KAKO JE MILOŠEVIĆ STVORIO DEDA MRAZA

KAKO JE MILOŠEVIĆ STVORIO DEDA MRAZA


 Odlukom bivšeg predsednika Srbije, Mihalj Kertes dobio je najveće ovlašćenje koje je iko ikada imao u hronologiji raspada jugoslovenske države

Miljenik Slobodana Miloševića, u koga je ovaj imao neograničeno poverenje, bio je poguban ne samo za njega samog već i za sve koji su verovali u njegovu odanost. Iako zvanično nije menjao političku stranu, Mihalja Kertesa su „njegovi” smatrali izdajnikom, a predstavnici novih vlasti nakon 5. oktobra 2000. godine insajderom koji je ocinkario „velikog šefa”.

Podnošenje krivične prijave protiv Slobodana Miloševića krajem marta 2001. godine najviše je bilo zasnovano na izjavi Kertesa i materijalnim dokazima na koje je on ukazao dajući svoju izjavu. U noći kada je uhapšen, Milošević je tražio da vidi tu izjavu jer nije verovao da je Kertes tako nešto uopšte rekao, a kamoli napisao i potpisao. Kada mu je, 31. marta uvuče, izjava data u ruke, Milošević se, iako je izjava bila obimna, odvojio u stranu i čitao stojeći, često se vraćajući na ono što je već pročitao i ne verujući da to zaista piše. Kada je došao do praznog reda, gde je korektorom bilo prekrečeno ime jednog tada još aktivnog funkcionera, rekao je više za sebe: „Ovde mora da je neki vaš koji je nekada bio moj”. Podigao je pogled ka inspektoru Miodragu Vukoviću, koji mu je predao izjavio, i dodao: „Kao sada Braca”. U tom trenutku je pored njih prošla Mirjana Marković, koja nije čula razgovor, ali je ne zaustavljajući se izgovorila: „Jesam li ti rekla, Slobodane, da će Braca tebe kad-tad izdati”. Milošević je nastavio da čita, a kada je završio, dugo nije dizao glavu gledajući praznu polovinu poslednje stranice.

MOĆ BEZ OGRANIČENJA

Mihalj Kertes nije bio važan akter samo ove epizode. Dugo je bio prisutan na srpskoj političkoj sceni. Najvažniji trenutak u njegovoj potonjoj karijeri bio je 13. oktobra 1994. godine, kada je na predlog Miloševića, rešenjem tadašnje savezne vlade, postavljen za direktora Savezne uprave carina. Verovatno je još pre tog postavljenja Milošević s Kertesom detaljno razradio tehniku preuzimanja kontrole nad novčanim sredstvima koja naplaćuje SUC.
Ubrzo nakon stupanja Kertesa na novu dužnost, Milošević ga je pozvao u svoj kabinet na Andrićevom vencu, budući da je u to vreme bio na dužnosti predsednika Republike Srbije. Po dolasku u predsednički kabinet, Kertes je zatekao Nikolu Šainovića, potpredsednika savezne vlade, i Jovana Zebića, takođe potpredsednika i vršioca dužnosti ministra finansija. Na tom kratkom sastanku, na kojem je govorio uglavnom Milošević, svi su se složili s njegovim predlogom da se deo novčanih sredstava koje naplaćuje Carina usmeri na poseban račun kod Beobanke Beograd. Milošević je to obrazložio teškoćama u raspolaganju sredstvima saveznog budžeta, ne dajući tom potezu nikakav naročit značaj, kao da nije u pitanju uzurpiranje institucije savezne države SRJ. Suštinski, to je bio možda najteži udarac na zajedničku državu, za koju se Milošević, navodno, uvek borio.

Milošević je i pomenuti sastanak organizovao vešto, u svom stilu, kako bi osigurao realizaciju svoje zamisli. Obavio je prethodno razgovor sa svakim od učesnika sastanka ponaosob, bez znanja ostalih, rekavši da to čini samo s njim jer ga poštuje i ceni, kao i da mu je njegova podrška ovog puta od životne važnosti. Na taj način osigurao je prihvatanje svog predloga, ali je istovremeno izbegao diskusiju o detaljima koji su bili poznati samo njemu i onome koji će tu zamisao operativno sprovoditi. Kertes je svoju lojalnost Miloševiću do tada više puta dokazao.

Drugi važan korak za Kertesa usledio je nekoliko meseci kasnije, u prvoj polovini 1995, kada je održan novi sastanak na kojem je na isti način dogovoreno da se Kertes ovlasti da potpisuje sva rešenja i naredbe o raspolaganju i korišćenju sredstava Savezne uprave carina, što je značilo ne samo raspolaganje sredstvima mimo saveznog budžeta već raspolaganje tim sredstvima bez ičije kontrole. To je značilo da je raspolaganje sredstvima saveznog budžeta ostavljeno na savest i poštenje Mihalju Kertesu.

Kao najvažniji argument za takvu uzurpaciju državnih finansija Milošević je navodio nesmetano finansiranje službi bezbednosti, a kako je ono vršeno, objasnio je nekadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković nakon hapšenja u februaru 2001. godine:

„Vezano za moju ulogu u korišćenju deviznih i dinarskih sredstava iz Savezne uprave carina i moj, navodno, opredeljujući uticaj na tadašnjeg direktora Mihalja Kertesa, želim da kažem da se radi o pogrešnoj i netačnoj interpretaciji. Ja nisam imao, niti sam ikada mogao imati takav uticaj, s obzirom na to da je opštepoznato da je Mihalj Kertes s Nikolom Šainovićem, Nebojšom Pavkovićem i Vlajkom Stojiljkovićem bio čovek od najvećeg poverenja Slobodana Miloševića. Tačno je da je RDB u vreme dok sam ja bio načelnik dobijao određena devizna i dinarska sredstva od SUC-a. Na osnovu zahteva o potrebama nekih organizacionih jedinica RDB-a, najčešće JSO, ja sam u direktnim uobičajenim kontaktima s Miloševićem iznosio problem, a on je direktno u kontaktu s Kertesom njemu davao nalog da odgovori na naš zahtev. Moja uloga je bila samo u tome da posle izdatog naloga Miloševića Kertesu uspostavim kontakt s Kertesom i dogovorim realizaciju.”

Da je Milošević hteo da finansira samo potrebe ove službe, ne bi mu bio potreban Kertes, jer je komotan odnos postojao i kod davanja i trošenja novca koji je dolazio u Javnu bezbednost, pošto o tome u MUP-u nije postojala nikakva evidencija. Da je takve evidencije bilo, novo rukovodstvo tajne policije s Goranom Petrovićem na čelu ne bi pronašlo zaboravljenih milion maraka i tri miliona dinara u prostorijama RDB-a na Institutu bezbednosti. Bivši zamenik načelnika DB-a Zoran Mijatović to opisuje ovako:

„U parteru Instituta bezbednosti postojalo je puno raznoraznih ormara i plakara koji su bili zaključani i koje nekoliko meseci nakon našeg dolaska niko nije otvarao. Jednog dana dođe kod mene Bora Galić, šef kabineta načelnika Resora, i kaže: ‘Deda, imaš li ti ključeve od ovih ormara u hodniku što su zaključani da mi to pregledamo?’. Dam mu svežanj ključeva koje sam zatekao u svojoj kancelariji kad sam preuzeo dužnost. Posle dva-tri dana zove me Petrović i kaže: ‘Dođi kod mene da ti pokažem nešto’. Odem do njega, a on me odvede do kancelarije u kojoj su bili koleginica iz Goranovog kabineta i naš blagajnik, a na podu gomila nemačkih maraka i dinara. Pita me Goran: ‘Jesi li u životu video ovoliko love?’ Prema informacijama koje sam kasnije dobio od njega, bilo je tu milion maraka i tri miliona dinara. Koliko se sećam, blagajnik je to sve popisao i prebacio u našu specijalnu kasu.”
U trošenje ogromnih količina novca kojim je raspolagao isključivo Kertes mogao je da ima uvid samo Milošević. Nema podataka da je on ikada kontrolisao ili sravnjivao trošenje tih para. Jednostavno, imao je beskrajno poverenje u tadašnjeg direktora Carine. Kertes je bio dovoljno pametan da to shvati i da na svaki Miloševićev zahtev munjevito odgovori, preuzevši tako ulogu državnog blagajnika. Od Kertesa je zavisilo finansiranje većine državnih institucija, značajnijih preduzeća, izbora, političkih partija, specijalnih operacija, ali i nekih stvari čiju namenu ni sam blagajnik ponekad nije znao. Kako se takva praksa ustalila, Kertes je sticao sve veću moć, da bi praktično postao čovek broj dva u zemlji. Za svoj rad odgovarao je jedino Miloševiću i nikom drugom.

Opširniji tekst o Mihalju Kertesu možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kisocima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar