KO TO NAMA LOBIRA?

KO TO NAMA LOBIRA?


Posle mnogo godina poslovanja u sivoj zoni, Ministarstvo pravde priprema zakon o lobiranju, koji podrazumeva da lobista mora imati licencu za obavljanje tog posla. Državni funkcioner biće dužan da prijavi svaki razgovor s lobistom Agenciji za borbu protiv korupcije, koja će ceo postupak držati pod kontrolom

Lobiranje može biti časna profesija, ali i legalizovana korupcija, sve zavisi od toga ko se i u kom političkom sistemu njome bavi. U Americi koja je postojbina ove delatnosti – lobisti uglavnom rade po zakonu, ali su im ovlašćenja na ivici podmićivanja i trgovine uticajem. Ovi uglađeni influenseri, koji najviše rade u Vašingtonu, obrću milijarde dolara, a samo finansijski lobisti koji zastupaju interese Volstrita troše 100 miliona dolara godišnje. Nije reč samo o kešu, ima tu i karata za lože na utakmicama, prikupljanja donacija tokom kampanje ili „obećanja“ kogresmenima da će po izlasku iz politike dobiti posao baš u njihovoj lobističkoj firmi. U svakom slučaju, funkcioner je kupljen.

Iz kafane u kabinet

Iako baš ovi primeri stvaraju pogrešnu percepciju u javnosti, to nije apriori negativan posao, niti su lobisti beskrupulozni prodavci magle. Lobiranje u velikim zemljama uvek je u funkciji krupnog kapitala, dok u malim državama predstavlja način obuzdavanja političke korupcije i može biti krajnje pozitivno. Niko se ne zanosi da će bilo gde propisi o ovoj oblasti iskoreniti korupciju, iako jesu deo lepeze antikorupcijskih propisa. Upravo zato u Srbiji već mesec i po dana traje javna rasprava o Nacrtu zakona o lobiranju i taj akt se svakog dana menja i dopunjuje. Kao i sve propise koji se temelje na anglosaksonskom pravu, a američkoj praksi, ovaj zakon teško je prilagoditi ovdašnjem političkom i pravnom sistemu. Pod uslovom da njegovi autori žele da ikada zaživi, a postoje i takve sumnje budući da su ga mnogo puta najavljivali, ali da nikad nije ugledao svetlost dana. Verovatno se ni sad država time ne bi bavila da nije dobila sugestiju iz Brisela da bi to bilo „poželjno za naš evropski put“

Ukoliko se u Srbiji donese zakon o lobiranju, lokalni ili visoki funkcioneri više neće moći da na partijskom sastanku ili u kafani, u pauzi naručivanja roštilja, dobiju preko ramena namig ili preporuku da donesu ili promene neki zakon. Ubuduće, to će se smatrati lobiranjem koje će političari biti dužni da prijave Agenciji za borbu protiv korupcije. Zamisao je da Agencija kontroliše dobijanje licenci za lobiranje i upis ili ispis iz budućeg registra lobista. Da biste uopšte postali lobista, potrebno je, između ostalog, da položite ispit na Pravosudnoj akademiji, odslušate obuku Agencije, a kasnije da se držite etičkog kodeksa tog esnafa. Time se obično bave advokati, bivše sudije, pravnici, ali i privrednici koji dobro poznaju zakone ali i privrednici koji dobro poznaju zakone. Vaš posao bi u tom slu­ čaju bio da kada vas pozove vlasnik fabrike, recimo duvana, i tra­ ži da se smanje akcize, vi napravite ugovor sa njim, obavežete se sa kim ćete i u kom roku razgovarati kako bi se poreski propisi promenili. Potrebno je da navedete u čijem interesu radite i za koju svotu. Tom prilikom klijentu saopštite mrežu kontakata i taktiku koju ćete koristiti. Niko ne traži da se lobista obaveže na uspeh, ali kao profesionalac, on će angažovati stručnjake i napraviti elaborat koji će ići u prilog čitavoj duvanskoj industriji i tek s takvim „predznanjem otići u kafanu“. To sada ne mora biti kafana, već kancelarija i kabinet, jer ništa ne mora i ne treba da se radi ispod žita. Transparentnost je jedan od osnovnih, ma koliko utopijskih načela ove profesije. Državi je u interesu da se ova oblast dovede u zakonski okvir. Tako će ona moći da filtrira ko, kako i za čiji račun vuče politi­ čare za rukav i obraća im se sa kojekakvim zahtevima.

Ključna razlika između korupcije i lobiranja je u tome što nekoga podmićujete da nešto uradi ili ne uradi, zarad lične koristi, a lobirate kod njega za širi interes čitave oblasti, ocenjuje autor knjige „Političko i ekonomsko lobiranje“ Balša Kašćelan, koji je praksu iz ove oblasti stekao upravo u SAD.

na zakonodavnu i izvršnu vlast, ne na sudsku, kako bi se doneo neki zakon ili neki propis, ili podzakonski propis koji vlada donosi. Ono se uvek tiče nekog opšteg akta, koji će se odnositi na sve iz te oblasti. Kako bi to izgledalo u privrednom lobiranju? Klijent do­ đe kod lobiste, koji je registrovan i ima neki interes. Zašto klijent ne dolazi kod ministra ili nekog iz skupštinskog odbora? Pa zato što on nema direktan kontakt sa njima. Lobista se ugovorom obavezuje samo na dve stvari. Prva je da će kontaktirati s donosiocem odluke i da će mu predati određenu dokumentaciju koja govori u prilog tom stavu. Čitam po novinama da lobisti menjaju zakon, to je nemoguće, lobista se ne obavezuje na to. Taj sastanak može biti i nasamo, ali nije to nikakav tajni posao, lobista se nalazi s funkcionerom, predaje mu dokumentaciju i obrazlaže predlog. Ako se sve tako radi, nema potrebe da susret prećute ni lobista, ni funkcioner. Nema tu nikakvih skrivenih stvari, to smo mi mistifikovali – obja­ šnjava Kašćelan dodajući da je sa političkim lobiranjem ipak stvar malo drugačija.

– To je već drugi par rukava, tu koriste i razna druga sredstva. U privrednom lobiranju situacija je jasna, imam svoj interes i imam prava da štitim svoj interes. Sve može da se zloupotrebi, ali je potpuno prirodno da privreda, udruženja, sindikati angažuju ljude kako bi zaštitili taj interes, to ljude kojima je zakon to dozvolio, upravo dajući im monopol komunikacijom nad izvršnom vla­ šću – navodi naš sagovornik.

Treba naglasiti da je privredno lobiranje zastupanje interesa privrede ili kompanija, a politič­ ko, posebno razvijeno u Americi, baš kao u popularnoj seriji „Haus of kards“, to je pridobijanje članova Kongresa za neke političke ciljeve, gde političari zastupaju sopstvene ili interese stranke. Kako kaže Kašćelan, uspešan lobista u Americi može da ubedi ljude koje ne poznaje i koje sretne samo jednom u životu. Ako sve radi na bazi ličnih poznanstava, kao što se kod nas dešava, onda to nije lobiranje.

Success fee

Na naše pitanje dobijaju li lobisti bonus kada uspešno ispregovaraju ono što se od njih traži, odgovara da je „success fee“ deo prećutnog dogovora:

– Te stvari ne smeju da se predvide ugovorom, možda neke zemlje i to dozvoljavaju, ali u Americi to nije bilo na papiru. To su veliki ugovori, pa računajte koliko može biti success fee… Tamo je to deo političkog života, ali svaki kogresmen prima lobiste jednom ili dvaput nedeljno. I onda lobista nije ikebana. Nadam se da će i naš zakon to omogućiti – podvlači Kašćelan.

S tim u vezi, advokat Tihomir Hrnjak iz Društva lobista Srbije kaže da se iz dana u dan unapređuje nacrt zakona i da je to vrlo komplikovano izvesti, jer se radi o potpuno novom pravnom institutu i u domaćem pravu i u javnosti.

– Uspeli smo da se dogovorimo da postoji mehanizam koji obavezuje funkcionera da primi lobistu i da o tome sačini izve­ štaj Agenciji. Agencija ima i kadrovski i stručni potencijal da kontroliše taj proces. Niko iz Agencije nije se požalio na radnim grupama da im je to još jedna nametnuta obaveza. Naprotiv, za njih je relaksirajuće da se bave lobistima, a manje funkcionerima. Smatram da ovaj zakon, ako se napravi najbolja verzija, može da zaživi kod nas. Političarima ni novčane kazne, ako ostanu u zakonu, neće biti problem, jer oni vole da plaćaju te simbolične iznose, a da to predstave kao „rad u interesu države i poštovanje propisa“ – napominje Hrnjak.

Jedno od dobrih rešenja, sa kojim su svi saglasni, jeste i odredba da se funkcioneru zabranjuje da bude registrovan kao lobista u istoj delatnosti u kojoj je bio funkcioner najmanje dve godine od trenutka kad mu je prestala funkcija. Međutim, to ne sprečava da se funkcioner zaposli u banci ili kompaniji za čiji je interes radio tokom mandata, odmah po napuštanju fotelje.

„Dobacivanje“

Da zakon o lobiranju ne gu­ ši korupciju u potpunosti, ali poboljšava klimu i pomaže državi u borbi protiv korupcije smatra i državni sekretar Ministarstva pravde Radomir Ilić. On ka­ že da je zakon o lobiranju zakon o jačanju integriteta javnog funkcionera s jedne, a doprinosi i transparentnosti javnih politika s druge strane. Prema njegovim rečima, donošenje ovog propisa jeste deo šire evropske agende.

– Svi koji su zainteresovani da se neki propisi donesu ili promene u našoj zemlji, kada dolaze kod javnih funkcionera, ukoliko su registrovani lobisti, to čine u interesu nekog trećeg lica, a u okviru javnog interesa, dok ukoliko su u pitanju neregistrovani lobisti oni lobiraju u svoje ili ime udruženja. Bez obzira na to ko mu od njih pri­ đe, funkcioner je dužan da o sadržini razgovora obavesti Agenciju za borbu protiv korupcije i da menja zakone ukoliko je to u javnom interesu. S druge strane, lobista je dužan da na svakih godinu dana podnese izve­ štaj Agenciji o svim aktivnostima. Država ne može sve antikorupcijske propise da donese odjednom, a i ne treba, jer to su kompleksni propisi. Zakon o lobiranju je jedna od mera predviđena Akcionim planom za borbu protiv korupcije, a i iz obaveza prema Greku. Lobista koji ne obavlja valjano svoj posao može biti obrisan iz registra, a može ostati i bez licence. Funkcioner koji se ne pridržava propisa o lobiranju može biti opomenut ili da mu se izrekne mera zabrane obavljanja javne funkcije u skladu sa zakonom. Lobisti će moći da budu novčano kažnjeni, a funkcioneri to neće imati, jer o osnovnom zakonu o agenciji teži prekršaj je sukob interesa, a za to nije predviđena finansijska kazna – zaključuje Ilić.

Nevladine organizacije ili mediji, koji lobiraju u nečijem interesu i izvrše pritisak na promenu propisa, više sprovode javno zagovaranje nego klasično lobiranje. To je više vaninstitucionalno „dobacivanje“. Lobiranje ne treba mešati ni sa pregovaranjem za posao ili direktnom pogodbom prilikom sprovođenja tendera. Koliko god želeli da ovu oblast stavimo u zakonski okvir, veoma mali broj zemalja u svetu ima ovakav akt.

I za kraj, ako tokom priče o lobistima pomislite na Tonija Blera ili lobiranje Kosova za nezavisnost, treba znati da zakon koji je u nastajanju ni na koji na­ čin ne reguliše angažovanje lobista u Briselu i Vašingtonu. To su ključna dva centra za lobiranje kad je reč o spoljnoj politici, a država će i dalje imati diskreciono pravo da odlučuje o tome ko će zastupati interese Srbije pred svetom.

 

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar