KAMPANJA UGROŽENOSTI

Sa " Ilustrovanom" počinje nova priča. U kojoj je Martić, sasvim belosvesno, iz želje da i dalje dokazuje da je bio u pravu, sam postao " dokaz", i to ugroženosti novinarske vrste

Postoje dva načina da se preživi svinjarija.

Prvi je onaj koji je primenio Hadži Dragan Antić Struja. Kuća na Dedinju, u Kotoru, nešto i na Kubi, dobra cigara, piće i kažeš sebi - pa dobro, nisam loše prošao.

Drugi je način Đorđa Martića, koji, koliko bar ja znam, nema ništa od onoga što ima Struja. Umesto toga, ima, i to je jedino što mu je preostalo, ubeđenje da je žrtva, da su krivi NATO, Đinđić, dosovci, liberali, izdajnici i svi ostali. To ubeđenje, onda, rodi način. Onaj koji ti omogućava da budeš bar živ i nikada sebi, ni drugima, ne priznaš šta si uradio.
I džaba je Ljilja ponavljala "sram vas bilo", pošto to na Đorđev način - ne priznajem - nimalo ne utiče.
Upravo suprotno, to ga tera da nastavi sve ono što je dovelo do teksta u "Ilustrovanoj". Da piše, bar za zidne novine, ili za sebe, o izdajnicima.
On drukčije niti sme, niti može.
Prema tome, ostaje samo pitanje, ne njegove krivice (on je nikada neće priznati), a i pravo teško može da je prepozna, nego njegovog uticaja, i to u oba slučaja, i u Slavkovom i u ovom sa "Ilustrovanom politikom".

I kada je o Slavku reč, sve je više-manje jasno. Tekst u "Ekspresu" ga nije ubio. Ubili su ga oni čijim predstavnicima se sudi, ubila ga je odluka na najvišem nivou, bes onih koji su mislili da im je on, po ko zna kom osnovu pretnja, i bahatost, ubeđenost tadašnjeg vrha da mogu da, u ime višeg cilja, odlučuju o svemu, pa i o nečijem životu.
I Martić, i onaj Miroslav Marković, autor teksta koji se bazira na rečenici Mire Marković koja se žali da joj je Slavko rekao da podržava bombardovanje, nisu u svemu tome ništa više od bednih piona, spremnih, samo da ne bi sebi morali to da priznaju, da doveka brane tezu o izdajnicima.

I tu je kraj cele te priče.
Sa "Ilustrovanom" počinje nova. U kojoj je Martić, sasvim beslovesno, iz želje da i dalje dokazuje da je bio u pravu, sam postao "dokaz", i to ugroženosti novinarske vrste.

Vučić je to shvatio i odmah osudio Martićevo pisanije. Suzana Vasiljević ga je pratila i podnela ostavku na mesto u Nadzornom odboru "Politike" a.d.

Za normalnu državu, reklo bi se, dovoljno.
Za državu u kojoj svako od boraca za slobodu medija doživljava kao legitimnog Slavkovog naslednika, bez obzira na to što nikakve veze s njim nisu imali - malo.
Nesrećna "Ilustrovana", sa mizernim tiražom, i unesrećeni Martić, sa svojim frustracijama, iskorišćeni su da kampanja ugroženosti dostigne vrhunac.

Zato što je ovaj put Đorđe pomenuo "Vreme", "Danas" i NIN.
Kada je pre samo par meseci još gore stvari pisao o Draganu Bujoševiću, niko se nije preterano uzbudio, bez obzira na činjenicu da je direktor RTS još tada primetio da Martić ponovo crta ljudima mete na čelu.
Na stranu to što Bujošević ima mnogo više prava da se veže za Slavka (bio je glavni urednik "Evropljanina") od bilo koga iz NIN-a, "Danasa" i "Vremena", a pogotovo više od bilo kog člana rukovodstva NUNS-a, ispostavilo se da je novinarstvo u opasnosti samo kada je o njima reč, dok su ostali valjda sami krivi kada ih Đorđe očepi, a i nisu novinari čim se dnevno ne oglašavaju protiv vlasti.
I to je problem. To što je ovde podela svega, pa i ugroženosti ideološka, gotovo partijska, svakako komesarska, a najmanje profesionalna.
Da je suprotno, ne bi ništa manje novinarstvo bilo ugroženo kada Đilas Vučićeviću na pitanje o tri godine dugoj zatvorskoj kazni, kaže, pred kamerama - Dovoljna ti je i jedna, nego što ga je ugrozio efemerni Martić.
Naprotiv, a sve se dogodilo u istoj nedelji, bilo bi i više, baš zato što je na Martića država, za koju ga vezuju, pravilno reagovala, dok su na Đilasov pokušaj šale sa novinarom u zatvoru, i razne partije koje on predstavlja i NUNS, po ko zna koji put ostali nemi.
A sa ugroženošću, kada se njome bavi profesija, a ne društveno-politički radnici, aktivisti koji sanjaju dan kada će oni da vladaju i zabranjuju, šale nema.

I za profesiju nema razlike u tome ko koga podržava, pa da oni koji su za Đilasa budu više, a oni koji su za Vučića, manje ugroženi.
I tek kada to shvati, profesija će moći sa ugroženošću i da izađe na kraj.
Kada joj Goca Uzelac, Dragan Vučićević i Dragan Bujošević budu podjednako važni kao i ljudi iz NIN-a, "Vremena" i "Danasa".
I kada joj Đilas bude kriv, bar deo onoga koliko joj je kriv Vučić.

Kada bude imala snage da mu kaže - pogledaj kako je Vučić reagovao i bar probaj nešto slično. Recimo, da priznaš da ti je šala bila glupa. I izviniš se Vučku. I povučeš tužbe.
Pošto su one, a ne bedni Martić, glavna opasnost za profesiju. Jer govore o namerama. Buduće vlasti. I to one koja je novinare već hapsila.

I ako to ne uradi, novinarstvo, oni koji ga predstavljaju, svi novinari, biće ništa manje pioni nego što je Đorđe bio 1999. godine.

I pristaće, unapred, da ih neka politika koristi.

Prema tome, hajde jedno pismo Đilasu o ugroženosti. Tek da pokažete da ga od odgovornosti ne abolira to što vam je pozajmio pare, niti da biste vi za te ili bilo koje druge pare podržali hapšenje novinara.
Ili biste?