KAKO SU ŽUTI UBILI ŽUTE

Kažu da dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Da je na tek održanim izborima u Beogradu mrak pao na oči Demokratskoj stranci više je nego jasno s obzirom na to da prvi put od obnavljanja višepartizma u Srbiji demokrate neće imati svoje odbornike u Skupštini.

Pitanje je, međutim, da li sumrak DS-a znači da se sunce ponovo rađa za Dragana Đilasa. Grupa koju je predvodio nekadašnji gradonačelnik, a u kojoj su i pristalice Saše Jankovića i Vuka Jeremića, osvojila je gotovo dvostruko više glasova od ostataka DS-a i onoga što je ostalo od strančica nastalih cepanjem nekada moćne Demokratske stranke. Ali je to isto tako za nekih 120.000 glasova manje nego što su Janković i Jeremić u zbiru osvojili na prošlogodišnjim predsedničkim izborima.

Realno bi, dakle, bilo pretpostaviti da bi i neki evantualni skorašnji izbori na republičkom nivou imali ishod sličan ovom sa izbora u glavnom gradu, uz verovatno još drastičnije razlike u rezultatu u korist SNS-a. Osim, naravno, ako se ne bi dogodilo nešto nepredviđeno, a što se nije dogodilo u prethodnih nekoliko izbornih ciklusa. A jedino što se nije dogodilo na izborima u poslednjih 10 godina jeste da izlaznost bude veća od 60 odsto. Ona se, naprotiv, iz godine u godinu smanjuje i sada je na izborima u Beogradu bila svega 50,06 odsto.

Zašto je to bitno? Pre svega zbog pretpostavke da je među onima koji ne izlaze na izbore mnogo više onih koji su nezadovoljni vlašću nego onih koji bi glasali za stranke na vlasti. Problem je, međutim, u tome što su oni istovremeno nezadovoljni i ponuđenom alternativom, te stoga odlučuju da izborne nedelje provedu sa porodicom, prijateljima ili bilo gde drugde, što dalje od glasačkih kutija.

Nema, dakle, sumnje da i ovi poslednji izbori potvrđuju da u srpskoj političkoj areni ima mesta za nove igrače, koji bi u nekom narednom periodu mogli da predstavljaju kontrateg trenutno apsolutno dominantnoj Srpskoj naprednoj stranci. Zadatak svakoga ko pretenduje da zauzme makar deo ovog prostora je da onima koji trenutno na izbore ne izlaze da neki razlog i motiv da se late olovke i zaokruže broj ispred nečijeg imena na glasačkom listiću.

Sagovornici „Ekspresa" slažu se da je tako nešto trebalo da ostvari upravo Đilas. Ostaje, međutim, činjenica da ni on tokom kampanje nije uspeo da motiviše nove glasače. I on se, naime, kao i većina drugih opozicionih lidera, tokom predizbornog perioda obraćao uglavnom onima koji bi u svakom slučaju glasali za njega, ili za neku od anti-SNS lista. Ako je, dakle, nekoga i privukao, onda ga je najverovatnije otrgao iz naručja neke druge opozicione stranke, a ne iz redova onih koji iz raznoraznih razloga ne izlaze na izbore. Da ne govorimo o tome da nije verovatno nijednog nekadašnjeg glasača SNS-a privoleo na svoju stranu.

-Rezultat demokrata je pokazao da niko nema tapiju na demokratsko-reformsku poziciju. Sada ostaje da se vidi da li neko može na nivou Srbije da napravi stranačku koordinaciju i objedini snage. Potrebni su, međutim, ozbiljna strategija, uverljivost, organizacijska i menadžerska praktičnost, scenario koji je ubedljiv i koji pokazuje da postoji alternativa. Nije, dakle, dovoljna samo kritika -ističe profesor Zoran Stojiljković dodajući da je opozicija još od 2012. godine u permanentnoj krizi.

-S vremena na vreme se neko podigne, neko padne, a ljudi hoće da glasaju za nešto što ostavlja mesta autonomiji i integritetu. U krugu demokrata ne vidim operativnost koja bi mogla da konkuriše Đilasovoj. On se igrao i bio predsednik stranke, ali u tome nije bio bogzna kako uspešan. Političari treba da shvate da su timovi, programi, autonomija organizacije važni i da neko mora sve to dobro da koordiniše. Janković, pa i vrh DS su pali na tom ispitu. Ostalo je da se oni povuku, osmisle dublji strateški plan i izbace nove ličnosti koje nisu zagađene animozitetima.

Da li Đilas sad treba da bude baka za sve? Mislim da ne treba. Oni iz ovoga moraju da izvuku najbolje, jer su doveli do toga da 15 godina od smrti Đinđića, njegova stranka ostane izvan gradskog parlamenta s neizvesnom sudbinom -napominje sagovornik „Ekspresa".

Profesor Vladimir Goati smatra da ćemo još dugo čekati na neku ozbiljnu alternativnu stranku. On, međutim, nije toliki optimista u pogledu brzog formiranja protivteže Aleksandru Vučiću i naprednjacima.

-Ne možete imati demokratiju ukoliko jedna stranka ima u ruci sigurnu pobedu, ako nema iole neku kontratežu. Demokratija se zasniva na teži i protivteži. Demokratija u Srbiji zahteva barem još jednu snažnu stranku poput SNS. To je verovatno nešto što će doći. Da li će to da bude DS ili neka druga stranka koja će da objedini te male struje nastale iz DS, ne znam. Čini mi se da su tu šanse Đilasa i Šapića. E sad, nema toga što je dobro a da se ne može dovesti u pitanje. Dakle, da bi se tako nešto dogodilo, oni lideri koji su potučeni do nogu, sada moraju da odu. Ali, nažalost, mnogi lideri koji su izgubili već niz izbora, neće se tako lako maknuti sa političke scene. Noktima i zubima će se boriti da ostanu na čelu stranaka sa raznim, često smešnim izgovorima. Zato ćemo, čini mi se, duže čekati na tu drugu alternativnu stranku, kako god je zvali, nego što bismo možda želeli -ocenjuje Goati za „Ekspres".

A upravo su ti, kako profesor Goati kaže, „ekstremni egoizmi pojedinaca", koji su doveli do toga da opozicija bude toliko rascepkana da nikome ne daje nikakve nade, doveli do toga da gotovo polovina biračkog tela ne glasa.

-U demokratiji se ne može dovesti u pitanje princip „Vox populi -vox dei", odnosno da je glas naroda, glas boga. Ne možete reći da narod nije razumeo. To su izgovori za malu decu, a ne za ljude koji nešto znaju o političkom životu. Ljudi koji vole vlastite partije će se baš zbog odanosti idealima partija skloniti da bi neko drugi možda napravio bolji rezultat. Sve drugo ostavlja glasače u pasivnom stanju -ocenjuje Goati.

Obuzdavanje egocentrika u opoziciji, međutim, nije jedini uslov da ona stane na malo stabilnije noge. Dok beogradski izbori donekle i mogu da prođu bez nekih velikih ideoloških priča, jer je reč ipak o lokalnim izborima, gde se traže konkretni rezultati na terenu koje građani mogu da opipaju, nastup na višem, republičkom nivou, ipak, podrazumeva i određenu programsku prepoznatljivost i nove ideje.

-Bez ideje i programa, uspeh na republičkom nivou je teško zamisliv -ocenjuje Goati.

A program i nove ideje za sada nismo videli. Kampanja za beogradske izbore bila je izrazito negativna, sa svih strana. Opozicija je čak sebi dozvolila i taj luksuz da međusobno jedni ka drugima odapinju otrovne strelice. U skladu sa tim, ne treba da čudi ni rezultat koji su postigli.

-Treba ponuditi konkretne ciljeve, vrednosti i sredstva kako te ciljeve ostvariti, kako dostići te vrednosti. To je pitanje političke želje i spremnosti ljudi da se uključe u to i da time ne neki način izvuku na izbore bar deo od ove skoro polovine biračkog tela koja ne glasa. Ako se to ne dogodi, imaćemo ponavljanje situacije kojoj smo svedočili 4. marta -zaključuje Goati.

Izlaznost u padu
2003. parlamentarni izbori 58,7%
2004. predsednički izbori 47,7%
2007. parlamentarni izbori 60%
2008. predsednički izbori 61,3%
2008. parlamentarni izbori 61,3%
2012. parlamentarni i predsednički izbori 57%
2014. parlamentarni izbori 53%
2016. parlamentarni izbori 56,07%
2017. predsednički izbori 54,34%
2018. beogradski izbori 50,06%