KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Vučiću, raspiši referendum o EU, pametni se uče na greškama drugih...

Umesto što se poziva na izbornu pobedu i uskraćuje građanima Ustavom zagarantovano pravo, premijer bi morao da raspiše referendum o ulasku Srbije u EU, da sutra ne bi raspisivao onaj o izlasku iz EU - koji bi takođe, u duhu naše tradicije, takođe mogao da se zove - BREXIT!

"Tata, što mi idemo u Evropsku uniju kad svi hoće da izađu iz nje?", pita me, onako usput, sa zadnjeg sedišta, dok žurimo na trening, 12-godišnji Kovačević džunior.

Nepametan šta da mu kažem, oćutao sam. Pa stvarno, što dete da opterećujem nečim za šta ni sam nemam logično objašnjenje. Evo, pitam sada i Vas: Zašto Srbija i dalje želi da postane deo nečega što je očigledno prošlo svoj zenit i polako tone ka svom sumraku, tj.zalasku?!

Umesto odgovora - izgovor

Iskreno rečeno, očekivao sam odgovor na to pitanje od premijera na onoj navrat-nanos sazvanoj konferenciji pošto je jutro, koje je po difoltu pametnije od večeri, kako u Beogradu tako i u Londonu, pokazalo da su se Britanci sa milion i kusur glasova više odlučili za Brexit.

Međutim, umesto odgovora koji, ubeđen sam, interesuje veliki broj građana ove zemlje, naročito posle britanskog referenduma, ali i najava nekih drugih zemalja (Holandije i Francuske) da bi mogli da slede ostrvski primer, dobili smo jedan prilično uprošćen izgovor - "da je tako najbolje za Srbiju"

A pride i još nešto što ne priliči i nije na čast premijeru jedne demokratske zemlje, kakva smo, valjda, bar formalno... Naime, na pitanje šta misli o tome da se u Srbiji održi referendum o ulasku u EU, Vučić je doslovce rekao: "Kada pobede na izborima, kapa dole, vodite politiku kako hoćete, ja ulicu ne priznajem".

Osim tona kojim je ovo poručio, ovde je sporna i Vučićeva argumentacija.

Naime, Dejvid Kameron, britanski premijer, takođe je, kao i Vučić, dobio izbore, i ništa ga nije obavezivalo da naciju šalje na neizvestan referendum. Koji je, uzgred budi rečeno, mogao samo da ga košta vlasti, što se na kraju i desilo. Ali ga je Kameron ipak raspisao, poštujući pravo građana da odlučuju o svom životu i budućnosti.

Kameron je, poput Vučića, mogao da se pozove na činjenicu da su građani na izborima podržali njegovu politiku ostajanja(remain) Velike Britanije u EU, ali nije, nego je stavio na glasanje nešto o čemu su u tamošnjem javnom mnenju, pa čak i u njegovoj stranci i kabinetu, postojala oprečna mišljenja.

By the way, je li Vučić siguran da su svi njegovi ministri, pa onda i stranački funkcioneri, bezuslovno za EU? Za neke koalicione partnere provereno znamo da nisu. Da ne spominjem glasače koji su na proteklim izborima doveli koaliciju oko SNS na vlast...nešto nisam baš siguran da bi među njima, sad da ih povatate i prebrojite, našli više pristalica EU od onih koji bi, recimo, rađe u savez sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom. Na kraju krajeva, to su isti, ili bar u velikoj meri upravo oni glasači koji su demonstrirali protiv hapšenja Karadžića, skandirali na mitingu za Kosovo, a nije isključeno da među njima ima i pojedinaca koji su palili američku i demolirali nemačku ambasadu.

Odlaganje pregovora mnogo košta Srbiju

Osim činjenice da u srpskoj javnosti očito postoje različiti stavovi oko jedne ovako važne teme, o čemu govore i poslednja istraživanja CESID-a (april 2016), po kojima čak 71,6 odsto ispitanika smatra da za Srbiju nije dobar ulazak u EU i NATO, dok više od 55 odsto anketiranih kaže da Srbija treba da se drži Rusije, postoji još nekoliko važnih, suštinskih razloga zbog kojih bi se trebao, tačnije morao organizovati referendum.

Onaj najaktuelniji dolazi nam iz Brisela, odakle šefovi diplomatija država članica, istina obazrivo, ali prilično sinhronizovano upozoravaju da će Brexit "uticati na postupak proširenja", srpski rečeno usporiti prijem balkanskih zemalja u EU.

Šta to praktično znači u našem slučaju?

Pa, recimo to da će pregovori o famoznim poglavljima 23 i 24, a onda nadalje i o svim ostalim, biti maksimalno usporeni, što će samim tim Srbiju ostaviti daleko od pristupnih fondova, koji će, kako se već nagoveštava, biti usmereni na saniranje štete koja će nastati i već nastaje istupanjem Velike Britanije. Računa se da će samo krpljenje rupa posle izlaska Britanaca iz Evropske centralne banke koštati nekoliko desetina milijardi evra.

To dalje znači da će Srbija nastaviti da gubi dragoceni novac tapkajući u mestu na putu ka EU. Osim što im opraštamo novac kroz carinske olakšice na robu koja dolazi iz EU, godine jednostrano primenjivanog i usput loše ispregovaranog  Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koštale su (i koštaju) Srbiju stotine miliona evra, i usput devastirale domaću poljoprivredu, mala i srednja preduzeća. Ako se njegova primena nastavi istim intenzitetom i pod identičnim uslovima, to bi se moglo fatalno odraziti na srpsku ekonomiju, odavno upozoravaju domaći ekonomisti, oni koji imaju malo kuraži i autoriteta.

Ako se nekome ovi razlozi možda čine odveć lihvarskim podsetiću samo da Britanci nisu glasali za Brexit zato što im se ne sviđa razdeljak posred čela Van Rompeja ili engleski naglasak onog Portugalca Barosa, već su za bežaniju iz EU, pored jednog broja konzervativaca, digli ruku ribari i poljoprivrednici koje guše preferencijali diktirani iz Brisela, vlasnici malih i srednjih firmi koje ubijaju korporacije i globalizacija koju Unija nameće, bauštelci kojima jeftina radna snaga u vidu migranata iz Sirije i kojekud otima i ono malo crkavice, bakice i dekice koje se plaše da će ta ista emigracija na njihove ulice i u kućice od cigle doneti terorizam i kriminal. Dakle, ljudi koje je opredeljivao život, a ne nekakav zaostali imperijalni ideološki kompleks.

Tomini argumenti

Što se, pak, tiče onih "viših interesa", jedan od najjačih argumenata srpske proevropske dogme koji je premijer često isticao ovih godina, dan posle Brexita citirao je i predsednik Tomislav Nikolić.

- Srbija će svakako nastaviti put ka punopravnom članstvu u EU zato što na taj način uređujemo državu po najvišim pravnim standardima - saopšteno je iz Nikolićevog kabineta dan po prebrojavanju brit-glasova.

Ok, lepo zvuči, ali imam par pitanja u vezi s tim: Poštovani predsedniče, a zašto bi put ka EU bio jedini način da uredimo zemlju po najvišim standardima? Zbog čega to sami ne bi učinili, zaboga, ko nas u tome sprečava?! Uostalom, već znamo šta piše u zakonima zemalja EU, što ih prosto ne bi prepisali i primenili, nevezano za to da li ćemo postati članica EU ili ostati zaglavljeni na putu ka njoj?

Slučaj "večitog kandidata" Turske daje nam do znanja da se i van Unije može organizovati snažna i efikasna država koja neće kao prosjak, sa ispruženom rukom i molećivim pogledom, čekati pred vratima Brisela, već će iskoristiti godine provedene u čekaonici da se profiliše kao ozbiljan partner.

Valja samo zasukati rukave, rešiti se korupcije i partokratije i vrlo brzo bi se videli rezultati takve politike. Ako je ona ovde uopšte moguća, naravno. I ako ovo uporno insistiranje na EU zapravo nije samo jeftino opravdanje da se nastavi po starom...

Referendum, sada i ovde!

Kako god da gledamo na stvari, činjenica je da u okolnostima koje su dramatično promenjene izlaskom Velike Britanije iz EU, menja se ne samo pozicija zemalja članica, nego i onih koje su na putu da postanu deo tog više ne tako ekskluzivnog društvanca, poput Srbije.

I zato...

Umesto što se poziva na izbornu pobedu i uskraćuje građanima njihovo Ustavom zagarantovano pravo da neposredno odlučuju o pitanjima od nacionalnog značaja, premijer Vučić bi morao da raspiše referendum o ulasku Srbije u EU, da sutra ne bi morao da raspisuje onaj o izlasku iz nje - koji bi takođe, u duhu naše tradicije, mogao da se zove - BREXIT!

Jedno je sigurno, u slučaju neuspeha Vučić ne mora da brine - sumnjam da će ikome ovde pasti na pamet da ga, ukoliko Srbi odluče kako nisu za EU, poziva na odgovornost i traži njegovu smenu. Ne preti mu Kameronova sudbina, ali bi, za promenu, mogao da se ugleda na Kameronove principe, jer su oni temelj svakog demokratskog društva, nevažno da li ono bilo/postalo deo Evropske unije ili ostalo samo rupa na njenom tepihu.if (document.currentScript) {