KO ĆE KOGA? Priština carinskim ratom podstiče međunarodnu zajednicu da zauzme aktivniji pristup u rešavanju kosovskog problema

Priština uvođenjem carinskog rata podstiče međunarodnu zajednicu da opet zauzme aktivniji pristup u rešavanju kosovskog problema

Priroda koja se previše zaštitnički odnosi prema čoveku ili je previše blagorodna i okružuje ga izobiljem ne čini mu mnogo dobrog. Takav čovek teško razvija one osobine potrebne za opstanak, instinkte lovca, inteligenciju, snalažljivost, čvrstinu, izdržljivost... Priroda koja se previše majčinski odnosi prema čoveku nije mu majka, nego maćeha. Ista zakonitost važi i za ljudske odnose pa i za one političke.

Zrelost nije nikada bila buzz word na Balkanu; nikada nije bila reč kojoj je pridavano neko bitno značenje.

Beznačajan pridev koji se nikada nije mogao staviti uz termin političke zajednice ili nekog etnosa i njegove političke kulture. Otuda i zapadnjački pristup prema zemlji krvi i meda. Krajnje oportun. Pustimo ih malo, vidimo da ne mogu da se dogovore, onda se oni malo pobiju dok se mi snađemo i na kraju opet problem rešava neko drugi. Tako već vekovima, kroz istoriju se stvari na Balkanu završavaju ili guranjem pod tepih pa do sledećeg susreta ili tako što veliki izdele neke kolače u kojima smo mi nekakvi nagoreli krajevi koje niko baš i ne voli da vidi u tanjiru, ali, eto, mora. Da ne dužimo i ne opterećujemo misaoni proces istorijskim činjenicama, ali primera je svakako puno - od Berlinskog kongresa, Versajske konferencije, Jalte, Teherana, Postdama do Dejtona i Rambujea i sada Briselskog procesa. Ovaj poslednji se ponovo nalazi u slepoj ulici ili, bolje rečeno, nalazi se nigde. Zakopan između trvenja Albanaca u Prištini i tribalnog nadgornjavanja ko će koga - da l' će Tači izbaciti Haradinaja iz vlade ili će pak Haradinaj sa Veseljijem izbaciti Tačija kao glavnog pregovarača u očima Beograda, ali i međunarodne zajednice iz Briselskog procesa. Metod obračuna potpuno inherentan političkoj tradiciji ovih prostora, jeftini populizam i blagi peting sa violentnim nacionalizmom. Mera kojom je Srbija uvedena u carinski rat nije ništa drugo do to. Bez obzira na to što one mogu biti sve samo ne slučajne, i što su zamišljene u malo daljoj prošlosti nego što to pretpostavlja beogradska štampa, što će reći, bez obzira na to što one mogu biti svrstane u kategoriju smislenih, bar sa albanske strane gledano, svejedno su primitivne. Sa koje god strane posmatrali ovaj fenomen i ne ulazeći u analizu štete i opet matricu ponašanja, ko će koga nadmudriti, prevariti, ko će se tuđoj muci radovati, ostaje pitanje: Da li će Albanci izgubiti silne milione evra kupujući skupu stranu robu ili će crći od gladi? A možda će biti i neke humanitarne katastrofe itd., itd. Zabavljajući se ovakvim stvarima, konzumirajući medije, prenebregavamo jednu drugu vrstu štete koja je daleko opasnija. Više se o rešenju kosovskog problema ne razgovara. Nema pregovora u Briselu, nema ZSO, ne vidi se kraj ovom tužnom procesu. Ovakav zastoj ne odgovara ni Srbima, ni Albancima, koji toga, uzgred, nisu ni svesni. Ali ne odgovara ni međunarodnoj zajednici. Njima se opet iz njima nekih znanih razloga žuri, a kada oni imaju nešto na svojoj agendi, onda ove druge agende postaju apsolutno nebitne. Hteli ne hteli, Priština je svojim činjenjem, pritom se služeći "necivilizacijskim" ekonomskim terminima poput carinski rat, pomalo i sama ubrzala proces koji je želela zaustaviti.

Da se vratimo na početak priče i dete koje neko stalno drži za ruku. Beograd i Priština se sada nalaze u sličnoj situaciji, možda malo više Priština nego Beograd, ali svejedno. Epilog će svakako biti isti, neko će ih naterati da sednu za sto i da se dogovore i tu se kraj, hteli to oni da priznaju ili ne, bliži. I neće biti izbora oko toga i neće biti moguće bilo kakvim trikovima odložiti momenat čekajući neki sledeći, povoljniji. Imali ste svoju šansu i niste znali da je iskoristite. Molim lepo.