IZ OTVORENE ARHIVE CIA: Jugoslavija je trebala da opstane, ali…

IZ OTVORENE ARHIVE CIA: Jugoslavija je trebala da opstane, ali…


Izveštaj iz oktobra 1988. godine upućen direktoru CIA analizira tadašnje nemire u SFRJ i daje odgovore na pitanje može li Jugoslavija da opstane u tadašnjoj formi. “U našem je interesu da Jugoslavija opstane kao nezavisna, stabilna i jedinstvena”, navodi Van Huven. Šta se desilo posle?

U predvečerje sukoba na Balkanu, Amerika je, nije tajna, želela da Jugoslavija opstane. To se, pored ostalog, navodi u izveštaju pod naslovom “Smisao zajednice” – izveštaj o Jugoslaviji, koji je Martin van Huven, službenik Nacionalnog obaveštajnog saveta zadužen za Evropu, 31. oktobra 1988. godine poslao direktoru CIA. U tom izveštaju takođe se navodi da najveću pretnju opstanku Jugoslavije predstavlja “agresivna kampanja Slobodana Miloševića, kojom želi da uspostavi srpsku dominaciju u federaciji”.

– U našem je interesu da Jugoslavija opstane kao nezavisna, stabilna i jedinstvena – navodi se između ostalog u Van Huvenovom izveštaju, sa kojeg je, zajedno sa još 12 miliona dokumenata, CIA skinula oznaku tajnosti i objavila ga 17. januara ove godine.

Zašto onda Sjedinjene Američke Države nisu učinile više da pomognu opstanku države koja je, kako se navodi, iščekivala američku političku, a naročito ekonomsku pomoć? Odgovor je sadržan pre svega u proceni da ekonomski problemi Jugoslavije prevazilaze mogućnosti Amerike da joj pomogne, kao i u strahovima da bi veće angažovanje SAD ili dodatno raspalilo plamen sukoba unutar SFRJ, ali i izazvalo moguću reakciju Sovjetskog Saveza.

“U svakom slučaju, mi malo toga možemo da učinimo kako bismo uticali na ishod izazova koje Srbija postavlja pred jugoslovenske federalne strukture. Pokušaji da to uradimo verovatno bi bili kontraproduktivni. Svrstavanje uz ili protiv Miloševića izgleda kao predlog koji nema šanse za uspeh. Na to bi se gledalo kao na mešanje u unutrašnje stvari države i verovatno bi samo podstaklo sukobe. Takvi pokušaji, samostalno ili zajedno sa našim evropskim saveznicima, samo bi povećali izglednost sovjetskog uplitanja, što bi povećalo rizik američko-sovjetskog sukoba na Balkanu”, navodi se u Van Huvenovom izveštaju.

On zbog toga predlaže da pristup mora biti takav da odgovara “američkim interesima” koji su zasnovani na “američkim vrednostima i dugoročnoj politici prema Jugoslaviji: poštovanju slobode, ljudskih prava i vladavine prava; podršci ekonomskim i tržišnim slobodama; i posvećenosti nezavisnosti države i njenoj slobodi od mešanja spolja”.

Sveopšte nasilje

Izveštaj je, inače, sačinjen posle sastanka više američkih obaveštajnih analitičara koji su pokušavali da sagledaju posledice nemira u SFRJ, te da odgovore na pitanje može li Jugoslavija da opstane u tadašnjoj formi. U njemu je izneseno i više scenarija za budućnost jugoslovenske države, među kojima i onaj koji se obistinio samo tri godine kasnije, a koji je u ovom dokumentu kršten kao “Alternativni scenario: sveopšte nasilje”.

Osamdesete godine, kako se navodi, bile su godine najvećih iskušenja za stabilnost Jugoslavije još od vremena Drugog svetskog rata. Glavnu pretnju stabilnosti predstavljali su pokušaji Slobodana Miloševića da nad Federacijom uspostavi dominaciju Srbije.

“Uprkos nedavnim smetnjama na koje je naišao, kao i suprotstavljanjima drugih regionalnih i saveznih lidera, srpski nacionalizam ostaje potencijalna eksplozivna pretnja jugoslovenskom zajedništvu. I mada će jugoslovenska zajednica verovatno nastaviti da se batrga u nekoj oslabljenoj formi, postoji i rizik da će povišene etničke tenzije izazvati sveopšte nasilje ili ojačati separatističke tendencije, što će povećati verovatnoću raspada države”, navodi se u izveštaju.

Van Huven ocenjuje i da je Jugoslavija ključna država između Istoka i Zapada, zbog čega SAD imaju veliki interes da ona opstane kao stabilna i nezavisna, ali i da ohrabri njene kolebljive pokušaje ka međunarodnoj liberalizaciji i bližem povezivanju sa Zapadom, ali dodaje i da su potencijali da SAD u tom smislu utiču na Jugoslaviju ograničeni.

U izveštaju se takođe navodi da su ranije državu na okupu držali Tito i partija.
“Sada nema Tita, a teško da ima i Partije, kako bi obezbedili centralni autoritet koji bi očuvao državu. JNA ostaje jedini čuvar federalnog jedinstva, ali u njoj nema kadrova koji bi obezbedili političko vođstvo. Ekonomija je u krizi, sa inflacijom koja prelazi 200 odsto i ogromnim spoljnim dugom koji potkopava svaki pokušaj oporavka. Podele između severa i juga sve su oštrije. Severne republike – katoličke i relativno prosperitetne – idu u jednom smeru; Pravoslavne (i muslimanske), istočne i siromašne južne republike, idu u drugom smeru. Na severu sve mrskije gledaju na subvencije koje daju jugu, pogotovo u vreme ekonomskih poteškoća i radničkih nemira. Nacionalno pitanje postaje stvar koliko političke autonomije, toliko i ekonomske autonomije”, navodi Van Huven.

Miloševićeva vizija Jugoslavije, prema njegovoj oceni, bila je bliža dogovoru iz 1918. godine nego “Titovom modelu”. A dogovor s kraja Prvog svetskog rata doveo je, kako je prethodno opisao, do države koja je “ustavno afirmisala jedinstvo Srba, Hrvata i Slovenaca”, ali je ignorisala Makedonce, a Crnogorce je tretirala kao Srbe.
“Dogovor se brzo degenerisao u diktaturu”, opisuje Van Huven Kraljevinu Jugoslaviju.

Faktor Milošević

Milošević je, pak, ciljao na ojačavanje kontrole nad srpskim “multietničkim autonomnim pokrajinama Kosovom i Vojvodinom”, kao i na povećavanje njenog uticaja u celoj Jugoslaviji, tako što bi promenio odnos snaga u postojećim institucijama.

“Njegovi metodi su nekonvencionalni, da kažemo neustavni. Oslanjajući se na bazu među jakim ličnostima na lokalnom nivou u Srbiji, uspostavio je kontrolu nad medijima i organizovao nacionalističke demonstracije uperene protiv Albanaca i ostalih etničkih grupa. Milošević podršku crpi uglavnom iz Srbije, ali i od Srba iz susednih republika, gde se predstavlja kao alternativa slaboj saveznoj vlasti koji će ih izvesti iz duboke ekonomske krize”, navodi autor, koji ocenjuje da rastuće nezadovoljstvo radnika samo daje podstreka ovom procesu, dodatno potkopavajući autoritet savezne vlade, iako se uskoro može okrenuti i protiv Miloševića.
Agresivna kampanja srpskog lidera izazvala je, kako se navodi, zaziranje među liderima ostalih republika. Milošević je uspeo da smeni rukovodstvo u Vojvodini, ali mu to, kako se navodi, nije pošlo za rukom na Kosovu i u Crnoj Gori.

U dokumentu CIA dalje se navode tri moguća scenarija za predstojeće godine: “Batrganje federacije”, “Ka prirodnijem federalizmu” i “Centralizovana federacija pod srpskom dominacijom”.

“Njegovi postupci podstakli su otpor među partijskim liderima u ostalim republikama, koji su se zajednički, na partijskom sastanku od 17. do 19. oktobra (17. sednica CK SKJ, prim. nov.) osudili srpske nacionalističke težnje i odbacili Miloševićev zahtev da se pročisti partijski centralni komitet. Ostale federalne institucije takođe su pokazale više odlučnosti da se suprotstave Miloševiću. Savezno izvršno veće i Predsedništvo održali su zajedničku sednicu, što nije bilo uobičajeno, na kojoj su snažno potvrdili podršku ekonomskim reformama. Savezna skupština usvojila je ustavne amandmane kojima su Srbiji date određene veće nadležnosti nad pokrajinama, ali ostalo je netaknuto njihovo pravo da imaju isto pravo pri odlučivanju na federalnom nivou, kao da su republike”, navodi se u izveštaju.

Van Huven nakon toga konstatuje da je Milošević zasad stopiran, ali da to ne znači da je i zaustavljen.

“Snage koje su pokrenule njegove hegemonističke težnje i dalje su aktivne. Ono što najmanje možemo da očekujemo jeste to da Milošević organizuje nove demonstracije unutar Srbije i da nastavi da radi na uklanjanju kosovskog rukovodstva. Ako postane još oštriji, organizujući još provokativnije demonstracije ili akcije van Srbije, opasnost po stabilnost dramatično će se uvećati”, piše Van Huven.

Da je autor analize prilika u Jugoslaviji bio u pravu, pokazalo se svega dvadesetak dana kasnije, kada su u Beogradu organizovane demonstracije podrške Miloševiću, a protiv tadašnjeg rukovodstva Kosova, nakon čega su smenjeni Azem Vlasi, kao predsednik CK SK Kosova, i Kaćuša Jašari, predsednica kosovskih komunista.

U dokumentu CIA dalje se navode tri moguća scenarija za predstojeće godine: “Batrganje federacije”, “Ka prirodnijem federalizmu” i “Centralizovana federacija pod srpskom dominacijom”.

Ocenjeno je da je, s obzirom na nedavnu jugoslovensku prošlost, prvi scenario najverovatniji u narednom periodu, a podrazumevao bi da bi unutar Srbije ojačala centralna vlast, ali da se ne bi proširila van njenih granica. Ostale republike nastavile bi velikim delom da idu svojim putem, iako bi i dalje držale Miloševića na oku.

“Dogovoreni program reformi pokazao bi se nedovoljnim da osveži federalni sistem. Centralna vlast predstavljala bi najmanji zajednički imenilac onoga što bi republike pojedinačno izabrale da odgovara federalnim institucijama. Nastavilo bi se urušavanje ekonomije, pojačali bi se radnički protesti, etničke tenzije, naročito na Kosovu ostalo bi potencijalno žarište eksplozije. Bila bi to slaba i nestabilna situacija, ali koja bi mogla da opstane u narednim mesecima ili godinama”, ocenjuje američki obaveštajac.

Očuvanje federacije

Za drugi scenario, kako se navodi, postoji mala mogućnost. On bi podrazumevao da lideri u ključnim republikama ozbiljnije prihvate svoje obaveze prema saveznoj državi i rade na stvaranju održive federacije na osnovama decentralizacije i tržišnih reformi.

“Taj napor zahtevao bi prihvatanje određenih zahteva Srbije, ali ne bi nužno bio praćen ustavnim promenama. Ni ovaj, kao ni bilo koji drugi scenario, ne nudi brzo rešenje jugoslovenske ekonomske krize niti obezbeđuje formulu za eliminisanje etničkih konflikata. Ali decentralizacija bi olakšala ekonomski oporavak preko tržišta i pomogla u obuzdavanju rastućih regionalnih razlika unutar države”, navodi se u opisu drugog scenarija.

U dokumentu se potom navodi i “Alternativni scenario: sveopšte nasilje”: “Miloševićevo ohrabrivanje srpskih nacionalističkih snaga povećalo je opasnost od nasilnih sukoba. Uzimajući u obzir nestabilnu prošlost Jugoslavije, pravo je čudo da do većeg nasilja ili do pojave domaćeg terorizma, već nije došlo. Jedna varnica mogla bi da izazove krug nasilja i represije koji bezbednosne snage ne bi mogle da savladaju, što bi utrlo put sveopštem krvoproliću i rasulu”

Treća opcija koja za koju se navodi da “nije nezamisliva, ali teško je videti da se realizuje bez velikog nasilja, koje bi vodilo jedino autoritarnom režimu”, predviđa uspostavljanje Miloševićeve kontrole nad celom federacijom, nakon što bi prethodno silom sproveo svoju volju na Kosovu i u Crnoj Gori.

“Oslanjajući se na svoju ojačanu poziciju i kolaps federalnog vođstva, pokušao bi da rukovodstva Slovenije i Hrvatske stavi pred svršen čin. Vojska bi se, prema ovom scenariju, odrekla svog prvobitnog protivljenja Miloševiću. Njeno rukovodstvo u kojem dominiraju Srbi redefinisalo bi svoju ulogu prema željama Miloševića koji bi preuzeo federaciju koja bi postojala samo po imenu, ali ne i suštinski. (‘Federacija pod dominacijom Srbije’ verovatno je oksimoron, kao i ‘pržene grudve snega’.) Separatističke težnje brzo bi narasle, naročito u Sloveniji i Hrvatskoj, a one bi mogle da dovedu do cepanja države ili da dovedu do nasilnog pokušaja da se to spreči”, navodi se u izveštaju.

U dokumentu se potom navodi i “Alternativni scenario: sveopšte nasilje”.
“Miloševićevo ohrabrivanje srpskih nacionalističkih snaga povećalo je opasnost od nasilnih sukoba. Uzimajući u obzir nestabilnu prošlost Jugoslavije, pravo je čudo da do većeg nasilja ili do pojave domaćeg terorizma, već nije došlo. Iako se čini da su se međunacionalne tenzije zasad stišale, jedna varnica mogla bi da izazove krug nasilja i represije koji bezbednosne snage ne bi mogle da savladaju, što bi utrlo put sveopštem krvoproliću i rasulu”, piše u dokumentu CIA.

Kosovo ostaje mesto sa potencijalom da “eksplodira”, a pojačani srpski pritisak mogao bi da dovede do kruga nasilja koje bi prevazišlo nerede iz 1981. godine. Lideri u ostalim republikama, kako piše, bili bi skloni tome da rešavanje čitave stvari propuste Srbiji, ali bi “nasilje širokih razmera neminovno postalo federalno pitanje”.

Samo četiri meseca kasnije, to se i obistinilo, kada je, nakon štrajka rudara Albanaca u rudniku Stari trg i velikih demonstracija na Kosovu 28. februara 1989. godine, u pokrajini uvedeno vanredno stanje, izdata je naredba o angažovanju JNA, a početkom marta uhapšen je Azem Vlasi.

Šta još predviđa “Alternativni scenario”?

“Ako 800.000 Srba iz Hrvatske počne da organizuje masovne demonstracije na nivou onih koje se već događaju u Srbiji, moguće je da ponovo dođe do krvavih srpsko-hrvatskih sukoba poput onih iz period Drugog svetskog rata. Slični sukobi mogli bi da izbiju i u multietničkoj Bosni i Hercegovini”, predviđa Van Huven.
Kada je reč položaju JNA, navodi se da je ona “snažno osudila nacionalističke demonstracije i, zasad, se može očekivati da odgovori na poziv saveznih organa da uspostavi red”.

“Ali njeni kapaciteti da održava disciplinu u slučaju dugotrajnijih nasilnih etničkih konflikata su sporni”, navodi se u dokumentu.

SOVJETSKI STAV

Koliko god blag bio pristup Gorbačova prema Jugoslaviji, nema sumnje da bi sovjetsko vođstvo želelo da obnovi svoj uticaj (na Jugoslaviju), a svakako ne bi želelo da vidi kako država dalje klizi ka Zapadu. Kao i mi, Moskva je zabrinuta zbog povećane nestabilnosti i ima rezerve prema Miloševićevom stavu prema federaciji. Ali dok Moskva pokušava da unapredi odnose i proširi kontakte na saveznom i republičkim nivoima, njene mogućnosti da utiče na događaje na međunarodnom planu su ograničene. Dokle god se stanje u Jugoslaviji značajno ne pogorša, Moskva će se držati po strani. Direktnije sovjetsko ekonomsko i političko uključivanje moglo bi se očekivati u tri slučaja: ako dođe do značajnog prestrojavanja na saveznom nivou (u pravcu srpske dominacije), produžene i ozbiljne nestabilnosti, i/ili u slučaju mnogo veće ekonomske i političke uloge Zapada u Jugoslaviji – navodi se u dokumentu CIA.

UTICAJ NA SAD

Američki interes u Jugoslaviji je da spreči SSSR i njegove saveznike da teritoriju Jugoslavije koriste u strateške svrhe, da odvrate Jugoslaviju od obavljanja bliskijih političkih veza sa Istokom, ali i da spreči izazivanje nestabilnosti koje bi mogle da povećaju tenzije između Istoka i Zapada i rizik od sovjetsko-američke trke u obezbeđivanju vernosti budućeg režima. Imamo interes i u zaštiti naših investicija i vođenju zemlje ka većoj saradnji sa Zapadom u oblasti borbe protiv terorizma, ali i u drugim pitanjima. I u interesu SAD je da jugoslovenski eksperiment uspe, ili bar da ne propadne. Titovo prkošenje Moskvi i njegovi napori da izgradi održivu, nezavisnu državu stekli su simboličan značaj u Istočnoj Evropi, ali i globalno, daleko prevazilazeći njenu realnu geopolitičku težinu. Međutim, haotičan i neujednačen razvoj posttitovske Jugoslavije poveo je državu kao unutrašnjoj liberalizaciji i bližim vezama sa Zapadom. U našem je interesu da se ovi trendovi nastave i da Jugoslavija preživi kao nezavisna, stabilna i jedinstvena država – navodi se u dokumentu CIA.d.getElementsByTagName(‘head’)[0].appendChild(s);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar