koju sam detaljno podneo, na kojoj je radili inspektori iz UKP-a. Oni su bili apsolutno korektni, dolazili su ovde i u Nemačku, uzimali izjave, dokumentaciju, radili na tome… I kad su ustanovili da sam bio u pravu za sve što sam pričao i kada su predmet predali tužilaštvu, tužilaštvo u Srbiji me je pozvalo, tužilac me je pozvao da razgovara sa mnom i u toku razgovora sam stekao utisak da je imala apsolutnu potrebu da negde dokaže da sam napravio grešku što sam prevaren. Ja sam bio u čudu. Ispalo je da treba da budem osuđen za to što sam dozvolio da budem prevaren.

Kad ste shvatili da ste prevareni za “Novosti”?

– Shvatio sam kad je pokrenut postupak protiv mene u Srbiji 2007. godine. Tada me je pozvao Mišković, ne mogu da se setim tačno kog juna, i kaže mi da hitno dođem u Crnu Goru, da ima važan razlog da se sastanemo. Videli smo se u hotelu “Splendid” u Bečićima, tamo su bili on i Dragi Mićović. Kad sam došao na sastanak nisam ništa slutio, nisam znao da postoji neki postupak protiv mene u Srbiji. I zvoni mi telefon, zove me tadašnji urednik “Presa” Dragan Vučićević.

I šta vam kaže?

– Teško mi je da pričam o tome. Verujte mi, prvo mi je teško psihički uopšte da se vraćam u celu tu priču zato što me strahovito opterećuje, a s druge strane treba imati i zadržati nit svega toga, to je dugo godina, to je 20 godina nasilja, ja više ne mogu svega tačno da se setim, ko, kada i šta. Ali toga dana se dobro sećam, znači zvoni mi telefon i javlja se Dragan Vučićević.

Vi se poznajete?

– Pa i on i Braca Grubačić su mojim parama napravili novine “Panorama”. Došli su kod mene da traže novac, da me mole da osnuju opozicioni list. Ja im dam pare, oni osnuju “Panoramu” u kojoj su mene prvi put proglasili za kriminalca. Zamislite tu perverziju.

Zove vas, i šta vam kaže?

– Kaže mi: “Dobar dan. Molim te, zovem te da te pitam šta imaš da mi kažeš po pitanju akcije koja se upravo sprovodi, kriminalne grupe te i te na čijem si ti čelu. Njih 12 je već uhapšeno…” Ja mislim on mene zeza. Mišković je tu, znam da je on vlasnik “Presa”. Ja kažem: “Daj, nemoj me zezati, evo ti Mišković pa neka ti on kaže gde sam”, pošto me je pitao gde se nalazim. Ja sam mislio da se on šali sa mnom. Dam Miškoviću telefon, a on sav ozbiljan sluša, sluša i odgovara sa “mmm”, “da li je moguće” i tako. Na kraju Mišković prekida vezu, vraća mi telefon i kaže mi: “Oni su stvarno ludi, pokrenuli su postupak protiv tebe u Specijalnom sudu. Oni te optužuju za težak kriminal.” Tog momenta on počinje da mi objašnjava kako će moja imovina biti oduzeta u Srbiji i ako tada uopšte nije postojao Zakon o oduzimanju imovine. Otkud on to zna? Kaže mi to i nudi mi da prepišem svoju imovinu na njega.

Da vas spase, odnosno da vam pomogne da sačuvate imovinu?

– Da, da me on spase. Ja to, naravno, automatski odbijem.

Jeste li tada shvatili da je to igra?

– Tada sam shvatio do koje mere sam žrtva i do koje mere sam se prevario. Tada sam razumeo sve i to je za mene bio kraj svih iluzija.

Šta se onda dešava, digli su optužnicu protiv vas?

– Vratio sam se u Ženevu i onda kreće ta kampanja koja je bila, da kažem, najstrašnija i najagresivnija. Postalo mi je jasno da njima odgovara što živim u inostranstvu. Poternica im odgovara kao vrsta pritiska na mene, ne trebam im u zatvoru zato što im ne služim ničemu, ali cela ta ujdurma služi kao fenomenalan okvir za pokušaj daljeg reketiranja. I to se dalje nastavlja. Oni su o meni pričali kao o beguncu, a s druge strane zbog čega bih ja došao u Srbiju ako je pravosuđe na takav način postupilo prema meni, napravilo od mene begunca i dalo mi jednu jedinu opciju da završim u zatvoru i da u zatvoru, a ko zna šta bi mi se desilo tamo, dokazujem svoju nevinost. Da li biste vi to uradili? Ja sa svoje tačke gledišta to apsolutno nisam hteo da prihvatim, moji pravnici su mi savetovali da to ne radim. Vlasti u Švajcarskoj i Francuskoj su mi jasno dali do znanja da sam za njih pošten građanin, častan čovek, da sam slobodan čovek i da je ta poternica nešto što za njih ne važi i da mogu da se osećam komforno, što se i desilo.

Ipak vam je pošlo za rukom da dođete na sud i iznesete svoje odbranu?

– Ja sam na kraju čekao momenat da mi se dozvoli da dođem u Srbiju, da prisustvujem procesu i da dam svoju odbranu. I kada se to desilo, to je bilo nešto potpuno nepovoljno za one koji su konstruisali ceo taj proces. Zašto? Zato što je, posle svih poseta UKP-a, izjava koje sam davao, dokumenata koje sam im dostavljao postalo jasno da je sve što sam govorio istina. Problem je što pre toga za njih opcija B nije ni postojala, ja u Srbiju nikada ne bih ni otišao da sedim u zatvoru i da me iz zatvora posle pet godina neko pusti i kaže: “Izvini, molim te.” A to je bio njihov jedini plan. A ko zna šta bi se desilo sa mnom i sa mojom imovinom u okolnostima takvog pravnog nasilja. To možemo samo da pretpostavimo.

U prethodnom postupku ni kauciju nisu hteli da prihvate?

– Ni kauciju od pet miliona koju nikada niko pre mene nije dao, nisu ništa dozvolili, jedina opcija je bio zatvor. Znači, ja treba da odležim zatvor, da odležim tu famoznu presudu koju su oni za mene predvideli, a posle toga da me oslobode. Ja to nisam hteo da dozvolim, a imao sam i mogućnost da to sebi ne dozvolim. Oni su mene zvali beguncem. Znači, kada su mi dozvolili da dođem, dam kauciju, da pod kaucijom mogu da dolazim u Srbiju i dam svoju odbranu, cela njihova konstrukcija je propala.

Sve vreme tvrdite da je dokumentacija protiv vas bila falsifikovana?

– Rađeno je veštačenje te dokumentacije nezavisnog veštaka, sudskog veštaka koji ima odgovornost za to, koji je dao svoje mišljenje o tome, ali to nije uzeto u obzir. Sudija koja me je osudila Milena Rašić ništa nije htela da uvaži od argumenata ,a kasnije je za nagradu otišla u Apelaciju. Tužilac je mucao, kao jedan običan mucavac, zato što se suočio sa činjenicom da je sve lagao. Po prvi put sam mogao da kažem u sudnici, da donesem dokaze da sam ja posedovao kompanije i firme koje su imale pravo da se bave trgovinom duvanskih proizvoda, da sam imao velike promete, da sam radio to legalno, da sam bio privilegovan. Ja sam to uvek govorio i danas to kažem.

Vi ste i na sudu to rekli?

– Bio sam privilegovan, imao sam dozvolu za obavljanje djuti-fri delatnosti. Ako sam kriv zbog toga neka me osude, ali ne mogu da me osude da sam radio nezakonito, to ne mogu zato što nisam. Svi porezi, sve što je trebalo da platim državi, iznosili su 1%. Takav je bio zakon. Plaćalo se samo to evidentiranje uvozne vrednosti robe. U inflaciji od 1.000% ili ne znam ni ja koliko procenata dnevno, morao sam da platim mesec dana ili dva meseca posle, znači i tih 1% se pretvaralo u 0%. Verujte mi, sramota me je bilo kad sam uplaćivao, znači i tih 1% sramota me je bilo. I šta to sve znači? Znači, ja bi trebalo da budem jedan bolesni um, kriminalac kome nije dovoljno da zarađujem novac nego to mora da radi kriminalnom metodom. Ja sam to na sudu rekao, tužilac nije imao šta da kaže. Ja sam ga pitao samo da mi kaže odakle, kada, ko i na kom mestu je došao do tih fotokopija, pošto fotokopije nisu mogle pasti s Marsa. One su ili nađene u državnim institucijama, carini, policiji koja je to prikupljala ili su nađene kod mene pri pretresima koje su vršili ili su nađene kod nekih saradnika koji su im to doneli. Znači ne postoji taj trag. Ja znam zašto ne postoji. Naravno da ne postoji kada su sve to falsifikovali a ono što su originalno falsifikovali morali su da bace.

Ko je bio tužilac?

– Saša Ivanić, koji je u međuvremenu učinio još mnogo prestupa i krivičnih dela u vezi sa mnom da bi dao kredibilitet tom procesu u Srbiji. Kada je video da mu proces propada, onda me je dodatno lažno prijavljivao ovde u Švajcarskoj. On i Miljko Radisavljević su dolazili u Švajcarsku i švajcarskim vlastima su me prijavili da imaju dokaze kroz postupak koji vode da sam ja u posedu ogromnog novca od narko-mafije, da podižem velike kredite u švajcarskim finansijskim institucijama i bankama i da pokrivanje tih kredita vršim tim kriminalnim novcem. Zamolili su ih da zbog opasnosti da prikrijem dokaze krenu u postupak protiv mene odmah, a oni će naknadno dostaviti dokaze. Ja sam tu kompletnu dokumentaciju predao tužilaštvu u Srbiji i naravno, oni ćute, pošto sam je dobio od švajcarskih vlasti. Onda su švajcarske vlasti otvorile istragu, kao ozbiljna institucija, što inače ne rade tako brzo, bez dokumenata i bez ičega, ali su bili do te mere ubeđeni ne zbog mene, oni mene znaju, ali su ova dvojica do te mere bila ubedljiva, došli su fizički u Švajcarsku kao specijalni tužilac i njegov zamenik, plus tužilac koji vodi neki predmet protiv mene, sa takvim izjavama. Švajcarci ne razumeju da predstavnici države mogu da rade takve stvari, oni ne razumeju da neko može da se bavi takvim zloupotrebama. To je krivična odgovornost. Onda su oni dve godine vodili istragu, sve su preturili, banke, poslovne partnere, moje firme.

Vi niste to znali?

– Ne, ovde kada rade ne piše se u novinama o tome. Dođu kući ili samo vas pozovu telefonom, vi mislite da idete na kafu, u stvari idete da odgovarate. Pozvali su me da dam izjavu, i kada sam otišao da dam izjavu nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Dao sam im izjavu i, naravno, posle nekoliko dana su me oslobodili, poslali su mi dopis u kojem su mi se izvinili i objasnili da su vodili postupak protiv mene. Dali su mi sve, celu dokumentaciju od početka do kraja i razloge zbog čega su to radili. I dali su mi mogućnost da mogu od njih da zahtevam da pozovu bilo koju banku da razgovaraju sa bilo kim ako mi je naneta bilo kakva šteta da je poprave. Na primer, da je to uradio švajcarski tužilac, bilo koje zemlje Zapadne Evrope, on bi završio u zatvoru istog momenta. Ja sam krivičnu prijavu podneo protiv Ivanića, Miljka Radisavljevića i naravno policije koja je učestvovala u svemu tome. Podneo sam prijavu i protiv tadašnjeg direktora policije Milorada Veljovića, pošto je on javnim izjavama praktično učestvovao u tome.

Stanko Subotic

Ko je uostalom Boris Tadić? Njemu se desila funkcija, on je bitanga jedna, jedan pokvarenjak, nepošten čovek, lopov koji je mene lično pokrao i prevario kao čoveka

Neposredno pre nego što su protiv vas podigli optužnicu vi isplaćujete deo novca iz fonda koji ste osnovali da biste pomagali rad Zorana Đinđića. U razgovoru s Borisom Tadićem on vama kaže kome su pare najpotrebnije?

– Tačno sam video da su čekali prvo da mi uzmu novac, što više novca, pa onda da pokrenu postupak i to je jedan inače vrlo važan detalj. Moju tadašnju firmu za distribuciju i maloprodaju su zloupotrebljavali maksimalno. Dragan Šutanovac je sedeo u mojim kancelarijama, nije iz njih izlazio.

Šta je radio tamo?

– Dobijao je, uzimao pomoć kada mu je trebala za štampanje, kada mu je trebala pomoć da pomogne nekim novinama da imaju bolje uslove a da zato pišu o Demokratskoj stranci bolje ili protiv nekoga lošije. Odvratan je osećaj, pravi mafijaški sistem. Mafija dođe kod vas, sednu, oni vam prave probleme preko medija, organizuju sve, ali oni sede kod vas da vam pomažu.

Još jedna perverzija?

– Da, da, da mi pomažu. Šutanovac je u svom kabinetu Ministarstva odbrane držao zastavice moje “Future plus”… a i Tadić mi je, naravno, uzimao novac. Šta da vam kažem dalje?

Koliko novca?

– Pa Ružici sam po njegovom nalogu dao milion i kusur evra, imam tačno cifru sa datumima.

Ali nisu bili zadovoljni brzinom kojom ste to isplatili?

– Da, Boris je bio ljut, to mi je Šutanovac rekao. Pošto je on smatrao da valjda istog dana treba da joj predam taj novac, on je smatrao da ja taj novac imam u džakovima. Verovatno je polazio od sebe, možda ga on ima u džakovima… Ja sam prvo bio šokiran time, Fondacija je stvarno služila za pomoć za demokratski razvoj i taj deo novca je ostao kod mene, deo mog novca koji nije potrošen. E sad, oni su zahtevali da ja svoj novac predam Ružici. Bilo mi je malo komplikovano da privatnom licu predam novac, možete razumeti, idite ovde u banku da vidite kako izgleda svaki transfer, obrazloženje, pogotovo u gotovini… Onda sam ja rekao da meni treba vreme da podignem taj novac i onda sam joj davao sukcesivno, sto hiljada, dvesta hiljada… Imam tačno datume kada je dobijala koliko novca, koja osoba joj je nosila, potpise, imam sve.

Ko joj je nosio pare?

– Nosila je bivša direktorka moje firme Olivera Ilinčić. Kada su uzeli taj novac, onda su ubrzali celu tu kampanju.

Da li je uopšte taj novac došao do Ružice?

– Jeste, jeste. Gledajte ovako, ja bih njoj pomogao da mi niko nije tražio novac da je došla kod mene kao Zoranovog prijatelja koji je u mogućnosti da joj pomogne. I ja bih joj pomogao. Ona je mene zvala kod nje da dođem posle saučešća, sva plačna i ucveljena, naravno za šta je i imala veliki razlog, i onda je tražila da joj dam svoju kuću na Dedinju. Moju kuću, moju porodičnu kuću.

Koje je obrazloženje?

– Njoj treba, nema gde.

Niste joj dali?

– Ne. Onda me je naravno pitala da li Zoran ima neki novac kod mene. Ja sam rekao da ima, šta ima, za šta je namenjen… I ona, umesto da mi kaže da ima finansijski problem, ja bih joj lično pomogao i o tome ne bismo pravili priču. Ja sam joj rekao da taj novac s tog računa neće biti potrošen ni za šta sem za Demokratsku stranku.

Šta se za to vreme dešavalo s vašim poslovima, šta se tačno desilo sa “Futurom plus”?

– Ja sam od kompanije koja je fuzionisana sa tim užasnim firmama i imala nekih 10-12 miliona prometa, od toga je pravila četiri miliona gubitaka, napravio za tri i po godine kompaniju koja je pravila 180 miliona evra prometa. Kompaniju koja je plate i doprinose za radnike ispunjavala apsolutno i na vreme, imala informacioni sistem “Inženiko”, to je jedini sistem po mom znanju koji je postojao u Srbiji, koji je imao direktnu vezu sa poreskom upravom gde je direktno u prodaji proizvoda država naplaćivala PDV. Uspeo sam da napravim kompaniju za koju mi je tada nuđeno 160 miliona evra da izađem iz nje.

I posle ko je kupio “Futuru”, Darko Šarić?

– Nije Šarić, to je isto puštena laž kroz medije. Da jeste, ja bih rekao, zašto da ne. Nije on kupio moju firmu, ali je kupovao druge firme u Srbiji. Moju firmu praktično nisam ni stigao nikome da prodam. Izvršen je stravičan pritisak kroz proces koji je vođen, partneri su izašli iz moje firme. Zbog korektnosti odnosa sa njima nisam želeo da oni izađu iz moje firme kao gubitnici, a da ja budem razlog za to. To je pravilo dobrog odnosa, bez obzira na to ako nemate ugovor, u svetu ozbiljnih poslovnih ljudi reč je najveća stvar, a ugovor je tu da pokrije formu, da zadovolji zakon i da odete sa njim na sud. Ja sam njih isplatio 10 miliona evra dok sam bio pritvoren u Moskvi. Verujte mi, iz pritvora sam isplatio 10 miliona evra da oni mogu neoštećeni da izađu i ostao sa “Futurom” na izvolite. Smatrao sam da niko neće dirati “Futuru” zato što je bila socijalno značajna kompanija, zato što je zapošljavala 3.000 i kusur radnika i što je redovno izmirivala obaveze. Laži preko medija koje su puštane o nekim dugovima, to je bilo manje-više izmišljeno, a kasnije kad više nisam mogao da vodim tu firmu ona je odvedena u stečaj, ali s planom i namerom da ide u stečaj.

Ko je bio zadužen za taj stečaj?

– Boris Tadić je za to zadužio Srđana Šapera. On je bio zadužen, on je pozvao, imam svedoke za to, današnjeg vlasnika “Future” i objasnio mu da je od državnog interesa da on kupi “Futuru”, pošto je on već kupio “Štampu”. Onda ga je odveo kod Mikija Rakića i onda mu je Miki Rakić objasnio koji je to državni interes da on to kupi i tako dalje. Međutim, više bih voleo da vam gosodin Bajčetić ispriča detalje finansijskog aranžmana i ucena koje su vršili prema njemu, a i pritisaka i laži koje su mu iznosili, zbog čega je uopšte ušao u taj posao.

Kakva je tu uloga “Telekoma”?

– Tim ljudi je bio zadužen da pokrene stečaj, ispred “Telekoma” direktor Branko Radujko. Ministar kulture Nebojša Bradić je trebalo javno da kaže da “Futura” treba da ide u stečaj zato što je to društveno zlo, da se uništavaju štampani mediji. To su sve bile laži. Dakle, Miki Rakić je vodio celu akciju, a najjaču medijsku podršku su imali u “Blicu”. “Blic” je inače predvodnik kampanje otkako je osnovan do danas. On je najbeskrupulozniji u kampanji koja je vođena protiv mene. Kao što vidite, i posle oslobađajuće presude koju imam, oni nastavljaju i dalje da minimiziraju vrednost tih odluka, spinujući i iznoseći laži. Gledajte sad, onda bi ispalo da ja i u Italiji, i u Americi i u Švajcarskoj samo pozovem predsednike država i predsednike sudova i naredim im da me oslobode. A suština je sledeća – da sam velikom mukom, desetogodišnjom borbom, gomilom advokata, psihičkom, finansijskom i kakvom god hoćete štetom, hteo da se odbranim zato što nikad nisam ništa uradio što je protivzakonito.

photo-srbija-licnosti-subotic_stanko_cane-Stanko_Subotic_Intervju_02_u_859458755Lažnu dokumentaciju protiv mene pravio je inspektor Bogdan Pušić. Tužioci Miljko Radisavljević i Saša Ivanić lažno su prijavili švajcarskim vlastima da poslujem sa narko-mafijom

Ko je iz policije i tužilaštva davao podršku?

– Imali ste Snežanu Malović koja je kao psić po njihovom nalogu davala izjave. Kabinet Borisa Tadića, ljudi zaduženi za medije, njegov savetnik Nebojša Krstić i neka Džesi Stojanov su ministarki pravde davali naloge šta i kako da kaže. Ona je i davala te izjave i kao ministar pravde ona nije iznosila činjenice iz nekih postupaka, nego je tvrdila da sam ja kriminalac. Ona je bila u Švajcarskoj da interveniše da se meni uzme imovina, ona je išla u Španiju. U Španiji me je prijavljivala ministarstvu pravde i ministarstvu unutrašnjih poslova da posedujem imovinu tamo. Ja nikakav problem nemam oko te imovine, niti sam imao. Ako pričamo o tome, završio sam ove sudske postupke, oslobođen sam, imam kakvu-takvu satisfakciju, dobra je a mukom stečena. Sve ovo o čemu vam ja pričam sam predao Ministarstvu pravde Srbije, prijavio, dao podatke, doveo im svedoke i sve to stoji u fiokama tužilaštva. Ako tužilaštvo to ne bude pokrenulo, ja ću lepo da pokrenem postupak protiv države Srbije. Moja želja nije da naplaćujem od građana i iz budžeta Srbije, ali ako to bude jedini način da dođe do pravde, ja ću to da uradim. I upravo sam na početku tog procesa. Sledeće nedelje ću imati otvoren proces protiv “Ringijera”, vlasnika “Blica”, “Aloa”, NIN-a… Znači sad sam pokrenuo postupak protiv grupe, protiv medijske kuće koja je od početka do danas sprovodila tu prljavu kampanju protiv mene, koji su nastavili i posle ovih oslobađajućih presuda da vode prljavu kampanju protiv mene i da mi nanose štetu, a sve s ciljem da me reketiraju. Taj proces neću voditi u Srbiji, u Švajcarskoj su mi dali za pravo kao švajcarskom državljaninu da to uradim ovde. Podneo sam već tužbu i protiv njih i protiv njihovih vlasnika i potpuno mi odgovara što su mi vlasnici vrlo blizu i dostupni. E, to je početak, a posle toga svako ko bude rekao ijednu reč koja je neistinita po pitanju mene, da li je čovek, da li je firma, da li je državni predstavnik, bilo ko, istog momenta će biti po automatizmu tužba i to tužba koja će da ga skupo košta. Znači, više se neću ograničavati da se branim, nego ću jednostavno iskoristiti svoje građansko pravo i pravo koje imam ovde u Švajcarskoj da se zaštitim. Skupo će ih koštati, verujte, igraju se. Dobili su pismo pre dva meseca u kojem su bili zamoljeni da povuku sve sa interneta, da daju izvinjenje koje sam tražio. I ništa.

Posle podizanja optužnice za šverc cigareta postojali su pokušaji 2008. da se vi i Milo Đukanović povežete sa ubistvom vlasnika “Nacionala” iz Zagreba Ivom Pukanićem?

– Stvar je jasna, potpuno jasna. Ista ova grupa iz kabineta Borisa Tadića je nastojala da me poveže sa svim krimi događajima koji su se tada dešavali. Mislili su ako uvuku mene, uvukli su i Đukanovića. Ista je to grupa ljudi o kojoj sam vam prethodno govorio, sačinjena od političara Borisa Tadića, funkcionera Mikija Rakića, funkcionera policije, direktora policije, tužioca Ivanića. U taj događaj pokušali su da uvuku Đukanovića i mene. Međutim, kao što znate, naša imena nisu ni postojala u sudskom procesu u Zagrebu, postojalo je lažno svedočenje Ratka Kneževića u kojem je on lagao i pričao nebuloze gde je sud sam rekao da su to laži. Ja da se upustim u jedan akt terorizma morao bih da budem stvarno lud čovek. Kao i u situaciji koju sam vam rekao da osnivam firmu na ime moje ćerke, a da se ona bavi kriminalom. Gledajte, onda bi trebalo da verujete da vidite debila, čoveka koji je totalni debil.

Bili ste na korak od stavljanja na tu optužnicu?

– Ja ne računam uopšte to tako, verujte mi, da li sam stavljen ili nisam. Ja sam stavljen javno na stub srama, shvatate li vi tu štetu koja je meni naneta? Unapred je bilo medijski sve to pripremano, tako da je moje ime već figuriralo kao nekog ko je ubio i ovoga i onoga, ja sam ubio sto ljudi, između ostalog i Pukanića. Da li je u tom procesu stavljeno moje ime ili nije, verujte da mi je totalno beznačajno, ja praktično kao da sam bio u tom procesu.

Da li je u tom trenutku Borisu Tadiću trebalo da se Milo Đukanović nađe na toj optužnici?

– Od Koštunice pa do dolaska na vlast SNS-a vi ste imali stalno neke uzorke crnogorskih manijaka koji su bili bog i batina u Srbiji. Kada pogledate ko su ti ljudi u tužilaštvima i policiji i koji su bili na javnoj sceni od Koštunice i njegovih biznismena, to su sve neki kvazi-Srbi. Nemojte da me razumete pogrešno, ja sam čovek koji nikoga ne mrzi, neman nikakav odnos prema nečijoj nacionalnosti, ja gledam ljude kao ljude. Ali Srbija jeste zajahana od nekih kvazi-Crnogoraca, koji su postali veće patriote i veći Srbi od nas Srba. Oni su veći Srbi od mene, a ja sam Srbin iz Srbije, rođen u njoj. Ali na mom primeru se vidi da su oni koristili srpske institucije, da su to predstavljali kao srpski interes. Oni su u stvari ostvarivali svoje lične interese, njihov je bio lični plan da osvoje vlast u Crnoj Gori, ali ne na izborima. Pošto na izborima ne mogu da je osvoje. A onda su neke svoje ispostave ojačavali u Crnoj Gori, i onda su upravo oni bili ti koji su permanentno rušili oficijelne odnose između Crne Gore i Srbije tako što su kriminalizovali oficijelnu Crnu Goru. Oni su od Crne Gore radili to što su radili. Da li ja treba danas da vam kažem koliko su to bili prljavi postupci i koja je šteta Srbiji kao državi bila naneta zbog toga i koliko su oni bili u pravu, a koliko u stvari nisu bili u pravu. Pogledajte gde je Crna Gora danas. Koliko su napredovali, dokle su došli, šta su napravili na svakom planu. Ne bih da im ja pravim publicitet. Jel’ to istina? Ja se radujem, verujte mi, zbog toga što više ti ljudi u Srbiji nisu na vlasti, ljudi kojima je važno ko će brčkati noge na plaži u Miločeru kao šef i praviti se važan po Crnoj Gori. Nego su na vlasti konačno ljudi kojima je Srbija na prvom mestu. I da koriste Srbiju za interese svoje države i svog naroda. A onaj ološ koji je mene zloupotrebljavao najstravičnije i sa svojim ispostavama u Crnoj Gori i sa svojim strinama i tetkama, sestrama, Milkama, nekim kobilama, mene je kriminalizovao. Ja u stvari ne znam koji je njihov kredibilitet da kriminalizuju mene. Ko je uostalom Boris Tadić? Njemu se desila funkcija, on je bitanga jedna, jedan pokvarenjak, nepošten čovek, lopov koji je mene lično pokrao i prevario kao čoveka. Kao predsednik partije, kao Zoranov naslednik i kao predsednik države, znači najbezočnije me je prevario.

Vrhunac te kampanje je bio kada su iz kabineta Borisa Tadića pustili priču kako vi i Milo Đukanović spremate njegovu likvidaciju?

– E pa da, gledajte kako to izgleda i koliko je to smešno. On je to uradio iz jednog osnovnog razloga, da mene ponovo diskredituje, pošto je znao da dajem izjave, rekao sam ono da su me pokrali za novac… Onda su izmislili tu priču i Đukanović ga je pozvao da se zbog toga vide. Tadić je došao i nijednu reč mu oko toga nije pomenuo. Razgovarali su dva sata, to mi je Milo lično ispričao, da je Boris maltene došao kod njega kao Bil Gejts, nudeći Crnoj Gori investicije u stotinama milijardi, železnice, postavljanje optičkih kablova, čuda… Milo mi kaže: “Očekivao sam da će otvoriti to pitanje, pošto je to pitanje zbog čega sam ga ja zvao.” Međutim, on to nije ni pomenuo. To vam govori sve o principu, to je kao Čeda Jovanović.

Čedomir Jovanović je reketirao moju firmu, a onda je dobio obezbeđenje jer je prijavio da mu pretim

Nije vas valjda i Čeda reketirao?

– Čeda Jovanović je dolazio kod mene, bilo mi ga je žao, bio je Zoranov saradnik i mislio sam da mu treba pomoći. I pomagao sam mu, finansijski sam mu pomagao. I njemu nije bilo dovoljno kada mi se desilo ovo što mi se desilo, onda je dolazio u moju firmu i počeo da reketira moju firmu. Moji službenici su došli kod mene, ja vam se kunem u ovo što govorim, ja shvatam težinu svojih reči i znam koliko može da nanese štetu nekom o kome govorimo. Govorim potpuno odgovorno hiljadu posto, zato što imam milion materijalnih dokaza i više, čak i minimiziram ovo što govorim, zato što je odvratno da pričam sve u detalje. Dolaze, dakle moji službenici iz Srbije, podnose mi izveštaj o radu, finansijski izveštaj. Ja u finansijskom izveštaju vidim opština ta i ta, toliko i toliko novca… Pitam za šta je ovaj novac. Oni mi kažu – za lokacije. Pitam: “Je li to zvanično tender?” Kažu mi: “Ne, ne, to nam otimaju iz firme.” Ja pitam čije su to opštine, koje na tim opštinama vlast? Pa kažu – Čeda. Ja nisam mogao da verujem, da on reketira moju firmu. Onda sam ga zvao, nije hteo da mi se javi na telefon. Onda mu pošaljem poruku, kažem mu: “Molim te, sada ćeš lepo ili da vratiš taj reket koji si uzimao ili da mi vratiš novac koji sam ti davao, pošto ne mogu i da te pomažem i da me reketiraš. Govori šta hoćeš od to dvoje.” E onda, pošto se njemu pare nisu vraćale, onda je i njemu leglo super da ode da prijavi da je u opasnost od mene i onda je dobio obezbeđenje.

Čedu čuvaju od vas?

– On je, bitanga, obezbeđenje dobio zbog toga što mu je Boris Tadić dao. A pošto su pajtosi po krvi, lopovi koji su me zajedno prevarili, onda im je naravno sistem isti. Ovome preti opasnost po život, i ovom drugom isto, svi su u opasnosti od mene, a ja sam u stvari jedini bio u opasnosti – ja, moja porodica i moja imovina.

Kako je porodica podnela taj teret?

– Pa gledajte, zahvaljujući tome što živim u Ženevi i zahvaljujući tome što se nismo inficirali i imali srpske programe i nismo imali srpsku štampu svakog jutra, delimično dobro. Donesite sami zaključak posle takve kampanje i svega što mi se događalo 20 godina, u kojim uslovima je moje dete raslo i sa čim se suočavala moja porodica. Nije prijatno, verujte mi.

Koliko je vama pretila opasnost za život?

– Imao sam godinama zaštitu od švajcarske države. Oni su vršili procene, po tim procenama sam i živeo i ponašao se. Prema tome, život mi je ozbiljno bio u opasnosti.

Znate li konkretno od koga?

– Dok su vodili tu prljavu kampanju ja sam praktično predstavljen kao deo mafije, ne deo, nego i šef mafije. Onda, ako me neko ubije, to je iz obračuna tih mafija. S obzirom na to da znamo da su u Srbiji postojali odredi koji te prljave poslove završavaju, onda možete zamisliti da li sam bio u opasnosti ili ne.

stanko_suboticRužica Đinđić je tražila da joj prepišem svoju porodičnu kuću na Dedinju, a sudija koja me je u prvom stepenu osudila nagrađena je napredovanjem u Apelacioni sud

Mala digresija, rekli ste da su vas predstavljali kao šefa mafije, i postoji ona šema u vezi s tim koju vam je dao Dušan Mihajlović?

– To mi je on prvi doneo, Slobodan Milošević i ja ispod njega, a cela služba i policija ispod mene. Kad sam mu dao prvi novac, onda me je stavio na petu poziciju. Onda mi je on tražio novac da me izbaci skroz, a i Pušić je dobio novac od mene. Ja sam to naknadno saznao da je on zapravo uzeo taj novac. To je radio i Dinkićev tadašnji šef tog sektora Mladen Spasić. On je dolazio kod mene u Kneza Miloša i uzeo mi 50.000 evra, isto tako pod pritiskom.

Da li ste vi omogućili da se upoznaju i povežu Vanja Bokan i Milorad Vučelić?

– Državna bezbednost i javna bezbednost su od mene, tu je i Vučelić učestvovao, tražili da im pomognem i dam jednu količinu robe jer je trebalo da pomognu izbeglice. Tako su rekli. Vrednost robe koju su mi tražili je iznosila 20 miliona maraka u to vreme. Ali ja nisam bio uvoznik tih proizvoda. Ekskluzivni distributer za te robe je bio pokojni Vanja Bokan. Ja sam ih uputio na Vanju Bokana i oni su sa njim dogovorili. Te cigarete koje su završile u Novom Sadu, koje su bili deo procesa protiv mene, to nema nikakve veze sa mnom. Apsolutno nikakve veze i na sudu je dokazano da je vojna bezbednost imala ispostave u Makedoniji i da su tim kanalima finansirane, prebacivana je robe i tako dalje. Čovek špediter, jedan od njihovih ljudi, čovek koji je radio te prljave poslove za njih, isto prljav do zla boga, njegovi su magacini. Bilo je opšte poznato u Srbiji da je to bio sukob između Državne bezbednosti i grupe koja je bila koncentrisana u JUL-u, a njihova moć je bila tada u poreskoj upravi.

Da li ste dovođeni u vezu sa Badžinim ubistvom?

– Nisam nikad. Ja sam samoinicijativno čak otišao i dao izjavu posle njegovog ubistva. I imao sam utisak da sam otišao i dao izjavu upravo ubicama. I to je bio glavni i osnovni razlog da napustim zemlju. Ali ne bih se petljao u to. Niti me je zvanično bilo ko vezivao za to niti ikada pozvao zvanično, niti me pitao bilo šta niti je imao razlog. Ja sam tog čoveka poznavao, bili smo odlični prijatelji, voleo me je i štitio me čak u to vreme. Štitio me u smislu da ne može neko iz tih kriminalnih krugova da me reketira i tako dalje. Jedan izuzetno, sa moje tačke gledišta, pošten i častan čovek.

U Slobinom sistemu ste veliki posao napravili i veliki novac zaradili, šta vam je smetalo kod Miloševića?

– Šta je meni smetalo tada da pomažem Demokratsku stranku? Nije meni smetalo ništa.

Da li vam je Slobin sistem pravio probleme u poslovanju?

– Da vam kažem iskreno, nije. Niko nije vršio pritiske na mene, pravosuđe nije bilo zloupotrebljavano. Pa degradacija se dogodila zapravo nakon 2000. godine. To je najveća tragedija. Do tada je neko mogao da me voli ili ne voli, da ima simpatije ili ne, ali je postojao jedan uređen sistem u kojem se znalo kako neko može da bude kriv, na osnovu činjenica i dokaza. Meni je bila simpatičnija i bliža Demokratska stranka, ono što je Zoran radio, više je ličilo na politiku koja je meni bliska. S druge strane, Zoran nije propagirao nikakve ratove, ja taj sukob nisam ni razumeo, ja ga nisam shvatao. Verujem da ga ni većina građana nije shvatala. Bilo mi je suludo da paravojne grupe i kriminalci ratuju u moje ime. Ako je Srbija ratovala, ja sam smatrao da treba da nas mobilišu kao građane i vojnike, da idemo da ratujemo i da odgovaramo za to što smo radili ili da se ponosimo time što smo uradili. Mi građani nismo imalo pojma šta se dešava, tamo su ratovali neki opskurni tipovi, nosili frižidere, televizore po Srbiji. To je bilo to što sam bio revoltiran kao građanin i kao čovek i iz tog razloga sam bio protiv…

Kakav danas odnos imate prema Srbiji, nakon svega toga, koliko ste razočarani?

– Ne mogu da pričam da sam razočaran u svoju zemlju. Te 2000. godine sam imao neki entuzijazam da dolaze neka dobra, bolja vremena. Onda sam shvatio da tek dolazi haos, da je ono dok je bio Sloba bilo još i super. Nisam razočaran, jedino je nesreća da nam se desilo da Srbiju vode neki opskurni tipovi, nekog porekla ne znam ni odakle, čiji su interesi bili ko zna koji i koji su jahali ovu jadnu zemlju i privredu i sve. Krali je besomučno i doveli je u stanje u koje su je doveli. To mi je žao. I ja sam sada neki izdajnik što sam bio blizak Demokratskoj stranci i ja sam izdajnik što sam u dobrim odnosima sa crnogorskom državom. Pa nisam ja kriv zbog loših odnosa Srbije i Crne Gore. Nisam ja kriv, niti sam pravio kampanje i udaljavao Crnu Goru od Srbije, nisam ja to radio. Ja od Mila Đukanovića i njemu bliskih ljudi nikad nisam čuo reč mržnje protiv Srbije. Da sam čuo, verovatno ga ne bih mogao prihvatiti kao prijatelja kao što ga prihvatam. On čovek ima svoju politiku, njegova politika je jasna, on odgovara svojim građanima i on je čovek za svako poštovanje i ponosim se tim prijateljstvom. E sad, ne vidim razlog zašto bi mene neki Crnogorac opskurni iz Beograda, koji je zajahao institucije u Srbiji, mene prozivao da sam državni neprijatelj i vršio pritisak na mene i vodio kampanje preko mojih leđa da bi oslabio i destabilizovao Crnu Goru. To je kriminal.

Mišković je monstruozan tip, spreman da koristi svoju moć u svakom smislu da bi se domogao kapitala

Ko su ti opskurni likovi?

– Prvo mislim na Koštunicu, zapravo na Koštuničin kabinet, Nikitovića i ekipu. Nikitović, Tijanić, ta ekipa, oni su ga okružili… Onda uzmite drugi krug, treći krug ljudi, sve Crnogorci. Sve biznismeni, pa pogledajte koje su to firme i koliko su oni doprineli razvoju Srbije. Jedini koji nije Crnogorac od njih je Mišković, on je nešto i uradio. Kao čovek je užas, užasno loš i monstruozan tip, ali opet kao poslovni čovek je nešto i napravio i ostavio nešto iza sebe. Ovi su pljačkali, izneli, odneli, nigde ih više nema i još kukaju kako su propali u Srbiji. A u stvari su propale firme koje su oni opljačkali, ojadili, iscrpli novac i sad se te firme posmatraju kao njihova propast, a u stvari je to propast države Srbije.

Šta znači to kad kažete monstruozan tip?

– Tip je monstruozan, spreman da koristi svoju moć u svakom smislu da se domogne kapitala i novca. Da je beskrupulozan i da nema mere koliko je dovoljno. Meni je, na primer, prvi predlog koji mi je dao kako da otmemo distribuciju žvaka nekim ljudima koji imaju profesionalno distribuciju žvaka. Čak mi nije nudio ni profit da podelimo nego samo da uzme. Ja sam mislio da se on šalio, posle sam video da je zaista pokušao tim ljudima to da uradi. Šta da vam kažem, to je istina.} else {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar